Jedinom pravom...

ancika

ancika

Iskusan
Poruka
5.441
Zatvori oci, zelenooki, nocas opet igra stari film...Nocas su ove reci posvecene tebi. Reci ljubavi. Ponekad se cine tako teske, a ipak tako lake za izgovor. Nocas cu ti ih reci u mislima svojim. Ti ces me zagrliti nezno i zaspacu na grudima tvojim, satkanim od meda i sna. Zelecu da se vreme zaustavi, da san potraje. Jedino u njemu sam srecna.
Sutra cu otvoriti oci. Probudice me miris proleca i poj najlepsih ptica. Sunce ce dati sjaj mojoj kosi. Poslacu ti poljubac i on ce lagano sleteti na tvoj obraz. Donece ti ukus najiskrenije ljubavi, tog soka koji opija, baca cini tako da sreca nikad ne prestaje. Jer voleti cisto i bezgranicno znaci biti beskrajno srecan. Umeti prepoznati i osetiti ukuse, uzdahe, to je stvar srca.
Otvorices oci i pitati se cemu taj osmeh na licu, cemu ti drhtaji srca. Pogledaces se u ogledalo, ali nista neces videti, nista...osim sjaja u ocima. Voda sa chesme sprace i poslednji trag carobnog poljupca. Krenuces ka vratima. Svet jave ceka te napolju.
Jos jedan dan na poslu, u skoli, na ulici...ili ko zna gde. Zraci sunca obasjace tvoje lice. Osetices predivne mirise moje kose, ali pomislices: "To je samo prolece, to velicanstveno prolece..."
A ja cu biti blizu. Mozda cemo se mimoici na nekom semaforu. Nekada, u dalekoj buducnosti, prepoznacemo se, ali sada...samo cu nehotice pogledom okrznuti tvoje oci. Ti ces proci pored mene i, jureci za svojim ciljevima, mozda me neces no pogledati. Zivecemo svoje zivote bez znanja jednog da drugo postoji, ali verovacemo da cemo se jednog dana, mozda noci ili sumraka, mozda svitanja jednog, sresti na glavnoj ulici sudbine.
Ma iako te ne znam, ja te ipak volim, nepoznati moj! Ja te sanjam nocima. Mada u liku drugih, znam da si ti. S pogledom kroz tvoje oci njihovi pogledi jace sjaje, ali nemaju oblik. Miluju me tvojim rukama, jer svoje nemaju. Ljube me tvojim usnama jer iz njihovih ljubav ne izvire.
Ti dajes oblik svemu. Oblik zivotu. Kroz tvoje postojanje zivi moja ljubav. Sakriven iza drugih, znam da si tu negde, u mojoj buducnosti, u sudbini mojoj...
Mozda je hiljade zena proslo kroz tvoje dane i noci. U svakoj od njih video si deo mene, ljubio moju dusu, ali jos nisi sreo onu koja u sebi nosi moje srce. I pitas se jos koliko li ces parova cipela izlizati do konacnog susreta. Mnogi su putevi bili izgazeni tvojim koracima, a ja sam gazila preko njih. Mnogi nas je vetar oboje milovao, mnoga srca potajno plakala za nama. Svako se na ovoj stazi zivota suocavao sa problemima, jurio, padao, uzdizao se, grebao se o trnje, udarao o kamenje, samo da bi stigao do vrha. I svako je u sebi cuvao ljubav, silno i sebicno, samo da bi je na kraju podelio sa pravom osobom. Svako je sacuvao srecu za one dane, kada cemo se prepoznati...nas dvoje medju milionima drugih ljudi.
Sada mozda zelis samo za sebe, vidis samo sebe i svoja osecanja. Sutra, kada me budes sreo, zeleces da sve ovo podelis sa mnom. Ja mozda hvatam zjala u nekom sobicku ili se u gori radujem prolecu. A mozda sam u velikom gradu, stojim na nekom trotoaru i cekam. Mozda sam u prodavnici- tamo ces me zateci kako brojim poslednje pare i pitam se hocu li imati sta jesti. Mozda sam u studenjaku ili na faxu- utonula u srednji vek: hrabri krstash ili mali seljak. Mozda na nekoj zurci u polumraku trazim obrise tvog lica...
Da li ces me traziti, ili ces, mozda, mirno cekati taj dan? Ali ja ne stojim na jednom mestu. Vec sutra bicu blize ili dalje ti. To je stvar nebesa, ili samih nas...
Voli me, jer bez ljubavi cekati me neces moci dugo! Voli me kroz druge, kojima ja oblik dajem! Od pukog cekanja moze se umreti. Sta ce mi telo ako duse nema? Sta ce mi dusa koja je prazna? Zivot bez zivota- najveca to je kazna...
 
