Историја Авганистана

[Khal Drogo]

Авганистан јесте највећи пораз и брутално понижење НАТО алијансе и прије свега америчке политике барем у новијој прошлости.
Сједињене америчке државе и НАТО савез су од интервенције 2001.године, под изговором елиминације Ал-Каиде, подоста уложили у ову земљу, људских, финансијских и других ресурса, имале су са другим чланицама НАТО савеза респектабилну војну силу у тој зељи, опасно су помагали и јачали авганистанску армију, снабдјевали је најмодернијом војном опремом, сваке године 42 млрд.$ директне војне помоћи (и вјероватно још подоста кроз друге фондове), очекивали су поузданог савезника, армију од чак 300.000 добро наоружаних војника, барем 4 пута више бораца од противника које уобичајено зову талибанима (на пашту језику “студенти“, сљедбеници екстремног пратиковања ислама на шеријатским основама уз сурове казне за оне који се огријеше), епилог чотаве приче, војна катастрофа која се претворила у паничну бјежанију, а сами Амери су заокупљени мисијом како спасити д*** преосталим Америма у тој земљи да макар срамота не буде још "болдованија".
Разлога за сраман епилог и шамар Америци има више, Амери су учинили више погрешних процјена и “грешака у корацима“ током цијеле мисије, сигурно су платили цијену ароганцији, упетљали су се у нешто што питање је да ли разумију и мораће сами наћи одговоре, прије свега на најважније питање.
Како се дођавола то уопште могло догодити?

Сврха ове теме (а не знам колико ће саживјети, ја ћу опуцати “свој фонд постова“) је потражити разлоге у историји те земље и тих народа, бољим сагледавањем историје ћемо боље разумјети процесе који су се дешавали у ближој прошлости и који се дешавају.
Прије осврта на историју а да би је боље сагледали важно се осврнути на географску конфигурацију и етничку структуру Авганистана, која је веома замршена уз сложене односе међу колективитетима.
Земљу пресјеца планински вијенац Хинду-Куш, планине висине 3.500-6.000 метара.

Западно се налазила древна историјскаобласт Арија, сјеверне области (древна историјска област Бактрија) настањују Таџици (потомци древног иранског и поносног народа Бактријаца) 28% популације Авганистана, те туркијски народи Узбеци (око 9% популације) и Туркмени. Јужне области (древна историјска област Арахозија) настањују Паштуни, око 42% попилације од којих се углавном регрутују талибани.
Централне области, сам планински вијенац Хинду Куш, настањују Хазари (туркијски народ који говори персијским хазарашким дијалектом), око 9% популације, и народ који је највише угњетаван у новијој историји Авганистана.
Остале етничке скупине,има још 10 већих, су заступљене у мањим процентима.
Области су у правилу етнички хомогене, осим највећег града Кабула (овдје), у којем Таџици чине 40% популације, Паштуни 35% а Хазари 15%.

Е сад имамо опширан увод у енглеској википедији у историју Авганистана (History of Afghanistan), као држава успостављена је 1880. године након завршетка другог енглеско-авганистанске рата .
Кроз историју Авганистан је био у саставу различитих Персијских царстава. Његова историја је испреплетена са историјом других земаља у окружењу, укључујући Пакистан, Индију, Таџикистан и Узбекистан. Први рукописи о историји тих народа сежу 500 година прије нове ере када је подручје било део Персијског Ахеменидског царства. Опет, напредни степен урбанизоване културе постојао у Бактрији још 2.500 година прије нове ере.
Александар Велики и његова македонска војска стигли су у данашњи Авганистан 330. пре нове ере након пада Ахеменидског царства.
Кроз историју бјеше и стратешки важно место, земља је служила као "капија“ ка Индији на древном путу свиле , и трговачких каравана од Медитерана до Кине .
Данашњу културу и духовност Авганистана одредила су муслиманска освајање у раном и развијеном средњем вијеку, углавном туркијских народа који су примили арапску вјеру, ислам, но том освајању је претходио пред-исламски период гдје су се испреплетали утицаји зороастризма, будизма и хиндуизма.

 

[Nikita Kulganov]

Mousa : This is Afghanistan... Alexander the Great try to conquer this country... then Genghis Khan, then the British. Now Russia. But Afghan people fight hard, they never be defeated. Ancient enemy make prayer about these people... you wish to hear?
Rambo : Um-hum.
Mousa : Very good. It says, 'May God deliver us from the venom of the Cobra, teeth of the tiger, and the vengeance of the Afghan.' Understand what this means?
Rambo : That you guys don't take any shit?
Mousa : Yes... something like this.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Istorija Avganistana je jeziva. Čim se krene malo dublje, to je takvo klanje da mi ovde na Balkanu (i svo koji su protutnjCalk) ispadamo kao razvijena vanzemaljska civilizacija u komparaciji sa svime što se tamo izdešavalo.

