To su sve vrlo dobre, ali vrlo neprakticne osobine, ali ne bi ih mijenjao ni za kakve koje donose vise seksa. Da li ste i vi takvi kako glasi recenica Dostojevskog.
Evo zasto je to dobro:
strasno samoljubiv - ko ne voli sebe strasno ne moze da voli ni druge strasno
bolesno osjetljiv - ko nije bolesno osjetljiv, tj. ne pusta da nesto ima uticaja na njega svojom voljom, taj nije ni ziv u ljubavnom smislu
lako uvrjedljiv - lako sklanjanje od zlih ljudi, nezahvalnih, i povrsnih, selektivnost
ALI KOLIKO JE OVO SVE DANAS NEPRAKTICNO!? Ali nastavak poslije te recenice ide u smislu "bas me briga za prakticnost": "kao grbavko, kao patuljak bolesno zivim svoj vjek!"
Zanimljiva tema
Po mom misljenju, ne treba preterivati ni u cemu. Trebalo bi uvek pokusavati pronaci neki balans, ravnotezu. Inace, saglasan sam da ego(koji se inace manifestuje kroz sebicnost, samoljublje, narcizam) treba da postoji i ne treba ga 'amputirati'. Samo ga treba balansirano drzati pod kontrolom.
Osim toga, slazem se da je stetnija socijalizacija po svaku cenu, menjati svoju sustinu po svaku cenu, i to samo zato da bi se ostvario ne znam neki medjuljudski odnos, koji pri tom mozda i ne bi bio uspesno interaktivan. A ljudi uglavno to cine, idu na socijalizaciju i prihvatanje drustvenih obicajnih normi, i 'standarda'(vecinski pogled na svet, vecinsko misljenje, vecinski ukus..itd), po svaku cenu, zele da se uklope u gomilu po svaku cenu, da imaju medjuljudske odnose po svaku cenu itd itd. I u tom cilju pristaju na difamaciju sopstvenog 'ja', svog ega, svog zivota, sebe samih. Ponekad imam utisak da takve tendencije na zalost podupire i psihologija, psihoanaliza, preporucujuci navodno ingeniozni metod: 'promeniti sebe' 'rad na sebi', 'rad na socijalizaciji' itd itd, u kontekstu odstranjivanja tzv socijalno neprihvatljvih osobina'. Zargonski receno, predalzu auto-kastraciju licnosti, auto-amputaciju. Ne znam, moje misljenje da je nemoguce, nepotrebno pa upravo neprakticno bas to: amputirati samog sebe, ono sto jesi u svojoj sustini, u svojoj essenciji. Smatram da je sve to presipanje iz shupljeg u prazno, efemerno. Jer ljudi su ono sto jesu, u svojoj essenciji, svi mi. Sa odstupanjima gore dole. Svako ce raditi na sebi onoliko koliko nadje za potrebno, koliko nadje za korisno, i koliko prija. S'tim naravno, sto treba voditi racuna i o tome da se svojom sustinom ne naudi drugima. Koliko god je to moguce.
Dakle, egoizam, samoljublje, narcizam..itd ili pak klasicnu otudjenost(jer nije svaki 'otudjen' covek uvek npr narcis,ili uvek egoista, mada to nije uvek jednostavno razgraniciti) po mom misljenju ne treba toliko osudjivati, niti se toga treba stideti, vec samo naci balans, meru. Jer, sve ono sto predje u previse, remeti balans. Jer, ipak, niko nema pravo da ugrozava druge. Kao sto ni drugi nemaju pravo da ugrozavaju tebe. Inace, ne znam zbog cega psihoanaliticari npr toliko udaraju packe po ljudskom egu, po samoljublju, po narcizmu, kada zapravo svi ovi psiholoski sadrzaji ljudski licnosti jesu deo coveka, deo ljudskog bica. Kao sto rekoh, odstranjivati ih znacilo bi na neki nacin amputaciju dela sopstvenog bica, i to onog ipak potrebnog dela, koji predstavlja prirodno ugradjeni mehanizam, mehanizam odbrane. Odbrane od drugih, od uticaja spolja, od svega onog sto ne zelimo, ili ne volimo ili nam smeta ili nam ne prija. I zastitu sosptvenih zelja, ideja, pogleda na svet..itd. Na kraju krajeva, cemu foliranje... kao ono 'samoljublje, egoizam je lose...'etc. Nije lose, ok je, potrebno je, ako se balansirano drzi pod kontrolom. Kao i sve ostalo.