cao andjele :D
svaka cast,prava si umetnicka dusa.
ancika cime se bavis?

ancika:
Zatvori oci, zelenooki, nocas opet igra stari film...Nocas su ove reci posvecene tebi. Reci ljubavi. Ponekad se cine tako teske, a ipak tako lake za izgovor. Nocas cu ti ih reci u mislima svojim. Ti ces me zagrliti nezno i zaspacu na grudima tvojim, satkanim od meda i sna. Zelecu da se vreme zaustavi, da san potraje. Jedino u njemu sam srecna.
Sutra cu otvoriti oci. Probudice me miris proleca i poj najlepsih ptica. Sunce ce dati sjaj mojoj kosi. Poslacu ti poljubac i on ce lagano sleteti na tvoj obraz. Donece ti ukus najiskrenije ljubavi, tog soka koji opija, baca cini tako da sreca nikad ne prestaje. Jer voleti cisto i bezgranicno znaci biti beskrajno srecan. Umeti prepoznati i osetiti ukuse, uzdahe, to je stvar srca.
Otvorices oci i pitati se cemu taj osmeh na licu, cemu ti drhtaji srca. Pogledaces se u ogledalo, ali nista neces videti, nista...osim sjaja u ocima. Voda sa chesme sprace i poslednji trag carobnog poljupca. Krenuces ka vratima. Svet jave ceka te napolju.
Jos jedan dan na poslu, u skoli, na ulici...ili ko zna gde. Zraci sunca obasjace tvoje lice. Osetices predivne mirise moje kose, ali pomislices: "To je samo prolece, to velicanstveno prolece..."
A ja cu biti blizu. Mozda cemo se mimoici na nekom semaforu. Nekada, u dalekoj buducnosti, prepoznacemo se, ali sada...samo cu nehotice pogledom okrznuti tvoje oci. Ti ces proci pored mene i, jureci za svojim ciljevima, mozda me neces no pogledati. Zivecemo svoje zivote bez znanja jednog da drugo postoji, ali verovacemo da cemo se jednog dana, mozda noci ili sumraka, mozda svitanja jednog, sresti na glavnoj ulici sudbine.
Ma iako te ne znam, ja te ipak volim, nepoznati moj! Ja te sanjam nocima. Mada u liku drugih, znam da si ti. S pogledom kroz tvoje oci njihovi pogledi jace sjaje, ali nemaju oblik. Miluju me tvojim rukama, jer svoje nemaju. Ljube me tvojim usnama jer iz njihovih ljubav ne izvire.
Ti dajes oblik svemu. Oblik zivotu. Kroz tvoje postojanje zivi moja ljubav. Sakriven iza drugih, znam da si tu negde, u mojoj buducnosti, u sudbini mojoj...
Mozda je hiljade zena proslo kroz tvoje dane i noci. U svakoj od njih video si deo mene, ljubio moju dusu, ali jos nisi sreo onu koja u sebi nosi moje srce. I pitas se jos koliko li ces parova cipela izlizati do konacnog susreta. Mnogi su putevi bili izgazeni tvojim koracima, a ja sam gazila preko njih. Mnogi nas je vetar oboje milovao, mnoga srca potajno plakala za nama. Svako se na ovoj stazi zivota suocavao sa problemima, jurio, padao, uzdizao se, grebao se o trnje, udarao o kamenje, samo da bi stigao do vrha. I svako je u sebi cuvao ljubav, silno i sebicno, samo da bi je na kraju podelio sa pravom osobom. Svako je sacuvao srecu za one dane, kada cemo se prepoznati...nas dvoje medju milionima drugih ljudi.
Sada mozda zelis samo za sebe, vidis samo sebe i svoja osecanja. Sutra, kada me budes sreo, zeleces da sve ovo podelis sa mnom. Ja mozda hvatam zjala u nekom sobicku ili se u gori radujem prolecu. A mozda sam u velikom gradu, stojim na nekom trotoaru i cekam. Mozda sam u prodavnici- tamo ces me zateci kako brojim poslednje pare i pitam se hocu li imati sta jesti. Mozda sam u studenjaku ili na faxu- utonula u srednji vek: hrabri krstash ili mali seljak. Mozda na nekoj zurci u polumraku trazim obrise tvog lica...
Da li ces me traziti, ili ces, mozda, mirno cekati taj dan? Ali ja ne stojim na jednom mestu. Vec sutra bicu blize ili dalje ti. To je stvar nebesa, ili samih nas...
Voli me, jer bez ljubavi cekati me neces moci dugo! Voli me kroz druge, kojima ja oblik dajem! Od pukog cekanja moze se umreti. Sta ce mi telo ako duse nema? Sta ce mi dusa koja je prazna? Zivot bez zivota- najveca to je kazna...
Kliknite za proširenje...
 
