Историја Кине, период антике и средњи вијек

[Tangying]

Постоји код историчара, не само код обичних заљубљеника у историју, него баш код историчаре,проблем што не ријетко на историјске процесе, догађаје, чињења важних личности, гледају из данашње визуре. И ту се зна скрајнути да у тим старијим временима, бејаху другачијја схватања, другачији вриједносни систем, није се истим моралним скрупулама робовало, све то ваља сагледати да би се боље разумјели процеси и догађаји.

А у случају кинеске историје то је додатно замршеније, и ту гледање из западне визуре, равнајући се према данашњим схватањима, систему "западњачких вриједности", гдје се империјализам поистовјећује са колонијализмом и тежњом поробљавању и сатирању, ће нас дефинитивно одвести на погрешан колосјек.

Кинеска нација своје трауме вуче из новије историје, када су и сами били на удару западних империјалистичких сила и јапанског империјализма, то насљеђе обликовало је колективну свијест кинеске нације: Али да би разумјели Кину, ту велику нацију, ваља загребати дубље у прошлост.

Велике империје имају свој почетак, трептај времена у историјском циклусу када прича почиње, имају генезу кроз коју су бројни чиниоци и околности одредили путешествије да постану моћном империјом, некад и цивилизацијом, цивилизацијом која би знала покретати точак историје, имају своје периоде посртања и периоде експанзије, имају искушења кроз која су полагали тест пред историјом, и имају период одумирања док се у коначници не би урушиле у ропцу властите трагедије. Прича са империјама тако иде, увијек тако иде. Осим у случају Кине.
Кина бјеше великом империјом, моћном силом и величанственом цивилизацијом прије два миленијума, Кина бјеше великом империјом, моћном силом и величанственом цивилизацијом прије хиљаду љета, Кина је у времену данашњем велика, моћна сила и величанствена цивилизација.

Шта је то одредило да Кина опстане на вјетрометини историје преко два миленијума? Није Кину историја мазила, напротив, пролазила је кроз велика искушења, велике метеже, доживљавала би и велике промјене а опстала је толико дуго. Да ли је повољан сплет догађаја и околности? Да ли способност прилагођавања новонасталим "реалностима" гдје би процесе умјели опкренути у своју корист? Да ли је помоггла животна философија обликована таоизмом, будизмом и Конфучијевим учењем? Или је тако једноставно записано? Мијењала се и Кина кроз историју, мијењала је своју форму, карактер, мијењао се теритопријални опсег, измјењивали би се периоди интеграције и дезинтеггративних процеса, периоди јачања централне власти и фрагментације политичке моћи. И кинеску нацију су ти процеси обликовали, испреплитали би се космополитски процеси са сепаратистичким и сецесионистичким тежњама, кроз интеракцију култура и диховности, апсолбирала би у различитим периодимса бројне етницитете, колективитете. мијењала је кроз историју своју форму, суштину, садржај, и опет остала вјерна свом изворишту.

Баш си лепо написао! Много Кинеза нема тако дубоко разумевање као ти. Сад ћу стварно да заплачем од емоција!

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Tangying]

Idealno društvo zamišljeno u doba cara Jaoa i Šuna postalo je dugogodišnji politički ideal kome je težilo starokinesko društvo. Iako se društveni sistem kasnije postupno promenio iz oblika zajedničkog vlasništva u privatno, azemlja je prešla iz statusa u kojem se nije smela kupovati i prodavati u status u kojem je promet postao dozvoljen., taj ideal je i dalje ostao daleki i nedostižni san.
Upravo zbog legalizacije trgovine zemljom, dinastije posle perioda Proleća i Jeseni i perioda Zaraćenih država u proseku su trajale znatno kraće. Bez izuzetka, svaka je završila padom izazvanim koncentracijom zemljišta u rukama malobrojnih, što je dovelo do toga da veliki broj seljaka izgubi zemlju, što je na kraju izazvalo ustanke i pad režima.
Za razliku od toga, pre pomenutih perioda, dinastije Sja, Šang i Džou trajale su znatno duže. Društvo je tada bilo stabilnije, a pobune nižih slojeva bile su retke. Promene vlasti su se uglavnom dešavale zbog invazija i zamenjivanja od strane perifernih plemena.
Reforme Šang Janga dovele su do legalizacije trgovine zemljom, što je u to vreme bilo realno neophodno s obzirom na tadašnje istorijske okolnosti. Tokom perioda Proleća i Jeseni i Zaraćenih država, došlo je do raspada porodično-feudalnog poretka i propasti ritualne i muzičke kulture. Iako obični ljudi tada još uvek nisu masovno ustajali, veliki lokalni plemići često su sakupljali moć, uspostavljali svoju vlast, mešali se u državne poslove, pa čak i pokušavali da preotmu kraljevsku vlast. Dozvoljavanje trgovine zemljom u određenoj meri je oslabilo njihove nasleđene feudalne pozicije, čime je otvoren prostor za jačanje centralizovane vlasti.
Možda je Mao Cedung bio jedini u kineskoj istoriji koji je zaista pokušao da sprovede drevni ideal društva u delo. Iako su sredstva i politike koje je sprovodio bile obučene u marksističko ruho, to je bila snaga kojoj je morao da se osloni u specifičnom istorijskom kontekstu.
U tadašnjoj polukolonijalnoj i polufeudalnoj zemlji, kako je jedan seljak rođen u planinskom selu mogao da povede revoluciju na nacionalnom nivou, a da nema pristup spoljnim resursima i teorijskim okvirima?
Međutim, verovatno je ipak u nekoj meri bio iskren prema marksizmu. Barem u ekonomskom smislu, marksistički poziv na ukidanje privatnog vlasništva i ostvarivanje kolektivne jednakosti duboko je odgovarao idealima javnog dobra iz epohe Jaoa i Šuna. Zbog te sličnosti, marksizam je, u poređenju sa kapitalizmom, lakše prihvaćen od strane širokih slojeva naroda.
Danas neki akademici ističu da, iako marksizam i drevni kineski društveni ideali dele mnoge zajedničke vrednosne orijentacije, ipak postoje određene razlike u njihovim naglascima.
Na primer, marksizam naglašava klasnu borbu, dok tradicionalna kineska kultura zasnovana na ritualima i muzici teži harmoniji i umerenosti, i drži do reda i balansa.
Takođe, neki smatraju da nijedan od tih društvenih oblika koje je Marks podelio — robovsko društvo, feudalno društvo i kapitalističko društvo — ne odgovara nijednom obliku društva u kineskoj istoriji.
Neki autori smatraju da je struktura marksističke teorije prilično gruba i pojednostavljena — iako je korisna za analizu ekonomskih odnosa, nedostaje joj sposobnost da kroz kulturne običaje i društvene norme izvrši dublju izgradnju kolektivne psihologije naroda...
(Pitanje marksizma je prilično osetljivo, pa se ovde ne bih detaljnije izjašnjavao.)

