Тако је стајао код свог оштећеног дућана, забезекнут, са тешком главом и изломљеним телом. Пред њим се пружао пијац који је, у првој светлости јутарњег сунца, изгледао као разбојиште, посуто ситним и крупним камењем, црепом и комадима поломљеног дрвећа. Поглед му пређе на мост. Капија је била на свом месту, али одмах иза капије мост је био прекинут. Седмог стуба на мосту није било: између шестог и осмог зијала је празнина кроз коју се у косој перспективи назирала зелена речна вода. Од осмог стуба даље мост се опет настављао и ишао до друге обале, гладак, правилан, бео, какав је био јуче и одувек.
Хоџа трепну неколико пута у неверици, па зажмури. Пред унутарњим погледом јави се сећање на војнике које је пре пет-шест година гледао како покривени зеленим чадором, нешто копају у том истом стубу,искрсну слика оног гвозденог капка који је доцније годинама покривао улаз у минирану унутрашњост стуба, а поред ње загонетно а речито лице фелдвебела Бранковића, глуво, слепо и немо. Он се трже и отвори очи поново, али у његовом видном пољу опет је било све исто: пијац посут крупним и ситним камењем, и мост без једног стуба, а између два грубо преломљена лука зја празнина.
