Istorija i hrana

[loš đak Boža]

Volim da jedem, što se vidi na meni

I živo me čudi da mi nije ranije pala na pamet tema o jednoj tako svakodnevnoj stvari kao što su međusobni uticaji hrane na istoriju i istorije na hranu. Promene u ishrani su pratile tehnička unapređenja kao što je kontrola vatre koja je omogućila tehničku obradu sirove hrane i tako verovatno uticala na dalju evoluciju čoveka. Promene u ishrani pratile su velika geografska otkrića. Gladne godine pokretale su ratove. Hrana je bila sredstvo za utvrđivanju nečijeg statusa u društvu. hrana se prepoznaje kao deo nacionalnog identiteta, ili čak verske pripadnosti

Živela hrana!!!

Tema je otvorena za sve što ima veze sa hranom. Postavljajte karte, recepte, tračeve i činjenice, sve što nalazite odgovarajućim za temu

 

[Сребрена]

..međusobni uticaji hrane na istoriju i istorije na hranu

Тежак задатак мислим да си поставио овом темом
Памтим да сам за Времеплов припремала опис једна битке на Хлебном пољу, али за неки хлебни рат још нисам чула.
Крсташи су прешли пола света да пљачкају злато, глад им није била пресудни фактор..

С друге стране, у неолиту у Подунављу нису пронађена ратна оруђа па је претпоставка да су ти људи имали много векова мирног живота, без нападача и непријатеља.

Како би могла да се веже историја са храном уопште?
Код Срба, где је традиција из разлога недовољно објашњених, живе и данас тзв. обредни хлебови, па се , по текућим обичајима, може претпостављати како је у прошлости изгледао обичајни и верски живот.
Један је сликар направио Музеј хлеба.
http://www.muzejhleba.rs/muzej-hleba.htm

 

[loš đak Boža]

Može biti da sam malo preambiciozno postavio temu

Malo su mi dosadila sva ta etnogenetska natezanja, Srbi i Hrvati, pa sam mislio da postavim jednu finu eskapističku, hedonističku temu. Nisam imao naročitu ideju šta dalje.

 

[loš đak Boža]

Iskreno, nešto sam drugačije zamislio temu, no, s vremenom je ambicija opala. Tu i tamo postavljaću ono što mi se učini interesantnim.

Istorija može biti inspiracija proizvođačima različitih dobara, pa između ostalih i proizvođačima piva

Pri tome, inspiracija je više na razini "brendiranja" proizvoda, stavljanja odgovarajuće slike ili parole na ambalažu nego na nivou oživljavanja starih recepata, no i ovo je vrlo zanimljivo. pri tome, treba pamtiti da su Grci i Rimljani prema pivu imali vrlo negativan, prezriv odnos, smatrajući ga varvarskim pićem, dok su Kelti smatrali da vino može da oslabi čoveka i da nije piće za prave muškarce.

I zato, u zdravlje drugari

https://classicalstudies.org/node/3...nfYlCKEdsqDD3YYv4If1XoNO1d8ZN6UMdPRfnK3WADe1E

In antiquity, Greco-Roman elite tended to uphold wine as civilized and to denounce beer as the drink of the uncivilized other; the “barbarian beverage.” Pliny and Tacitus reinforced this apparent cultural dichotomy in antiquity, as did many other Roman writers. For their part, Gallic tribes may have viewed wine negatively. In the Bellum Gallicum, Caesar noted: “They absolutely forbid the importation of wine, because they think that it makes men soft and incapable of enduring hard toil.” Roman literati wrote of the privilege of wine with the same arrogance that many oenophiles do today. And thus what beverage you drank could gesture towards your ethnicity and your social status.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Volim da jedem, što se vidi na meni

I živo me čudi da mi nije ranije pala na pamet tema o jednoj tako svakodnevnoj stvari kao što su međusobni uticaji hrane na istoriju i istorije na hranu. Promene u ishrani su pratile tehnička unapređenja kao što je kontrola vatre koja je omogućila tehničku obradu sirove hrane i tako verovatno uticala na dalju evoluciju čoveka. Promene u ishrani pratile su velika geografska otkrića. Gladne godine pokretale su ratove. Hrana je bila sredstvo za utvrđivanju nečijeg statusa u društvu. hrana se prepoznaje kao deo nacionalnog identiteta, ili čak verske pripadnosti

Živela hrana!!!

Hrana i glad možda su bili najznačajniji društveni pokretač tokom ljudske istorije. Uzročnike je iza mnogih velikih društvenih procesa, a najverovatnije i ekspanzije Slovena na Balkansko poluostrvo.

Naiđoh na još jedan vrlo interesantni rad od skora; arheolog Brendon Li Drejk sa Nju Meksiko univerziteta koji se bavi paleoklimatologijom: Changes in North Atlantic Oscillation drove Population Migrations and the Collapse of the Western Roman Empire.

