Jedinom pravom...

poslednja
Kapljica kise
I tvoji koraci
Nema te vise
I mutni se oblaci
Nadvili ove noci
I nebo place i
I vetar jeca
Jer ti si rekao da neces doci
I zemlja te nocas moli
Kao da i nju kraj boli
I cini mi se
Vecno ce za tobom vapiti
Jer ti si rekao
Da se vise neces vratiti
Ni cvrcci nocas nemaju mira
Njihova mi violina tuzna
koncert za samocu svira
I svima je nocas tuga saputnica
Jer si ti, kao i svaka skitnica
Otisao srecu potraziti
Na nekim tudjim licima
U nekim drugim ulicama…
I jos samo ja osmehom vladam
Jer u mom srcu zivi nada
Da u mojim ocima tvoja sreca pociva….
Jednom ces shvatiti to….
A tada…
Ti ces mi opet doci u nekoj
Svetlijoj noci
I nebo ce se opet smejati
Jer ti ces taj osmeh sejati
I zvezde s mesecom zaplesati
I svaki bol uz vetar nestati
Jer ti se uvek vratis
Nakon sto nekom drugom
Svoje greske platis
I kada shvatis
Da samo ja suze ne naplacujem
I da samo meni neces biti duzan
Ni za jedan tuzan dan
Ni za jedan ruzan san
I zato ces ti mene uvek voleti
I vetar ce te proletnji
Uvek meni doneti….
A kad se casa zuci razbije
I gorcina po srcu razlije
I kada dosadi ocima
Da stoput gledaju kako odlazis
I potom nocima cekaju da se vratis….
Ja cu otici…
I noc ce opet da zaboli,
Jer cu ja i dalje da te volim
Ali cu morati da otplovim
Ka nekoj drugoj luci
Drzeci u ruci
Polovinu svog srca
U kom se tuga nastanila
Jer ja sam drugu polovinu
Pod tvojim nogama sahranila….
 
VOLIM TE
Ne samo zbog toga sto ti jesi
Nego i zbog toga sto sam ja
Kad sam s tobom

Volim te

Ne samo zbog onog
Sto si ucinila od sebe.
Nego i zbog toga
Sto cinis od mene.

Volim te

Zbog onog dijela mene
koji ti iznosis na vidjelo;

Volim te

Jer stavljas ruku
Na moje, brigama pretrpano srce,
i prelazis preko svih
ludosti i slabosti
Kojima ne mozes pomoci,
A came ondje u magli,
Pa ih izvodis
Na svijetlo.
Sva ta moja predivna imovina
u koju se nitko prije nije
Bio dovoljno daleko zagledao
Da je pronadje.

Volim te

Jer mi pomazes
Da ih nabacane hrpe svojeg zivota
Izgradim
Ne krcmu,
Vec hram;
Da u djelima svakodnevnim
Ne slusam prijekor
Vec pjesmu.

Volim te

Jer si ucinila vise
No sto bi me ikoji credo
Ikada mogao
Uciniti dobrim,
Vise, nego sto bi me koji usud
Mogao usreciti.

Bez rijeci,

Bez dodira,

Bez znaka.

Ucinila si sve
Naprosto,
Bivajuci onim sto jesi.
Mozda to, na koncu,
I jest ono
Sto znaci-biti prijatelj.

Roy Croft
 
mesec u biku:
VOLIM TE
Ne samo zbog toga sto ti jesi
Nego i zbog toga sto sam ja
Kad sam s tobom

Volim te

Ne samo zbog onog
Sto si ucinila od sebe.
Nego i zbog toga
Sto cinis od mene.

Volim te

Zbog onog dijela mene
koji ti iznosis na vidjelo;

Volim te

Jer stavljas ruku
Na moje, brigama pretrpano srce,
i prelazis preko svih
ludosti i slabosti
Kojima ne mozes pomoci,
A came ondje u magli,
Pa ih izvodis
Na svijetlo.
Sva ta moja predivna imovina
u koju se nitko prije nije
Bio dovoljno daleko zagledao
Da je pronadje.

Volim te

Jer mi pomazes
Da ih nabacane hrpe svojeg zivota
Izgradim
Ne krcmu,
Vec hram;
Da u djelima svakodnevnim
Ne slusam prijekor
Vec pjesmu.