 

[rechner27]

Ko god je ucestvovao u ratu u Avganistanu, debelo je profitirao. Na svaku datu milijardu, izvukli su 10. Tako da, rec "poraz" moze biti vrlo upitna. Usli su svi pod izgovorim da ruse Talibane, da bi uzeli novac, koji su na kraju uzeli. Poraz je doziveo samo narod Avganistana. Cak se i koketira sa Talibanima odavno. Eno ga onaj glavni ucenjen na 5m dolara, seta se pored americkih vojnika. Sto ga ne upucaju? Pa jasno je... Sve drugo su samo bajke za ucveljene male narode.

 

[Khal Drogo]

Простор данашњег Авганистана је присаједињен Ахеменидском Персијском царству након што га је освојио Дарије I.
Подручје је било подијељено на три сатрапије, неколико провинција које су се звале сатрапије, Аразозију, Арију и Бактрију

На челу сваке сатрапије бјеше сатрап (управитељ).
Династија Ахеменида је владала овим простором два вијека, до појаве извјесног Александра III Македонског, званог и Велики.
Након пораза код Гаугамеле Дарије III, персијски краљ бјежи прво у Медију, затим у Бактрију, бактријском сатрапу Бесу, који га издаје, убија а себе проглашава владаром царства.
Александар је на Беса гледао као на узурпатора и кренуо у кампању да успостави власт.
Кроз ту кампању освојене су све сатрапије које чине данашњи Авганистан као и околна подручја.

Том приликом је основао и низ нових градова којима је дао увијек исто име, нећетепогодити, Алксандрија.
У међувремену Спитамен, који је имао недефинисан положај у сатрапији Согдијани, издао је Беса Птоломеју, једном од Александрових поузданих војсковођа и Бес је погубљен.
Како је Александар у једном тренутку био заузет борбомпротив скуитских номада, Спитамен је подигао Согдиану на устанак, но Александар је успјешно побиједио Ските у бици код Јаксарта и покренуо поход против Спитамена, побиједивши га у бици код Габаја. Након пораза, Спитамена убијају његови људи, а Александар учвршчује власт на ширем простору.
Ти догађаји дешавају се 330-327.године п.н.е., ноАлександар се суочио са побунама локалних племенакоји су правили сачекуше упланским масивима Хинду Куша, схватио је да се упетљао у нешто гдје се и нема начина борити па је остала забиљеена његова реченица; "на тај простор јелако ући, али је из њега зајебано изаћи".
Зато је прешао на план Б, у духу девизе “ако их не можеш побиједити, кресни им принцезу“, Александар се оженио Роксаном, из угледне бактријске породице, тако добио наклоност и подршку Бактријаца (преци данашњих Таџика) и других горштачких народа.

Ти простори су наредних деценија били под влашћу Селеукидског царства. До око 250.године п.н.е. када је Диодот I Сотер, селеукидски сатрап Бактрије основао Грчко-бактријско краљевство.

Које је потрајало до 125.године п.н.е. када је краљ Хелиокл I поражен и истјеран из Бактрије од стране Јуези племена са истока.

 

[Khal Drogo]

Териториј јужно од Хинду Куша је пао под власт Мауријског царства, којег је основаоо Чандрагупта Маурије. Мауријци су донели хиндуизам и будизам у регион.
Након што је на рушевинама персијског и селеукидског царства Арсак успоставио моћно Партско царство, на простору данашњег Афганистана, Пакистана и сјеверозападне Индије успостављено је од почетка првог вијека Индо-Партско краљевство којим је владала династија Гондофарида, названа по истоименом првом владару Гондофару.

У наредним временима простор пада под власт Кушанског царства (Кушани су били један од пет огранака конфедерације племена Јуези).

У другом вијеку (120.'-144.) територијом је владао цар Канишка Велики који је био и велики заговорник будизма, међутим, како су се Кушани ширили према југу, све је заступљенији био хиндуизам, тада религија већине, ове двие религије су пустиле коријене и на простору данашњег Авганистана.
Како су Кушани почели слабити, контролу над овим просторима преузима Шапур II 325.године, владар обновљене персијске државе из династије Сасанида који су сломили моћ Партског царства и владали иранском висоравни 224-651.године.
Но већ око 370. године, Сасаниди су изгубили контролу над Бактријом од освајача са севера. Кидарита, народа сродног Хунима.
У V и VI вијеку јачају Хефталити, некад називани и Бијели Хуни, који су овладали територијом сјеверно од Хинду Куша ипосталиводећом силомна томппростору.

