Ivan A. Iljin - Božićno pismo

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
333.450
Bilo je to pismo moje pokojne majke, napisano pre dvadeset sedam godina. Kakva sreća što sam se setio tog pisma!
Bilo je to pre par godina. Svi su se spremali za doček Božića, pripremali jelku i poklone. I bio sam usamljen u tuđini: bez porodice, bez prijatelja – i činilo mi se da sam napušten i zaboravljen od svih ljudi.Okolo je bila praznina i ljubavi nije bilo: daleki grad, čudni ljudi, okorela srca. I tako sam se u svojoj lenjosti i malodušnosti setio gomile starih pisama koja sam uspeo da sačuvam uprkos iskušenjima naših mračnih dana. Izvadio sam ga iz kofera i našao to pismo.
Bilo je to pismo moje pokojne majke, napisano pre dvadeset sedam godina. Kakva sreća što sam se setio tog pisma!

Nemoguće je to prepričati, pa ga citiram u celini:

„Drago moje dete Nikoliću“. Žališ mi se na usamljenost, i kad bi samo znao koliko mi je tužno i bolno slušati tvoje reči. Došao bih kod vas sa takvom radošću i ubedio vas da niste sami, i da ne možete biti sami. Znaš da ne mogu da ostavim njenog oca, on mnogo pati, i možda će mu trebati moja briga svakog minuta. I svakako treba da se pripremite za ispite i završite fakultet. Ali dozvolite mi da vam kažem zašto se nikada ne osećam usamljeno.

„Vidite, čovek je usamljen samo kada nikoga ne voli. To je zato što je ljubav kao nit koja nas vezuje za osobu koju volimo. Tako stvaramo buket. Ljudi – oni su cveće, a cveće u buketu ne može biti usamljeno. A ako cvet samo procveta i počne da miriše, baštovan ga bere i dodaje u buket.

„Tako je i sa nama, ljudi. Ko voli, srce mu cveta i miriše; i on svoju ljubav poklanja na isti način kao što cvet odaje svoj miris. Ali on tada nije usamljen, jer je njegovo srce sa onim koga voli: misli o njemu, brine o njemu, raduje se njegovim radostima i pati sa njim u njegovim patnjama. Nema vremena ni da se oseća usamljeno, niti da razmišlja o tome da li je usamljen ili ne. U ljubavi čovek zaboravlja sebe; živi sa drugima, živi u drugima, a to je sreća.

„Već vidim tvoje upitne plave oči i već čujem tvoje tiho protivljenje – da je ovo samo polovina sreće, jer sva sreća nije samo u tome da voliš, već i da budeš voljen. Pa, postoji jedna mala tajna, koju ću vam odmah reći: oni koji zaista vole, ne postavljaju pitanja i nemojte biti sitničavi. Ne treba stalno računati i pitati se: A šta će mi ljubav doneti? Čeka li me reciprocitet? Možda ja volim više nego oni mene? Zar je uopšte vredno davati toliku ljubav?... Sve je to pogrešno i nepotrebno; sve to znači da ljubavi još nema (još se nije rodila) ili je već nema (mrtva je). Ovo pažljivo merenje i merenje prekida živi tok ljubavi koji teče iz srca i zadržava ga. Čovek koji meri i vaga – ne voli. Tada se oko njega stvara praznina, nedostižna i nezagrejana zracima njegovog srca, i drugi ljudi je tada osećaju. Osećaju da je oko njega prazno i hladno i ukočeno, okreću se od njega i ne čekaju nikakvu toplinu sa njegove strane. Ovo ga još više rashlađuje, a evo sedi potpuno sam, zaobiđen i nesrećan...

„Ne, draga moja, ljubav uvek treba slobodno da teče iz srca, a ne treba brinuti o uzajamnosti. Ljude treba probuditi svojom ljubavlju, treba ih voleti i ljubavlju ih podsticati da vole. Voljeti nije pola sreće, već cijela sreća. Samo priznajte i čuda će početi da se dešavaju oko vas. Prepustite se toku svog srca, oslobodite svoju ljubav, neka njeni zraci sijaju i greju na sve strane. Tada ćete uskoro osetiti povratnu ljubav koja teče ka vama sa svih strana. Zašto? Jer vaša direktna, nenamerna dobrota, vaša stalna i bezuslovna ljubav nevidljivo izaziva dobrotu i ljubav u ljudima.

„I tada osetiš taj povratni tok ne kao „punu sreću“, koja ti je bila potrebna, već kao nezasluženo zemaljsko blaženstvo, u kome će tvoje srce cvetati i radovati se.
„Nikolice, čedo moje! Razmisli o tome i zapamti moje reči čim se ponovo osetiš usamljeno. Pogotovo kada više nisam na zemlji. I budite smireni i dobroćudni, jer Bog je naš baštovan, a naša srca su cveće u Njegovoj bašti.

Oboje te nežno grlimo, i tvoj tata i ja.
Tvoja mama."


Hvala mama! Hvala vam na ljubavi i udobnosti. Znate, uvek završim čitanje vašeg pisma sa suzama u očima.
A onda: tek što sam završio čitanje pisma, počelo je božićno svenoćno bdenije! O, nezasluženo zemaljsko blaženstvo!
 

Back
Top