Rad analizira značajne promene vremenskih okolnosti koje se nazivaju sintagmom North Atlantic oscillation (NAO). Evo sažetka:

Shifts in the North Atlantic Oscillation (NAO) from 1–2 to 0–1 in four episodes increased droughts on the Roman Empire’s periphery and created push factors for migrations. These climatic events are associated with the movements of the Cimbri and Teutones from 113–101 B.C., the Marcomanni and Quadi from 164 to 180 A.D., the Goths in 376 A.D., and the broad population movements of the Migration Period from 500 to 600 A.D. Weakening of the NAO in the instrumental record of the NAO have been associated with a shift to drought in the areas of origin for the Cimbri, Quadi, Visigoths, Ostrogoths, Huns, and Slavs. While other climate indices indicate deteriorating climate after 200 A.D. and cooler conditions after 500 A.D., the NAO may indicate a specific cause for the punctuated history of migrations in Late Antiquity. Periodic weakening of the NAO caused drought in the regions of origin for tribes in antiquity, and may have created a powerful push factor for human migration. While climate change is frequently considered as a threat to sustainability, its role as a conflict amplifier in history may be one of its largest impacts on populations.

Dakle, četiri perioda ekstremne suše povezani su sa značajnim navalama „varvara” na Rimsko carstvo.
1. Prodori Kimbra i Tevtonaca krajem II veka stare ere
2. Markomana i Kvada u drugoj polovini II veka nove ere
3. Avantura Gota u drugoj polovini III veka
4. Generalni migracioni talasi VI veka
Kada ovome dodamo propadajuće klimatske uslove od kraja II stoleća, a posebno pad temperature od kraja V, koje i sam autor napominje, kao i ovu celu priču o velikoj erupciji na Islandu, mislim da se polako ali sigurno slagalica sve više i više uklapa. Uvek sam znao da će prirodne nauke, odnosno oslanjanje na njihove metode, doneti najveće revolucije i najčvršće argumente istoriji.

Evo i vrlo zanimljive karte studije sa rezultatima Palmerovog indeksa osetljivosti na sušu:

Verovatno treba delomice obratiti pažnju i na Arabijsko poluostrvo. Zone za koje se smatra da su drevne prapostojbine Germana i Slovena bivaju pogođene ovim promenama u atmosferskom pritisku (suša).

 

[Pumpaj Dinstanović]

Vezano za ovu temu, vrlo toplo preporučujem Jestivu istoriju čovečanstva od Toma Stendidža. Imamo prevedeno...izdala je Geopoetika.

Evo sadržaja knjige:

Originalno englesko izdanje dostupno je u pdf formatu na svetskoj mreži: http://mrrangel.weebly.com/uploads/1/4/2/2/14228848/edible_history.pdf

 

[loš đak Boža]

Vezano za ovu temu, vrlo toplo preporučujem Jestivu istoriju čovečanstva od Toma Stendidža. Imamo prevedeno...izdala je Geopoetika.

Evo sadržaja knjige:

Pogledajte prilog 529299

Originalno englesko izdanje dostupno je u pdf formatu na svetskoj mreži: http://mrrangel.weebly.com/uploads/1/4/2/2/14228848/edible_history.pdf

Hvala Slavene. Postoji i "Istorija sveta u 6 pića". Na žalost, setio sam se da je tražim na štandu Geopoetike kad je već rasprodana. Na internetu se može naći više tekstova o istoriji hrane, geografskom poreklu pojedinih namernica, njihovom učešću u hrani ali pretpostavljam da će biti vremena i za to.

http://www.geopoetika.com/book.php?id=535

Što se tiče Slovena, mislim da je veću ulogu odigrala pojava Huna i počeci organizovanja u složenije i veće političko- vojničke skupine, te kasniji prodor Avara u Panoniju. Nešto slično se desilo i sa Germanima nakon prodora Rimskog carstva u kontinentalnu Evropu, kad nakon stotinjak godina od Tacitovog izveštaja o Germaniji, već imamo pojavu većih (i opasnijih) plemenskih zajednica kao što su Markomani.

Što se tiče kvaliteta tla, polesje ima sasvim solidan kvalitet tla, južnije, ispod Kijeva je černozom a okolo te zemlje nalazi se razvijena mreža reka i rečica, tako da je suša manji problem u odnosu na neke južnije krajeve. Šteta što se niko nije pozabavio mogućnošću većih meliracionih radova u prethistoriji na tom području

http://passel.unl.edu/pages/informa...rmationmodule=1130447033&topicorder=7&maxto=7

 

[Барышников]

Iskreno, nešto sam drugačije zamislio temu, no, s vremenom je ambicija opala. Tu i tamo postavljaću ono što mi se učini interesantnim.

Istorija može biti inspiracija proizvođačima različitih dobara, pa između ostalih i proizvođačima piva

Pri tome, inspiracija je više na razini "brendiranja" proizvoda, stavljanja odgovarajuće slike ili parole na ambalažu nego na nivou oživljavanja starih recepata, no i ovo je vrlo zanimljivo. pri tome, treba pamtiti da su Grci i Rimljani prema pivu imali vrlo negativan, prezriv odnos, smatrajući ga varvarskim pićem, dok su Kelti smatrali da vino može da oslabi čoveka i da nije piće za prave muškarce....