I nocas si bio u mojoj sobi... i nocas je sve plamtelo...mojom zeljom...ti nisi ni primetio...
Volela bih da placem...okupao bi se u suzama bola... i tada bi ti bilo jasno...
Ne, necu...znam da treba da te ostavim zauvek, i veruj, zahvalna sam ti na tome... konacno si rekao ono sto zelis da precutis... znam da je moja ljubav samo bol a ti...ti si neko ko nerazume...
Nocas je bila poslednja noc u kojoj sam ti stavila svoj zivot na dlan...vec danas ga nemam,sa tobom!
Kisa je padala jos samo sinoc...vise necu da placem, ne mogu...koliko god zelela da zaustavim vreme...ono nikada nece stati...sem onog dana kada ne bude ni tebe ni mene...samo taj jedan tren...
Ne...ne zelim da ovo bude oprostajno pismo... ja cu tebe zauvek voleti...uvek cu znati kako si...znas da mogu da te osetim u svakom trenu iako ne verujes u to...! Meni je dovoljno samo da znam da dises... makar na drugom kontinentu, negde daleko od mojih umornih ociju... bicu srecna znajuci da delimo ono sto je najvaznije za zivot...to ce mi biti dovoljno, toliko te volim...manje ne mogu,a vise ne smem... zabranio si mi...! Ali nisi znao da je ovo najvise, nikada neces ni saznati... mozda je bolje tako...!
Novi dan nije doneo nista...sem saznanja da si jedini...
Da li si pravi???
Boze...!
 
ancika:
I pitas se jos koliko li ces parova cipela izlizati do konacnog susreta. Mnogi su putevi bili izgazeni tvojim koracima, a ja sam gazila preko njih.
Kliknite za proširenje...

Prelepo si ti ovo napisala.

Ovaj deo me je podsetio na jednu pesmu koju sam napisao
jos kao klinja i koja je previse smesna da bih je postovao ovde.
Inspirisana je slicnim motivom...njeni i moji tragovi koji se ponekad sretnu na ulici

Pesma se zaove: ODA TRAGOVIMA MOJIH STOPALA OSTAVLJENIM U NJENOJ ULICI
:D
Ranije mi se chinila kao vrh poezije a sada se slatko nasmejem kada je procitam :lol:
 