 

[Khal Drogo]

Када се осврћемо на кинеску историју, ту некако постоји тежња поређења са историјским процесима у Европи и око Медитерана који су више обликовали наш доживљај и разумијевање историје. И ту лако занемаримо да бејаху другачија била схватања у древној Кини и Кини средњег вијека, другачији вриједносни систем, другачија животна философија и ту ће нас та тежња поједностављивању одвести на погрешан колосјек.

У историји европских народа и око Медитерана још од древних времена супремациују је однијела доктрина "ко јачи, тлачи". И у историји Кине смо имали често борбу за превласт, доминацију, политичку, економску, културну и ину. Разлика јесте што се кроз кинеску историју у највећој мјери захваљујучи животној философији обликованој таоизмом, будизмом и Конфучијевим учењем, настојао успоставити баланс материјалног и духовног, хармонија религиозних учења, служења природи и робовања људској амбицији и хедонизму. Кроз историју европских народа и оних око Медитетрана, духовно бјеше подређено материјалном, религија бјеше често инструментом и у служби политичких процеса.

Зато кроз кинеску историју немамо нешто слично феномену "вјерских ратова" какве смо имали кроз историју народа на западнијим меридијанима почев оквирно од око VI или V вијека. Кинезима је данас вјероватно тешко разумјети феномен "вјерских ратова", као што је тешко нацијама чију колективну свијест су у одређеној мјери обликовали вјерски ратови и сукоби, разумјети да постзоје колективитети "оперисани" од таквог схватања.

 

[Tangying]

Када се осврћемо на кинеску историју, ту некако постоји тежња поређења са историјским процесима у Европи и око Медитерана који су више обликовали наш доживљај и разумијевање историје. И ту лако занемаримо да бејаху другачија била схватања у древној Кини и Кини средњег вијека, другачији вриједносни систем, другачија животна философија и ту ће нас та тежња поједностављивању одвести на погрешан колосјек.

У историји европских народа и око Медитерана још од древних времена супремациују је однијела доктрина "ко јачи, тлачи". И у историји Кине смо имали често борбу за превласт, доминацију, политичку, економску, културну и ину. Разлика јесте што се кроз кинеску историју у највећој мјери захваљујучи животној философији обликованој таоизмом, будизмом и Конфучијевим учењем, настојао успоставити баланс материјалног и духовног, хармонија религиозних учења, служења природи и робовања људској амбицији и хедонизму. Кроз историју европских народа и оних око Медитетрана, духовно бјеше подређено материјалном, религија бјеше често инструментом и у служби политичких процеса.

Зато кроз кинеску историју немамо нешто слично феномену "вјерских ратова" какве смо имали кроз историју народа на западнијим меридијанима почев оквирно од око VI или V вијека. Кинезима је данас вјероватно тешко разумјети феномен "вјерских ратова", као што је тешко нацијама чију колективну свијест су у одређеној мјери обликовали вјерски ратови и сукоби, разумјети да постзоје колективитети "оперисани" од таквог схватања.