Потчинили су својој власти Сасаниде и извршили инвазију на сјеверозападну Индију, походи којима обиљежје бјеше окрутност.
Око 551 или 552.године на крајњем истоку рођена је нова сила, Турци, у којима персијски Сасаниди налазе нове моћне савезнике, удруженим снагама крећу на Хефталите, доодлучујуће битке долази код Бухаре 557.године, Хефталити су доживјели тежак пораз, један огранак наставља пружати отпор Турцима, а један огранак се приључио Аварима у бјежанији пред Турцима и населиће простор Паноније након једне деценије.

 

[Khal Drogo]

Од почетка средњег века па до 1750. године источни део данашњег Авганистана био је признат као део Индије, док је западни део био укључен у Корасан и имаће одвијену историју у том периоду. Два од четири главна града Корасана (Балх и Херат) се данас налазе у Авганистану. Кандахар, Газни и Кабул су представљали линију раздвајања између Корасана и Хиндустана. Земља насељена авганистанским племенима, прецима данашњих Паштуна, се звала Авганистан, што је покривало подручје између Хиндукуша и ријеке Инд. Временом су простор Хиндукуша насељавала и туркијска племена,која су бивала углавном у културу и језик паштунских племена.
Половином VII вијека рађа се нова сила, Арапи, који као средство своје експанзије користе и нову религију, ислам .
До 642. Арапи су већ освојили већи део западне Азије од Сасанида и Византинаца, а у томвременуу Херат уводе и нову религију,ислам.
Арапска освајања су била ограничена на западне просторе, због сталних напада планинских племена, источни дејелови земље остали су независни, као и хинду краљевине Кабула и Гандхара, који су трајали док муслиманске династије Сафарида није у Х вијеку овладаа тим простором, да би у периоду 977-1186.године Газнавиди успоставили моћну државу на цијелом том простору.

Гхазнавиде је накратко замијенила династија Гурида, да би простором и читавом Персојом 1205. овладаон шах Хорезма, Абд Ал-Дин Мухамед II успоставивши могуће и најмоћнију државу оног времена.
Ипак, овај Мухамед је погрешно процијенио снагу неког Темуџинана истоку, дао је да се убију гласници, показаће се да се гаднозајебао. Слиједи монголска инвазија, Хорезм, укључујући и Авганистан, је страдао можда као нико у историји, након кампање остале су само рушевине и гомиле лешева.

Монголска инвазија имала је дугорочне последице, многи дијелови Авганистана, итекако напредни за оно вријеме никада се нису опоравили од разарања.
Након неких вијек и по таворења, простор је доживио нови успон крајем ХIV вијека када је извјесни Тимур илити Темерлан, укључио велики део подручја у своје огромно Тимуридско царство. Град Херат постаје једна од престолница његовог царства, а његов унук Мухамед имао је административно сједиште у Кандахару. Обновљена је и већина инфраструктуре коју су уништили Тимурови преци прије вијек и по, а читава област је напредовала.
Тимуридска владавина почела је опадати почетком XVI вијека успоном новог владара у Кабулу, Бабура.
А колико је простор напредовао говоре ријечи овог Бабура када је посјетио Херат и написао: “цео настањени свијет нема таквог града као што је Херат“. Слиједећа три вијека источна авганистанска племена повремено су нападала Индију стварајући огромна индо-авганистанска царства. На другој страни, до XVI вijека западни Авганистан се поново вратио под персијску власт под династијом Сафавида.

 

[Khal Drogo]

Године 1504., Бабур је дошао са простора данашњег Узбекистана и успоставио пријестолнуицу у Кабулу. Умјесто да гледа ка моћним Сафавидима на западу, Бабур је био више фокусиран на Индијски потконтинент, 1526. године, кренуо је са великом војском у освајање Делхи султаната, након успјешноокончаног похода Бабур је претворио Делхи у пријестоницу свог управо основаног Могулског царства.
Од XVI до XVII вијека, Авганистан је био подијељен у три велика подручја. Сјевер је потпаопод канат Букара, западни део су водили ирански шиитски Сафавиди и источни део је био под контролом сунитских Могула северне Индије. Регион Кандахар на југу је служио као тампон зона између Могула и Сафавида, са старосједелачким Авганистанцима који су често мијењали стране.

