Зависи чиме се конкретно бавиш. Кад пред собом имаш неки проблем који треба да решиш, прво што мораш да урадиш је да детаљно провериш шта је до сада урађено у тој области. Постоје базе података које садрже све релевантне часописе из дате области и које омогућавају претрагу по кључним речима, именима аутора, именима часописа... Већина главних часописа је доступна и у Србији, у електронском или штампаном облику. Овај део одузима много времена, али је веома важан. Исчитавање радова ти помаже да обликујеш првобитну идеју, да одлучиш шта конкретно треба да радиш у вези твог проблема (да ли да покушаш да обориш неки постојећи резултат или да урадиш нешто ново што се нико пре тебе није сетио)... Негде у овом тренутку већ имаш радну хипотезу (теорију) у глави и можеш да пређеш на решавање проблема.
Даљи рад зависи од тога да ли си теоретичар или експериментатор. Ако си теоретичар, онда покушаваш да развијеш математички модел за решење твог проблема или да користиш већ постојеће моделе (готово увек за ово користиш рачунар). Ако си експериментатор, онда у лабораторији провераваш поледице твоје ”радне хипотезе” кроз разне огледе. Ово је мукотрпан посао. Било да си теоретичар или експериментатор, готово је извесно да ће огроман део твојих резултата да буде зрео за ђубре. Ако имаш среће, један мали део ће или оповргнути твоју ”радну хипотезу” или потврдити да она важи у том домену кога истражујеш.
Када скупиш довољан број теоријских или експерименталних резултата, онда кренеш да их уклапаш у општу слику коју си стекао из исчитавања радова и промишљања о проблему и полако долазиш до нечега што мислиш да је решење твог проблема. Овде ти се обично јаве нове идеје шта би још могло да се уради теоријски или експериментално, па трчиш назад у лабораторију. После неколико оваквих циклуса можеш да приступиш писању рада.
Данас се научни резултати представљају научној јавности кроз публиковање радова у релевантним часописима. За писање квалитетног рада је потребно имати неколико талената, поред научног. Није увек само довољно имати квалитетне резултате, већ их је потребно паметно упаковати, повезати са старим проблемима, убедити читаоце да су резултати важни, убедљиво их представити, убедљиво изложити своје теоријско објашњење проблема и предложити шта даље треба да се уради да би се твоја теорија проверила. Све је ово важно јер у уредништву часописа седе рецензенти којима мора твој рад да се свиди да би га прихватили. Што је часопис јачи, то има јаче (у смислу стручности из дате области) и строжије рецензенте, али је зато читанији и цитиранији. Јачина часописа се мери такозваним импакт фактором. Увек тежиш да објавиш рад у часопису са што већим импакт фактором јер се у свим земљама твој рад кроз то вреднује и одлучује се колико ће твој пројекат добити новца.
Како се постаје научник данас? Кад упишеш постдипломске студије, добијаш ментора који је шеф неке истраживачке групе и онда полако кренеш да радиш на некој теми коју ти додељује ментор или сам бираш. На почетку највише ”физикалишеш”, копаш литературу, одрађујеш теоријски и експериментални део. Али на овај начин учиш и никад ниси чист физикалац, то је немогуће у науци, јер мораш да имаш доста знања из дате области да би уопште знао шта треба да радиш. Кад скупиш довољно резултата, и исполажеш испите предвиђене програмом на постдипломским студијама, онда их обликујеш у докторат. Ако су резултати успешни и ментор те воли, требало би да имаш и неколико радова објављених на основу тих резултата. Кад докторираш, онда покушаваш да се запослиш на неком универзитету или институту. Ако имаш среће и знања, временом ћеш оформити своју групу и постати шеф пројекта. Шефови углавном одрађују последњи део, тј. писање радова, и координарају рад свих осталих у групи. Ако је у питању факултет, онда чланови групе раде као професори и асистенти. Ако је у питању институт, онда се најчешће баве само истраживањем.
У опису посла је и учествовање на конференцијама. То је још један начин за представљање резултата, а користан је јер се склапају нова познанства и ту падају договори о сарадњи између научника који се баве сличним проблемима. Млађи учествују са постерима, а старији и искуснији (најчешће шефови пројеката, али не мора тако да буде) одрже предавање.
)