Изнели сте веома добро запажање. „Верски ратови“ су заиста тешки за разумевање Кинезима који не знају много о светској историји. Био сам тинејџер и тада нисам ништа знао. Видео сам Босански рат на телевизији и чуо за сукоб између босанских муслимана и Срба. У почетку сам био веома шокиран. (Сада сам веома тужан када размишљам о томе, али не могу да престанем.) Зато што религије које су нам познате, попут будизма и таоизма, верују у „филозофију одрицања од света“, која или наглашава љубазност према другима и стрпљење, или наглашава трансцендентност и немешање у људске послове. Мислимо да ће верници са вером дати све од себе да избегну сукобе и теже вредностима које превазилазе секуларни свет. Само људи без верских уверења биће укључени у секуларне ратове.

Можда је то зато што је Кина одвојена од религије и секуларног друштва још од династије Џоу. То је било превише давно. Данашњи само-медији и интернет су развијени и можемо да сазнамо о многим историјским догађајима које нисмо знали у прошлости. Династија Џоу може бити прекретница. Постоји много истраживања о коришћењу живих људи и стоке за жртвовање боговима у династији Шанг пре династије Џоу. Од династије Џоу, људско жртвовање је нестало. Жртвовање стоке је постојало барем до Пролећног и Јесењег периода и Периода Зараћених Држава. Ipak, danas se žrtvovanje može vršiti i samo paljenjem tamjana kao jednim od osnovnih načina molitve. Не знам када су богови замењени групом вегетаријанаца, практичара, племенитих и дистанцираних људи. Можда је било неких раздражљивих богова и пре тога, али су постали веома нејасни у националном сећању.

У ствари, наше историјске књиге и разна историјска дела су свесно избегавали или умањивали опис неких превише насилних, крвавих и екстремних сцена и догађаја у античко доба.

Када сам био дете, читао сам грчку митологију и видео шта су богови радили. Нисам могао да верујем да су њихови морални стандарди били много нижи него код обичних људи у просеку. Нисам могао да разумем зашто су постали богови.

 

[Tangying]

Поделите древну песму коју је написао песник из династије Сонг：
Mastering Chinese Poetry: A bumper summer harvest 《西江月•夜行黄沙道中》

 

[Khal Drogo]

И тамо гдје постоје одређене сличности и гдје би имали основа за поређења процеса у кинеској историји са оним у Европи и око Медитерана, тешко да су они смјештени у исти временски оквир. Кина је раније прошла кроз неке процесе кроз које ће европски народи тек касније проћи.

Тако рецимо током трајања династије Џоу, у периоду знаном као период Прољећа и Јесени, који је трајао од око 770 - 476.год. п.н.е., имамо процесе фрагментације политичке моћи, гдје је владајућа династија Џоу имала само номиналну власт, и то ограничену на териториј око пријестолнице. Паралелно имамо јачање обласних господара. Који су у својим областима успоставили кнежевства са великим степеном аутономије и скоро свим атрипутима државе. Заправо имали смо успостављен феудални систем и више од стотину "де факто" малих државица.

Временом је међу тим државицама и обласним господарима успостављен нови поредак моћи, они снажнији су јачали, успостављајући моћније политичке творевине Најмоћнији обласни господари успоставили су хегемонијски систем кроз који би очували феудалне привилегије подређених локалних велможа. У Европи смо сличне процесе имали у развијеном и позном средњем вијеку, такође слабљење централне власти европских држава, и Француске и Угарске и понајвише Светог Римског Царства и паралелно јачање обласних господара те такође јачање привилегија феудалног система. Тако да је Кина више од миленијума и по прије прошла кроз процесе кроз које ће европске земље тек много касније проћи. Наравно постоје и разлике, специфичности и посебности гдје је тешко наћи пандан у европској историји.

Како су јачали поједини обласни господари, хегемони, присајединили би својој власти и својој хегемонији оне слабије кнежевине, превласт би стицали изговором да их тако штите од унутрашњих сукоба (звучи познсто и овдје имамо сличности са европским процесима доста касније).

Да би у коначници ових преко стотину политичких творевина, било сведено на седам. Које су биле у честом сукобу и вођене тежњом за остваривањем доминације над околним територијама.
Чиме почиње период зараћених држава који ће потрајати од око 476 - 221.год. п.н.е.

Гдје је временом држава Ђин ојачала, до би у коначници њен владар Женг Јинг, који ће касније постати познат као Ћин Ши Хуанг, до 221.године овладаo територијем свих околних шест држава, по први пута у историји ујединио простор древне Кине у јединствену политиочку цјелину те се након тога прогласио првим кинеским царем.

 

[Khal Drogo]

Да би у коначници ових преко стотину политичких творевина, било сведено на седам. Које су биле у честом сукобу и вођене тежњом за остваривањем доминације над околним територијама.
Чиме почиње период зараћених држава који ће потрајати од око 476 - 221.год. п.н.е.

 

[Khal Drogo]

Кинеска документарно играна историјска серија "Период зараћених држава" (风云战国之列国) урађена 2019. године кроз коју су обрађени хероји, важне личности те успонои и падови краљевстава током периода зараћених држава од V-III вијека п.н.е.