Године 1704., сафавидски шах Хусеин је поставио Џурџис Кана, окрутног грузијског поданика да води његове источне територије у региону Кандахара. Један од Џурџисових главних задатака је био да сломи побуну које су започели старосједеоци Авганистана. Под његовом влашћу побуне су биле успешно сузбијане и владао је са Кандахаром терором, уз учестале егзекуције свих који су били осумњичени за учествувовање у побуни.
Један од оних који је ухапшен и затворен је био Мир Ваис Хотак који је припадао утицајној породици у Кандахару. Мир Ваис је послат као затвореник на персијски суд у Исфахану али је краљ одбацио оптужбе против њега, те је он послат назад у земљу порекла као слободан човјек.
У априлу 1709. године, Мир Ваис је учествовао у побуни заједно са војском којом је командовао кан Нашер. Устанак је почео када су Џурџис и његова пратња убијени након банкета који је припремио Мир Ваис у својој сеоској кући ван града.Око четири дана касније, војска добро обучених грузијских снага је дошла у град пошто је чула за Џурџисову смрт али Мир Ваис и његове авганистанске снаге су одбраниле град. Од 1710. до 1713. године, авганистанске снаге су поразиле велике Персијске војске које су из Исфахана слали све слабији Сафавиди.
Пошто је неколико, покушаја да се угуши побуна пропало, персијска влада је послала Кај Кусрауа, нећака преминулог Џурџис Кана, са војском од 30.000 војника да покори побуњену област. Успркос првобитном успеху, арогантан прступ персијског војсковође је имао епилог у потпуном поразу персијске. Двије године касније, 1713. године, друга персијска војска је, којом је командовао Рустам Кан, такође је поражена, побуњеници су успоставили власт на цијелој провинцији Кандахар, а јужни Авганистан је постао независно локално паштунско краљевство. Одбијајући титулу краља, Мир Ваис је прозван "принцем Кандахара и генералом националне војске" од стране Авганистанаца.
Умро је природном смрћу 1715. године и наследио га је његов брат Абдул Азиз Хотак. Азиз је убијен две године касније од стране Мир Ваисовог сина, Махмуда Хотакија, наводно због планирања да преда суверенитет Кандахара Персији.
Махмуд је повео Авганистанску војску на Персију 1722. године и поразио Сафавиде, који су већ деценијама опадали, у бици код Гулнабада. Авганистанци су заузели Исфахан, пријестоницу Сафавида, и Махмуд је постао накратко нови персијски шах.

Махмуд је започео владавину терора, која је била кратког века, над својим персијским поданицима који су пркосили његовој владавини од почетка, и на крају га је 1725. године убио његов рођак, Ашраф Хотаки. Ашраф је постао нови шах Персије, док је регион Авганистана водио Махмудов млађи брат шах Хусеин Хотаки. Ашраф је успео да обезбиједи мир, али по веома неповољним условима, са Отоманским царством 1727. године побиједивиши супериорну Отоманску армију, али је Руска империја искористила политички немир, грађански раздор и гађење и нелојалност велике већине људи у царству, да преузме бивше персијске територије за себе, остављајући ограничену територију Персије под контролом шаха Махмуда.
Краткорајна династија Хотаки је била проблематична и насилна од самог почетка, а крвави сукоби отежали су успостављање трајне контроле. Династија је трајала у стању сталних због крвавих одмазди које је чинила, након масакра хиљаде жртава у Исфахану; укључујући више од 3000 религијских ђака, велика већина Персијанаца је одбијала прихватити авганистанску власт..
Династија Хотаки је уклоњена са власти 1729. године, након кратке владавине. Поражени су од стране Иранског војног команданта Надер Шаха, вође Афшарида, у октобру 1729. године у бици код Дамгана, такође протерујући Хотакије до јужног Авганистана. Последњи владар Хотаки династије, шах Хусеин, владао је јужним Авганистаном све до 1738. године када су га Афшариди и абдалски Паштуни поразили у Кандахару.