Realno, i jeste tako, vino je za pesnike, fine, tanane duše (kao ja recimo), kad se kucaš vinskom čašom, čuje se čin-čin, a pivo, pa i sama reč PIVO je onako gromoglasna, dok je vino nekako nežna bre, e kad se kucaš pivom čuje se dum-dum! Dobro, ima tu istine, bez šale, tema ti je vrh, i ko što reče Slaven, ovo je realno tema svih tema u povesti.
Ono što bi svi koji su doseljenici na Helm, a to su I1/I2a trebalo da znaju je to da smo mi selidbom sa onih reka, došli u područje promenjene ishrane.
Tj sa ribe, u ogromnoj količini, smo prešli na divljač, što je naš krvotok još i dobro podnosio, kad smo prešli na gajene životinje, dok su bile na ispaše nije bilo većih problema, ali kada se prešlo na tovljene životinje, sojinom sačmom i žitaricama, tu je nastala propast! Broj srčanih oboljenja i bolesti krvotoka je skočio u nebesa, jer naše srce i krvotok, nisu navikli na žitarice. Ovo ne važi za E-V13/ J1/J2, oni se hrane žitom od pamtiveka, jer su potekli iz velikih civilizacija, hde je ishrana žitom bila osnova ishrane, a ovi I1/I2 bi trebalo malo da se pripaze, i da mnoooogo više jedu hranu bogatu Omega-3 i mastima uopšte, a manje žitom. Ako se koristi žito, to bi obavezno trebala biti HELJDA, tj grečka, ili PROSO. To su naše slovenske žitarice. Ne pšenica ili još gore kukuruz!
....
I danas možete videti na slavama da neko OBOŽAVA ribu ili ovečtinu, to ide zajedno uvek, a neko se mršti i čeka gicu kraljicu! E, to je ta razlika!
Tu su još i recimo MED, ŠUMSKI PLODOVI, KRTOLE, koji su bili osnova naše slovenske hrane, koji se danas više skoro i ne koriste, ako nadjete teglu pravog meda, uboli ste premiju. VOĆE, je bilo deo svakodnevne hrane, tj variva, kao u Asterixu i Obelixu, recimo kuvana srnetina sa kruškama i jabukama, itd...
Da dodam samo da se MED tovario u ogromnim količinama, bio je deo svakodnevnog obroka, bukvalno.
Ima izvora o tome koji govore, mrzi me da kopam, po Hilandaru uglavnom. Google> Kuvar u doba nemanjića
I ono što na šta se deca mršte su kupusnjače, svih vrsta!, zelja i sve vrste lukova!
...
Paradajz, paprika...ništa....


Odlična tema!

 

[loš đak Boža]

Realno, i jeste tako, vino je za pesnike, fine, tanane duše (kao ja recimo), kad se kucaš vinskom čašom, čuje se čin-čin, a pivo, pa i sama reč PIVO je onako gromoglasna, dok je vino nekako nežna bre, e kad se kucaš pivom čuje se dum-dum! Dobro, ima tu istine, bez šale, tema ti je vrh, i ko što reče Slaven, ovo je realno tema svih tema u povesti.
Ono što bi svi koji su doseljenici na Helm, a to su I1/I2a trebalo da znaju je to da smo mi selidbom sa onih reka, došli u područje promenjene ishrane.
Tj sa ribe, u ogromnoj količini, smo prešli na divljač, što je naš krvotok još i dobro podnosio, kad smo prešli na gajene životinje, dok su bile na ispaše nije bilo većih problema, ali kada se prešlo na tovljene životinje, sojinom sačmom i žitaricama, tu je nastala propast! Broj srčanih oboljenja i bolesti krvotoka je skočio u nebesa, jer naše srce i krvotok, nisu navikli na žitarice. Ovo ne važi za E-V13/ J1/J2, oni se hrane žitom od pamtiveka, jer su potekli iz velikih civilizacija, hde je ishrana žitom bila osnova ishrane, a ovi I1/I2 bi trebalo malo da se pripaze, i da mnoooogo više jedu hranu bogatu Omega-3 i mastima uopšte, a manje žitom. Ako se koristi žito, to bi obavezno trebala biti HELJDA, tj grečka, ili PROSO. To su naše slovenske žitarice. Ne pšenica ili još gore kukuruz!
....
I danas možete videti na slavama da neko OBOŽAVA ribu ili ovečtinu, to ide zajedno uvek, a neko se mršti i čeka gicu kraljicu! E, to je ta razlika!
Tu su još i recimo MED, ŠUMSKI PLODOVI, KRTOLE, koji su bili osnova naše slovenske hrane, koji se danas više skoro i ne koriste, ako nadjete teglu pravog meda, uboli ste premiju. VOĆE, je bilo deo svakodnevne hrane, tj variva, kao u Asterixu i Obelixu, recimo kuvana srnetina sa kruškama i jabukama, itd...
Da dodam samo da se MED tovario u ogromnim količinama, bio je deo svakodnevnog obroka, bukvalno.
Ima izvora o tome koji govore, mrzi me da kopam, po Hilandaru uglavnom. Google> Kuvar u doba nemanjića
I ono što na šta se deca mršte su kupusnjače, svih vrsta!, zelja i sve vrste lukova!
...
Paradajz, paprika...ništa....


Odlična tema!

Hvala brate

 

[Pumpaj Dinstanović]

Hvala brate

Priključujem se čestitkama; tema je apsolutno genijalna.

Kada smo već kod nje i piva, baš sam pre neki dan postavljao nešto na forum na susednoj temi. Beer in Greco-Roman Antiquity.

Ključ za ovu temu (mada je cela knjiga vrlo fascinantna) su strane 95-178, iliti poglavlje The Technology of Beer.

Raspravlja se o svemu, od prvih koraka sa žitaricama, od ječma do raža), preko tehnika obrade do upotrebe aditiva kao što su datule i med.