 

[Tangying]

Кинеска документарно играна историјска серија "Период зараћених држава" (风云战国之列国) урађена 2019. године кроз коју су обрађени хероји, важне личности те успонои и падови краљевстава током периода зараћених држава од V-III вијека п.н.е.

Да ли Khal Drogo тако брзо разуме кинеске видео снимке?

 

[Tangying]

Дељење почетних и завршних тема историјске драме „Романса три краљевства“. Период три краљевства био је током касне династије Хан.

https://www.youtube.com/watch?v=am63eDndvZw

 

[Khal Drogo]

Да ли Khal Drogo тако брзо разуме кинеске видео снимке?

Наравно да не ако немају опцију аутоматског превода, На жалост кинески ју-рјуб видео прилози кроз које су пренесени кинески документарци који обтрађују мисторијске теме углавном немају ту опцију аутоматског превода, но вјерујем да ће врло брзо имати.и моћи ће се и овај и други документарци са преводом погледати.
Кроз објаву сам приложио видео прилог седмочасовне серије са сврхом да укажем да су Кинези прије неких шест година урадили документарно-играну серију по изору, или боље рећи матрици би-би-сијевих документарно-играних серија кроз коју су обрадили тај период.

Документарно-играни филмови и серије су одличан и понајбољи начин у времену данашњем реафирмације и популаризације нациионалне усторије. Имамо мноштво доступних документараца на енглеском језику урађених од стране америчких и енглеских аутора кроз које су обрађене разлне епизоде кинеске историје. У тим документарцима имамо присутну тежњу бољем сагледавању и обради периода који обрађују, али често су то погледи из визуре аутора документарца прилагођени схватању аутора. И ту ће кинески аутори у сарадњи са кинеским историцима кроз документатце али још боље кроз докуметарно-игране филмове и серије боље обрадити и приказати своју националну историју.

 

[Tangying]

Наравно да не ако немају опцију аутоматског превода, На жалост кинески ју-рјуб видео прилози кроз које су пренесени кинески документарци који обтрађују мисторијске теме углавном немају ту опцију аутоматског превода, но вјерујем да ће врло брзо имати.и моћи ће се и овај и други документарци са преводом погледати.
Кроз објаву сам приложио видео прилог седмочасовне серије са сврхом да укажем да су Кинези прије неких шест година урадили документарно-играну серију по изору, или боље рећи матрици би-би-сијевих документарно-играних серија кроз коју су обрадили тај период.

Документарно-играни филмови и серије су одличан и понајбољи начин у времену данашњем реафирмације и популаризације нациионалне усторије. Имамо мноштво доступних документараца на енглеском језику урађених од стране америчких и енглеских аутора кроз које су обрађене разлне епизоде кинеске историје. У тим документарцима имамо присутну тежњу бољем сагледавању и обради периода који обрађују, али често су то погледи из визуре аутора документарца прилагођени схватању аутора. И ту ће кинески аутори у сарадњи са кинеским историцима кроз документатце али још боље кроз докуметарно-игране филмове и серије боље обрадити и приказати своју националну историју.

Khal Drogo stvarno ulaže mnogo truda u proučavanje istorije. A ja se trudim da delim klasična umetnička dela koja su omiljena običnim Kinezima.:-)

Устајање тако рано?

 

[Khal Drogo]

Када је у питању период зараћених држава, ту имамо период од око два и по вијека константних сукоба, ратова, борби за превласт, доминацију седам држава или краљевина или некад више ако би дошло до фрагментације неке државе. Такав примјер и нешто слично немамо у историји других народа,

Овдје је занимљиво да у европској историји имамо често употребу броја седам иако се често покаже да тај број и нема покриће. Тако Тит Ливије пише о седам римских краљева иако је мало вјероватно да их је било само седам, о Риму као граду на седам брежуљака иако је кратко вријеме био на тих седам брежуљака (испрва је био на два, а временом на више од тих знаних седам), Порфирогенит пише о седам турских (мађарских) племена иако данас знамо да су то били више родови а не племена и да их је било много више од седам, о седам словенских племена иако нико жив не зна имена тих племена, прихваћена је интерпретација о седам краљевстава на британском острву током раног средњег вијека иако их заправо никад није било седам, и за кратког периода постојања седам англо-саксонских краљевина постојала су и келтска краљевства па их је вило више. Има још подоста примјера употребе вроја седам у прихваћеној историји гдје та употреба и нема покрића.

У кинеској истороији постојао је тај период трајања и борби за превласт седам држава или седам краљевина, који је подуго потрајао, пуна два и по вијека, иако и ту бјеше у неким периодима фрагментације неких држава на више политичких творевина.

И кроз одличну серију "Игре пријестоља" имамо измишљену причу о седам краљевстава западног континента која се боре за превласт. Иако је аутор књиге по којој је урађена серија Џорџ Мартин инспирацију за своју измишљену причу налазио углавном у епизодама из различитих времена европске историје, више сличности са радњом у серији се може наћи у кинеској историји током трајања периода зараћених држава.