Mislim, ne znam,... postoji li ljudsko bice na planeti koje ce prvo recimo da kada se recimo ujutro probudi pomisli:'jao sta cu danas da uradim za svet, za planetu, za druge'. Ako cemo iskreno, 99,9% a verovatno i celih 100% ljudi, svi mi cemo prvo pomisliti:'ok, sta bih danas mogao uciniti za sebe, udovoljiti sebi, raditi na ostvarenju svojih ciljeva, zelja, planova'. Neko ce reci na zalost, neko ce pak reci na srecu, kako god, ali tako je kako je. Ljudi smo, i kao takvi potpuno smo nesavrseni. Naprosto, ne postoji mogucnost da to postanemo budemo. Pomenute osobine su tkao za nekog mane za nekog vrline, a za nekog prosto samo osobine, deo nas. Zasto bi se zamarali sa tim sta je sve 'vrlina' a sta 'mana'. Mislim da imati svoje zelje i svoje ciljeve i biti svoj, gledati sebe i ici svojim putem, imati 'svoj svet' nije neka mana. E sad, poenta je da kazemo i onaj dodatak:'zelim da radim na ostvarenju svojih ciljeva, al trudicu se da to ipak ne cinim na stetu drugih oko sebe'. Znaci: 'Ici cu svojim putem, za svojim zeljama i svojim ciljevima,al cu se truditi da na tom putu ne ostetim druge, koliko god je to moguce, i tu i tamo pomoci cu i drugima(barem onim najbliznjima). 'Ako vec pak ne zelim da se socijalizujem sa drugima, barem cu pokusati da svoje zelje ne ostvarujem na njihovu stetu'. E, to je po mom misljenju: balans. Ako covek to uspe da ostvari, onda sve one pomenute osobine imaju svoje mesto i zapravo od neprakticnih postaju prakticne. Prakticne za nas, za nase zelje i ciljeve, a ne bivaju stetne po druge oko nas.
Sto se tice osetljivosti na kritike, zamarke drugih..realno Ko to voli, ko to kao uziva u tome da bude kritikovan? Uzivati u tome i osecati zadovoljstvo u kritici, u smernosti i krotkosti to je na neki nacin mazohisticka opcija. Osim toga, kada ljudi jedni druge kritikuju, prozivaju, mesaju se jedni drugima u zivot..itd smatram da to cine pre svega zato jer zele da umetnu svoja vidjenja, vidjenja kako bi mi trebali da uredimo sebe i svoj zivot. Ne mora to uvek biti zlonamerno(i nije uvek), ali motiv cesto jeste ego, zelja ega za umetanjem svojih vidjenja. U tom kontekstu, i kada ljudi jedni druge prozivaju za egoizam i sl smatram da je temelj takve kritike takodje ego(odnosno kako necije 'ja' dozivljava nase 'ja'). U kritici je najcesce izrazena sebicna zelja, kako bi neko trebalo ili sta bi trebalo da bude, prema zamisli onih koji kritike upucuju. Jer neko zeli da promeni nekog zato sto smatra da 'to tako treba'. Npr devojka recimo zeli da izmeni navike svog decka, zato sto ona misli, smatra da to tako treba i zato sto ona zeli da realizuje neku svoju zamisao kako bi to njen decko trebalo da izgleda, da bude i sl. ili kad decko da izmeni navike svoje devojke, to radi zato sto on ima neku svoju zamisao koju zeli da realizuje. Ili kada u braku muz i zena krenu da menjaju jedno drugo, ili kada prijatelj zeli da izmeni navike prijatelja itd Kritike se upucuju najcesce zato