Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.101
Техника коју су усташе примениле била је монструозна: убијеш родитеље, сирочиће "одгајиш" и васпиташ у католичким породицама да постану "Хрвати".
Тераш их да стално понављају лажно име и да мрзе "србоћетнике" , да на веронауци певају "ми смо мале усташе".
До скора је живела Марија Дасовић, рођена као Зорка Делић.Као принудна католкиња Марија, славила је рођендан 10.априла (на дан оснивања нацистичке државе Хрвата) и тек 1989.године је сазнала тачан датум рођења.
Из њеног интервјуа, део како је побијен мушки део њене породице:
Znate, postoje dve boje koje ne volim. Od kojih se stresem. Crna, ustaška, i, crvena, za mene, valjda, simbol srpske prolivene krvi. To me prati u stopu. Odmah, posle osnivanja NDH aprila 1941. godine, a imala sam tada pet godina, u moje rodno selo Kruhari kod Sanskog Mosta u zapadnoj Bosni, stigli su crni ljudi sa crnim uniformama, crnim puškama. Bile su to ustaše. Vodio ih je naš bivši sluga Omer Alagić. Prstom je hrvatskim vojnicima pokazivao koje su kuće u selu srpske. Koju god je označio, ta kuća bi se ubrzo našla u plamenu. Sećam se, na krsnu slavu, Đurđevdan, u našu kuću u kojoj su moj otac Drago Delić i majka Dragica sa nas petoro dece dočekivali goste, kumove, uz slavsku sveću, žito, postavljenu trpezu, ustaše su ušle uz psovke i sve po stolu i kući porazbijali. Otac ih je zamolio da to ne rade i pribrano ih pozvao da sednu i počaste se, jer je to porodična svetkovina. Ustaše su bile iznenađene takvom reakcijom, i ljutito su izašli, jer se Drago ipak nije dao isprovocirati.
U isto vreme ustaše su se sukobile sa Srbima u selu Trmošnja. Puno Srba je tada ranjeno i ubijeno. Ranjeni su i neki ustaški zločinci. Za odmazdu su izveli 27 Srba, među njima 10 Midovića, sva moja ujčevina. Pobili su ih i povešali u parku i na trgu u Sanskom Mostu. Bio je to prvi zločin hrvatske vojske posle osnivanja NDH. Nakon toga usledilo je saopštenje da su prisiljeni to da učine, jer je navodno jedan Srbin pucao na nemačkog vojnika. Međutim, kada sam kasnije tragala za dokumentacijom uvidela sam da nemački izvori svedoče da nema nikakvih dokaza da je u pitanju bio Srbin, već su opravdano sumnjali da iza tog događaja stoji Hrvat. Dakle, hrvatskoj vojsci bio je potreban povod, i to iskonstruisan. Počelo je neumitno da se razvejava strašno zlo, neviđena mržnja koja je kiptela iz skoro svakog Hrvata, ali i muslimana. Bile su to godine straha i užasa!
Tog proleća po svim selima i gradovima odvodili su ugledne Srbe, a potom sve muške glave. Uhapsili su mog oca, strica Dušana, dedu Jovana i majčinog oca Teodora. Deda Teodora su uhapsili među prvima zbog toga što je bio solunski dobrovoljac. I nisu se zaustavljali. Teodor je istog dana ostao bez braće Dmitra i Dušana, sinova Milana i Dušana, a ubrzo je stradala i moja majka. Sve su mu ustaše pobili zato što je bio Solunski ratnik. Pakleno vreme, kada su zemljom hodali ljudi bez milosti. U njihovim srcima carovala je zmijska mržnja. Tog strašnog dana pristigla je ustaška satnija, hrvatski vojnici iz Zagreba, zvaničnog naziva „Ante Starčević“. Vodio ih je ozloglašeni ustaša Slavko Dasović. Da ne zaboravim, kada su početkom maja 1941. godine stigli u Sanski Most, samo za tri meseca od njihove zverske ruke pobijeno je na stratištima, jamama, logorima preko 10 hiljada Srba. Podsećam vas, pred rat je u srezu Sanski Most bilo 38 hiljada Srba, 18 hiljada muslimana i 8 hiljada Hrvata.
..како је гледала убиство мајке:
Na Ilindan, 2. avgusta, samo u jednom danu oko pet i po hiljada Srba bačeno je u dve iskopane jame u Sušnjaru, na imanju mog oca, u blizini sela. Muškarce su zvali da se jave zbog nekog popisa. Masovno su punili zatvore, škole, magacine. Tamo su ih ustaški monstrumi mučili. Docnije sam saznala od jedne žene koja je, takođe, tada bila u pritvoru, da je gledala kako ustaša naređuje mom ocu i stricu da se tuku i jedan drugom lome ruke i noge. Oni su se puno voleli, svi smo srećno živeli u velikoj gazdinskoj zajedničkoj kući. I pre su pristali da idu u smrt zajedno nego da jedan drugog popreko pogledaju. Izmasakrirani su bajonetima. Bačeni su u jamu Šušnjar.