 

[Khal Drogo]

 

[Tangying]

Поделите мало древне музике и древних слика:

 

[Tangying]

Priča romana „Fengšen Jang“ (kineski: 封神演义, doslovce: „Investicija bogova“) temelji se na istorijskim događajima kraja dinastije Šang, kada kralj Wu vodi vojsku protiv tiranina kralja Šang Zhoua. Roman je epske naracije — grandiozan, dinamičan, prepun fantastičnih borbi između bogova, duhova i nadnaravnih bića. Likovi su uglavnom prikazani crno-belo — dobri ili zli — a zaplet je napet i vrlo privlačan deci. Priča je narativno izbalansirana, sa zadovoljavajućom završnicom.

Tri glavne narativne niti:

Kralj Šang gubi moral i popularnost, favorizuje demonsku lepoticu Daji, čime vodi državu ka propasti.

Jiang Taigong i kralj Wen od Zhoua preživljavaju brojne teškoće, udružuju snage i formiraju otpor prema kralju Šang; kasnije, kada kralj Wu Zhou stupi na presto, vodi kampanju i korak po korak pobeđuje Šang.

Bogovi koji su dostigli viši nivo besmrtnosti formiraju dve glavne škole: Chan sect (阐教) i Jie sect (截教). One se umešavaju u rat kralja Wu – svaka strana podržava suprotnog suparnika. Bojišta često postaju fantastična arена njihovih magijskih duela.

Priča se završava porazom kralja Šang i Daji, ustoličenjem kralja Wu, te proglašenjem bogova od strane Jiang Taigonga.

Iako je roman napisan tokom dinastije Ming, mnogi mitovi u njemu postoje mnogo ranije — poput Jiang Taigongovog pecanja i Nežinog nemira u moru. Celokupna priča nosi duboku filozofiju „nebeskog puta“ (tian‑dao): kralj Šang gubi jer gubi moral, dok kralj Wu uspeva jer prihvata Dao.

Propast kralja Šang rezultat je i njegovih dela koja su narušila podršku naroda, i božanskog plana koji su najviši bogovi ranije uspostavili — dvostruka moć, istinski izraz “nebeskog puta”. Bogovi koji direktno učestvuju u ljudskim ratovima retko se javljaju u drugim pričama, posebno taoistički vrhovni bogovi poput Taishang Laojuna ili Yuanshi Tianzuna, koji u kasnijim legendama gotovo nikada ne mešaju u ljudske sukobe. Međutim, period Šang–Zhou smatra se praistorijskim, mitološkim vremenom sa osećajem prvobitnosti, znatno različitim od kasnijih epoha.

Neobičnost romana leži u tome da opisuje religijski rat — što je Khal Drogo opisao kao „religijski rat koji Kinezi teško mogu razumeti“, predstavljen u okviru fiktivnog mita i fantastičnog narativa. Kao dete mi je to delovalo čudno, ali sam smatrao da je autorova izmišljotina.

Iako obe sekte, Chan sect (阐教) i Jie sect (截教), potiču iz taoističke tradicije i veruju u postizanje besmrtnosti, Chan sect, koja podržava kralja Wu, karakterišu stroga disciplina, racionalnost, samokontrola i poštovanje nebeskog reda. Nasuprot tome, pristalice Jie sect su spontanije, vođene emocijama i telesnim željama; mešaju ljude i bogove, ne drže se pravila, bore se iz ponosa. Oni prihvataju mnoge raznolike učenike — čak i one „mokre, izlegnute iz jaja, prekrivene perjem i sa rogovima“. Njihovi sukobi eskaliraju do nivoa da uključuju i vođe obe strane — što kulminira velikom božanskom bitkom. Na kraju Jie sect biva poražen, a njegovi sledbenici skoro potpuno istrijebljeni. Ipak, nije tužno što su mnogi izgubili živote — jer su ih gotovo svi, bez obzira na versku ili političku pripadnost, proglašeni bogovima od strane Jiang Taigonga.

Ako dublje analiziramo element religijskog rata, postavlja se pitanje: da li su okolnosti rata kralja Wu protiv kralja Šanga same po sebi sadržale religijski konflikt? Zašto su Zhou obredi i ideje doživeli drastične promene? Iako transformacija nije bila neposredna nakon uspona Wu Zhoua, može li se, kroz generacije Zhou vladara, dogoditi proces “od-Šangifikacije” — prelazak od šamanske bogovlasti ka racionalnom poretku zasnovanom na ritualu i muzici? Kada je Zhou dinastija osnovana, koristila je pismo na kostima (jiǎgǔwén) koje i danas nije u potpunosti dešifrovano, ali do kasnog perioda prolećno-jesenskog i ratničkih država, pismo i jezik su se razvili ka obliku koji koristimo i danas—klasični kineski. Sve se dogodilo u manje od 800 godina. Za usporedbu: od tog perioda do modernog doba prošlo je skoro 3000 godina, kroz brojne promene dinastija, a promene u jeziku su bile minimalne. Danas možemo lako pročitati tekstove iz perioda prolećno-jesenskog doba, ali su starije pisane forme gotovo nepoznate. Da li je Zhou dinastija, u nastojanju da se „od-Šangifikuje“ kinesku kulturu, provela značajnu reformu jezika i pisma? Trenutno nema sistemske akademske studije o tome.

