Не знам да ли се тај дијалог који си навео заиста догодио. Међутим, на најстаријој верзији Санскрита којим су се певале Рг Веде реч србин ја записана мало другачије (Рг Веде су збирка од преко 1000 химни, сличних нашим епским песмама, које су се усмено преносиле и доста касније записане, и на основу тога је и реконструисама санскритска граматика) и није означавала никакав народ већ описивала неког појединца посебних особина, оног који се истиче у некој заједници, који је вођа и томе слично, па вероватно и ово што си навео.
Код многих словенских народа се некада реч србин (онако како се изговара у том народу) је имала слично значење у смислу позитивних особина. Оно што је заједничко у свим тим значењима је да је то пре свега слободан човек ником потчињен.
Та реч, са својим смислом се изгубила када су се неки народи почели звати тим именом.
Као резултат имамо да се на српско име наилази на широком географском простору на којем се говорило индоевропским језиком, и онда се погрешно тумачи да су све то били срби у смислу народа. Тим пре што су сви ти народи били блиски по култури и језику чије је извориште на Балкану у средњем и доњем подунављу.