Sa 101. str. zanimljiva karta:

 

[Флавије Велизар]

Ево једне занимљиве ствари. У средњем веку, често се на пиво гледало као на прехрамбени производи, а не на алкохолно пиће. Исто важи и за вино. Но са открићем новог света долази до промена. Пиво и вино нису имали услове да буду на броду дуго, а да се не покваре. Зато полако настају разна жестока пића која су отпорна на промене, као што је и дан данас када се упореде на пример пиво и вињак. Тако су морнарима обезбеђене прехрамбене намирнице и у виду алкохолних пића.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ostalo nam je sačuvano pismo jednog Rimljanina iz oko 100. godine, na osnovu kojeg znamo kako je izgledala rimska trpeza; od punjenih krmećih sisa uz aperitiv, preko pečenog papagaja do vrućeg kolača po afričkom receptu.

Tražiš savet za gozbu koju želiš prirediti svojim prijateljima. Iako je Ciceron smatrao da „se od svih zanimanja najmanje cene zanimanja ribara, mesara, kuvara i stručnjaka za sosove”, uživam u lepom ophođenju sa uzvanicama koje poslužujem biranim jelima. Navodeći šta bi, po njemu, trebalo biti na gozbi, pesnik Juvenal predlaže velikog jastoga punjenog šparogama (riba mulj sa Korzike), guščija jetra, krupnog utovljenog petla, vruća veprovina, tartufe i jabuke ali ja više volim slasna jela što ih je Apicije izelica zapisao u svom kuvaru. Možeš je naći u dve javne biblioteke koje je osnovao car August. Svakom se prijatelju može ugoditi jelovnikom sa ovakve gozbe :

Za predjelo (gustus):
* Soljena riba i jaja
* Punjene krmeće sise
* Medaljoni od mozga kuvani u mleku i jajima
* Kuvane šumske gljive sa sosom od bibera na ribljoj masti
* Morska riba sa medom i sosom od ulja i jaja

Za glavno jelo (cena):
* Pečeni srndać sa sosom od luka
* Jerihonske urme, grožđe, maslinovo ulje i med
* Kuvani noj sa slatkim sosom
* Grlica kuvana u vlastitom perju
* Pečeni papagaj
* Puh punjen svinjetinom i golubovima
* Kuvana šunka sa smokvama i lovorovim lišćem, prelivena medom i pečena obložena testom
* Plamenac kuvan sa urmama

Drugo jelo (mensa sekunda):
* Mešanac od ruža s kolačićima
* Urme punjene orasima i pinjolama i zapečene u medu
* Afrički vrući kolač u slatkom vinu sa medom

 

[loš đak Boža]

Ostalo nam je sačuvano pismo jednog Rimljanina iz oko 100. godine, na osnovu kojeg znamo kako je izgledala rimska trpeza; od punjenih krmećih sisa uz aperitiv, preko pečenog papagaja do vrućeg kolača po afričkom receptu.

Preko hrane se na diskretan način može pratiti razvoj rimskog društva od ruralnog društva kod kog dominiraju povrće, voće, mleko, riba i ponekad meso stoke, do društva kod kojih ishrana postaje socijalni događaj na kome se pokazuju socijalni status i moć pojedinaca. Uređuju se posebni prostori za ishranu, pa čak i posebni prostori za pražnjenje želuca da bi se gosti mogli vratiti na gozbu i dalje prežderavanje (tzv "vomitorium"-i). Pri tome sama hrana trebala je da bude egzotična, različitog geografskog porekla, spremljena na maštovite načine, a zabava da bude puna neprehrambenih razonoda, kao što su pesnici, prostitutke, gladijatori i razni drugi zabavljači.

I sam raspored sedenja bio je važan, odslikavao je moć pojedinaca pozvanih na večeru, kao i prestiž u očima organizatora.

https://hearinghealthmatters.org/hearinginternational/2014/roman-food-orgies-ear/

Sa druge strane, ishrana sirotinje i robova nije se mnogo promenila u odnosu na ranija vremena. Bilo je tu žitarica, posebno ječma, povrća, pre svih kupusa, nešto mlečnih i mesnih proizvoda. Rimska država je u nekom trenutku uvela snabdevanje sirotinje žitaricama iz državnih skladišta, što je dovelo do fraze "panem et circenses" tj "hleba i igara" kao fraza koja je trebala da pokaže nizak intelektualni i socijalni nivo svetinje u rimskom društvu

 

[Pumpaj Dinstanović]

Božo, ako te interesuje Apikije žderač kojeg pominje, reč je o očuvanoj knjizi recepata staroj skoro dve hiljade godina: De Re Coquinaria. Cela je dostupna u engleskom prevodu, tj. svih 10 knjiga ovog rimskog kuvara.

http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Apicius/home.html

Kuvar je nazvan po Marku Gaviju Apikiju, čuvenom gurmanu iz vremena cara Tiberija (14-37).

Legendarni Apikije je potrošio preko 100 miliona sestercija na hedonistički stil života i kada je shvatio da jednostavno više nema novca da uživa toliko, oduzeo je samom sebi život u očaju uzviknuvši kako je moguće da gurman živi u takvom siromaštvu?

 

[loš đak Boža]

Zgodno, ali malo preterano za moj ukus. Ovde je jedan video uradak o rimskoj kuhinji, od one plebejske do patricijske kod senatora Lucija Licinija Lukula

Kažu da je Luku prvi počeo da pravi takve divlje večere, trošeći neizmerno bogatstvo sakupljeno na Bliskom istoku.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Крсташи су прешли пола света да пљачкају злато, глад им није била пресудни фактор..