U selo je 2. avgusta stigao brat našeg sluge. Radio je u Gestapou i bio u SS Handžar diviziji. Pre rata su iz naše kuće nosili hranu i sve što im je za decu trebalo. Onda su sve zaboravili. Naša kuća bila je na proplanku. Majka ga je videla. Pre toga su zapalili sve preostale seoske kuće. Majka je ostala sa devetoro dece – sa nama, i sa decom od strica Dušana. Sa beskrajnom tugom predosećanja večnog rastanka blago, s puno ljubavi nas je gledala. Nikada neću zaboraviti umilni pogled majke koja nas ljubi za večnost. Plakala je tiho. Mi smo prigušeno jecali. Tešila nas je. Sve izljubila. Jedva se rastala od devetomesečnog Jovice koga je još dojila. Te divne nežne ruke. Nikada više nisam osetila tu ljubav. „Mili moji, molim vas, čuvajte se i bežite u kukuruz! Draško, sine, ti si najstariji, brini o svima njima, jer neće imati ko, ako se meni šta desi.“ Bile su to poslednje majčine reči. Nismo još ni stigli da uđemo u veliku njivu sa visokim kukuruzima, a oni su počeli da divljaju. Majka je potrčala za nama. Na nesreću, vratila ju je rika životinja iz naše štale koja je kao i kuća – bila u plamenu. Imali smo puno krava, konja, volova. Sećam se našeg crnog bika kojim se otac ponosio i redovno osvajao nagrade na koridi pod Grmečom. I danas čujem pucketanje buktinje koja sve guta, i riku životinja.
Majka je otvorila vrata štale da spasi životinje. Ispred nje se odjednom pojavio bivši sluga, grubo je gurnuo. Pala je i posrćući ustala i rekla mu: „Omere, zlotvore, šta nam to radiš? Vrati mi mog muža i devera, puna su dva meseca kako si ih odveo. Ko će našu decu da othrani!?“ Umesto odgovora, hladnokrvno, sa ciničnim osmehom, ispalio je metak majci u glavu. U čelo u visini očiju. Pala je kao pokošena. Mi smo drhtali i grcali. Prigušivali jecaje. Srce mi je ječalo. Bila sam izbezumljena od šoka, užasa. Na trenutak sam izgubila svest, nisam mogla da dišem. Presekla me buka. Velika užarena greda počela je da pada na našu mrtvu majku, koja se pretvorila u buktinju. To je najteži trenutak u mom životu! I danas zaplačem kao malo dete. Bila nam je tako potrebna. Sve kasnije su bili surovi dani okovani ledenom mržnjom. Nije mi jasno kako sam sve preživela i kako uopšte postojim.
..без Јовице
Omer je, to smo čuli u kukuruzištu, pozvao ustaše da krenu u potragu za nama. „Znam odlično tu porodicu. Imaju devetoro četničke kopiladi. U kukuruzu su. Moramo ih naći i sve preklati!“ Ostalo je nas devet sirotana: od strica Dušana najstariji sin Draško, imao je 14 leta, Petar je napunio jedanaestu, Slavka devet i Rada tri godine. Moja rođena sestra Nevenka 13, Dara 11, Mile 9, i ja pet godina, a Jovica još beba. Pred pogibiju majka je poslednji put podojila Jovicu! Sve dublje smo zalazili u ogromnu njivu sa kukuruzima koju je otac sa ljubavlju negovao. Čuli smo kako nas dozivaju, prete, traže. Sve je bilo dobro dok Jovica nije počeo da plače. Dara mu je čvrsto zatvorila usta. Iz ruku joj je ispao nekoliko puta. Ponovo ga je stegla da ne bi plakao. Sve se stišalo. Bila je noć, jeziva, avgustovska. Ispred nas je izašla naša krava Šarulja. Ona nas je kasnije hranila. Kada smo je prvi put pomuzli, hteli smo da nahranimo Jovicu, ali on je bio mrtav. Jecali smo svi. Užasna noć. Spavali smo ispod zvezda u tužnom dvorištu u kojem je dogorevao naš dom.
..без стрине са бебом
Unezveren Draško je posmatrao krišom kako naš komšija Dino Vranić bajonetom ubija ljude. Sa velikim apetitom je nabijao srpske bebe na bajonet. Po tome je kasnije postao ozloglašen. Na taj način je završila moja strina i njena beba. Pridružio mu se i Hrvat Viktor Tunjić, ustaša koji je kasnije „mirne savesti“ pobegao u SAD. Naravno da titoistička vlast kasnije nije ništa učinila da bude vraćen i kažnjen.
Poslednja izmena:
