Analiza jednog dana na moru:
Ustanem ujutru ubrzo nakon što sam malom dao jutarnju flašicu. Predivno mirno jutro u 6 sati. Malo ga narušava bebino gunđanje iz kućice na predlog obožavane žene da odspavaju još malo. Skuvam kafu i uživam u svakom gutljaju koji se ne prospe od Tijinog štenećeg naskakanja na mene.
Taman kada kafa postigne svoj drugi efekat osim razbuđivanja, sekundu pre nego što ću da krenem gde car ide peške, uhvatim Tijin očajan pogled koji ukazuje da će eksplodirati. Dok pokušavam da rešim dilemu, da li prvo ona ili ja, čujem suzdržani glas obožavane žene koja me poziva da pričuvam na minut malog jer ona mora do kupatila. Tada je lakše, nema više dileme nego trileme. Ne pitam se više samo ja. I eto spasa. Sekundu pre nego što ćemo pas i ja da se ukakimo nasred placa i dve sekunde pre nego što će obožavana žena da se upiški, mali bebonja svojim uverljivo smrdljivim prolivom i drekom koja ga prati, određuje prioritet. Ja ga držim, obožavana žena ga presvlači, Tija cvili a ****** mi se raspada.
Tija više ne može da izdrži te ja rešim da je nakon bebe, ona na redu. Sedam na bicikl i vodim Tiju na istrčavanje-pražnjenje. Moderna i anatomski izrađena sedišta savremenih biciklova mi žuljanjem i trljanjem otvaraju oči na temu ljudske izdržljivosti. Tija mi sa svoje strane dokazuje da je ruka čvrsto ramenom spojena sa torzom jer iz pune brzine i galopa ukucavanjem na mestu, povodac i ruka, kao veza između nje i mene, izdržavaju bez kidanja. Tako samo četiri puta, dva piškanja i dva serkanja.
Vraćam se u svoj kamp ne skrivajući pogled koji uspaničeno traži žbun.
Ostavljam psa na plac i galopiram do toaleta ostavljajući obožavanu ženu u očaju pritiska bešike.
Kada se primiren vratim, naivno počinjem da planiram odlazak na plažu. Uzimam malog dok obožavana žena stisnutog koraka odlazi u smeru iz kog sam ja došao. Napravio sam u okviru predšatora jedan mali vrtić, ogradio ga, postavio na pod divnu prostirku i napunio igračkama. Tu ćemo, mislio sam ja, staviti malog da se igra dok mi pripremamo fantastičnu ribu na roštilju. Tija je volela tu da uskoči kako bi malom ižvakala igračke a mali je obožavao da puzi. Svugde osim u malom vrtiću. To sam pokušavao da obrazložim činjenicom da u malom vrtiću nema sve ono za trpanje usta što ima u ostatku kampa, onih divnih komada šišarki, borovih iglica, kamenčića, grančica, ptičijeg izmeta....
Nakon užasno dugih pet minuta guranja prsta bebi u usta u cilju potrage za kamenjem i trnjem, teranja Tije iz njegovog vrtića, konačno se vraća i obožavana žena. Saopštava mi da se mali opet usrao i da nije fer što se pravim da nisam primetio i presvukao ga. Stvarno nisam, mislio sam i nadao se da se samo upuvao. Odmah nakon što smo ga još dva puta presvukli, dali mu sve anti sraćka preparate, nakon što je pojeo prepodnevni obrok koji sme obzirom na prateće efekte usledila je dreka jer ga ne animiramo dovoljno za njegovo specifično stanje zvano- „spava mi se al’ da spavam neću“. Ipak, nekim čudom se zaigrao. Krišom smo vadili hranu iz frižidera, da ne otkrije da hoćemo nešto za sebe, kako bi smo pokušali da tog dana ipak nešto doručkujemo ako već prethodnih dana nismo uspevali. U trenutku kada se hleb sa salamom približavao mojim ustima sa drveta se sjurila veverica, proletela Tiji ispred nosa i odjurila u daljinu. Kao i Tija.
Kada sam se uznojan vratio, praćen pogledima holanđana, talijana i drugih koji su osuđivali nebrigu o ljubimcu i grubost jer sam psu rekao no, no, bio sam siguran da je došlo vreme za ići na plažu. Nisam bio u pravu jer je sada prejako sunce. Možda je to prilika za mene, šmugnem i zaplivam u susret blago valovitom moru, udišem mu miris, slana voda mi štipa oči, galebovi uz šum valova budu jedini zvuk koji me okružuje....“Opet se usrao“, trže me iz valova. „Tija ostavi to“, zameni zvuk galebova, „nosi pelenu odavde“ zamenilo je val koji me je nosio ka pučini.
Bliži se veče, doba dana kada će sve biti mirno. Naš bebiron će da legne u 21 i spava do ujutru. Tija će da se smiri. Ja ću da gledam u zvezdano nebo. Najdraža žena neće da gleda ništa jer ne vidi na oči od umora.
Palo je veče. Mali je jeo i ne pada mu na pamet da spava nego isprobava kvalitet zvučne izolacije kamp kućice. Tija je vezana i pitanje je sekunda kada će da očupa kanap kidišući na pse koje šetaju ispred našeg placa. Bože, koliko pasa... Oni sigurno namerno šetaju baš tuda, to su garant holanđani, oni nas ne vole...bulaznio sam ja po glavi smenjujući se sa najdražom ženom pored kreveca iz kojeg se orila kombinacija plača i smeha. Prava reč je, zvuci direktnog zajebavanja roditelja. Sms poruke sevaju i teraju me da upalim računar i uz pomoć nepodnošljivo skupog bežičnog interneta u kampu pišem i šaljem gomile poslovnih mailova. Sve je stalo i sve će se na poslu raspasti baš tih dana mog godišnjeg.
Ipak, Holanđani su zaspali, kerovi takođe, naša beba konačno. Uskoro ćemo i mi. Da obožavana žena i ja imamo volje da se pogledamo i prozborimo,možda bi smo pravili plan za sutra. Ovako, ćutke odlazimo u krevet. Nakon svega par minuta sna najdraža žena me drmusa i kaže da hrčem. Okrećem se na stranu i sanjam kako joj, zavrnuvši joj ruku kojom me je drmusala, guram klompu u usta kojima je izgovorila da hrčem.
Iz tog slatkog sna budi me ponovno ispitivanje zvučne izolacije kamp kućice od strane bebe sound inženjera. Shvatio je da je letovanje odlično mesto za pokušaj uspostavljanja novih noćnih pravila koja u Novom Sadu ne prolaze. Ubaciti i jedan noćni obrok. Obožavana žena ne pristaje na tu vrstu ucene svoga sina, on ne pristaje na njeno ne pristajanje. On se dere ona u sebi sikće. Ja ne hrčem. Nakon pola sata pravim mleko. Usledi mir u kojem svi spavaju. Osim Tije koja pokušava da kopa po šperploči na podu svog boksa. Nekoliko minuta nakon što je ona shvatila da je to nemoguće i ja konačno zaspao, stiglo je prelepo jutro u kampu na moru na koje nas je podsetio bebiron u svom zahtevu za doručkom, naravno,ispitujući zvučnu izolaciju kamp kućice.
Ustajem, pijem kafu. Tija mi je prosipa....
Završena analiza jednog dana na moru.
Popio sam svoju kafu u kafiću pored recepcije i krenuo ka placu razmišljajući na koji način da se što pre pokupimo kući a da to nikom, ni obožavanoj ženi, ni keru ni bebi, ni holanđanima ni meni, ne izgleda kao kapitulacija nego opuštena i mudra odluka jer imam novi genijalan plan. Ali ga nemam. Prilazeći parceli video sam more. Okrenuvši glavu na drugu stranu od tog neprimerenog prizora ugledao sam Učku, planinu koja se uzdiže iznad Istre. Planina! Plan!
„Ljubavi“, obratio sam se obožavanoj ženi, „palo mi je na pamet da je možda mudro da prepolovimo letovanje na moru i da drugu polovinu provedemo na planini. Zapravo vi, znas da ja ne volim planinu ako nije pod snegom. Bio je na moru, disao morski vazduh...“
Obožavanoj ženi se ideja dopala, barem, neće gledati mene i misliti kako su istrčavanja Tije samo moj izgovor.
Pošto smo opušteni i sve je super, nećemo se odmah pakovati i bežati nego prekosutra. Kakve sve čovek gluposti mora da trpi zarad vlastitog ega i ponosa.
Konačno je svanulo i prekosutra kada sam neverovatrnom brzinom popakovao stvari i razmontirao kamp. Ne zato što želim kući pod hitno nego zato što sam vešt i organizovan.
Uspeo sam čak da rezervišem i plac za sledeće leto kada će sve biti mnogo bolje, mada je i ovo leto sve bilo super.
Napokon, u retrovizoru sam video Rovinj i milu obožavanu Istru kako ostaju iza nas.
Ustanem ujutru ubrzo nakon što sam malom dao jutarnju flašicu. Predivno mirno jutro u 6 sati. Malo ga narušava bebino gunđanje iz kućice na predlog obožavane žene da odspavaju još malo. Skuvam kafu i uživam u svakom gutljaju koji se ne prospe od Tijinog štenećeg naskakanja na mene.
Taman kada kafa postigne svoj drugi efekat osim razbuđivanja, sekundu pre nego što ću da krenem gde car ide peške, uhvatim Tijin očajan pogled koji ukazuje da će eksplodirati. Dok pokušavam da rešim dilemu, da li prvo ona ili ja, čujem suzdržani glas obožavane žene koja me poziva da pričuvam na minut malog jer ona mora do kupatila. Tada je lakše, nema više dileme nego trileme. Ne pitam se više samo ja. I eto spasa. Sekundu pre nego što ćemo pas i ja da se ukakimo nasred placa i dve sekunde pre nego što će obožavana žena da se upiški, mali bebonja svojim uverljivo smrdljivim prolivom i drekom koja ga prati, određuje prioritet. Ja ga držim, obožavana žena ga presvlači, Tija cvili a ****** mi se raspada.
Tija više ne može da izdrži te ja rešim da je nakon bebe, ona na redu. Sedam na bicikl i vodim Tiju na istrčavanje-pražnjenje. Moderna i anatomski izrađena sedišta savremenih biciklova mi žuljanjem i trljanjem otvaraju oči na temu ljudske izdržljivosti. Tija mi sa svoje strane dokazuje da je ruka čvrsto ramenom spojena sa torzom jer iz pune brzine i galopa ukucavanjem na mestu, povodac i ruka, kao veza između nje i mene, izdržavaju bez kidanja. Tako samo četiri puta, dva piškanja i dva serkanja.
Vraćam se u svoj kamp ne skrivajući pogled koji uspaničeno traži žbun.
Ostavljam psa na plac i galopiram do toaleta ostavljajući obožavanu ženu u očaju pritiska bešike.
Kada se primiren vratim, naivno počinjem da planiram odlazak na plažu. Uzimam malog dok obožavana žena stisnutog koraka odlazi u smeru iz kog sam ja došao. Napravio sam u okviru predšatora jedan mali vrtić, ogradio ga, postavio na pod divnu prostirku i napunio igračkama. Tu ćemo, mislio sam ja, staviti malog da se igra dok mi pripremamo fantastičnu ribu na roštilju. Tija je volela tu da uskoči kako bi malom ižvakala igračke a mali je obožavao da puzi. Svugde osim u malom vrtiću. To sam pokušavao da obrazložim činjenicom da u malom vrtiću nema sve ono za trpanje usta što ima u ostatku kampa, onih divnih komada šišarki, borovih iglica, kamenčića, grančica, ptičijeg izmeta....
Nakon užasno dugih pet minuta guranja prsta bebi u usta u cilju potrage za kamenjem i trnjem, teranja Tije iz njegovog vrtića, konačno se vraća i obožavana žena. Saopštava mi da se mali opet usrao i da nije fer što se pravim da nisam primetio i presvukao ga. Stvarno nisam, mislio sam i nadao se da se samo upuvao. Odmah nakon što smo ga još dva puta presvukli, dali mu sve anti sraćka preparate, nakon što je pojeo prepodnevni obrok koji sme obzirom na prateće efekte usledila je dreka jer ga ne animiramo dovoljno za njegovo specifično stanje zvano- „spava mi se al’ da spavam neću“. Ipak, nekim čudom se zaigrao. Krišom smo vadili hranu iz frižidera, da ne otkrije da hoćemo nešto za sebe, kako bi smo pokušali da tog dana ipak nešto doručkujemo ako već prethodnih dana nismo uspevali. U trenutku kada se hleb sa salamom približavao mojim ustima sa drveta se sjurila veverica, proletela Tiji ispred nosa i odjurila u daljinu. Kao i Tija.
Kada sam se uznojan vratio, praćen pogledima holanđana, talijana i drugih koji su osuđivali nebrigu o ljubimcu i grubost jer sam psu rekao no, no, bio sam siguran da je došlo vreme za ići na plažu. Nisam bio u pravu jer je sada prejako sunce. Možda je to prilika za mene, šmugnem i zaplivam u susret blago valovitom moru, udišem mu miris, slana voda mi štipa oči, galebovi uz šum valova budu jedini zvuk koji me okružuje....“Opet se usrao“, trže me iz valova. „Tija ostavi to“, zameni zvuk galebova, „nosi pelenu odavde“ zamenilo je val koji me je nosio ka pučini.
Bliži se veče, doba dana kada će sve biti mirno. Naš bebiron će da legne u 21 i spava do ujutru. Tija će da se smiri. Ja ću da gledam u zvezdano nebo. Najdraža žena neće da gleda ništa jer ne vidi na oči od umora.
Palo je veče. Mali je jeo i ne pada mu na pamet da spava nego isprobava kvalitet zvučne izolacije kamp kućice. Tija je vezana i pitanje je sekunda kada će da očupa kanap kidišući na pse koje šetaju ispred našeg placa. Bože, koliko pasa... Oni sigurno namerno šetaju baš tuda, to su garant holanđani, oni nas ne vole...bulaznio sam ja po glavi smenjujući se sa najdražom ženom pored kreveca iz kojeg se orila kombinacija plača i smeha. Prava reč je, zvuci direktnog zajebavanja roditelja. Sms poruke sevaju i teraju me da upalim računar i uz pomoć nepodnošljivo skupog bežičnog interneta u kampu pišem i šaljem gomile poslovnih mailova. Sve je stalo i sve će se na poslu raspasti baš tih dana mog godišnjeg.
Ipak, Holanđani su zaspali, kerovi takođe, naša beba konačno. Uskoro ćemo i mi. Da obožavana žena i ja imamo volje da se pogledamo i prozborimo,možda bi smo pravili plan za sutra. Ovako, ćutke odlazimo u krevet. Nakon svega par minuta sna najdraža žena me drmusa i kaže da hrčem. Okrećem se na stranu i sanjam kako joj, zavrnuvši joj ruku kojom me je drmusala, guram klompu u usta kojima je izgovorila da hrčem.
Iz tog slatkog sna budi me ponovno ispitivanje zvučne izolacije kamp kućice od strane bebe sound inženjera. Shvatio je da je letovanje odlično mesto za pokušaj uspostavljanja novih noćnih pravila koja u Novom Sadu ne prolaze. Ubaciti i jedan noćni obrok. Obožavana žena ne pristaje na tu vrstu ucene svoga sina, on ne pristaje na njeno ne pristajanje. On se dere ona u sebi sikće. Ja ne hrčem. Nakon pola sata pravim mleko. Usledi mir u kojem svi spavaju. Osim Tije koja pokušava da kopa po šperploči na podu svog boksa. Nekoliko minuta nakon što je ona shvatila da je to nemoguće i ja konačno zaspao, stiglo je prelepo jutro u kampu na moru na koje nas je podsetio bebiron u svom zahtevu za doručkom, naravno,ispitujući zvučnu izolaciju kamp kućice.
Ustajem, pijem kafu. Tija mi je prosipa....
Završena analiza jednog dana na moru.
Popio sam svoju kafu u kafiću pored recepcije i krenuo ka placu razmišljajući na koji način da se što pre pokupimo kući a da to nikom, ni obožavanoj ženi, ni keru ni bebi, ni holanđanima ni meni, ne izgleda kao kapitulacija nego opuštena i mudra odluka jer imam novi genijalan plan. Ali ga nemam. Prilazeći parceli video sam more. Okrenuvši glavu na drugu stranu od tog neprimerenog prizora ugledao sam Učku, planinu koja se uzdiže iznad Istre. Planina! Plan!
„Ljubavi“, obratio sam se obožavanoj ženi, „palo mi je na pamet da je možda mudro da prepolovimo letovanje na moru i da drugu polovinu provedemo na planini. Zapravo vi, znas da ja ne volim planinu ako nije pod snegom. Bio je na moru, disao morski vazduh...“
Obožavanoj ženi se ideja dopala, barem, neće gledati mene i misliti kako su istrčavanja Tije samo moj izgovor.
Pošto smo opušteni i sve je super, nećemo se odmah pakovati i bežati nego prekosutra. Kakve sve čovek gluposti mora da trpi zarad vlastitog ega i ponosa.
Konačno je svanulo i prekosutra kada sam neverovatrnom brzinom popakovao stvari i razmontirao kamp. Ne zato što želim kući pod hitno nego zato što sam vešt i organizovan.
Uspeo sam čak da rezervišem i plac za sledeće leto kada će sve biti mnogo bolje, mada je i ovo leto sve bilo super.
Napokon, u retrovizoru sam video Rovinj i milu obožavanu Istru kako ostaju iza nas.