Надер Шах је стигао са својом афшаридском војском у Кандахар 1738. Године, поразивши поразио Хусеин Хотакија, преузео сав Авганистан у своје царство. Ту се млади Ахмад Кан придружује у службу током напада на Индију.
Надер Шах је убијен у завјери 1747. године, а Афшаридско царство се распада у делове. У исто вријеме Авганистанци су изабрали овог Ахмада за вођу, који је након инагурације постао познат као Ахмад Шах Дурани. Ахмад Шах је убрзо ујединио сва паштунска племена. До 1751. године, Ахмад Шах Дурани и његова авганистанска војска су освојили цијели данашњи Авганистан, Пакистан, и накратко, провинције Корасан и Кохистан у Ирану, заједно са Делхијем у Индији. Поразио је царство Марата 1761. године у бици код Панипата.
У октобру 1772. године, Ахмад Шах је преминуо у Кандахару, наслиједио га је син, Тимур Шах Дурани, који је премјестио пријестолницу царства из Кандахара у Кабул. Тимур је умро 1793. године а трон је преузео Заман Шах Дурани.
Заман Шах и његова браћа нису били дорасли прецима и авганистанска власт је опадала над далеким територјима.
Његов брат Шуја Шах беше управитељем Херата и Пешавара од 1798. до 1801.године, након свргавања Замана проглашава се владаром 1803.године.
Прекинуо је крвну освету са моћном породицом Баразаи, повезао је Авганистан са Уједињеним Краљевством 1809. године, као средство одбране од инвазије Француске на Авганистан и Пенџаб.

Interior of the palace of Shauh Shujah Ool Moolk, Late King of Cabul This lithograph is taken from plate 3 of 'Afghaunistan' by Lieutenant James Rattray. This scene shows Shah Shuja in 1839 after his enthronement as Emir of Afghanistan

Овај Шуја Шах бјеше окруран тиранин, склон хировима и суровом кажњавању и сакаћењу поданика, Британци су у њему видјели савезника и подржавали га вјерујући да ће добити подршку авганистанских племена, но он је постаоомражен. Године
1833. постигао је договор са махараџом Ранџит Сингом из Пенџаба, покушавши успоставитиконтролу над Першаваром и Кандахаром, Сики су заузели Пешавар,но Шуја Шах је поражен код Кандахара од Авганистанаца под Дост Мухамедом Каном и утекао.
Британци су га вратилина пријесто 1839. године, 30 година након његовог свргавања,. али није остао на власти када су Британци отишли. Након серије крвавих одмазди бива убијен у атентату 1842.године.

Дост Мухамед Кан је успоставио контролу у Кабулу. Судар између све више растућег Британског царства и Руске империје је значајно утицао на Авганистан током XIX вијека догађајима којису названи "Велика игра". Британска брига због Руског јачања у средњој Азији и растућем утицају у западној Азији и Персији кулминирала је у два Англо-Авганистанска рата и опсадом Херата 1837-1838, у којем су Персијанци, покушавајући да преузму Авганистан и избаце Британце, слали војске у државу које су се бориле са Британцима углавном око Херата. Први Англо-авганистански рат (1839-42) је резултовао уништењем Британске војске; запамћен је из личног искуства као примјер свирепости авганистанског отпора према страној власти.
Други Англо-авганистански рат (1878-80) је изазвало одбијање Шер Али Кана да прихвати Британско посланство у Кабулу. Овај конфликт је довео Абдул Рахман Кана до трона Авганистана. Током његове владавине (1880–1901), Британци и Руси су званично успоставили границе онога што је данас модерни Авганистан. Британци су задржали контролу над спољним пословима Кабула. Абдур Рахманове реформе војске, правосудног система и државне инфраструктуре су дале Авганистану степен јединства и стабилности коју прије није имао. Ово је, међутим, резултовало јаком централизацијом моћи, окрутним казнама и корупцијом, и одређеним степеном међународне изолације.

 

[veliki krang]

Тимуридска владавина почела је опадати почетком XVI вијека успоном новог владара у Кабулу, Бабура.

Babur je valjda bio timuridski princ koji je sa prostora istočnog Horasana pobegao u Kabul i odatle otpočeo svoja osvajanja u Indiji. Nije on razlog slabljenja timuridske vlasti, jer se to carstvo raspalo pre njegovog doba...

 

[Khal Drogo]

Babur je valjda bio timuridski princ koji je sa prostora istočnog Horasana pobegao u Kabul i odatle otpočeo svoja osvajanja u Indiji. Nije on razlog slabljenja timuridske vlasti, jer se to carstvo raspalo pre njegovog doba...

Да, то би било у најкраћим цртама. Имамо доста опширнији осврт у енглеској википедији (овдје)
Због тежње што сажетијем посту, некад избацим реченице или дијелове реченице гдје би се појасниле неке ствари..

 

[Pumpaj Dinstanović]

Moj post sa nonicine teme o istorijatu "genocida": https://forum.krstarica.com/threads/svi-genocidi-sveta.824030/post-36888618

Mongoli u Avganistanu:

Mongoli su izvršili vrlo surovo i sistematično haranje i paljenje po celoj državi. Vekovima stari sistemi za navodnjavanje, bili su uništeni. Obrazovana elita je bila poklana i Avganistan gurnut u mračno doba, a Balk i Gazni su prestali da budu važni cenri islamske civilizacije. Mongoli su pobili većinu stanovnika u Balku, a nakon što su pobili većinu žitelja Herata, vratili su se natrag u Herat da provere je li ko ostao živ možda i poklali su preostalih 2.000 Heraćana koji su preživeli prvobitno klanje ili izbegli da se sakriju u taj grad, ne očekujući da će se Mongoli vratiti da provere jesu li dobro završili posao.

