Pisac: Tomas Man, Režija: Mladen Andrejević - Monodrama
Igra:
Mladen Andrejević
Poslednja izmena:
-
- Popularno:
- Koji glumci peru samo pazuh i međunožje?
- Haos ispred skupštine Novog Sada
- Da ne veruješ šta je sve zabranjeno u...
- Sprema se rat na istoku?! U Južnoj...
- Šta mislite o tetoviranju?
- Verovatno će uskoro opet biti vanrednih...
- Vestacka etika
- Blokirani Rektorat i nekoliko fakulteta...
- Uvodjenje radnika u Srbiju iz Nepala...
- Vučević: Pustite da li vi nekom...
Ispovest varalice Feliksa Krula
- Začetnik teme Lada
- Datum pokretanja
Pisac: Tomas Man, Režija: Mladen Andrejević - Monodrama
Igra:
Mladen Andrejević
- Poruka
- 5.929
U monodrami IGRA nikako IGRAJU
Monodrama ako razumete...
Monodrama ako razumete...
- Poruka
- 81.902
,sve si uspeo da nadjes...
- Poruka
- 5.929
Sad ne moramo u pozoriśte
Ne mora plaćamo ne mora se kupamo ne moramo na večerinku u restoranu posle
Glumci nek nadju drugi posao...samo se krevelje...
Ne mora plaćamo ne mora se kupamo ne moramo na večerinku u restoranu posle
Glumci nek nadju drugi posao...samo se krevelje...
- Poruka
- 19.271
Ovaj baja je živi primer da se i prof. Bajčetić nekada prevario... Ovaj baja ne ume da govori, on mumla, mulja, ne znam kako je uopšte preživeo baveći se glumom...Ovaj baja je promašio zanimanje, mene je namučio samo u prva 2 minuta... Nemam ni želudac, ni nerve na promašene "glumce" da traćim vreme.
Jadna publika...
Opet, nije loš ovaj post... vidi se u njemu koliko je velika sujeta glumca i koliko je velika nesamokritičnost, kada se ovaj baja (ima ih više) usudio bez stida i srama da se bavi adaptacijom, režijom i izvođenjem priče Tomasa Mana... Sujeta glumca je njegova najružnija osobina, vidi se i smrdi na kilometar...
Književni istoričari tvrde kako je ova knjiga bila najdraže delo samom piscu. Tema ga je opsedala tokom čitavog života, od samih književnih početaka, vraćao joj se, nije odustajao, ali je delo ipak ostalo nedovršeno. Štaviše, iako (u zavisnosti od izdanja) ima prako 300 strana, čini se da ga je tek započeo. Nije nedovršena samo knjiga, već i misao. Ispovest varalice Feliksa Krula može biti i dokaz teze o postojanju prokletstva piščeve najdraže knijge. Tako je i Iskušenje svetog Antonija nastajalo skoro tri decenije, a Gistav Flober je za tu knjigu tvrdio kako je to „delo mog života“, a opet se čini kao da je ta opsesija ostala neizrečena, nezaokružena, nedovoljno jasna. Možda je tajna izuzetnih dela u stalnom odustajanju od ideje i njenom preosmišljavanju.
Ovo nije tipično Manovo delo. Feliks Krul nije ni Hans Kastorp, ni Adrijan Leverkin, ni Tonio Kreger. Pre svega zato što je daleko od umetnosti i filozofije (iako, kako priča odmiče, on postaje filozofičniji, njegove misli se kreću od želje za konkretnim udobnostima ka želji za ovladavanjem apstraktnim pojmovima i naučnom saznanju), pa je i daleko od Manove večite dileme: građanin ili umetnik. Da, umetnost je prisutna u njegovom životu, ali on nije umetnik, već model kojim je umetnost fascinirana. On ne stvara. On živi kradući identitet, pretvarajući se da je neko drugi. Od malih nogu vešto vara, vara majku kada izmišlja bolest da ne bi išao u školu, vara vojsku kada simulira napad epilepsije, vara svoje Lisabonske domaćine...
On nije pisac, niti je klasično obrazovan mladić, i govori iz prvog lica, pa njegova naracija nije prefinjena, nije ni kompleksna, gotovo je naizazovna i zato može da zbuni čitaoca naviklog na Manove virtuozne intelektualizme. Ne manjka tu ni, skoro pa jeftine, pornografije (scena u hotelskoj sobi sa gospođom koju je prethodno pokrao u vozu), ni neizbežnog manovskog homoerotizma, ni naznaka bildunsromana.
Čitajući ovo delo ne možemo a da se ne setimo Pirandelovog Pokojnog Matije Paskala, objavljenog još 1904. koji na gotovo identičan način pronalazi način da živi. Samo Matija menja identitet jer beži od nečega, a Feliks juri za nečim. U svakom slučaju, ako neko želi da živi, ali da zaista, u punom smislu reči živi, taj se mora odreći iluzije posedovanja jednog kontinuiranog identiteta, i mora se prepustiti mogućnostima koje donosi stalna i nužna promena, makar to bila i laž, jer, u Feliksovom slučaju, ta laž donosi realne posledice.
Boško Petrović (Translator)
P.S
Obzirom da medju nama nema pozorisnih a ni njizenih kriticara sasvim se zadovoljavam sa ovim vidjenjem
Ovo nije tipično Manovo delo. Feliks Krul nije ni Hans Kastorp, ni Adrijan Leverkin, ni Tonio Kreger. Pre svega zato što je daleko od umetnosti i filozofije (iako, kako priča odmiče, on postaje filozofičniji, njegove misli se kreću od želje za konkretnim udobnostima ka želji za ovladavanjem apstraktnim pojmovima i naučnom saznanju), pa je i daleko od Manove večite dileme: građanin ili umetnik. Da, umetnost je prisutna u njegovom životu, ali on nije umetnik, već model kojim je umetnost fascinirana. On ne stvara. On živi kradući identitet, pretvarajući se da je neko drugi. Od malih nogu vešto vara, vara majku kada izmišlja bolest da ne bi išao u školu, vara vojsku kada simulira napad epilepsije, vara svoje Lisabonske domaćine...
On nije pisac, niti je klasično obrazovan mladić, i govori iz prvog lica, pa njegova naracija nije prefinjena, nije ni kompleksna, gotovo je naizazovna i zato može da zbuni čitaoca naviklog na Manove virtuozne intelektualizme. Ne manjka tu ni, skoro pa jeftine, pornografije (scena u hotelskoj sobi sa gospođom koju je prethodno pokrao u vozu), ni neizbežnog manovskog homoerotizma, ni naznaka bildunsromana.
Čitajući ovo delo ne možemo a da se ne setimo Pirandelovog Pokojnog Matije Paskala, objavljenog još 1904. koji na gotovo identičan način pronalazi način da živi. Samo Matija menja identitet jer beži od nečega, a Feliks juri za nečim. U svakom slučaju, ako neko želi da živi, ali da zaista, u punom smislu reči živi, taj se mora odreći iluzije posedovanja jednog kontinuiranog identiteta, i mora se prepustiti mogućnostima koje donosi stalna i nužna promena, makar to bila i laž, jer, u Feliksovom slučaju, ta laž donosi realne posledice.
Boško Petrović (Translator)
P.S
Obzirom da medju nama nema pozorisnih a ni njizenih kriticara sasvim se zadovoljavam sa ovim vidjenjem