Naprotiv, Srebrena, hrana je predstavljala pozadinu Krstaškim ratovima ništa manje od pljače, ako ne i više.

Velika poljoprivredna revolucija (u prvom redu npr. izum i masovno širenje upotrebe konjskih potkovica) koja je zahvatila delove Evrope do XI stoleća dovela je do eksplozivnog rasta populacije i uspona gradova i trgova. Prenaseljenost tih krajeva rimokatoličke Evrope dovela do problema kako prehraniti sve veće i naglo rastuće stanovništvo, a problem je bio samo uvećan još više razvojem urbanizacije jer se stanovništvo koje uopšte ne proizvodi hranu proporcionalno naglo uvećavalo, što je značilo da je bilo potrebno mnogo više hrane. Rešenje za taj problem prenaseljenosti pronađeno je u smanjenju populacije njihovim slanjem u strašne krstaške pohode da ili tamo nešto jedu, ili umru, kao sistem eliminacije populacionih viškova.

Autorka je koju sam iznad citirao iznela je još jedan interesantni pogled, sa psihofizičkog aspekta. Pošto se radilo o zdravijoj ishrani sa boljim balansom sastojaka koji se konzumiraju, bilo je došlo i do izvesne promene mentaliteta ljudi...bili su dinamičniji, spremniji na akciju u avanturističkom smislu. Ja bih opasku donekle izmenio tako što bih podvukao da je to bio slučaj verovatno za neke koji su bili dobrostojeći. Siromašni su išli jer nisu imali šta da jedu, a oni dobrostojeći su bili punih stomaka i sada su želeli nešto više. Avantura u vidu odlaska preko mora u nepoznati svet i novi kontinent kao luksuz, nešto o čemu se u ranijim stolećima nije moglo toliko razmišljati, sada je postalo kao fiks-ideja dostižno i realno (jer je ovo epoha i procvata imućnosti).

S druge strane zaobilaženje Vizantije koja je držala monopol u ovoj eri nad trgovinom, povezujući Evropu sa Bagdadom (u izvesnoj meri neuspeh krstaških pohoda poslužiće početkom XIII stoleća i kao preusmerenje ka Konstantinopolju upravo iz tih razloga) stvorilo je jedan objektivni strateški cilj da se i to najidealnije u Palestini, stvore važne trgovačke kolonije kao lučki centri, koji bi obezbedili razvoj pomorske trgovine u Sredozemlju. Zašto je ovo bitno? Zato što su sa istoka dolazili začini, glavni luksuz tog vremena. Ovo je sve imalo toliko velike posledice po evromediteransku ekonomiju da je biber u nekom trenutku bio postao maltene prva međunarodno priznata valuta (pa čak i obračunska jedinica)!

Stvari kao proklamacije velikih svetih pohoda, proglasi protiv stranaca (druge vere) i sl. kroz istoriju najčešće nisu bili uzroci, već povodi i sredsva manipulacije velikih centara moći i uticajnih ljudi koji su pokretali svetske tokove...oruđe kojim se zavode
i mobilišu široke mase zarad ostvarenja širih planova iza kojih su tu (vrlo) jednostavni ekonomski interesi, a koji su u momentima kada se ti veliki događaji odvijaju (kao što je bila epoha Krstaških ratova) skriveni od tadašnjeg šireg sveta.

Inače, vrlo je interesantno napomenuti i da su. prirodno, sa krstašima natrag u domovine stizala egzotična jela i recepti poreklom sa Bliskog istoka. Među istaknutijim dodacima obrocima bio je tu npr. badem u prahu.

P. S. Inače gornji prilozi su iz fantastične knjige Food in History od Reay Tannahill.

 

[Барышников]

Kalorije i civilizacija:
pšenica = 4 miliona kalorija/ ha
pirinač= 11 miliona kalorija/ ha
Žuta reka, Kina= 2 žetve, druga je manja, al 2 su 2.
Eto zašto se u Kini od početka ljudskog roda namnožilo toliko ljudi, jer je bilo hrane.

"...The beginning of what most people call Chinese history often starts with the Yellow River Civilization and there’s a good reason why
this settlement grew into the most populous country in the world—the floodplain of the Yellow River is some of the best agricultural land in the world. In fact, the entirety of eastern China is perfectly suited for Agriculture. This was and still is crucial to the country’s
success. What’s more, this area is just warm and wet enough that farmers can do what is know as double-cropping. Once the main crop of rice is cultivated in June and July, another slightly less productive crop can be planted for October cultivation. This increases rice output by about 25% which
means China can make more food using the same amount of land. Europe mostly relies on wheat to feed its population which only outputs 4 million calories of food per acre of farmland. Rice, on the other hand, grows 11 million calories worth per acre. It’s easy to see why there are so many people
in China...."

0:45

 

[Pumpaj Dinstanović]

Kalorije i civilizacija:
pšenica = 4 miliona kalorija/ ha
pirinač= 11 miliona kalorija/ ha
Žuta reka, Kina= 2 žetve, druga je manja, al 2 su 2.
Eto zašto se u Kini od početka ljudskog roda namnožilo toliko ljudi, jer je bilo hrane.

