Umro sam nocas, od prevelike zelje, da budem voljen, od strane njene. Nazalost, ja nisam kamen koji strasti nema, vec covek satkan od ljubavi i zelja. Ona to ne zeli znati, a jos manje mi zeli svoju ljubav dati. Zeli da probleme i nedace sa njom delim, da u teskim trenutcima, ima mene.
Umro sam nocas, od zelje da joj ucinim dobro, sve sto mogu i sto umeti znam. Mozda je to malo, ali je sve od srca, iskreno dato.
Umro sam nocas, od tuge sto shvatih, da osecanja i potrebe moje, nisu ni bitne ni vazne, kao da uopste, ni ne postoje.
Citam po ko zna koji put, delo naseg drugara, i polako shvatam da je i ,,Mile Kesa,, mozda bio, razocaran time. Nesto se u coveku, sklopi i jednostavno pukne, da li ovde ili tamo, to manje je vazno. Neko kod kapije stare, sto uspomene cuva, a neko u sebi, kraj osobe drage. Mozes ti imati sve, odricati se svega, da zbrines svoje bliznje, i ugled steknes, ali je strasno kada shvatis prazninu, koja te okruzuje. Prazninu sto je mracna oko tebe, sto srce okuje lancima teskim, i zatvori vrata srece, za potrebe i zelje tvoje.
Umro sam nocas, kad saznah da voljen nisam, da strast i zudnja moja, ne predstavljaju nista. Da ostajem sam u nocima burnim, da samo sanjam o svemu, sto bih zeleo imati. Ne zelim ja mnogo, samo toliko, da mogu da volim i da budem voljen. Voljen od srca, iz dubine duse, da dozivim strast, koja cami u tami, i tinja kao zar strasni. ,,Mile Kesa,, je izgleda, i sam sve ovo spoznao, dosao do kapije, i vecno kod nje zastao.
Ja sam nocas umro, kraj kapije njene, sto u srcu svome, zatvori za mene. Zatvori i kljuc baci, daleko, na kraj sveta, jer u zeljama njenim, za moju strast i ljubav, nema mesta.
Ja umro sam nocas, od slabosti svoje, sto volim je vise nego sto ce ikada znati, sto granice ljubavi, za mene ne postoje. Sto bez nje mi mira nema, ni svitanja rana, ni cvrkuta ptica sto po nebu lete, ni sutona kada sunce u more zaranja.
Umro sam nocas, sto me strast spali, kao strastan plamen, koji samo nju trazi, ali ona ne zeli da shvati, da ljubav prava taj plamen uvek rado zagasi. Zagasi, ali ostaje da tinja, jer svaki pogled i misao na nju, taj zar u meni, novom vatrom razgori.
Umro sam nocas, ali mi dusa i dalje luta. Luta i trazi iskrice njene, i nada se da ce joj jednom ipak, u san doci, i u snovima njenim, trag ostaviti.
Umro sam nocas, od zelje da joj ucinim dobro, sve sto mogu i sto umeti znam. Mozda je to malo, ali je sve od srca, iskreno dato.
Umro sam nocas, od tuge sto shvatih, da osecanja i potrebe moje, nisu ni bitne ni vazne, kao da uopste, ni ne postoje.
Citam po ko zna koji put, delo naseg drugara, i polako shvatam da je i ,,Mile Kesa,, mozda bio, razocaran time. Nesto se u coveku, sklopi i jednostavno pukne, da li ovde ili tamo, to manje je vazno. Neko kod kapije stare, sto uspomene cuva, a neko u sebi, kraj osobe drage. Mozes ti imati sve, odricati se svega, da zbrines svoje bliznje, i ugled steknes, ali je strasno kada shvatis prazninu, koja te okruzuje. Prazninu sto je mracna oko tebe, sto srce okuje lancima teskim, i zatvori vrata srece, za potrebe i zelje tvoje.
Umro sam nocas, kad saznah da voljen nisam, da strast i zudnja moja, ne predstavljaju nista. Da ostajem sam u nocima burnim, da samo sanjam o svemu, sto bih zeleo imati. Ne zelim ja mnogo, samo toliko, da mogu da volim i da budem voljen. Voljen od srca, iz dubine duse, da dozivim strast, koja cami u tami, i tinja kao zar strasni. ,,Mile Kesa,, je izgleda, i sam sve ovo spoznao, dosao do kapije, i vecno kod nje zastao.
Ja sam nocas umro, kraj kapije njene, sto u srcu svome, zatvori za mene. Zatvori i kljuc baci, daleko, na kraj sveta, jer u zeljama njenim, za moju strast i ljubav, nema mesta.
Ja umro sam nocas, od slabosti svoje, sto volim je vise nego sto ce ikada znati, sto granice ljubavi, za mene ne postoje. Sto bez nje mi mira nema, ni svitanja rana, ni cvrkuta ptica sto po nebu lete, ni sutona kada sunce u more zaranja.
Umro sam nocas, sto me strast spali, kao strastan plamen, koji samo nju trazi, ali ona ne zeli da shvati, da ljubav prava taj plamen uvek rado zagasi. Zagasi, ali ostaje da tinja, jer svaki pogled i misao na nju, taj zar u meni, novom vatrom razgori.
Umro sam nocas, ali mi dusa i dalje luta. Luta i trazi iskrice njene, i nada se da ce joj jednom ipak, u san doci, i u snovima njenim, trag ostaviti.