Volim te

Jer si ucinila vise
No sto bi me ikoji credo
Ikada mogao
Uciniti dobrim,
Vise, nego sto bi me koji usud
Mogao usreciti.

Bez rijeci,

Bez dodira,

Bez znaka.

Ucinila si sve
Naprosto,
Bivajuci onim sto jesi.
Mozda to, na koncu,
I jest ono
Sto znaci-biti prijatelj.

Roy Croft
Kliknite za proširenje...
Jel' ti chujesh shta Ancika kaze? SAMO AUTORSKA DELA!!! T.j. samo TVOJA dela treba da pishesh ovde, a ne tudja!!!
 
Pronadji iskre

zaturene u kutu

tvoje sobe

Oboji zid cutnje

i bola

u crveno

Pronadji niti moje

prosute maste

na tvom jastuku



Oseti moj dodir

ruke

u svojim mislima

Dok upijam

tvoj pogled

duboko u grudima



Pogled koji znaci

vecnost

i kraj

Dodir ruke

koji uranja u

spokojstvo duse

ostavljajuci

pecat bola

na srcu



Sakupi

sve otiske duse

koje sam ostavila

tebi

I zapecati ih

vecnoscu

na tvom srcu



I cuvaj srce svoje

od pakosti mraka

koji ga truje



Sacuvaj ga zbog

zbog sebe

radi mene

zbog ljubavi

da ne uvene



I kad sve sto je

izgubljeno

ozivi i udahne srecu

vecno moguceg

Otpecati

sve izgubljene zrake duse

ponovo da disu

za nas.
 
Ako su zore zbog nas svitale,
zašto mi sada suze jastuk kvase?
Ako su noći zbog nas gorele,
zašto te suze sad vatru ne gase?...

Ako smo jedno drugo imali,
zašto smo sada daleki i strani?...
Ako je vreme zbog nas stajalo,
zašto nas sada rastavljaju dani?...
 
i sad sam zahvalna sto nisam odustala od sebe
jer kako bih upoznala tebe i saznala da sam tvoja slabost...godinama
da sam tebi namenjena
i za tebe stvorena
da sam zbog tebe disala i prezivela
da sam zbog tebe vidjala duhove
a da si ti stvaran
da si tu pored mene
samo ja nisam gledala u tvom pravcu
kako sam znala da sam na raskrsnici trebala da idem pravo
a ja skrenula u neku ravnicu suvu u punu jada i patnje i suza
a na sledecoj raskrsnici si me cekao ti
zahvalna sam sto si krenuo da me trazis
i sto nisi odustao od mene
i kad sam te ugledala pri povratku znala sam
da sam tebe cekala
 
Da li si to ti?
Onaj na koga sam cekala dugo
u trenucima samoce
kome sam se nadala u besanim nocima punim tuge,
dozivala ga,ceznula,zelela da ga nadjem na kraju duge


Ovo sto osecam,da li je ljubav?
Radost kada te vidim
nemir kada cujem tvoj glas,
zelja da te sanjam
dok tonem u san,
osmeh kada mi sa tobom zapocne dan...


Zelim da me tvoji poljupci bude
da me tvoji prsti miluju po kosi
oci tvoje da za mnom zude
da me ljubav tvoja na krilima srece nosi


Pitas me
''Da li te to ljubav plasi?''
Da,plasi me....
Da,sumnje me muce...
I zelim da verujem u tebe,u nas,u ljubav...
I kada se zapitam:
''Da li si to ti''
odgovor znam i sama
DA,to je on....


DUNJA W
 
Dusa mi te puna
i srce i telo koje opijeno tobom
Cezne...

Cezne za dodirima
za bliskoscu
za ispunjenjem...

I kao zavisnik
drhtim kad te ugledam
jer pozelim jos jednu dozu
TEBE

da zaboravim na sve
da odem u neki drugi svet
omedjen nama
na trenutak...

Uzimam te...
groznicavo,nestrpljivo
kao da je zadnji put,
kao da nema vise nista
posle ovog puta...

