Janis Joplin

Jeste uvek drugačije...a ovo mi je bilo prvi put da napravim pauzu,i da je ne slušam nekoliko dana,pa sam osetila kao da je čujem prvi put,a kad zatvorim oči,kao da peva u mojoj glavi,kao da je pored mene...Predivno,ona je savršena....ona je Tužna kraljica...:heart:
 
Ne mogu tačno da odredim koji osećaj je divniji:kada nešto tek zavoliš,pa ta radost i ushićenje time,ili kad se vraćaš već voljenome,onome što svesno ili nehotice "gurneš" u stranu...neki bi rekli ipak ovo prvo,ali ja nisam sigurna,a Cry baby je jedna od najlepših Njenih(he,to bih rekla i za bilo koju drugu:)) :heart:

Cry baby, cry baby, cry baby,
Honey, welcome back home.

I know she told you,
Honey i know she told you that she loved you
Much more than i did,
But all i know is that she left you,
And you swear that you just don't know why,
But you know, honey i'll always,
I'll always be around if you ever want me
Come on and cry, cry baby, cry baby, cry baby,
Oh honey, welcome back home.

Don't you know, honey,
Ain't nobody ever gonna love you
The way i try to do ?
Who'll take all your pain,
Honey, your heartache, too ?
And if you need me, you know
That i'll always be around if you ever want me
Come on and cry, cry baby, cry baby, cry baby,
Oh daddy, like you always saying to do.

And when you walk around the world, babe,
You said you'd try to look for the end of the road,
You might find out later that the road'll end in detroit,
Honey, the road'll even end in kathmandu.
You can go all around the world
Trying to find something to do with your life, baby,
When you only gotta do one thing well,
You only gotta do one thing well to make it in this world, babe.
You got a woman waiting for you there,
All you ever gotta do is be a good man one time to one woman
And that'll be the end of the road, babe,
I know you got more tears to share, babe,
So come on, come on, come on, come on, come on,
And cry, cry baby, cry baby, cry baby.

And if you ever feel a little lonely, dear,
I want you to come on, come on to your mama now,
And if you ever want a little love of a woman
Come on and baby baby baby babe babe baby now
Cry baby yeah.


:worth::worth::worth:
 
Što stariji sve više sam dijete...:D

A još se nije rodila bolja od Nje,niti će ikada...moj prijatelj voli da kaže "Delio sam s njom vreme i ovozemaljski prostor pune tri nedelje."
 
JanisJoplin60s.jpg

:heart::heart::heart:
;)
 
Da, na danasnji dan je proslo tacno 39 godina od njene smrti,
ali samo one telesne.
Janis nikad ne umire.

Evo, kopiracu ovde moj tekst iz bloga, jer govori o njoj.
Imam zelju da to ucinim.

“Freedom is just another word for nothing left to lose”

Janis Japlin, ime jedne kontrakulture, zena jednog vremena, uplasena devojcica medju gomilom onih koji nesto hoce, a ni sami ne znaju to nesto da definisu, nesigurna klinka koja se trudi da peva, daje svoje “sve” u zamenu za tako malo necega “velikog” i tako sicusan komadic zivljenja.

Muzika i sam bluz i rokenrol su njenom pojavom dobili nov zacin koji je dugi niz godina bio osporavan i neshvacen od strane kriticara, koji su smatrali da je Japlinova, samo bela devojka “koja misli da peva bluz”. Ali ona ne da je mislila, ne da je nameravala, vec je ona sama zapravo bila bluz. Patnja u njenom glasu dok je pevala bila je patnja njene duse, a energija koju je imala je bio bas taj rokenrol, koji ju je nosio. Mnogi sadasnji kriticari takodje bi rekli da Janis nije pevala pravi bluz, crnacki bluz, “jer samo crnac moze da oseti svoju dusu”, da govori sa njom i to iznese na svoju povrsinu. Ali zar nije bas to ono sto je opisivalo samu Janis? Snaga sa kojom je pevala, bol i emocije koje su je nosile i koje je ona sama prebacivala na publiku iako je od tih istih emocija izgarala.
Govorila je da je scena njen zivot, da na sceni “svrsava” zajedno sa publikom u tom nekom stanju transa i jedinstva. Zivela je za aplauz i od njega, a sve ostale stvari su joj bile periferne i zamorne. Zapravo, mozda se tu nalazi kluc njene tragedije.
Rodjena je da bi patila, tu patnju kanalisala i ispoljila je kroz pevanje, svesna toga da ni jedno drugo osecanje u njenom zivotu ne moze da se poredi sa trenutkom dok je na sceni, dok pokrece mase, zivi sa njima, i porucuje im da “uzmu zivot u svoje ruke, ne cekaju sutra, jer sutra ne postoji, nikad se nije desilo i da je sve to samo jedan jedini jebeni dan.” Bas po tom receptu ona je i zivela i uz njega sagorela. Koristila je svaki trenutak vremena da uzdigne sebe, unisti sebe i da na samom kraju razume svoja osecanja.
Oduvek se osecala kao cudak u drustvu, kao odbacena jedinka, nevoljena i odbacena od drugih “strejt” ljudi koji pokusavaju da zive malim zivotima i da se zadovoljavaju sitnicama. Kao i sam zacetnik kontrakulture i kao bitnik pokusavala je da ljudima stavi do znanja da u zivotu ne postoje pravila, da ljudi ne moraju da rade ono sto se od njih ocekuje i da pokusaju, na svoj nacin, da pronadju ono pravo i ono jedino cisto. To pravo i jedino cisto, za nju nije bio posao uciteljice na koji ju je majka nagovarala niti zagusljivost Port Artura, malog gradica u Teksasu u kome je zivela, gde su postojala sasvim odredjena pravila i sistemi funkcionisanja. Bas u tom sistemu, ona se osecala kao visak, visak koji je bio istiskivan od pripadnika tog sistema. Da bi zastitila sebe i svoju ranjivost ona navlaci na sebe masku “gadne zenske” sa kojom se vremenom stopila i zaista takva postala dok je bezala ka muzici, videci u njoj svoj jedini spas. Ali kompleksi koji su je u kasnijem detinjstvu proganjali, jos su bili prisutni. Sa svim novcem koji je imala i sa svim ljudima oko sebe, osecala se usamljenije nego ikad, jer je znala da su svi ti okolo nje bili samo ljudi koji su zbog nje dobivali i zbog toga je trpeli. Oduvek je bila svesna te cinjenice, ali sa vremenom je postajala zaokupljena i drugim pitanjima” Da li ja zapravo znam da pevam ili samo krestim? “ To pitanje ju je stalno proganjalo, jer nije bila svesna svoje vrednosti i bas zato je od drugih ljudi trazila priznanja za svoje radove. Najveci strah joj je bio da ce se ljudi jednog dana probuditi, otvoriti oci i shvatiti da ona zapravo nikad nije znala da peva, vec da je samo imitator koji se savrseno uklopio u svoju ulogu pevaca.

Ali, dok je bila na sceni, dok je davala svoju dusu ljudima i otvarala se do krajnjih granica, nije imala nikakvih nedoumica. Scena kao stanje blazenstva, za nju je bila spasonosna luka, posle koje je dolazila tama bekstejdza i opet oni stari strahovi koje nikako nije mogla da prevazidje, dok je za sve one, koji je nisu poznavali bila fajterka koja se borila i bila sigurna u svoje mogucnosti.

Zapravo mozda i jeste istina da su postojale dve Janis, ona fajterska Janis, spremna da se bori, da vice, da se bije i izgara u svojoj borbi za pravdom, za mogucnoscu da zivi, i ona druga, bluz Janis, koja je zivela u jednoj velikoj nedoumici osecajuci se nevoljenom i nepotrebnom svetu koji je okruzuje.

Iako je prezirala simbol porodice, iako je mrzela “ropstvo” koje je porodica zahtevala, jedan deo nje je zeleo da ima kucu “sa belom ogradom” gde ce i sama ziveti svoj “strejt” ispravan zivot.

Bluz je pevala, bluz je zivela, bluz ju je i unistio, jer se tokom tolikog svog davanja njemu na kraju i predala, a za sobom je ostavila svoju muziku vatre i tuge i neke nove ljude, koji su se pronalazili medju njenim stihovima. Muzika ostaje i zauvek ce biti tu. Sa te strane moze da se kaze da je Janis ispunila svoju teznju i svoju opsesiju da postane slavna. Verujem da nikada nece biti zaboravljena.


“ U jednoj verziji pesme Cry Baby, dok peva prve stihove dizuci glas visoko u prepoznatljivom Joplin stilu, zadrzavajuci ton i izvlaceci iz sebe maksimum, zvuci divno, ali odjednom prestaje da peva. Umesto da zavrsi stih, ona dozivljava slom, kao da je ta cela stvar sa Janis Joplin jedna velika greska, doterana maska, velika kosmicka sala. Ipak veoma brzo, prepoznatljivom hrabroscu i sa puno duse, vraca se pevanju. U trenutku koji je prosao pre nego sto je iko mogao i da ukapira, Janis je isparodirala sebe, praveci salu na racun svog imidza – imidza spektakularne namucene bluz dive. To je redak trenutak samosvesti, koji zbog njene sigurnosti deluje jos ubedljivije, dok uzbudjeno svojim glasom jos jednom uplovljava u nirvanu.”

“Mozda neces zavrsiti srecno – rekla je jednom prilikom Janis – ali ako ne probas, onda si totalno sjeban.”

“Odbila je da zivi malenim zivotom generacije svojih roditelja tako sto je stvar preuzela u svoje ruke. Nije uvek bila srecna, ali je verovala u bunt i promenila stvari za sve nas. U tom smislu, ona je veliki pobednik, veci nego sto je ikada mogla da se nada da ce biti.”
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top