"...The beginning of what most people call Chinese history often starts with the Yellow River Civilization and there’s a good reason why
this settlement grew into the most populous country in the world—the floodplain of the Yellow River is some of the best agricultural land in the world. In fact, the entirety of eastern China is perfectly suited for Agriculture. This was and still is crucial to the country’s
success. What’s more, this area is just warm and wet enough that farmers can do what is know as double-cropping. Once the main crop of rice is cultivated in June and July, another slightly less productive crop can be planted for October cultivation. This increases rice output by about 25% which
means China can make more food using the same amount of land. Europe mostly relies on wheat to feed its population which only outputs 4 million calories of food per acre of farmland. Rice, on the other hand, grows 11 million calories worth per acre. It’s easy to see why there are so many people
in China...."

0:45

Od 07:45 ima takođe jedna vrlo interesantna opaska u vezi sa hranom. Kina danas ima toliko ogromno stanovništvo da se mora danas oslanjati na uvoz hrane. Došli smo do toga da sada više uvoze hrane, nego što izvoze. To je uslovilo i izvesne promene u politici koju Peking vodi, a neke od kojih smo i posvedočili.

Da se vratimo malo na baš istorijske teme...Teri Džouns nam vizuelno predstavlja (epizoda Seljak) kako je izgledala, posle 10. minuta, kuhinja engleskog srednjovekovnog seljaka, kako su i šta jeli i pili, itd...

Mislim da je Džouns malčice pogrešio (mada ne puno) kada je predstavljao pivo (sa onom instant-kašom ). Znam da je pitanje vode i piva nešto složenije i stvar oko koje se ne slažu svi, ali da su Englezi, Francuzi, Nemci i drugi u srednjem veku prosto izbegavali (u tolikoj razmeri) vodu i svi bili pivo, jedna je od većih istorijskih zabluda, rekao bih.

 

[Барышников]

^^^
Jedino ako je voda toliko bila lošeg bakterijskog kvaliteta, pa je bilo bolje piti pivo sa kvascima koji pobiju te bakterije iz vode.
A možda je i pivo imalo manje alkohola, a sa druge strane, dosta je bila masnija ishrana, koja je dobra kad se unosi alkohol.
Engleska, Francuska, Benelux, Nemačka....su uglavnom ravničarske zemlje, tada je bilo daleko više močvara, pogotovo gore prema Baltiku, a tu voda i nije baš najboljeg kvaliteta, ne samo u močvarama, nego uopšte u ravnici. Nisu mogli kopati arteške bunare, tako da je i moguće...
...
Opet, kod nas se živelo uglavnom po brdima i planinama, gde je voda prešla krečnjak i čista ko bebina suza.
I u podbrdju, gde je opet planinska voda, preko Save i Dunava, nije nas previše bilo.
Da li su onda Lepenci i Virci, u ono vreme mogli piti vodu iz velikih reka, da li je toliko bila čista?
Moguće je da su se i Huni, Avari, Turci... toliko oslanjali na kefire, jogurte, itd...baš iz tih razloga, oni su svi ravničarski narodi, i kod njih je kult mleka i mlečnih preradjevina baš jak.
...

 

[Bajo Pivljanin]

Nije sto su ravnicarski nego sto su privredno orijentisani na stocarstvo.

Pivo je definitivno bilo manje alkoholno nego sad, ali je isto kao i u danasnje vreme dobro islo uz slano. To je glavni razlog konzumacije piva, buduci da su riba i meso morali biti dobro usoljeni ili suseni da bi se ocuvali od propadanja.

Mislim da si dosta dobro pogodio sa mocvarnim tlom. I kod nas je tradicija pivarstva iz Vojvodine a ne iz brda.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Hajdemo malo i o našem srednjovekovlju. Odrednica hrana iz Leksikona srpskog srednjeg veka (str. 776-780, Momčilo Spremić):

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ХРАНА — У српским средњовековним изворима изрази за овај појам јесу храна, пнща, крьма; јело је ѣдение или ꙗдение. Храна је била биљног и животињског порекла. Међу биљном, најзначајнији је био хлеб. Добијао се од житарица, од којих су се у средњовековној Србији гајиле: пшеница, јечам, просо, раж, овас (зоб), спелта и сирак. Ради постизања већих приноса, а вероватно и из других разлога, приликом сетве често се мешало семе две врсте житарица. Тако се од пшенице и јечма добијала сумјешица, од пшенице и ражи суражица. Жито се млело у малим кућним, ручним жрвњевима или воденицама (в.) и млиновима. Поседници воденица и млинова били су владари, државни достојанственици, властела и властеличићи, градови, манастири, обичан свет. Црква их је добијала од владара, заједно са селима и људима. На поседима Бањског властелинства млинари, који су имали своје млинове, били су дужни да оправљају манастирске млинове и да секу за њих жрвњеве. Цар Душан је у оснивачкој повељи за Св. арханђеле у Призрену одредио: И нико да не постави млина на црквеној земљи. Ко ли га постави, да плати пет стотина перпера, и млин да му се узме. Многи млинови били су ортачки, а сваки редовник имао је свој дан за мељаву. Од самлевеног брашна месио се хлеб. Најбољи је био пшенични, али се месио и од сумјешице и суражице и сматрао се још увек добром храном код сиромашних слојева. То се не може рећи за хлеб добијен од јечма, који је важио за веома скромну храну. Још лошији је био овас, који је углавном служио за исхрану коња, а људи су га јели само у невољи. Сирак има крупније зрно од многих житарица, али је хлеб од њега црн, сабијен и неукусан. Просо је случај за себе. Самлевено или цело, кувало се у води или млеку и тако се добијала каша (лат. farinata), која се сматрала укусном храном, а спремала се и у сељачким кућама и у манастирским кухињама.