Upijam sve,hvatam se kao davljenik
grabim ceznjivo,zedno
preplavljuje me talas emocija
ljubavi,ceznje,pozude,strasti

Za tren prestaje da postoji sve
u nasem smo svetu
sanjamo....
ne zelim jos da se budim

Jer i telo i srce
opijeno tobom,
a dusa mi te puna i
CEZNE





DUNJA W
 
ČEKAJUĆI


Čekajući ....

da dodjes u moj zivot

od mrvica pravim najlepše svetove

pakujem tugu u prazne kofere

i na lice stavljam osmehe...



Nadam ti se...

Čeznjivo gledam u daljine i

Slutim...

srce te moje prepoznati mora...

iste smo tuge delili,iste snove sanjali

u besanim nocima ljubavi nadali

na nas susret željno čekali...



Čekajući...

na dlanove stavljam srce svoje

u mislima prizivam ime tvoje

Dodji mi...milo moje...



DUNJA W
 
Šaputanja na jastuku...


“Jesu li ustale moje usne,jutros?”



“Jesu dragi,i žedne su tvojih poljubaca”



“A oči moje zelene,jesu li jos snene?”



„Da,mili,još u njima tvoj je lik“


„A ruke moje nežne?”


“I one, sunce moje,i žude da te zagrle...”


“A telo moje mazno?”



“Budi se,dragosti moja, željno tvojih milovanja...”





DUNJA W
 
Ja nemam prava
niti da sanjam,
niti da se smejem,
niti da maštam,
nita da praštam,
niti da ljubav tražim,
niti da je dajem,
imamo jedino pravo
da se kajem,
što sam verovala
svakoj tvojoj reči
i sada ništa više
ne može moje rane
da izleči,
sem saznanja;
oprezno drugi puta;
ne smem se na istoj
vatri opeći.



Mari47
 
Poslednja izmena:
O jednoj ljubavi



Bio je jedan od onih što znaju da opčine, što znaju treptajem svog oka da skrenu pogled na sebe. Za njim su žene ludele. Znalo s eko prolazi ulicom kada njegovi koraci stupe na vreo asfalt. kao što bi se čestice prašine na stazi, kojom bi rešio d atog dana ocrta novu liniju svog đivota, uskomešale pod pritiskom njegovih odlučnih koraka, tako s eženski rod komešao pri susretu s njegovim samouverenim pogledom. Znala sam, uvek sam znala ko je tamo gde sve njihove oči gledaju.



Bogat je. Ima kuću u najlepšem delu grada. Otac mu je bio narko bos. Svi su to znali. pre dvadeset godina to nikome nije smetalo. naprotiv. Mnogi su se okoristili. Tako je stvarao dužnike. bogatstvo je raslo. Uporedo s tim rasla je i ljubav sina prema ocu. Obožavao ga je. za njega je otac bio nešto toliko sveto, da je znao, kao mali, danima da drži očevu sliku u ruci, da čežnjivo zuri u nju pitajući se kada će se tata vratiti sa puta. mnogo godina kasnije znao je da prekoreva sebe,d apriča kako je pogrešio što ga je toliko voleo. Nikada sebe nije ubedio u to. Uprkos tome što je već znao sve, što je znao gde je njegov ćale išao, šta je radio, s kime je provodio dane, i dalje je bio spreman da mu, u mahnitom zanosu, liže pete.



Bio je on jedan veoma srećan i veseo momčić. Za razliku od mnogih njegovih vršnjaka, on je imao sijaset mogućnosti. Bilo mu je dato da se istinski raduje svetu od istoka do zapada, od severa do juga. Nije morao da razmišlja o kori hleba, o poderanoj obući. A nije ni da je bio neki naduvenko. Večito vragolast i nasmejan. Ljudi su ga voleli. potajno opasan. pomalo su is trepeli od njega. Nisu znali d ali mu je otac išta ostavio u amanet. Otac, koji je umro u zatvoru i nikada ni za šta nije do kraja osuđen. Dokazi su nestali. Firme i lokali su ostali. Koja ga je to sila tako zaštitila, nikada se neće saznati. Stari je umro ubeđen u to d aće njegov sin miljenik znati kako da se snađe. I nije pogrešio u tome. "Mali" je imao izuzetan osećaj za ljudsku psihu, izuzetan šarm i, pre svea, dušu otvorenu, moglo bi se reći, sasvim dovoljno da ga ljudi prihvate kao pomalo čudnog prijatelja. Da ga prihvate kao dobrog,a opet pomalo hladnog. Znao je da ih, u isto vreme, i privuče i zbuni. Bilo je prilika kada su, u njegovom prisustvu, ostajali da bez teksta zure u neku neodređenu tačku.



