(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ISPOD STARE ŠLJIVE...LEPOTA
Još jedan dan je bliži kraju nego početku. Suvonjava figura deda Pere se približava selu laganim korakom. Gumeni opanci pri lakom poljupcu sa zemljom podižu malene guste oblake prašine. Točak kolica koja gura klizi po putu nečujno osim kad naidje na neravninu pa poskoči i držalje motike i ašova zatandrču po metalnom koritu.
Zoranovo oko u prorezu izmedju dve tarabe ugleda poznatu siluetu. Sad će nestati, znao je, pa će se opet pojaviti. I zaista, u oku mu osta samo prazan put i maleni most na uzvišici. Poljski put se penje na most, pa onda malo sidje s njega nastavljajući dalje pravo prema prvim kućama u selu.
Dedin šešir poče da se pomalja u podnožju mosta te smedjokosi dečak potrča do sredine sela.....jedan udarac u zvečku pa trk nazad kući.
Za desetak minuta eto čitave bulumente dečurlije. Posedaše na klupu, opkoliše deda Peru. A on.....tiha sreća na izbrazdanom licu i blag osmeh ....sklopio oči naslonjen na stablo šljive i uživa služajući dečije disanje i glasove koji postaju sve tiši iščekujući. Dok u tom blagom metežu razmišlja o čemu danas da priča Zoran upita
„Deda Pero, zašto most izgleda kao na uzvišici...nije ravan?“
Priča može da počne...
Jednom davno, niko ne panti kad je to bilo....ovuda je išao potok. Zgodno bilo za navadjuvanje, da se opereš, da se konji i krave napoju. A tamo, vidite pored samog potoka gde je sad ona njiva zaparložena...e, tu beše kupinjak i po neko malečko drvo da hlad pravi . Tolko je bila to čista voda da si mog’o slobodno da je piješ, a sva prozirna....ma svako kamenče si mogao u njuma da vidiš kakve je boje. Sve bre bilo šareno to kamenje...pa kad sunce prodje kroz vodu cea potok se preliva od te boje...šareni se, a oni kamenčići se caklu ko ogledalca. Preko potok seljaci napraviše drven most...običan. E, u taj kupinjak su živeli slavuj i slavujica. A li počne april mesec, eto ti njega....doleteo i sam ga čuješ kako noću peva. I tako par noća on doziva svoju dragu da i ona dodje. I eto nje. Misleli ste da slavuji žive na drveće....aaaa ne...oni volu da u žbunje prave gnezda. Tako je to priroda lepo uredila da se oni i ne vidu u grmlje. Ušušore se medju granke i uživaju. E, kad mu dodje slavujica on počne da peva...kasno noću i rano, rano ujutru a ona sluša. To gu on kazuje svoju ljubav. Kažu da je to bilo mnogo lepo...a dete koje je u to vreme rodjeno i svaki noć ga pesma slavuja uspavljuvala.....e, za toj dete kažu da je posebno blagorodno, sve voli i svakoga, sve razume i ljude, i životinje, i ptice i biljke....a kad u to detence pogledaš neka te milina prodje kroz telo...a kad te dete pogleda kao da te skrozira, ko da u teb uidje. I tako, pevao slavuj slavujici ...i mlade imaše, pa odleteše, pa se opet u april vratiše....potok tekao cele godine ali kad oni dodju beše šareniji...kao da oživi. Seljaci su ih voleli, niko ih nije dirao....slavuj je domaćinska ptica jer se uvek vraća na isto mesto, kući....prvo dolazi mužjak pa tek onda ženka. Pričali ljudi kako su te godine dok su oni bivali u taj kupinjak, bile bogate...sve radjalo, stoka bliznila, neje bio grad ni velike suše...ni oluje, ni potopi. Sve je bilo baš kako treba. Deca se radjala zdrava, stariji umirali od staros a ne od boles, pune trpeze, podrumi i ambari....mlogo dobro vreme....a potok šaren teče.
Čuo za taj blagodet jedan bogat čovek čak iz drugi okrug. Malo mu bilo što imao pa je hteo još. Uhvatio slavujicu u zamku i odneo. Turio gu u kavez da mu peva u sobu, da mu udvostruči svojom blagošću imanje ...ona ga samo gledala....gledala...a onda crče a da glas pustila nije. Slavuj je pevao, dozivao...na kraju je, jedan noć, od tugu pesma utihla.
Ujutru, kad seljaci podjoše u polje imaju šta da vide. Potok ga nema....presušio....kamenčici sivi, obični po suvom koritu....nema drvenog mosta....kupinjak ga nema...sve gola zemlja i na njoj stoji ukočeno telo slavuja. Oči staklene upro u nebo...kljun otvoren kao da doziva....izgleda kao živ, a glas ga nema... umreo dozivaući je.
Ostade korito potoka za vek tako suvo i prazno. Ni kupine se nisu obnovile. Mesto njih izrastoše neki šibljaci i divlje travke. Do danas, niko nije u tu njivu zaboo ašov. Seljaci tad odlučiše da naprave opet drveni most preko mrtvog korita i počeše radove al’ samo što su počeli, prvu noć beše oluja i udari ga grom. Al dok je tako sevalo, kažu nekolko nji,što su napolje morali da izadju, da se sve slika kroz blesak pojavljivala...slika kamenog mosta preko potoka i to ne ravnog nego vako...ko ovaj, da se malko uspneš na njega pa onda da silaziš....u luk... i pesma se slavujska čula....kažu, ovam tutnji, seva, duva jak vetar a ovam, most koji peva slavujsku pesmu....čudnovato...i kažu, da se ič plašili nisu dok su gledali, nego da su mir osetili jer je slavuj našao slavujicu....to gi se, kažu, duše zagrlile pa pevaju. Eto, toj su ljudi osetili i ništa nije stradalo od useva od tu oluju. Većaše najstarije glave u selo, pozvaše ove što su most videli i čuli pesmu, sve ih ispitaše da opišu sliku....svi su isto pričali....isto pod konac. Odlučiše da naprave kameni most po njihovoj priči....slavujski most...da večan bude kao i duše njiove. I sad.....nekad, kad je mlogo tiho....noću...mož da čuješ pesmu slavujsku...
Noć se upravo sprema da poljubi dan za laku noć….
”Vreme je da podjemo kući deco….ajde, će ve traže roditelji….će vam brinu majke…nećemo to, je’l da?”
“Nećemo deda Pero” dečiji glasovi zagrliše krošnju stare šljive za laku noć.