Nocas sjaje neke cudne zvezde. Gledam ih i pitam se: posmatras li ih i ti? Cudne mi misli snovima jezde, a mozda isto, negde daleko, sanjas i ti? Ma iako sam pustila da te zivot vodi kuda bilo, pitam se ko li mi te sada voli? S kime provodis dane i noci? Zelim znati bar malo tebe. Kuda gledaju oci tvoje? Znam, jednoga dana sve ce doci na mesto svoje i necu zaliti sto toliko dugo cekala sam te i volela nepoznato, jurila za snovima, mastom, osecanjima...Jednog dana samo treptaj oka bice dovoljan da se okrenem za tobom. Samo osmeh da me pogledas. I mozda ce u tom trenutku nastati kraj sveta-necu jadikovati. Neka se sve srusi, sve okrene, sve nestane- necu zaliti. Znacu da sam pronasla ono za cim sam ceznula celog zivota...i znam...ostacemo ja i ti...tu, u beskraju..i taj tren bice vecnost. I zaista ce mi se ciniti da planine padaju. Al ne, pasce samo proslost i kada te budem srela necu te pitati zasto sam morala cekati toliko dugo. Pruzicu ti ruke i krenucemo zajedno putevima zivota. I zivecemo- ti za mene, ja za tebe. Ceo svet bice nas. Gde nema puteva- krcicemo shume, gde nema mostova gradicemo ih, gde nema vazduha- stvoricemo ga, ozivecemo mrtva srca, gde nema ljubavi- naci cemo je i rasplamsati. Samo strpljenja, jedini moj...Onda, kada se budemo pronasli,ah, tada...Sada treba ziveti...Ostalo ce sve doci po svoje...
 
Ovo su poslednje stranice pisane za njega. Eto, i to je gotovo...Kazu da covek gubi nadu tek kada i telo umre. Ali on zivi! Samo, moje nade "za nas" su izbrisane. Odnele ga ravnice negde daleko. Spojile s njom. I to je to. Nema vise. Jednom zivotu je kraj, drugi pocinje. Ljubav nikada nece prestati. Cak i kada budem otkrila ljubav svog zivota, on ce ostati meni poseban. Mozda zbog tih lepih trenutaka koje zajedno smo proveli mi. Mozda zbog sunca koje je tada, makar na tren, zasjalo jace. Mozda zbog svakog razgovora koji netaknut stoji u mom secanju. Mozda zbog prijateljstva koje traje vec pet i po godina.
Ima jedna ruza u mom spomenaru. Mala, crvena ruza iz njegovog dvorista. Nju mi je poklonio kad smo se jednom zajedno vracali iz Nisa. Ima tome sest godina...Pozutela je sva. Samo se po obodima joj vidi rumenilo onih dana. Rumenilo na mom licu kada bismo se detinjasto uhvatili za ruke i tako setali gradom. Zbunjeni pogledi drugih i pitanje: "Sta ces ti s tim ludakom?"
Za neke je bio lud, za druge genijalac, trecima je bio smesan. I svi su oni ostali na lestvici ispod njega. On je trazio svoju srecnu zvezdu, oni su je cekali. On ju je nasao, mnogi je jos uvek cekaju.
I sta na kraju reci? Zelim mu srecu. Znam da ovaj Uskrs nece proci bez njegovog pozdrava i, mozda, pruzanja ruku njoj. Nigde na mom licu nece videti tugu. Samo ja cu znati sta osecam. On ce, mozda, naslutiti, ali ce cutati o tome. I tako, precutno, ostacemo prijatelji jos dugo- mozda do kraja zivota, ako nas putevi ne rastave. Nikada necu zaliti zbog toga, jer ako ga izgubim dobro cu znati sta i koga gubim. Izgubila bih deo svog zivota, ono nesto posebno sto mi je dao- nadu, ali ne samo nadu u njega, vec nadu u samo jedan tren, kada se zivot menja iz korena.
Sa osmehom se uvek secam onog dana kada smo se upoznali po prvi put, a dvaput smo se upoznavali. Prvi put, on se mozda i ne seca- nisam ga ni pitala seca li se, bila sam u drugom razredu osnovne i stajala na stepenistu kuce kada je on, sedmak, dosao kod sestre da vezbaju matematiku. Samo sam mu ime rekla, i to ne ono pravo, vec skracenicu- Ana. Otvorila sam mu vrata sobe. On je usao, ja sam izasla i sakrila se u svoj omiljeni pesak.
Drugi put kad smo se upoznali bila sam vec srednjoskolka, on na fakultetu. Tada sam mu rekla svoje pravo ime. Od onda me vec nije zaboravljao. Ja sam njega pamtila jos od prvog puta. Svaki pogled k njemu na ulici ili bilo gde bio je propracen uzdasima. Radovala sam se svakoj njegovoj odlicnoj oceni za koju sam cula od sestre. O, kako sam bila srecna kad je dobio prvu desetku! A on je bio zaboravio da postojim.
Posle tog famoznog drugog puta usledila je ona crvena ruza, zatim par plesova. Postajali smo sve blizi jedno drugom. Ni varnice nisu izostajale. Da ne duzim vise- divno je bilo to vreme. Tesko mi je recima opisati. I, da znate, jako mi je drago sto onda nisam opet nasla neki svoj pesak gde bih se sakrila. Drago mi je sto sam pred njega stala otkrivena i cista.
Ni taj razgovor na kraju, kada smo si obecali da cemo biti samo prijatelji, nije mi tesko pao. I znajte: vredelo je! Neki put vredi zrtvovati prijateljstvo za ljubav, drugi put ljubav za prijateljstvo. Iz svega toga radjaju se neke nove price, novi ciljevi. Nisam zrtva i on ume da ceni sto se tako osecam. Zato nikada nismo prestali da se vidjamo, da zajedno provodimo makar jedan dan. Cak i sada, posle pet godina od one veceri i nikad zaboravljenog razgovora, ume da me iznenadi kada mi, nenajavljen, zakuca na vrata...
 
:cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry:
Sad sam se rasplakala!kada bih ja bar mogla da na ovakav nacin iskazem svoja osjecanja prema jednoj osobi,....bila bih srecnija,ali......
Preostaje mi samo da citam sta drugi pisu,a ja sta osjecam da cuvam u sebi!
:cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry:

P.S. OVO JE PREDIVNO,....
 
E posto ja ne znam da pisem ovako kao ti,bar znam da napisem tudje,samo se nadam da mi autor nece zamjeriti!
Ovo,sto cu sada napisati, sam negdje procitala,vjerovatno nema veze sa temom,ali ne zamjerite.......



ZA NJEGA

Znaj volela sam te,
Znaj mozda te volim jos,
Ali ti nikada necu reci za to,
Jer...to nisi zasluzio.

Puno si me povredio,
Nanio si mi bol,
Al zivot ide dalje
I ne osvrcem se na to.

Bio si mi drag,
Mozda drag si mi jos,
Ali zaboravicu te ja
Sigurna sam u to.

Suza za suzu,
Bol za bol,
Pisem ti ono
Sto je u srcu mom.

Ovo su stihovi
Jednog dela zivota mog,
Bio si pogreska srca mog.




P.S.
E ... :cry: :cry: :cry: ! Nadam se da mi autor ove pjesme nece zamjeriti! Osjecam se tako... Ne znam kako to rijecima da iskazem!
:cry: :cry: :cry:
 