Žene su volele taj osećaj. delovao je na njih kao pauk koji paučinom prvo lagano miluje žrtvu koja se tuda šepuri svojim krilcima, a zatim joj zaludi glavu smrtonosnim poljupcem. A on je voleo da se igra sa njima. Kao s mravima. Nije ih poštovao. Štaviše, posmatrajući ga iz prikrajka, stekla sam utisak da je on nekada toliko voleo, da se toliko davio u ljubavi, da se toliko davao, da sad više ništa od tih osećanja u njemu nije ostalo. Kao da se jedi. Kao da se sada sveti zato što mu je oduzeta tekućina iz Svetog Grala. Kao da više nije mogao da voli.



Zašto? zašto je tako zatvorio svoje srce? zabranio je sebi taj ružičasti pogled na svet, tu toplinu zaljubljenosti i ljubavi. njegova kuća je uvek bila puna. znao je on i za igru i za pesmu i za glumu. Bio je toliko svestran da nisi mogao da ga uhvatiš ni za glavu, ni za rep. Njegova opšta kultura dosezala je neverovatne visine. Možda je to i boi razlog njegove nesreće. Nisu ga shvatale. Doživljavale su ga kao boga. aon je bio samo običan čovek. Voljen, obožavan, ali dalek ovom svetu. Kao da taj svet više nije imao šta da mu kaže. Ali je imao on njemu. imao je da mu ispriča svoju priču. Svoju pravu priču.



Snežni dan u Moskvi ledio mu je obraze, a oko usana stvarao inje istaknuvši mu na taj način oštre, ali prelepe, crte lica i svetao ten. Nebesko plave oči spojile su se sa zaleđenim granama drveća, koje su ga pratile sve do pozorišta. Davala se Ofelija. kako je vreme prolazilo i predstava se približavala kraju, tako je on sve češće hvatao sebe kako uranja u oči te glumice sve dublje i dublje. Bila mu je kao grana. Tanušna. Povija se na vetru. Čas se uzdigne kao mit u nebesa, a onda se strmoglavo sunovrati na dno. Ali to je Ofelija. To nije mogla da bude ona. To je Ofelija. Ona je samo dobro glumi.



Dobio je kasnije priliku da se uvri da je bio u pravu. Nataša Petrovskaja, slikarka po profesiji, bila je, u stvari, jedna veoma uzdržana i tajanstvena žena. Proučavajući njeno ponašanje, čovek bi imao utisak da ona svojim životnim koracima igra neku maštovitu folklornu igru. Njen "hod" nikako nije bio pravolinijski. Možda se zato i sudarila s njim. Oni što u životu zanosne igre igraju, igre nalik plesu derviša, moraju nekad srce da okrznu o nečiju šaku, ili rame. ili da se suoče sa luciferijanski plavim očima i crnom kosom. Želela sam da izbegnem pominjanje Nečastivog u ovoj priči, ali u njemu samom je bilo nečeg nečistog, gotovo krvavo privlačnog. Dozvolila mu je da putuje po njenoj duši, da upoznaje njene planine, ravnice, reke, brda i doline. a on je, kao da je našao more meda, gnjurio sve dublje i dublje u dubine njene ličnosti. Ni danas ne zna d ali je sve bilo samo privid, iluzija. Ta žena ga je toliko očarala, da je mislio da mu je dovoljno da samo sedi pored nje i bio bi najsrećniji čovek na svetu. znao je da je takvo razmišljanje sebično i činio je sve da je usreći, da ona bude zadovoljna pored njega. A ona je bila umetnica. Duša od čvrste svile i žilavog lana. u njoj si mogao d asagledaš stamenu ženu vedrog pogleda na svet i palhovitu srnu. mogao si, negde u nekom majušnom uglu, primetiti i sitničavog mesečara, koji bi da, makar nesvesan svoje budnosti, prebroji sve zvezde na nebu. I jednu sićušnu zver, koja se bavila matematikom. A bila je i mačka. kao d aje sagradila drveni most između dve planete, pa živela kad joj se gde prohte. a u stvari je to sve bio jedan svet. Džungla od Rusije i džungla u njoj samoj. Vešto su se dopunjavale.