Хлеб се месио као погача (focacia) или с квасом, од тзв. киселог теста. У Душановој повељи за цркву Св. Николе у Врању један кмет имао је надимак Руби-погача. На Приморју сељаци-наполичари носили су власницима земље „на поклон" погачу о Божићу, Ускрсу или неком другом празнику. Да се у Србији месио хлеб од киселог теста постоји непосредни изворни податак. У оснивачкој повељи за манастир Св. арханђела у Призрену цар Душан је одредио: И оброк хлебни и вински, као што је узаконио Свети краљ у Бањској; и да се даје кисели хлеб свима једнако; у среду, и у петак, и у понедељак, једном дневно хлеб, а вино изјутра и увече. У све развијенијим српским градовима било је професионалних пекара. Деспот Стефан Лазаревић је одредио својим Законом о рудницима да рудари у Новом Брду нису дужни да плате лош хлеб који пиљарица продаје. Поред хлеба и погаче, у изворима се помиње и двопек (biscottus), који су нарочито користили поморци на путовањима, јер је могао дуго да се одржи.

Биљног порекла биле су и друге важне намирнице, пре свега поврће и воће. Владари и властела поклањали су манастирима поседе с вртовима, у којима је гајено поврће. Оно се у ћириличким текстовима назива заједничким именом зеље. У њега су спадали купус, црни и бели лук, ротква, репа, бундева, бостан. Лук и ротква називани су љуто зеље. Од махунарица, највише су се гајили сочиво или лећа, затим боб, грашак сланутак, чак и мак, а Бертрандон де ла Брокијер је забележио да око Ниша много расте пиринач.

У средњовековној Србији успевало је разно воће. Манастири су добијали на поклон поседе с воћем. Ораха је нарочито било у Метохији; ту се и развило познато насеље Ораховац. На поседима Св. арханђела у Призрену било је много дудињака, јер се у том крају гајила свилена буба. У Србији су гајене још крушке, трешње, вишње, јабуке, шљиве, оскоруше; на Приморју: лимун, поморанџа, нар, смоква, бадем, лешник, шипак. Воће се продавало на пијацама, а помиње се и у манастирским типицима као скромна храна монаха. Јело се свеже, али и сушено. Византијском посланству сервирано је на двору краља Милутина свеже и сушено воће.

Од хране животињског порекла, на првом месту налазило се месо (в.). Највише се јело свињско и овчје, а затим говеђе, живинско, козје, бивоље. Као монополски производ, на српским трговима прво се продавало „краљево месо", па тек онда осталих продаваца. Као планинска земља, богата стоком, средњовековна Србија била је велики извозник оваца, свиња, говеда. Извоз је био слободан, за разлику од градова на јадранској обали, који нису дозвољавали извоз ни стоке ни меса. Велики власници стоке били су српски владари, властела и манастири. Њихову стоку чували су професионални пастири: свињари, говедари, козари, биволари. За то су добијали накнаду: на Дечанском властелинству овчари су о Ђурђевдану на сваких сто оваца добијали по једну с јагњетом, али су били дужни да „изгубљене" надокнаде. У Бањској се пастирима плаћало као и у Студеници, а на поседима Св. арханђела у Призрену и Дечана овчари су имали месечну плату (месечина).

У све развијенијим српским градовима постојали су професионални месари, који су продавали свеже месо. Морали су се придржавати разних прописа, пре свега везаних за квалитет меса и његову цену. По статутима приморских градова који су улазили у састав српске државе, за клање животиња ради продаје меса плаћала се царина на месо. Општинске власти контролисале су тачност мера у месарама. Поред свежег, у средњовековној Србији трговало се и усољеним месом. У изворима се највише помиње свињско усољено месо, које су користили поморци на путовањима. Месо се и сушило и обично користило зими. У изворима се помиње сланина, коју је, као и свињску маст, у исхрани користила већина становништва, а када је у питању Приморје, у средњем веку знало се и за месне прерађевине, пре свега пршут и кобасице.

Окружен дивљином, средњовековни свет доста је користио месо дивљачи. Лов (в.) је био забава за владаре и властелу, а за обичан свет прилика да дође до хране од меса, за коју није морао ништа улагати. Постојала су посебна ловишта, која су владари давали на искључиво право коришћења властели и манастирима. Краљ Милутин је поклонио Св. Ђорђу код Скопља неколико села с ловиштем зверним. Добро припремљено месо дивљачи радо се виђало на трпезама и код кметова и код господе. Иначе, месо се, као и данас, припремало на два основна начина: пекло се и кувало.

После меса, најзначајнија намирница животињског порекла био је сир (в.). У ћириличким документима помиње се као сир и сирење. Први је био у колутима, а други у мешинама. Стари српски назив за мешину је мех, који је био и мера за сир. Српски владари су водили рачуна да манастири буду снабдевени и овом намирницом. Цар Душан је 1348. одредио да се Карејској ћелији Св. Саве од куће царства ми даје годишње десет мешина сирење и десет сирева. Власи који су чували стоку његове задужбине Св. арханђела у Призрену добијали су, на име месечне плате, поред осталог, сир и сирење. Из дубровачке грађе се види да је било више врста сирева: млађих или старијих, више или мање сланих. На нарочитој цени били су влашки сиреви, који су могли дуже да стоје. Сиром се доста трговало, а средњовековна Србија била је велики извозник овог производа. До времена веће производње племенитих метала, сир је, заједно са осталим сточарским производима, био један од најзначајнијих артикала српског извоза. Градови на јадранској обали настојали су да добаве што више сира из залеђа, а забрањивали су извоз, да би домаће становништво било добро снабдевено.

