- Poruka
- 48.693
Даћу пример пар европских земаља и нас - како они бирају скупштину, са предностима и манама.
У Британији постоји дводома скупштина. Краљ формално одобрава мантатару да постане премијер. За доњи дом се гласа на изборима, горњи је властела (места су наследна). Већински изборни систем, једнокружни. Довољно је бити први, без обзира на проценат.
Начин омогућава лако стварање већине, потребно је на довољно места имати макар мало више више од осталих. Мале или локалне странке практично буду гурнуте у страну.
На претходним изборима су Лабуристи победили са само 36% гласова, што је у датим условима обезбедило скоро 2/3 посланика.
Уобичајено је да се нова влада направи само дан-два после добијања резултата.
Тренутно, историјски главне странке, Лабуристи и Конзервативци, су на оштрој "низбрдици", а најјача странка су Реформисти.
У Француској је једнодома скупштина. Председник поставља премијера. Изборни систем је већински, али двокружни. У првом кругу посланик буде изабран само ако добије већину од броја изашлих. У други круг иду све странке које су добиле барем осмину гласова (12,5%).
Због договарања пред други круг, односно одустајања листа које нису међу прве две и потоњег договора друге и слабијих листа ради претицања странке са највише добијених гласова у првом кругу, могући су разни чудни исходи избора.
На претходним изборима је странка Марин Ле Пен добила највише гласова (око 33%), али то се није прелило на трећину места, него су добили мање. Једина су листа која је добила посланике у првом кругу. Због договора су знатно боље од својих процената прошле листа уједињене левице и странка председника Макрона.
Преговори око састављања владе могу да буду тешки. Премијер нема велику тежину.
Ле Пеновој је у међувремену онемогућено да се кандидује, што не мора да има пресудан утицај, јер је кормило странке препустила другоме. Скупштинска већина функционише врло тешко (тако што је председник разбио коалицију левичара). Ако добро пратим, сада имају трећег премијера у овом мандату.
У Немачкој постоји дводома скупштина. Председник формално одобрава мандатару да постане канцелар. Изборни систем је пропорционални, по уделу, мада се двоструко гласа - и за странку и за кандидата. Важно је да је странка прешла праг, у том случају ће врло популарни кандидат сигурно бити изабран.
Начин избора добро представља вољу становништва, али постоји опасност од уситњености у скупштини.
Претходни избори су сменили трочлану коалицију и дали услове за нову, двочлану, "Велику коалицију", која има знатно мање посланика него у неким ранијим временима. ЦДУ, главна странка владе наставља полагани пад популарности, а СПД је остварио најслабији резултат свих времена.
Избор канцелара је ишао доста тешко, иако је одмах по добијању резултата било јасно ко ће чинити следећу владу.
По сваку цену се избегава прихватање АФДа као коалиционог партнера по било ком питању.
У Грчкој је једнодома скупштина. Председник формално одобрава мандатару да постане премијер. Изборни систем је пропорционални, са наградом за победника. Колико се сећам, бирају 250 посланика, а најјача странка добија 50 на поклон, да би се лакше направила нова влада (покушај избегавања коалиција).
Нисам испратио какво је тренутно стање у грчкој скупштини.
Јасно вам је шта је код нас, па нећу много описивати.
По уставу смо скупштински систем (попут Немачке или Грчке), али се са вођом у пракси понашамо као председнички (као у Француској).
Даћу само пар података:
Главна владајућа странка (односно листа, са којекаквим прикључцима) код нас сада има 112 посланика (на изборима добили 129), као последица 48% гласова.
Све остале листа имају много мање посланика.
Опозиција је толико подељена да бих имао проблема да препознам на којој су листи изабрани.
Постоји и 11 посланика ван листа - а морали су да буду изабрани на некој листи да би добили место у скуштини.
Уобичајено је да у скупштини имамо представнике око 50 странака.
Питање је: да ли бисте наш систем заменили за неки други?
Да ли би већински систем дао једној странци можда и превише моћи, али и омогућио јасну одговорност?
Мој глас иде систему као код Енглеза - већински једнокружни систем, који тера странке да практично свуда имају добре кандидате и обавезује на много теренског рада.
Такође, микро-странке губе смисао постојања (најтежа болест нашег система).
