19. април 2004.
Током баш џезерски разбарушене расправе на омиљену нам тему каже Лучија:
-Free jazz је једини jazz који се може свирати а да буде, мислим, стварно интересантан и баш, баш никад сморан..
-Хм, сад... Иста аргументација примењива je и на главне струје џеза - одвраћа Јанко. А она на то:
-Али, оно чега није било пре но што се појавио free јесте колективна импровизација која не служи да «надсвира», дотуче или шта већ, колегу у бенду него је импровизација управо у односу на њега.
-Не знам ни то. Све зависи, ваљда, шта ко у џезу тражи - одговара Јанко, прегледајући у полици.
И, пусти нам плочу. Орнет Колмен из 1957. са Полом Блејем, уживо. На CD-у до сад није изишло.
И објашњава, (исто по ко зна који пут) да је подела на free jazz и класични вештачка. У ствари, сваки је free. Сола су сваки пут различита и извођење сваки пут другачије. Управо jazz је на своју дугачку пловидбу и кренуо одатле - од истовремене колективне импровизације свих чланова бенда, и где је сваки од чланова слушао шта се свира. Полифонија (сви импровизују све време) раних њуорлеанских састава могла би се, тако, означити као уточиште најранијег «free jazz-a». Ту немате ничег новог, а опет, све је стално ново и непоновљиво.
Е, драги профану мој, контам, у добронамерном зезању, готивимо ми и поштујемо врло твоја предавања, али хајде и да направимо кратку станку, и кулирамо уз саму мјузу.
-Е, 'ајмо мало и да то одслушамо - каже гласно Лучија као да ми чита мисли. Јанко, иза димног осмеха луле климне, благонаклоно, и, пуштајући CD, каже:
-Хајде. То је најбоље. Слушање џеза пре је искуство трагања за идеалним моделом, тренутком, емоцијом, неголи слушање на основу препоруке.
-Ма, да - констатује на крају Лучија - Џез је најбољи. Јер једино он никад не досади. Све друге мелодије, ма колико супер биле, после више слушања ипак сморе мало, али џез никада. Мјуза „најнеисцрпнија“ од свих!
You Make Me Feel So Free.
(одломак из мог романа "Повратак кошаве у Београд")