Zašto se religijski rat pojavljuje u romanu? Možda predstavlja jedini istorijski primer religijskog konflikta u kineskoj istoriji. Kada ta priča nije dokumentovana u zvaničnim istorijskim izvorima i nestane u kolektivnom sećanju, potomci poražene strane mogu tugovati za zaboravljenom istinom, ali mogu je izraziti samo kroz simboličan i prikriven jezik — pa se rađaju mitovi o sukobu božanskih sektа.

(Sličan obrazac prikrivanja i metaforičkog izražavanja može se naći i u klasičnom romanu „Crvena komnata“ (红楼梦): vekovima je tumačen kao porodična ljubavna priča aristokracije, ali su poslednjih godina mnogi prepoznali alegorije koje ukazuju na istorijske događaje iz kasnog Ming i ranog Qing perioda – potencijalno kao tajna oda Ming ostacima suočenim sa represivnim režimom.)

Roman je ekranizovan početkom 1990‑ih kao TV serija „FLista božanskog imenovanja“ (封神榜) i postao klasik. Iako su kasnije napravljene nove verzije, nijedna nije uspela da sačuva suštinu originalnog dela. Ispod delim uvodnu temu serije — glavnu pesmu.

https://www.bilibili.com/video/BV1y...ck&vd_source=4e207fd0f71e51148430ce8647ad23fa

https://www.bilibili.com/video/BV1w...ck&vd_source=4e207fd0f71e51148430ce8647ad23fa

 

[Tangying]

Dragon Boat Festival

 

[Tangying]

Qing ming Festival

 

[Tangying]

Када се осврћемо на кинеску историју, ту некако постоји тежња поређења са историјским процесима у Европи и око Медитерана који су више обликовали наш доживљај и разумијевање историје. И ту лако занемаримо да бејаху другачија била схватања у древној Кини и Кини средњег вијека, другачији вриједносни систем, другачија животна философија и ту ће нас та тежња поједностављивању одвести на погрешан колосјек.

У историји европских народа и око Медитерана још од древних времена супремациују је однијела доктрина "ко јачи, тлачи". И у историји Кине смо имали често борбу за превласт, доминацију, политичку, економску, културну и ину. Разлика јесте што се кроз кинеску историју у највећој мјери захваљујучи животној философији обликованој таоизмом, будизмом и Конфучијевим учењем, настојао успоставити баланс материјалног и духовног, хармонија религиозних учења, служења природи и робовања људској амбицији и хедонизму. Кроз историју европских народа и оних око Медитетрана, духовно бјеше подређено материјалном, религија бјеше често инструментом и у служби политичких процеса.

Зато кроз кинеску историју немамо нешто слично феномену "вјерских ратова" какве смо имали кроз историју народа на западнијим меридијанима почев оквирно од око VI или V вијека. Кинезима је данас вјероватно тешко разумјети феномен "вјерских ратова", као што је тешко нацијама чију колективну свијест су у одређеној мјери обликовали вјерски ратови и сукоби, разумјети да постзоје колективитети "оперисани" од таквог схватања.

Хвала на одличном осврту на период зараћених држава и употребу броја седам у историји! Желим да додам једну занимљиву перспективу о томе зашто су непарни бројеви, као што су 3, 5 и 7, толико важни за стабилност политичких и историјских система.


Када имамо парни број снага — рецимо две или четири државе приближно једнаке моћи — врло често долази до поделе на два супротстављена блока. Такав двополарни систем је рањив јер, ако једна страна почне да слаби, друга може искористити прилику да је тотално порази. Управо то смо видели у новијој историји, посебно у случају Русије после распада Совјетског Савеза, када јој је недостајао трећи фактор који би је подржао и стабилизовао.


Са друге стране, када је број политичких снага непаран — као што је то био случај у Кини у периоду седам зараћених држава или у три краљевства, али и у другим системима — долази до сложеније и стабилније динамике. Нити једна сила не може лако да доминира, јер увек постоји неколико других који могу да је уравнотеже и спрече апсолутну власт.


Ово није само кинески или источњачки концепт. Западна политичка филозофија такође препознаје важност непарних система:

• Тројна подела власти (извршна, законодавна, судска) гарантује да ниједна грана власти не постане апсолутна.
• Уједињене нације и њихових пет сталних чланова Савета безбедности је пример непарног броја који омогућава унутрашњу контролу и тежњу ка консензусу, мада са својим изазовима.

Укратко, непарни бројеви у политичким и историјским системима служе као природни механизам за спречавање апсолутистичких доминација и обезбеђују динамичку равнотежу. Насупрот томе, двополарни или парни системи су често озбиљно рањиви на колапс кад једна страна ослаби.


Зато су управо период седам зараћених држава и три краљевства пример дуготрајног баланса моћи, док двополарни системи представљају тренутне, али често крхке и нестабилне фазе у развоју историјских и политичких процеса.