Анкета је са једним могућим одговором, тајна.
У Британији постоји дводома скупштина. Краљ формално одобрава мантатару да постане премијер. За доњи дом се гласа на изборима, горњи је властела (места су наследна). Већински изборни систем, једнокружни. Довољно је бити први, без обзира на проценат.
Начин омогућава лако стварање већине, потребно је на довољно места имати макар мало више више од осталих. Мале или локалне странке практично буду гурнуте у страну.
На претходним изборима су Лабуристи победили са само 36% гласова, што је у датим условима обезбедило скоро 2/3 посланика.
Уобичајено је да се нова влада направи само дан-два после добијања резултата.
Тренутно, историјски главне странке, Лабуристи и Конзервативци, су на оштрој "низбрдици", а најјача странка су Реформисти.
У Француској је једнодома скупштина. Председник поставља премијера. Изборни систем је већински, али двокружни. У првом кругу посланик буде изабран само ако добије већину од броја изашлих. У други круг иду све странке које су добиле барем осмину гласова (12,5%).
Због договарања пред други круг, односно одустајања листа које нису међу прве две и потоњег договора друге и слабијих листа ради претицања странке са највише добијених гласова у првом кругу, могући су разни чудни исходи избора.
На претходним изборима је странка Марин Ле Пен добила највише гласова (око 33%), али то се није прелило на трећину места, него су добили мање. Једина су листа која је добила посланике у првом кругу. Због договора су знатно боље од својих процената прошле листа уједињене левице и странка председника Макрона.
Преговори око састављања владе могу да буду тешки. Премијер нема велику тежину.
Ле Пеновој је у међувремену онемогућено да се кандидује, што не мора да има пресудан утицај, јер је кормило странке препустила другоме. Скупштинска већина функционише врло тешко (тако што је председник разбио коалицију левичара). Ако добро пратим, сада имају трећег премијера у овом мандату.
У Немачкој постоји дводома скупштина. Председник формално одобрава мандатару да постане канцелар. Изборни систем је пропорционални, по уделу, мада се двоструко гласа - и за странку и за кандидата. Важно је да је странка прешла праг, у том случају ће врло популарни кандидат сигурно бити изабран.
Начин избора добро представља вољу становништва, али постоји опасност од уситњености у скупштини.
Претходни избори су сменили трочлану коалицију и дали услове за нову, двочлану, "Велику коалицију", која има знатно мање посланика него у неким ранијим временима. ЦДУ, главна странка владе наставља полагани пад популарности, а СПД је остварио најслабији резултат свих времена.
Избор канцелара је ишао доста тешко, иако је одмах по добијању резултата било јасно ко ће чинити следећу владу.
По сваку цену се избегава прихватање АФДа као коалиционог партнера по било ком питању.
У Грчкој је једнодома скупштина. Председник формално одобрава мандатару да постане премијер. Изборни систем је пропорционални, са наградом за победника. Колико се сећам, бирају 250 посланика, а најјача странка добија 50 на поклон, да би се лакше направила нова влада (покушај избегавања коалиција).
Нисам испратио какво је тренутно стање у грчкој скупштини.
Јасно вам је шта је код нас, па нећу много описивати.
По уставу смо скупштински систем (попут Немачке или Грчке), али се са вођом у пракси понашамо као председнички (као у Француској).
Даћу само пар података:
Главна владајућа странка (односно листа, са којекаквим прикључцима) код нас сада има 112 посланика (на изборима добили 129), као последица 48% гласова.
Све остале листа имају много мање посланика.
Опозиција је толико подељена да бих имао проблема да препознам на којој су листи изабрани.
Постоји и 11 посланика ван листа - а морали су да буду изабрани на некој листи да би добили место у скуштини.
Уобичајено је да у скупштини имамо представнике око 50 странака.
Питање је: да ли бисте наш систем заменили за неки други?
Да ли би већински систем дао једној странци можда и превише моћи, али и омогућио јасну одговорност?
Мој глас иде систему као код Енглеза - већински једнокружни систем, који тера странке да практично свуда имају добре кандидате и обавезује на много теренског рада.
Такође, микро-странке губе смисао постојања (најтежа болест нашег система).
Анкета је са једним могућим одговором, тајна.