ancika:
Ovo su poslednje stranice pisane za njega. Eto, i to je gotovo...Kazu da covek gubi nadu tek kada i telo umre. Ali on zivi! Samo, moje nade "za nas" su izbrisane. Odnele ga ravnice negde daleko. Spojile s njom. I to je to. Nema vise. Jednom zivotu je kraj, drugi pocinje. Ljubav nikada nece prestati. Cak i kada budem otkrila ljubav svog zivota, on ce ostati meni poseban. Mozda zbog tih lepih trenutaka koje zajedno smo proveli mi. Mozda zbog sunca koje je tada, makar na tren, zasjalo jace. Mozda zbog svakog razgovora koji netaknut stoji u mom secanju. Mozda zbog prijateljstva koje traje vec pet i po godina.
Ima jedna ruza u mom spomenaru. Mala, crvena ruza iz njegovog dvorista. Nju mi je poklonio kad smo se jednom zajedno vracali iz Nisa. Ima tome sest godina...Pozutela je sva. Samo se po obodima joj vidi rumenilo onih dana. Rumenilo na mom licu kada bismo se detinjasto uhvatili za ruke i tako setali gradom. Zbunjeni pogledi drugih i pitanje: "Sta ces ti s tim ludakom?"
Za neke je bio lud, za druge genijalac, trecima je bio smesan. I svi su oni ostali na lestvici ispod njega. On je trazio svoju srecnu zvezdu, oni su je cekali. On ju je nasao, mnogi je jos uvek cekaju.
I sta na kraju reci? Zelim mu srecu. Znam da ovaj Uskrs nece proci bez njegovog pozdrava i, mozda, pruzanja ruku njoj. Nigde na mom licu nece videti tugu. Samo ja cu znati sta osecam. On ce, mozda, naslutiti, ali ce cutati o tome. I tako, precutno, ostacemo prijatelji jos dugo- mozda do kraja zivota, ako nas putevi ne rastave. Nikada necu zaliti zbog toga, jer ako ga izgubim dobro cu znati sta i koga gubim. Izgubila bih deo svog zivota, ono nesto posebno sto mi je dao- nadu, ali ne samo nadu u njega, vec nadu u samo jedan tren, kada se zivot menja iz korena.
Sa osmehom se uvek secam onog dana kada smo se upoznali po prvi put, a dvaput smo se upoznavali. Prvi put, on se mozda i ne seca- nisam ga ni pitala seca li se, bila sam u drugom razredu osnovne i stajala na stepenistu kuce kada je on, sedmak, dosao kod sestre da vezbaju matematiku. Samo sam mu ime rekla, i to ne ono pravo, vec skracenicu- Ana. Otvorila sam mu vrata sobe. On je usao, ja sam izasla i sakrila se u svoj omiljeni pesak.
Drugi put kad smo se upoznali bila sam vec srednjoskolka, on na fakultetu. Tada sam mu rekla svoje pravo ime. Od onda me vec nije zaboravljao. Ja sam njega pamtila jos od prvog puta. Svaki pogled k njemu na ulici ili bilo gde bio je propracen uzdasima. Radovala sam se svakoj njegovoj odlicnoj oceni za koju sam cula od sestre. O, kako sam bila srecna kad je dobio prvu desetku! A on je bio zaboravio da postojim.
Posle tog famoznog drugog puta usledila je ona crvena ruza, zatim par plesova. Postajali smo sve blizi jedno drugom. Ni varnice nisu izostajale. Da ne duzim vise- divno je bilo to vreme. Tesko mi je recima opisati. I, da znate, jako mi je drago sto onda nisam opet nasla neki svoj pesak gde bih se sakrila. Drago mi je sto sam pred njega stala otkrivena i cista.
Ni taj razgovor na kraju, kada smo si obecali da cemo biti samo prijatelji, nije mi tesko pao. I znajte: vredelo je! Neki put vredi zrtvovati prijateljstvo za ljubav, drugi put ljubav za prijateljstvo. Iz svega toga radjaju se neke nove price, novi ciljevi. Nisam zrtva i on ume da ceni sto se tako osecam. Zato nikada nismo prestali da se vidjamo, da zajedno provodimo makar jedan dan. Cak i sada, posle pet godina od one veceri i nikad zaboravljenog razgovora, ume da me iznenadi kada mi, nenajavljen, zakuca na vrata...
Kliknite za proširenje...
Samo mogu da ti odgovotim jednim muškim
,,Miriše ti kosa, još taj miris osećam
ne ne možeš ući, ja ne živim više sam
to što ga voliš
znaj još me boli
poslednji zagrljaj kada si otišla,,
8) 8)
 
Prave reci...Obozavam ovu pesmu...kad ostavljas, ostavljaj za zivot ceo...No, ipak su mi draze Djoletove reci: "Necu da vam kazem: "Ruke gore", glave gore, ljudi! Glave gore!" Mada je on to rekao u jednoj sasvim drugacijoj prilici...Ah koliko puno reci za pravu osobu!!! Mnogima je taj "pravi" vec nestao iz zivota. Ja se nadam da u moj jos nije dosao...
 