Хвала на подстицајној теми! Ово је важан аспект који нам помаже да боље разумемо историјске узорке и данашње изазове.

 

[Tangying]

Хвала на одличном осврту на период зараћених држава и употребу броја седам у историји! Желим да додам једну занимљиву перспективу о томе зашто су непарни бројеви, као што су 3, 5 и 7, толико важни за стабилност политичких и историјских система.


Када имамо парни број снага — рецимо две или четири државе приближно једнаке моћи — врло често долази до поделе на два супротстављена блока. Такав двополарни систем је рањив јер, ако једна страна почне да слаби, друга може искористити прилику да је тотално порази. Управо то смо видели у новијој историји, посебно у случају Русије после распада Совјетског Савеза, када јој је недостајао трећи фактор који би је подржао и стабилизовао.


Са друге стране, када је број политичких снага непаран — као што је то био случај у Кини у периоду седам зараћених држава или у три краљевства, али и у другим системима — долази до сложеније и стабилније динамике. Нити једна сила не може лако да доминира, јер увек постоји неколико других који могу да је уравнотеже и спрече апсолутну власт.


Ово није само кинески или источњачки концепт. Западна политичка филозофија такође препознаје важност непарних система:

• Тројна подела власти (извршна, законодавна, судска) гарантује да ниједна грана власти не постане апсолутна.
• Уједињене нације и њихових пет сталних чланова Савета безбедности је пример непарног броја који омогућава унутрашњу контролу и тежњу ка консензусу, мада са својим изазовима.

Укратко, непарни бројеви у политичким и историјским системима служе као природни механизам за спречавање апсолутистичких доминација и обезбеђују динамичку равнотежу. Насупрот томе, двополарни или парни системи су често озбиљно рањиви на колапс кад једна страна ослаби.


Зато су управо период седам зараћених држава и три краљевства пример дуготрајног баланса моћи, док двополарни системи представљају тренутне, али често крхке и нестабилне фазе у развоју историјских и политичких процеса.


Хвала на подстицајној теми! Ово је важан аспект који нам помаже да боље разумемо историјске узорке и данашње изазове.

A danas?

U Evropi, NATO i Rusija su zaglavljeni u upravo toj smrtonosnoj dvopolarnoj logici. Sve više liči na „ili ti – ili ja“. Nema više nezavisne sile u Evropi koja bi bila sposobna da ih obuzda, ili da makar usmeri dijalog.

Zemlje izvan Evrope – Indija, Kina, Latinska Amerika – nisu direktno pogođene ishodom sukoba. One nemaju motiv da se izlažu riziku radi mira na kontinentu koji su, u ne tako dalekoj prošlosti, same evropske sile uništavale iznutra.

Jer ovaj evropski rat nije počeo juče. Počeo je kad je razorena Jugoslavija. Tada je jedna nezavisna, balansirajuća sila brutalno iscepana – a da nijedan od kasnijih "branitelja mira" nije ustao protiv toga. Danas, cela Evropa ubira plodove te greške.

Zato treba da učimo iz prošlosti: mir ne dolazi iz sile, već iz uravnoteženih odnosa, iz više strana koje se uzajamno sprečavaju da idu predaleko. Tamo gde odnosi moći nisu podeljeni ravno na dve strane, već među tri ili više, veće su šanse da mir traje.

Danas, Evropi fali treći stub. A dok ga ne izgradi, suočavaće se sa nestabilnošću – iznutra i spolja.

 

[Khal Drogo]

A danas?

U Evropi, NATO i Rusija su zaglavljeni u upravo toj smrtonosnoj dvopolarnoj logici. Sve više liči na „ili ti – ili ja“. Nema više nezavisne sile u Evropi koja bi bila sposobna da ih obuzda, ili da makar usmeri dijalog.

Zemlje izvan Evrope – Indija, Kina, Latinska Amerika – nisu direktno pogođene ishodom sukoba. One nemaju motiv da se izlažu riziku radi mira na kontinentu koji su, u ne tako dalekoj prošlosti, same evropske sile uništavale iznutra.

Jer ovaj evropski rat nije počeo juče. Počeo je kad je razorena Jugoslavija. Tada je jedna nezavisna, balansirajuća sila brutalno iscepana – a da nijedan od kasnijih "branitelja mira" nije ustao protiv toga. Danas, cela Evropa ubira plodove te greške.

Zato treba da učimo iz prošlosti: mir ne dolazi iz sile, već iz uravnoteženih odnosa, iz više strana koje se uzajamno sprečavaju da idu predaleko. Tamo gde odnosi moći nisu podeljeni ravno na dve strane, već među tri ili više, veće su šanse da mir traje.

Danas, Evropi fali treći stub. A dok ga ne izgradi, suočavaće se sa nestabilnošću – iznutra i spolja.

Малчице је замршеније са Европом. Европа данас пролази кроз процесе кроз које се у историји више пута пролазило, и на простору Европе, и око Медитерана и кроз историју Кине. Процеси који обиљежавају прелаз из биполарног у монолопарни свијет и након успостављања "нових реалности", са а како обично бива кроз историју, не увијек предвидивим и пројектованим наставком приче, гдје се историја зна и заиграти.

