Sinoć je bilo hladno.
Baš, baš, baš hladno.
Sneg je ponovo počeo da pada, ali ovog puta krupan, onaj sa najromantičnijih zimskih slika...
Pustila sam Donu u sobu... nakon što je otresla sneg sa sebe (ne smeta joj da pada po njoj, čini mi se da bi je mogao i zatrpati!). Ležala je na podu strpljivo čekajući da ja završim pripreme za spavanje i uvučem se u krevet. Kao i uvek, istog sekunda je bila gore, nameštajući se i gurajući se tik uz mene. Moja mala luda devojčica... Ovaj sneg odlično deluje na njenu dlaku, prosto blješti koliko je belo – belo, sva je fina, čista, meka, pufnasta.
Ako prestanem da je mazim pre nego što ona misli da treba, počinje da se „buni“ glasom i mumlanjem, ali i njuškicom koju zabada u jorgan gurkajući me blago i tražeći još pažnje. Kad ona smatra da je bilo dovoljno, onda i ja mogu da spavam...
Sinoć sam joj, mazeći je, bezglasno pričala jednu priču. Svoju. Najličniju. I bila je neobično mirna.
I kada sam povukla svoju ruku, samo se još više pripila uz mene i pustila neki čudan zvuk... prijatan. „Malena, da li to znači da odobravaš?“ pitala sam je šapatom uz osmeh...
„Da li sam ja normalna?“, zapitah se odmah zatim... ali mi odgovor nije bio važan...
Zaspala sam par trenutaka kasnije, sa toplinom i divnim osećajem ... koji – vredi.
I probudila sam se u sličnom stanju.
Uz okice iz kojih isijava čista, najtoplija i najveća ljubav, uz osećaj prisustva još nekog ko mi je jako važan...
Znam da još uvek spava...
I poželeh mu da se probudi sa istim tim osećajem topline u duši i željom da za trenutak zagrliš čitav svet...
Pa da u tom zagrljaju ostanemo sami... i nikad iz njega ne izađemo.
Baš, baš, baš hladno.
Sneg je ponovo počeo da pada, ali ovog puta krupan, onaj sa najromantičnijih zimskih slika...
Pustila sam Donu u sobu... nakon što je otresla sneg sa sebe (ne smeta joj da pada po njoj, čini mi se da bi je mogao i zatrpati!). Ležala je na podu strpljivo čekajući da ja završim pripreme za spavanje i uvučem se u krevet. Kao i uvek, istog sekunda je bila gore, nameštajući se i gurajući se tik uz mene. Moja mala luda devojčica... Ovaj sneg odlično deluje na njenu dlaku, prosto blješti koliko je belo – belo, sva je fina, čista, meka, pufnasta.
Ako prestanem da je mazim pre nego što ona misli da treba, počinje da se „buni“ glasom i mumlanjem, ali i njuškicom koju zabada u jorgan gurkajući me blago i tražeći još pažnje. Kad ona smatra da je bilo dovoljno, onda i ja mogu da spavam...
Sinoć sam joj, mazeći je, bezglasno pričala jednu priču. Svoju. Najličniju. I bila je neobično mirna.
I kada sam povukla svoju ruku, samo se još više pripila uz mene i pustila neki čudan zvuk... prijatan. „Malena, da li to znači da odobravaš?“ pitala sam je šapatom uz osmeh...
„Da li sam ja normalna?“, zapitah se odmah zatim... ali mi odgovor nije bio važan...
Zaspala sam par trenutaka kasnije, sa toplinom i divnim osećajem ... koji – vredi.
I probudila sam se u sličnom stanju.
Uz okice iz kojih isijava čista, najtoplija i najveća ljubav, uz osećaj prisustva još nekog ko mi je jako važan...
Znam da još uvek spava...
I poželeh mu da se probudi sa istim tim osećajem topline u duši i željom da za trenutak zagrliš čitav svet...
Pa da u tom zagrljaju ostanemo sami... i nikad iz njega ne izađemo.