Jedan mali, ali neotuđivi deo nje, došao je kasnije. U početku nije ni bio njen,a li se tako uklopio u taj haos njenog življenja da, kad ga je jednom uglavila u tu slagalicu, više nije htela da ga pusti. on je postao boja njenog života. tako je ona to osećala. Mlada. Bujna. Hirovita. U negovom nemiru nalazila je svoj mir. I nije marila za njega, jer je znala da je srećan. Nije marila ni kad ga je ostavila, jer je znala da tako mora.



nekada čovek bude postavljen između dve vatre, pa izabere onu koja, naizgled, manje peče. neakda mu neku vatru nametnu i nema prava ni da bira. Mislila je da je u njenom slučaju tako. Jer joj je bilo zaprećeno. Njen brat je upao u neke dugove koje nije mogao da vrati. dugovao je nekom lokalnom oficiru sa brčićima. Stariji. Omanji. Zdepast. S razdeljkom na sredini kose. Večito u uniformi. Pred svetom ugledan domaćin. Udovac. Iza kulisa- vlasnik kockarnica. i jo[ koječega. Neumoljiv. Žena, ili smrt. Ona je izabrala da mu bude žena. Šta je žena sumnjivog stranca u poređenju sa suprugom poštovanog ruskog domaćina... Umetnica... Cenjena što zbog intelekta, što zbog prezimena. Znala je ona dobro kakvo breme to prezime nosi, ali.... brat... Tu nije moglo d abude ni reči...



A ljubav? A što taj brat nije mislio na nju kad je rasprodao imanja i nameštaj u kući? Što nije mario dok je dilovao? Zašto ne prihvati mir za svoju dušu? On je bio muškarac. Znao je da se spontano i stvarno zaljubi i nije razumeo vatrene iskre i proračunatost. a sve je to deo jedne devojke- žene u tim godinama. i te vatrene stihije su vrlo lako mogle da je sagore. Nije imao sreće da je upozna kasnije, kada su se, možda, sve bure u njoj smirile.



Možda je postala kao dobro staro vino. Pitka. Klizeća niz grlo. On ju je znao kao tortu sačinjenu od mnogo kremova, koji su ga zagrcnuli. kao kiselu vodu, čiji su mehurići eksplodirali na putu do želuca i on je počeo da boli. Suze su kapale iz očiju, a pluća ko d aje neko rastrgao i od njih napravio krošnju... A samo mu je rekla d aje zaboravi... zar je to toliko teško?



Odlazio je još mnogo puta tamo. Tražio je među prolaznicima. a ona kao da je u zemlju propala. Prijatelji bi zaćutali kad bi pitao za nju. Menjali su temu. Nije im bilo do toga da pričaju. Nije se imalo šta reći. aon je samo žarkoželeo da zna da je ona dobro. da uživa tamo negde, iako ga je povredila, iako je znao da, posle nje, više nijednoj neće verovati. Ljutio se na nju, bolelo ga je kao da je neko sirće na srce njegovo sipao. Ali je morao da je pusti. Baš zato što je bio sebično ljut i povređen. Spoznavši to osećanje, doveo je u pitanje suštinu svoje ljubavi. Jer ljubav ne može da ima dve strane. Kad voliš ne smeš da se ljutiš. Pusti je. Tako je govorio sebi. Pokušavao je da ne prihvati ljubav kao emociju, već samo kao osećanje. I umesto da se lagano prepusti toku života i vremenu i d adozvoli da sve mutne vode lagano oteku i da ostane medovina, on s egrševito borio sa izmišljenim demonima. I istrošio se.



Zato je sad tu gde jeste. Korača ulicama svoga grada, privlačan kao boja crnog vina, ali nem za otvorena srca i osećaje ljubavi.



Za nju kažu da živi loše. Muž je ne tuče, ne svađaju se, ali se i ne vole. Njoj je postalo svejedno. Vreme je izbrisalo skoro sve. Ona je utupila osećanja i kao da je zaboravila. On nije. On pamti sve. iako su prošle godine, više od decenije, još se pita da li bi ga prepoznala. da li bi joj srce poskočilo... kada bis e samo na ulici jednom sreli...

http://www.mojakutijica.blogspot.com/2013/07/o-jednoj-ljubavi.html
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top