Европи, и оној западнијој и оној источнијој која је све више тежила тим западњачким, а богами и наопаким "вриједностима", се након краха биполарног свијета 1990их, десила најгора ствар. Упали су у период привидног благостања и стања опијености "побједом" у хладном рату, неспособни да разумију да постају привјесцима глобалног силника, неспособни да разумију да таквим статусом и пристајањем уз глобалног силника, а силник када се осили не признаје партнере већ само слугерање и послушнике, раде у корист властите штете.

Након краха биполарног свијета, у том периоду од неколико деценија имају тај привид благостања, лагодног живота, као што су кроз историју имале политичке творевине и нације када би пролазиле кроз сличне процесе. Али у историји ништа не траје вјечно. Свијет данас није исти као свијет прије неколико година, монополарном свијету са једним глобалним газдом (а и ту се историја заиграла јер тај данас глобални газда бјеше прије неколико вијекова скупом колонија једне тада европске империјалистичке силе) је истекао "рок трајања". Појавила се нова снага за сада у облику БРИКС-а а у ближој будућности појавиће се нови полови, "нове реалности", ко на вријеме разумије те процесе, проћи ће боље и мање болно.
А европске земље, колико јучер неке велике империјалистичке и колонијалне силе, неспособне су да разумију те процесе, неспособне да се истргну из канџи глобалног силника, заробљене у властитим анимозитетима и антагонизмом према дежурном негативцу, Русију, неспособни да разумију да им није проблем Русија већ они сами себи.
Неспособни да разумију да су у тој опијености лажним благостањем и политичком моћи коју су одавно изгубили, упали у процесе деградације, имају више привид него стварно стање економске моћи, насупрот томе пролазе кроз суноврат, морални, духовни, културни, демоиграфски, интелектуални.

Уколико водеће европске земље, тачније лидери тих земаља, схвате да се морају окренути себи, својој будућности, да је предуслов да се отргну из канџи глобалног силника, и продужене руке НАТО алијансе, која је, а тако нас је историја подучила постао оруђем за успостављање пилитилке доминације видеће силе у тој алијанси, да морају слиједити властиту корист а не бити извршиоцима у пројекцијама глобалног газде, биче им боље.

Но видјећемо шта ће будућност донијети. Европа ће преживјети, али ће се а како нас је већ историја подучила, промијенити. Како то већ мора бити.

 

[Khal Drogo]

Roman je ekranizovan početkom 1990‑ih kao TV serija „FLista božanskog imenovanja“ (封神榜) i postao klasik. Iako su kasnije napravljene nove verzije, nijedna nije uspela da sačuva suštinu originalnog dela. Ispod delim uvodnu temu serije — glavnu pesmu.

https://www.bilibili.com/video/BV1y...ck&vd_source=4e207fd0f71e51148430ce8647ad23fa

https://www.bilibili.com/video/BV1w...ck&vd_source=4e207fd0f71e51148430ce8647ad23fa

На жалост у понуди са преводом сам нашао тек филм Feng shen chuan qi из 2016.године кроз који је обрађен роман. Но тај су у оцјени "изрешетали" јединицама кинески оцјењивачи па претпостављам да одудара од романа.

 

[Khal Drogo]

Jer ovaj evropski rat nije počeo juče. Počeo je kad je razorena Jugoslavija. Tada je jedna nezavisna, balansirajuća sila brutalno iscepana – a da nijedan od kasnijih "branitelja mira" nije ustao protiv toga. Danas, cela Evropa ubira plodove te greške.

Zato treba da učimo iz prošlosti: mir ne dolazi iz sile, već iz uravnoteženih odnosa, iz više strana koje se uzajamno sprečavaju da idu predaleko. Tamo gde odnosi moći nisu podeljeni ravno na dve strane, već među tri ili više, veće su šanse da mir traje.

Заправо, почело је крахом биполарног свијета. Поредак моћи се пореметио из темеља, побједник у хладном рату који преузима улчогу глобалног силника у новом монополарно,м свијету у својој пројекцији пројектовсао је да је неким политичким творевинама., Југославији, совјетском Са<везу, Чехословачкој, истекао "рок трајања, успостављене су "нове реалности".
Расплет приче у Југославији бјеше крвав и трагичан. Таквом расплету је припомогао глобални газда јер му је тако одговарало, помогла је и одредила и историја и насљеђе прошлости и замршена етнографија.
Када је у питању Југославија, она је успостављена 1918-е па обновљена 1945-е. У првој Југославији промовисан се концепт интегралног југословенства, у другој је превагу одбио концепт федералистичког југословенства. Који је временоим показао слабости, уважавајући историјско насљаеђе, анимозитете које је требало птемостити, показао се рђавим избором. Кроз историју и код неких творевина би се показао исправнијикм избором, но свака политичка творевина је посебна, има своје историјско насљеђе које ће одредити путеве и странпутице.