Istrgnuto iz duše i srcem posvećeno ženama

[KPCTAHK]

Na ovom mestu bih voleo da objavljujemo sve ono najlepše što smo istisnuli iz duše i srcem napisali o ženama. Započinjem sa ovim mojim pesmuljkom koji sam pronašao u mojoj bogoslovskoj svaštari, a sećanja me opet k` toj ženi vuku, ili će me u tom vrtlogu, skroz na skroz, da dotuku … Moram da se oženim (ha-ha-haaa) i uplovim u mirnu luku ...

O, DIVNI CVETE, ŠTO SI ZA ME` NIK`O
---------------------------------------------------

Zar meni rosnom na startu života –
Sva ta divota, miris i sjaj !?
Zar meni, Bože, sva ta lepota ?
Zar meni mladom otvaraš Raj ?

O, divni cvete, što si za me` nik`ò
Svu ću ti svoju ljubav ja dati
Uvek ću Te, uvek, voleti, diko –
Najlepše pesme Tebi ispevati !

Te oči Tvoje, od zvezda satkane,
Te usne što su od meda slađe,
Voleću uvek, u sve Božje dane,
Svakog trena sve rađe i rađe.

Oh, budi moja, mirisni cvete,
Samo moja i ničija više,
Zavoli ovo u duši mi dete
Što samo za Te bitiše i diše

Bojim se, bojim, o, Majko Presveta,
Da neću je znati za se` sačuvati.
U meni je srce i duša deteta –
Ode li srce će mnogo da pati.
--------------------------------------------
Krstan Đ. Kovjenić

 

[KPCTAHK]

Odeš li …

Odeš li - ptice će prestati pevati,
Zvezde će svoj bleštaj sakriti,
Osmeh će na mom licu zamreti
I u zagrljaju tuge ću umreti...

Odeš li – cveće će posve uvenuti,
Dašak povetarca će pirkati prestati,
Svega što bi lepo će zauvek nestati
I u meni će čemer tišine jedino ostati …

Odeš li – nestaće jedne velike ljubavi,
Ostaće bezoblična olupina jednog čoveka
Koji se prebolno, ridavo i žudljivo grči na travi
I Tebe oplakuje, nada se, doziva i čeka …

Odeš li – od mene ostaće samo sena,
Boleće me, jako boleti, žiganje uspomena,
Drhtaću u zagrljaju prošlih vremena
I prokrvariće srce gde carica bi jedna žena …

Krstan Đ. Kovjenić

P.S.

Otišla je jednog dana,
Ne znam zašto – ne znam s` kime,
A u srcu osta rana
I ta rana još boli me …

 

[KPCTAHK]

Ne dam danu da bez tebe svane;
Ne dam suncu da bez tebe grane;
Ne dam vetru da zanjiše grane;
Ne dam duši da bez tebe dane;
Ne dam srcu da volet` prestane;
Ne dam da Te bole stare rane;
Ne dam suzi da T` iz oka kane,
Najmilija, Ti si ukras sveta -
Nek` Te čuva Majčica Presveta !
-------------------------------------------
Krstan Đ. Kovjenić

 

[KPCTAHK]

Šapat u vetru
-----------------
Godinama, prepunih čežnje, pokušavam da se naviknem da nekako smireno živim bez nje, činim sve da mi zauvek iz misli, duše i srca izađe, da za sobom ne ostavi u meni ni jedne mrvice, kako bi mi bilo mislima lakše, srcu podnošljivije i duši blagougodnije i kako bih time olakšao preteško životno breme i u fokusu svojih, pesničko-titravih, nadanja, maštanja i inspiracije imao vremena da se usredsredim, zberem i priberem na druge, za život važnije, svrsishodnije i upotrebljivije, teme. Možda, mada i u tome postoji sumnja, bih i uspeo u tome, svakoliko sam jak, nikad nisam mlak i verni sam sluga Gospodu mome, ali čim pogledam u cveće, zvezde i sve ono što je prelepo i oku mamljivo u pirlutavom dašku vetra, onoj blagugodnosti koja mi nadima grudi i u meni silinu i milinu želje za ljubavlju budi, začujem njene šapate, a to me sprži do srži. Razgovetno čujem kako izgovara moje ime, onako blagomileno kao što samo ona ume, lepe dane spomene i onda mi dovikne:

»Kiki, nikada ne zaboravi me ! Uvek sećaj se našeg zaveta u večnu ljubav, naših suza na rastanku, naših vapaja upućenih Bogu, ali i naših kletvi bezdušnicima kojima je naša ljubav smetala i nikada, čak ni tada kada me više ne bude, ne zaboravi me …«

Zadrhtim od dodira tog blagog povetarca koji mi te reči, kao šapat anđela, miris mirisa, himnu bogova, ali i kao opelo nesrećnika, donosi. Niz obraze se, kao zrno graška velike, onako same od sebe, ili ih prokleta sudbina meni tako često šalje, naročito kada sam od svoje rodne grude sve dalje i dalje, kotrljaju, kao reka ponornica koja hirovito jurca ka svome ponoru, suze. Srce mi se, tako bolno-jako da mi se zaustavi dah u grlu, zgrči. Nemam snage da vrisnem, a urlikn`o bih kao ranjena zver, a onda se, kao grmljavina nebeska, baš ona i onakva zemlju-treseća, prolomi krik moje samoće, moje čežnje, čemera i muke, koji vetru dovikne da joj ove reči odnese:

»Zaboravit` te neću nikada, moja jedina ! Sve dok živim bićeš moga srca kraljica, mojih misli voditeljica i moje duše spasiteljica ! Budi srećna, neizmerno sreća, to mi je najveća životna želja !!! «


Krstan Đ. Kovjenić