Zelim malo mira
u ovoj noci
dok muzika svira,
da sanjam
samo jedne oci
i taj cudesni
plamicak u njima.
Vetrovi me nose
kroz mnoga vremena
do u proslosti dalekog trena,
kad nas dvoje sreli smo se.
Mozda je to bilo onih godina
kada su lipe najgusce cvale.
U senama njinim
pruzismo li jedno drugom
ruke uzdrhtale?
Mozda su kroz zivote
pratili nas
rat, glad i tuga.
Koliko li sam puta
samo pomislila
da se pojavila druga?
Iz mesta u mesto,
iz veka u vek,selile se nase duse...
uvek zajedno
i cini mi se da ce
tako ostati zauvek.
Hoce li?
Ljubav pod svetlosti sveca,
divna mesecina i miris cveca.
Mozda sam te svakog dana
chekala kraj shadrvana
brojeci chase ceznjom izatkane.
Mozda sam se, sa zebnjom u srcu,
pitala hoces li mi se ziv
vratiti sa megdana?
A mozda od svega nije bilo nista...
Iz jednog zivota
u drugi trazili put,
stisnutih ruku i cvrste vere
molili nebo
jedan put da nam odabere.
Mozda smo veciti tragaci,
mirisali shume, njive i polja,
ziveli za zivot goli,
ne osetili nikad
kako se zaista voli.
Mozda smo ljubav nalazili
samo u knjigama,
verovali u bajke
o dobrim vilama,
ziveli u pesmama, snovima,
mastali o rajskim vrtovima,
bojili zivot u roze,
davali danu miris mimoze,
sanjali kad zora svane,
otvarali oci
pred prvim drhtajima noci.
Mozda od svega toga nista nije bilo.
To se, izgleda, srcu mome samo snilo.
Sretoh jucer jedne oci
sa plamickom vatre zive
i pomislih ceznjivo:
to su tvoje oci sive!
Al ne behu oci tvoje,
nego neke druge,
sto sanjaju druge duge
dane i noci,
lipe gde cekaju ih
neke tudje oci.
I sto vise na tebe mislim
sve mi se vise cini
da nas dvoje ne zivimo
na istoj talasnoj duzini.
Ja po danu, ti po tmini,
koracamo putem svojim.
Ja po zemaljskom,
a ti vecno u snovima mojim.
 
***********
Proci ce hiljade godina
od ovog trena sad,
kad svoj pogled
upijam u tvoje oci,
ali ni vreme
nece mi pomoci
da te zaboravim.
I mozda vise neces
biti tako mladkad me se budes setio,
a ja cu biti pomirena s tim
da me nikada nisi primetio.
Moje ce te oci
zanavek gledati iz davnine
i tek jednom,
kad sve ovo mine,
kad tuzno srce mi svene,
pomenuces moje ime.
A vec odavno na grobu nekom
prestace da gore svece.
Tvoje kose bice sede,
brci beli.
Sve ce uspomene da izblede...
osim jedne...
osim one sto smo je najmanje hteli.
Za hiljadu godina
ostace od nas samo tmina.
I secanje ce nestati,
a siluete nepoznate
domove nase gaziti stati...
Padace milijarde kisha,
bezbroj sunca ce
ovim nebom sjati.
Kisobrani ce opet,
u uglu neke ulice, u mraku,
skrivati poljupce
koje ce drugi
jedno drugom dati.
Bice jos mnogo radjanja...
Imozda ce kroz neko od njih
nase duse opet da zazive.
Mozda ce nasoj ljubavi
svi da se dive.
Mozda...
Zivot je lavirint...
treba izabrati pravi put...
i upitati sebe:
sta sam to htela
ja od tebe?
Sta ti od mene?
Nas dvoje smo samo sene
u ovoj tuznoj noci...
u samoci...
 
"Zivim da se vratis, znam da je tesko opet da nadjes put,
zivim da te nadjem, zbog tebe zivim ja,
ti si jedini razlog ja znam,
al ostani sama da te pronadjem i da te vratim,
znam da je tesko opet da nadjes put,
zivim da te nadjem, zbog tebe zivim,
ja ti si jedini razlog ja znam, ostani sama, ostani molim te"
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top