Одређену ставку у исхрани становништва у средњовековној Србији чинила је и риба (в.). Коришћена је и морска и речна: прва више у јужним, а друга у северним српским крајевима. Релативно велики потрошачи рибе били су манастири, нарочито током поста. Обично су имали своје рибњаке, а владари су им поклањали поседе с ловиштем рибним, у којем су имали искључиво право лова. Сами владари имали су такође своја ловишта и рибњаке, а риба је била радо виђена на њиховим трпезама. Византијско посланство је 1299. године издашно гошћено рибом на двору краља Милутина. Наравно, рибом се трговало, како свежом тако и усољеном и сушеном. У Хиландарском и Студеничком типику као храна монаха током Ускршњег поста помињу се и октоподи, хоботнице, икра. Ипак, риба је чинила мањи део хране у јеловнику обичног света.

Храна и биљног и животињског порекла припремала се на масти, лоју и маслиновом уљу. Највише је коришћена свињска маст. На уљу (в.), које се у српским средњовековним текстовима назива масло, спремала су се јела током поста. Маслине (в.) су се највише гајиле у околини Бара, а уље се, у мешинама, караванима преносило у унутрашњост. Српски владари су се бринули да манастири буду снабдевени уљем.

Spojler

 

[Флавије Велизар]

Ево прилог из Ксенофонтовог дела "О тиранији". Он то дело пише на нивоу разговора тиранина Сиракузе Хијерона и филозофа Симонида. Кроз разговор се сазнаје да живот тиранина и није онакав какав се замишља. Иако има цео град и многе људе под собом, због његовог положаја се поставља питање, ко је слободнији и ко више ужива у животу: један тиранин или обичан грађанин? Овде ћу ставити само део који се односи на храну.

 

[Акај]

Milenko s. Filipović - Žir u ishrani balkanskih naroda

https://www.scribd.com/document/235442777/Milenko-s-Filipovic-Zir-u-Ishrani-Balkanskih-Naroda

 

[Pumpaj Dinstanović]

Spojler

Pošto je tekst u odrednici bio poprilično velik, nisam hteo da postavim u celini sve odjednom, već samo deo. Evo ostatka od Spremića:

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Као и данас, један од најважнијих прехрамбених производа за средњовековног човека била је со (в.). Унутрашњост Србије снабдевала се сољу са јадранске обале. Бројне су биле солане на Зетском приморју, а српски владари имали су специјална права у трговини сољу не само у Зети већ и у Дубровнику. Србија сенајвише снабдевала сољу на тргу Св. Срђа на Бојани, али само под Немањићима, док је био под њеном влашћу. Са обале со су у залеђе највише преносили Власи, сопственици бројних брдских коња. По изричитим одредбама у повељама српских владара, Власи су преносили со у најважније манастире у унутрашњости Србије. Сви српски владари водили су посебну бригу да сољу буду снабдевени манастири у њиховој држави. После великих Душанових освајања, Срби су имали солане и у Албанији и у Грчкој. Од краја XIV века све више соли стизало је у Србију из Угарске и Влашке.

У средњем веку доста су коришћени зачини, нарочито у посним јелима, мада су уопште били омиљени. У Србију су их највише доносили приморски трговци, који су трговали бибером, шафраном, циметом, мирођијама. Како по свему изгледа, у Србију су највише стизали бибер, понекад у праху, и шафран.

Поред сланих јела, у средњовековној Србији коришћени су и слаткиши. На првом месту мед (в.). Старосрпски називи за кошнице и пчелињаке су оулиѥ и оулиꙗникь. У средњем веку постојали су професионални пчелари. Владари су поклањали манастирима поседе с пчелињацима и пчеларима, понекад с децом и родбином. Пчелари на манастирским имањима били су ослобођени од свих работа краљевских и црквених, а обавеза им је била да пасу и роје пчеле. Имали су, међутим, велику одговорност за поверени пчелињак: ако, временом, пропадне, били су дужни да га о своме трошку поставе. Медом се доста трговало. Већ је Стефан Драгутин регулисао дубровачку трговину медом у Брскову, а краљ Милутин је одредио да се Дубровчанима не узима по сили мед ни друга роба. Током целог средњег века, Србија је била велики извозник меда.

У позном средњем веку у Србији је коришћен и шећер. Додуше, у ограниченим количинама, јер је био скуп. Доносили су га трговци са Приморја, и то обично шећер у главама. Уз шећер, стизале су и друге посластице, којима су Дубровчани, понекад, знали да обрадују господу у Србији и Босни.

 

[NickFreakyrgios]

PREHRANA KASNOSREDNJOVJEKOVNIH ELITA NA PRIMJERU TROŠKOVNIKA ZAGREBAČKOG BISKUPA OSVALDA THUZA IZ 1481. I 1482. GODINE / LATE MEDIEVAL ELITE'S DIET ON THE EXAMPLE OF THE LIST OF EXPENSES OF THE ZAGREB BISHOP OSVALD THUZ FROM 1481 AND 1482


https://www.academia.edu/38156633/P...81_AND_1482?email_work_card=thumbnail-desktop