Hroničar Ata-Malik Juvajni opisuje ovako klanja koja su zadesila današnji Avganistan oko 1221. godine:

Svet koji je bio preplavljen plodnošću bi opustošen, a njegove oblasti postaše pustinja, većina živih mrtva, a njihova koža i kosti prah.

Dok je vrlo teško govoriti o brojkama u tadašnje vreme, sa procenama koje sežu od svega nekoliko desetina do nekoliko stotina hiljada mrtvih, slika koju oni ostavljaju jeste jezivog, mračnog doba koje Džingis-kan ostavlja iza sebe, sa kosturnicama koje su na mnogim mestima krasile teritoriju današnje avganistanske države.

Prema nekim procenama, što direktnim, što indirektnim putem, oko jedne četvrtine stanovništva cele oblasti u tadašnjim zbivanjima je stradalo.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Naravno, vezano za ovo iznad, takođe je vrlo važno naglasiti da po običaju imamo vrlo često preterivanje masovnosti zločina (kad god razmatramo krvavu i mračnu prošlost istorije), kao i da ovde, naravno, imamo manjak istorijskih izvora koji bi svedočili mongolsku stranu priče, jerbo se oslanjamo primarno na izvore iz islamske sredine.

Dok je mit o genocidnim koljačima Mongolima, koji je kod nas u Evropi i mejnstrim čak i danas, važno je vrlo naglasiti da je on u dobroj meri zasnovan na uverenjima o primitivnim kulturama na istoku, izvan okvira avramovskih religija i evropske civilizacije, odnosno i na jednom delom rasističkim stereotipima. S druge strane, Velikim silama belog čoveka, koje su nesporno ostavile i svoj krvavi trag u Avganistanu, odgovaralo je (a odgovara i danas) da se prenaglašavaju zločini drugih, jer na taj način umanjuju značaj sopstvenih nedela.

Rekavši to, Mongoli jedu bili neverovatno surovi - doduše, sa izuzetkom samo pojedinih poznatih slučajeva, primarno prema pobunjenicima, a ne neprijatelju. Neopisiva surovost, u kojem u slučaju pobune ne bi bili pošteđeni ni deca ni stari ljudi, bio je metod izgradnje autoriteta i zastrašivanja disidenata kojima se u principu ništa ne bi događalo ukoliko bi bili pokorni. Tako je i gotovo nesporno da je u mračnim stranicama mongolske istorije Avganistan negde pri vrhu.

 

[veliki krang]

Ja ne mogu da shvatim kako su Mongoli uspeli u svemu tome, bukvalno ispada da ih je bilo milion vojno sposobnih i da su se kao skakavci raširili po celom svetu. I to je negde verovatna njihova cifra, ali mi je neverovatno kako pri tome nisu trpeli gubitke koji bi ih osakatili ili makar usporili. I ne samo to, nego su u celoj svojoj istoriji, uključujući i sve što može da se poveže sa njima poput Timura ili Babura, pretrpeli valjda samo jedan poraz i to u nekoj relativno nebitnoj bici u Galileji protiv Mameluka, čini mi se da su to bila reda radi ostavljena dva tjumena jer je Hulagu - kan žurio na kuriltaj.

Pa još kad se pogleda sa kime su se oni sve suočavali, Kvarežmijanska imperija prvo, najjača tog doba u srednjoj Aziji, pretvorena u prah i pepeo. Ostatak Persije, Arabije, Bliskog Istoka uključujući i Seldžuke, pa Kina i Indija, neki mini - cunami im potopio flotu inače bi pao i Japan, gore ka severozapadu projahali kroz Rusiju, prošetali se po istočnoj i centralnoj Evropi opet onako reda radi i niko ni da ih zakači.

 

[Khal Drogo]

Ja ne mogu da shvatim kako su Mongoli uspeli u svemu tome, bukvalno ispada da ih je bilo milion vojno sposobnih i da su se kao skakavci raširili po celom svetu. I to je negde verovatna njihova cifra, ali mi je neverovatno kako pri tome nisu trpeli gubitke koji bi ih osakatili ili makar usporili.