da bi se oni koji kritiku upucuju osecali bolje, u pokusaju da se utice na nekog, da bi oni svoje ideje umetnuli u licnost drugih. Cesto uopste ne uzimajuci u obzir da je svaka licnost prica za sebe i svaciji nacin zivota je s razlogom drugaciji. Dakle, i u osnovi necije kritike nalazi se takodje svojevrsan egoizam. Prema tome, kritike(tj vidjenje necijeg zivota, necijih navika, necije licnosti), to su u osnovi subjektivne percepcije, i samim tim ih i treba tretirati sa oprezom, sa distancom. I kad god zatreba i sa otporom. Ne moramo biti uvredljvi, histericni, dovoljno je iskazati jasno neslaganje, jasan otpor. E sad ako nas neko ubedi jakom argumentacijom, ili se u praksi pokaze da je kritika bila zaista objektivna, ponekad savet i treba prihvatiti. Al nikako ne treba odmah smerno trcati za povodcem tudje kritike, i odmah 'menjati sebe' samo zato sto eto to neko tamo drugi ocekuje, ili misli da bi trebalo. Treba biti svoj.
S tim sto u tom slucaju ipak treba i jasno imati na umu: ne moze u punom smislu istovremeno da postoji i separacija od socijalizacije i interakcija sa drugima. U tom slucaju covek treba jasno da se opredeli:"ok, u osnovi zivecu sam, nezavisno, separatno, bicu svoj, ici cu svojim putem, trudicu se da ne ometam druge. A socijalizaciju cu tretirati tako da u javnom zivotu ne remetim spoljni balans, da mogu obavljati nuzne potrebne zivotne akivnosti. U privatnom zivotu socijalizaciju cu tretirati povremeno, sa odredjenim krugom ljudi(sa kojima postoji najvise slicnog, zajednickog), onoliko koliko nadjem za potrebno i prijatno'. Tada primena pomenutih osobina ima svoju funkciju i ne narusava balans, ni unutrasnji ni spoljasnji. I ok je. Na kraju krajeva, zaista nije uvek pod moranje(ne bi trebalo da bude) da svako ljudsko bice bude potpuno sovcijalizovano, da bude deo gomile, mase, drustva, ili pak da pod 'obavezno' ostvaruje prisne(ili uopste) ljubavne, seksualne ili prijateljske odnose. Zasto bi to trebalo i moralo? Ne mora. Mislim, ok je, ume da bude i lepo, al ako realno razmsilimo... i nije nesto 'bez cega se ne moze ziveti'. A svi smo vise manje skloni da nesto kao fetishiziramo nad tim medjuljudskim odnosima, stavljajuci ih na neki piadestal, dajuci im ne znam kakvu snagu, znacaj i sl.
I na kraju zasto ljudi, uglavnom osudjuju ove pomenute osobine? Mislim da razlog tome nije kao navodno sto 'oni to ne poseduju pa su im te osobine strane'. Mozda ima i toga, no ipak mislim da... Ne radi se o tome. Drugi su razlozi. Pre svega zato sto ih primecuju i u sebi samima(a istovremenno zele da se pokazu kao uspesno socijalizovani, uvek empaticni, uvek altruisti..itd), a zatim i zato u samoljublju, egoizmu drugih vide prepreku za svoje ucesce u necijem zivotu, kao i prepreku za realizaciju sebe u tudjem zivotu, svojih zamisli, svojih zelja, svojih ideja..itd dakle zapravo svojih egoizama. Kako god da okrenemo, sve se ipak svede na to.
Zato sto jeste deo nas, ljudske vrste.
:
