Ne dajem.
Imamo u familiji dovoljno siromašnih rođaka kojima pomažemo u novcu, odeći, hrani.
A postoji i organizacija (čini je 10-ak žena entuzijasta) koje pomažu siromašnim porodicama u gradu. Tačno znaju kojoj porodici šta treba i obaveste darodavce. Skoro smo slali paket zimnice jednoj porodici na Kosovu. Pre toga tople zimske kapute i jakne porodici u obližnjem selu. Kvačka je da se poklanjaju samo nove ili dobro očuvane stvari a ne kao što neki rade kad im se nagomilaju krpe, nose ih u Crveni krst. Za Novu je svako ko je želeo priložio slatkiše, knjige i igračke za paketiće deci čiji roditelji nemaju novca za tako nešto.
Ljudi žele da daju, vodeći se maksimom "nisam toliko siromašan, da ne mogu pomoći drugome". Posebno kada se uvere da njihovi pokloni stignu na pravu adresu, onome kome su potrebni.
Žao mi je što zbog kojekakvih prevaranata i prosjačke-mafije pomoć ne stiže onima kojima zaista treba. Skoro je bio u novinama sjajan članak o ljudima koji žive na ivici gladi, ljudi koji su do juče živeli sasvim pristojno ali usled gubitka posla (firma otišla u stečaj i slično), sada jedva sastavljaju kraj sa krajem. Takvi neće izaći na ulicu i pružiti dlan a svako od nas ima bar jednu takvu osobu u familiji ili među prijateljima. Neka svako pomogne takvom nekom ili ako ima više novca bude sponzor detetu koje je dobar đak i htelo bi da studira ili starim ljudima koji primaju crkavicu od penzije.
A Romi na ulicama, Crveni krst, kojekakve nevladine dobrotvorne organizacije, donacije da se pozlati krst na lokalnoj crkvi (a u gradu ima bar sto gladnih mališana), sve su to nebuloze i gluposti.
Zato osvrnite se oko sebe.
Videćete mnogo onih kojima možete pomoći a nisu prosjaci.
Na primer, drugarica ili drugar vašeg deteta koji dolazi u školu bez doručka.
Ili koleginica sa posla koja je jedina u četvoročlanoj porodici zaposlena. A plata minimalna.
Ili baka iz komšiluka čija penzija iznosi koliko par cipela u Replay-u.