Експанзија Монгола јесте феномен по свему посебан у историјии заслужује и студије и тражи бројне одговоре како се то уопште могло догодити. Разлога зашто су били такоуспјешни у војним кампањама је наравно више, добар "људски материјал за ратнике", тешки начини живота степских народа који обликују добре ратнике, добра обученост и склоност усвајању нових вјештина и техника ратовања, способнилидери са визијомкоји су умјели искористити потенцијал својих војника, успостављен систем меритократије који је изњедрио изванредне војсковође, темељит приступбиткама којије укључивао и шијунажу и уношење дефетизма код противниа, и још подоста разлога.
Проблем новачења војника током похода, попуна они хкоје су изгубили, а морали су у тим биткама посебно и због "доктрине тоталног униптења" имати значајне губитке, тражишири осврт. Отворио сам тему Војсковођа који је пркосио законима ратовања гдје сампогушао датинеке одговоре.
Један од разлога успјешности је и оно што би данас назвали "специјални рат".И ту је та суровост одиграла улогу, тотално унипштење праћено бестијалним дивљаштвом и разарањем, бјеше порука онима који се одбију покорити (и гдје се своди на дилему, "или се покори или види како ћеш проћи") и пруже отпор.

 

[Khal Drogo]

Pa još kad se pogleda sa kime su se oni sve suočavali, Kvarežmijanska imperija prvo, najjača tog doba u srednjoj Aziji, pretvorena u prah i pepeo.

Освајање Хорезма у саставу којег бјеше и простор данашњег Авганистана је један од примјера успјешности монголских освајања.
Гдје би искористили и своје предности и слабости противника.
Хорезм у тoм времену бјеше моћна држава, могуће и најмоћнија или једна од најмоћнијих војних сила тог времена.
Истина, тешко је рећи о бројном стању војски, постоје различите процјене, и у разлилитим изворимо наћи ћемо различите податке.
Најчешће се спомиње да је на монголској страни учествовало у походу 120-150.000 ратника. Бројке које су у рукописима оставили Рашид ал-Дин и Џувејни нису реалне. Армија Хорезма бјеше бројнија, процјене иду од 300-400.000 војника, међутим та војска бјеше расцјепкана по градовима, утврђењима, такође и шаролика, са вјековнма присутним анимозитетом између туркијских и иранских народа (који на простору Аваганистана трају до данашњих дана), и показаће се са крајње упитном лојалношћу шаху, на наговјештај опасности многи би напустили бојиште, а у главној бици војска Хорезма није имала више од 60.000 војника наспрам 100.000 Темуџинових ратника на другој страни. Тако да та збирна бројчана предност армије Хорезма током кампање ништа није значила.
Монголи су имали и неупоредиво боље обучену војску, прекаљене ратнике, обавјештајна мрежа је одлично радила посао, имали су информације о стању у табору противникс, такође уз помоћ провокатора константно уносили немир и раздор код противника.
Поред номадског начина ратовања, Монголи су се “наоружали“ војним знањем у Кини, прије свега када су у питању опсадне справе и употреба барута.
Темуџин је подијелио војску у три колоне, прве двије које су напале са југа и центар (преко Авганистана) бејаху диверзије

Већина градова је пала брзо, неки и без одбране, или би посада учинила кобну грешку и ушла у сукоб са Монголима на отвореном, убрзо би слиједили покољи.
Како написах, ове двijе колоне бејаху варка, главни удар је ишао са сјевера, преко пустиње и непроходног терена, удар на Самарканд гдје је чекао шах Мухамед са 40.000 војника. Претходно је похарана Бухара.
И опет варка, симулирајући да су потучени и да се повлаче, извукао је гарнизон из Самарканда на отворено, и ту слиједи масакр. Убрзо слиједи и покољ у самом Самарканду, поклано је 100.000 људи.
У тим походима, похарани су и разорени за то вријеме напредни градови на простору данашњег Авганистана, становништво у доброј мјери поклано, требаће проћи више од вијек и по да се за времена Тимура ти градови почну обнављати.

 

[Лекизан]

Данилo Копривица - „Суочавање са прошлошћу – Досије АВГАНИСТАН“​

 

[Khal Drogo]

Један краћи ход кроз историју Авганистана

 

[Mstislav]

Ko ce te gudure i pustinje da osvoji. Nisu mogli Aleksandar Makedonski,Mongoli,Englezi,Rusi,Amerikanci su i najbolje prosli.

 

[qvey]

Njih u Avganistanu treba pustiti da zive na svoj nacin..kako su navikli..zasto nekom uopste naturati stavove i nacin zivota..

 

[Khal Drogo]

Документарац који обрађује епоху посљедњег владара (краља, шаха) Авганистана који је владао у периоду 1933--73.године.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ovo američko iskustvo je...kako da se izrazim, kastrašno.

Pa ovo je gore od Vijetnama.

 

[veliki krang]

Ovo američko iskustvo je...kako da se izrazim, kastrašno.

Pa ovo je gore od Vijetnama.

Nije baš tako, Amerikancima je Avganistan više bio kao šetnja, gore su prošli jedino u materijalnom smislu. Dok im je Vijetnam bio horor u svakom smislu...

 

[Pumpaj Dinstanović]

Nije baš tako, Amerikancima je Avganistan više bio kao šetnja, gore su prošli jedino u materijalnom smislu. Dok im je Vijetnam bio horor u svakom smislu...

Kakva je to šetnja koja traje onoliko koliko je čoveku dovoljno da se rodi, odraste, završi osnovno i srednje obrazovanje i možda započne fakultet, nauči da vozi, izgubi nevinost, u nekim slučajevima možda i započne porodicu?

Ni Bin Ladena nije bio ubijen u Avganistanu, već u Pakistanu. Al Kaida jača nego pre; ostavili su im tone naoružanja, pa ni manje ni više nego pravu avijaciju. "Sem u materijalnom" kažeš, kao da je to nešto nebitno. Celi je internet preplavljen. Snimcima u kojima talibani otpakuju nova teška naoružanja, kao da su društvene igre u pitanju. Znači, bukvalno su ih naoružali do zuba.

To je katastrofa epskih razmera; 2040-ih godina će se sa istorijskom distancom i posledicama koje tek treba da se osete i sagledaju videti bolje, ali ja verujem da je ovo obrisalo Vijetnam. I, naravno, posmatram to sve u širem kontekstu američke spoljne politike u čitavom regionu (Sirija, Irak, Libija). Ovo je pravo pravcato mračno doba SAD na polju spoljne politike.

 

[veliki krang]

Kakva je to šetnja koja traje onoliko koliko je čoveku dovoljno da se rodi, odraste, završi osnovno i srednje obrazovanje i možda započne fakultet, nauči da vozi, izgubi nevinost, u nekim slučajevima možda i započne porodicu?

Ni Bin Ladena nije bio ubijen u Avganistanu, već u Pakistanu. Al Kaida jača nego pre; ostavili su im tone naoružanja, pa ni manje ni više nego pravu avijaciju. "Sem u materijalnom" kažeš, kao da je to nešto nebitno. Celi je internet preplavljen. Snimcima u kojima talibani otpakuju nova teška naoružanja, kao da su društvene igre u pitanju. Znači, bukvalno su ih naoružali do zuba.

To je katastrofa epskih razmera; 2040-ih godina će se sa istorijskom distancom i posledicama koje tek treba da se osete i sagledaju videti bolje, ali ja verujem da je ovo obrisalo Vijetnam. I, naravno, posmatram to sve u širem kontekstu američke spoljne politike u čitavom regionu (Sirija, Irak, Libija). Ovo je pravo pravcato mračno doba SAD na polju spoljne politike.

E, to je zato što sad imamo Internet pa se sve vidi, a da je u vreme rata u Vijetnamu bilo Interneta, tek tu bi imalo šta da se gleda i oplakuje. Na primer, Amerikanci su rat u Vijetnamu završili tako što su se povukli u zamenu za svojih 400 i kusur zarobljenih pilota. Pazi ti to, toliko zarobljenih pilota znači najmanje isto toliko oborenih njihovih aviona, a razumno je pretpostaviti da je cifra bar duplo veća. Skoro hiljadu oborenih američkih letelica za vreme rata?! Plus skoro šezdeset hiljada mrtvih vojnika, i to je znatno više nego u Avganistanu, a za duplo manje vremena...

 

[Pumpaj Dinstanović]

E, to je zato što sad imamo Internet pa se sve vidi, a da je u vreme rata u Vijetnamu bilo Interneta, tek tu bi imalo šta da se gleda i oplakuje. Na primer, Amerikanci su rat u Vijetnamu završili tako što su se povukli u zamenu za svojih 400 i kusur zarobljenih pilota. Pazi ti to, toliko zarobljenih pilota znači najmanje isto toliko oborenih njihovih aviona, a razumno je pretpostaviti da je cifra bar duplo veća. Skoro hiljadu oborenih američkih letelica za vreme rata?! Plus skoro šezdeset hiljada mrtvih vojnika, i to je znatno više nego u Avganistanu, a za duplo manje vremena...

Zvučaće surovo, ali posebno u modernom svetu...koliko je to sve para.