(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ISPOD STARE ŠLJIVE
Toza zvani Princip
................................
Parkirana kolica ispod stare šljive. A ona, gospa...ćuti si. Umirila liske, pa misliš i ne diše. Ptice se ućutale, sunce se u tišini sprema na počinak, pa zacrvenelo nebo. Oblaci se ukopali u mesto. Psssssst .....deda Pera odmara. Kačket mu na kolenu spava. Oči sklopia. Izborano lice, što mlogi vetrovi po njemu pisaše, mirom zrači.
Halabuka prenu šljivu iz dremeža. Deda se nasmeši. Ulicom, trčeći stiže bulumenta, malo musava, malo više prašnjava, ali vesela i zdrava.
„Deda Pero, šta je ona ograđena rupa u Tozinoj njivi? upita zadihano Bisa bistrog oka.
„E, dobro si se setila“ ozbiljno lice Danice se okrenu ka Bisi a kike veselo poleteše
„Čekao sam kad će pitujete, jer onda kad postavite toj pitanje, onda ste zreli i odgovor da čujete.
„Kako to misliš zreli deda? Pa voćke zriju a ne ljudi“ hahaha Ostoja šaljivdžija saopštava sa osmehom od uva do uva, siguran u svoju pamet
„E grešiš Ostoja. Ljudi su kao i voćke, zriju. Znaš i sam da čak i kad svi plodovi uzriju na drvetu, pa bude onako načičkano mlogo ubavo, uvek ima po neki koji skapa zelen, nedozreo. Tako i ljudi. Većina ih zri i sazri. I svaki tren u toj zrenje si ima svoju svrhu koji daje ukus na tu voćku tad. Tako i ljudi....zriju si i imaju si različite ukuse. nesu svi isti, kao što ni svaki plod na voćku neje isti, ni svaki cvet, a jeste ista voćka i jeste isti cvet.
„Ajde ne maj nas, će padne mrak.....deda, šta bi sas onu rupu?“
Deda Pera se počeša po glavi, razbaruši onu već razbarušenu sedu kosu, sklopi oči, šljiva tiho zašušta....i poče beseda...
Nekad davno živeše ovdena, među ovia seljaci, gazda Toza. Nasledio imanja, pare, stoku, bogat si beše. Nekako si imaše čudnu narav. Neje bio on ni prek, ni grub previše, samo je bio, što se ono kod nas kaže, zadorica, zacepljiv čoek i škrtica, grub u dušu. Još kad ga otac posla u školu u Beograd.....lele, silna pamet i znanje naraniše mu um, al’ i zacepljivost. I ono lecka duševno što imaše u sebi, nadobudnos pojede. Kad neko nešto zaiska, odma da zna da će ga Toza odbije. I tako, život donosio mlogo nevolje svima. A ljudi ko ljudi, pritisnuti brigom i nemanjem iskali i bivali odbijeni, jer im zahtevi nisu po Tozinu merku. On smatra da im ta pomoć ne treba. Kad Aranđelu i njegovoj Nadi deca počeše da umiru jedno za drugim, dođe Aranđel da iska pare na zajam za lekovi. Ne dade gazda ni banku. Sutradan, Tozin otac, sačeka Aranđela na kraj sela kad je ovaj pošo u njivu. Gurnu mu novac u žuljevitu ruku. „Neje zajam Aranđele. Ovo je od moju ženu i men. Nek ti se nađe u tuj vašu golemu muku“. Selo si skupi pare nekako, i troje dece spasiše. Jedno od to troje, Milutin, osta na imanju. Sve su tako radili, pomagali se u rad i kad treba i mora i u pare. Svi osim Tozu.
Ništo Toza nije od seb video, ni radost ni tugu tuđu, ni potrebu da pomogne drugome. Badava mu žena pričala, kolko je smela sirota, otac i majka govorili...ma jok. Samo je odgovarao „Ja ne mislim tako. Učio sam škole, valjda bolje znam. Samo branim princip tato“
„Koje ti je pa toj?“ pitaše starina
„Toj je tato pravilo, načelo, smer koje treba poštuvati u radu, ponašanju, životu, i posebno kad se radi s ljudi“.
„Aha.....a kuj donosi tia principi?“
„Pa ja“ ponosno reče i otide si.
„Tako dakle.....lele sinko, neće na dobro da izađe, čovek si ne živuje s tia principi, no s ljudi. Ljudi su sve, luda glavo“
Ponosan na sebe i svoju pamet, Tozi se mlogo svidelo ovo što reče ocu. Zato od t’g, kad god je odbijao nekog seljaka za nešto, a to je vazda bilo, i ovaj ga pita „a zašto gazda Tozo ne može“ ovaj bi odgovarao „Iz principa“. Ma seljaci, ko seljaci. prirodna pamet ih tera, pa se i šališe s njega. Namerno idoše da ga pituju za sve i svašta, da bi gi odbio, a onda se smejaše jer je to postala uzrečica u selo i za međusobno šalakanje među njima.
Ljudi nadničili kod gazda Tozu, šta će, moraju. Gladna usta kod kuću. Moranja ne pituju. Radiše i ćutaše, trpeše njegove pridike i pametuvanje, zamerke kojima nema kraja, sitne zahteve koje samo izmišljaše, sad se’vako radi, sad ’nako, kako mu dođe.
Dođe proleć. Kiša udarila pa ne prestaje. Nabujala Morava, luduje. Nit da se izore, nit da se poseje. Od vodu ne mož’ se ni do štale iziđe da se stoka namiri, a kamoli u polje da se otidne. Jedan noć, grmelo, sevalo, polovilo se nebo. Šljivke, kajsije, jabuke....ma do zem se granjke savijale. Mrklina gusta, a vidi se k’o da je dan. Udari grom u veliku Tozinu štalu. Tu sedeše dvaesdva’ bika. Ne zna se koji je lepši. Pored stalu su bili svinjci, i to sedam obora, nanizani jedan na drugi kao ogrlica. U njima, od malečki praci do velikih svinja. Niže toj, u dnu avliju, bejoše štale za konji. Pet konja od sortu, svaki u posebnom delu. To je Toza zvani Princip video u bea svet, pa napravio kude seb. Jedan crni pastuv, mlogo ubav, beše Tozin miljenik. Ali Toza ne beše njegov. Svakog je slušao, ali kad mu ovaj priđe, on pobesni i samo ljuto frkće i mlati s onu crnu glavudžu besno rijući nogom zemlju. Probao je da ga korbačem natera na poslušnost, ali Crni se samo propne i pravo kopitama na Tozu. Otac ga pituje
„Zašto sinko tako? Batina ne uči nikoga. Stoka si ima pamet, osećaj, kao i ljudi. Poštuj to, razumi i će te sluša. Privoljen radi ko’e želi, nateran radi ko’e mora. Vidiš da ne bega, da te ne sluša, da ti na korbač odgovara s njegovi korbači....da oće, ubio bi te s ta kopita, al’ neće luda glavo. Uči si od njega.“
„More, će bude kako ja oću il’ nikako“. Reče besno Toza i korbač zafijuka kroz vazduh uvijajući se oko sjajnog crnog vrata. Kopito prolete na santim od Tozinu glavu.
Sva stoka je tako nervozno reagovala kad im gazda priđe, a životinje znaju. Znaoše i ostali ukućani, i sluge, al’ ćutaše. Taman posla da gazda Tozi kažu kako ga njegov bogatluk ne podnosi i ne ceni. Kučići, i njihovi i skitare, sve begaše podalje kad na njega naiđu. Niz sokak kad si ide, komšijski psi polude od lajanje. Sve gi bela pena na usta iskoči. Ne daj bože da Toza ulegne u nečije dvorište...kuče oće se obesi od bes. Dva-tri put Milutinovi šarovi otkinuše lance. Jedva je Toza uteko. Od tad, stane na kapiju i vika domaćina dok psi laju iz sveg glasa tako da se Tozino dozivanje i ne čuje, no čeljad zna što psi govoru, pa izađu iz kuću.
I tako, u taj noć, raspomami se stoka. Bikovi od stra’ odvališe štrangle sa sve delovima jasli. Grunu ta silina na vrata i razlete se po avliju rušeći sve pred sobom, zaprežna kola, plugove, ograde, klupe, česme. Svinje razvališe vrata od obori pa u beg za bikovima po ulici i komšijskim dvorištima. Konji se prepanuti propeše i časkom vrata popustiše pod jakim konjskim nogama. Uplašena i raspomamljena stoka je mlogo opasna, kao i ljudi. Nikako se stoci tad ne sme prilaziti. Treba ih pustiti da se smire. Kako se Priroda uzjogunila, tako će se i smiroše. Zato im niki i ne prilazi, a svi gledaju kroz pendžeri moleći Boga da ne naiđu u njihovo imanje. Pod kopitima i rogovima stradaše ograde, kapije, bašče, cveće, voćke, leje razvaljene, usevi pogaženi. Stra’je krupnu stoku odveo u polje. Svinje se uglavnom svrteše u susednim avlijama. Znate da su one jako pametne životinjke? Znate, no što no znate. Crna tišina postada sve jača. Ljudi odahnuše....prošla je oluja. Odjedared, tako jako zagrme i munja raspara crnilo da se u čas razdani. Puče nešto jako, ču se strašan urlik. Ljudi se krstu, mole....
Zatim selo utonu u tišinu. Toza izađe na sokak, ide si po taj mrak i zapomaže da ljudi iziđu da mu pomognu u skupljanju stoke. Samo se čula kiša, jaka pa sve selo šušti od njuma. Seljaci polegaše ponovo mrmljajući da neće iz principa da izlegnu u noć.
PS Dobar dan......od jednog gazdu do drugog....naaae*a selo 
....oćeš? 
