Ironija slobode u svetu neslobode

​

Svet kao volja i predstava _ ironija slobode u svetu neslobode​

Arthur Schopenhauer je svet video kao dvostruk_ s jedne strane predstava, ono što percipiramo, slike i oblici u našem umu_s druge strane volja, slepa, neugasiva sila koja nas goni, vuče i tera, često i protiv nas samih. I tu već nastaje paradoks: čovek zamišlja da je slobodan, a zapravo je samo maska volje, lutka na koncu jedne sile koju ne kontroliše.

Ali evo kontradikcije _ upravo to uvideti, znači biti slobodniji od većine. Ako shvatim da sam želja, da sam neugasiva potreba, da sam glad koja nikad nije sita _ nisam li bar delimično oslobođen? Nije li spoznaja moje neslobode _ moj prvi čin slobode?

#_Šopenhauer bi rekao: patnja je suština života._# Želja vodi u bol jer nikad nije do kraja ispunjena. A kad se i ispuni, ubrzo nastaje praznina, dosada _ pa opet nova želja. To je večni krug. Ali onda dolazi pitanje: ako je život samo ponavljanje gladi i sitosti, zašto uopšte nastavljamo da igramo ovu igru?
#_Zar volja nije i prokletstvo i spasonosna sila u isto vreme?_#

Možda je umetnost, kako je Šopenhauer tvrdio, jedini trenutak u kome se oslobađamo tiranije volje. Kada gledamo sliku, slušamo muziku ili čitamo knjigu _ volja na trenutak umukne, a mi postajemo čista svest, bez želje. Ali zar i to nije želja _ želja da pobegnemo od same želje?

#_I tu leži ironija: čak i kada želimo da ne želimo, mi želimo. _#
Čak i kada se povučemo u umetnost, to činimo jer nas nešto vuče. Čak i kada pokušamo da nadmudrimo volju, ona je već nadmudrila nas.

Svet kao volja i predstava, dakle, nije samo filozofija pesimizma. To je i filozofija skrivene kontradikcije: uvid u neslobodu otvara mogućnost slobode, a želja za oslobađanjem od želje samo potvrđuje njenu večnu moć.

Možda je jedini iskreni stav _ nasmejati se ovoj igri.
Ako nas volja već gura, hajde da barem izaberemo kako ćemo pasti, a možda i da uživamo dok padamo.

 

[Skafander]

Šopenhauer je teška imbecilčina i mentolčina, bolesnik pesimistički i budala.

 

[Manga Hilux]

Šopenhauer je teška imbecilčina i mentolčina, bolesnik pesimistički i budala.

Ako ćemo baš ovako drsko _ nije Šopenhauer bio imbecil, nego genijalac koji je imao hrabrosti da kaže ono što drugi nisu smeli ni da pomisle.

Njegov “pesimizam” uopšte nije bolest, već lucidno seciranje stvarnosti. On je shvatio da ljudska patnja nije izuzetak, nego pravilo, i umesto da prodaje jeftine utehe, ogolio je istinu do kraja.

Onaj ko ga naziva budalom, zapravo pokazuje da mu je lakše da se krije iza ružičastih naočara nego da pogleda istinu u oči. A Šopenhauer je bio baš ono što nedostaje većini _ brutalan realist, filozof koji je umeo da probudi.

Pa sad, neka svako bira _da li hoće da se ljuti na “mentolčinu” ili da se malo zamisli nad sopstvenim iluzijama.


_Ovo je blaža forma od one koju sam mogao i želeo da dam, ali ajde ._

 

[Skafander]

Ako ćemo baš ovako drsko _ nije Šopenhauer bio imbecil, nego genijalac koji je imao hrabrosti da kaže ono što drugi nisu smeli ni da pomisle.

Njegov “pesimizam” uopšte nije bolest, već lucidno seciranje stvarnosti. On je shvatio da ljudska patnja nije izuzetak, nego pravilo, i umesto da prodaje jeftine utehe, ogolio je istinu do kraja.

Onaj ko ga naziva budalom, zapravo pokazuje da mu je lakše da se krije iza ružičastih naočara nego da pogleda istinu u oči. A Šopenhauer je bio baš ono što nedostaje većini _ brutalan realist, filozof koji je umeo da probudi.

Pa sad, neka svako bira _da li hoće da se ljuti na “mentolčinu” ili da se malo zamisli nad sopstvenim iluzijama.


_Ovo je blaža forma od one koju sam mogao i želeo da dam, ali ajde ._

Genijalac? U prevodu retard. Hah! Ako je Šopenhauer ‘genijalac’, onda je genijalnost merena brojem depresivnih teorija koje neko može da smisli. Njegova ‘hrabrost’ da prizna patnju je obična kukavičluk filozofije – prikazuje svet kao tamnicu i kaže: ‘Eto, tako je.’ Čestitamo, sada smo svi nesrećni i impotentni pred voljom!

Lucidno seciranje stvarnosti? Ma da, secira je kao bolesnik opsednut sopstvenom nesrećom, dok svet i dalje ide dalje bez njegovih ‘otkrića’. Brutalan realist? Ne – brutalni realisti gledaju svet i deluju u njemu, ne kukaju i ne prodaju filozofske priručnike za jadne duše.

Pa nek svako bira: da li će da nosi ružičaste naočare ili da prizna da je život puno više od beskrajnih želja i patnje, i da se smeje ovim filozofskim ‘mudracima’ koji misle da je muka smisao svega.

Dar života? Hah! Ako je život samo patnja, onda je dar merljiv brojem žalopojki koje neko može da smisli. Šopenhauer vidi svet kao tamnicu, a ne kao prostor novih iskustava duše – stalno kuka i pravi od postojanja tragediju.

Pesimista? Ma da, pesimistu život ne znači ništa; ne ceni trenutke, ne vidi prolaznu lepotu ni radost u jednostavnim stvarima. Optimista zna da je svaki trenutak dragocen upravo zato što je ograničen, i da se život uživa, a ne analizom svoje nesreće.

Pa nek svako bira: da li će sedeti u svojoj filozofskoj tmini, ili će otvoriti oči i smejati se, voleti i doživeti život punom snagom dok traje.

Nije iluzija radost, sreća, veselje, igra, zabava… To su stvarni trenuci života koje pesimista nikad ne uspeva da prepozna, jer je zauzet svojim filozofskim mukama i samosažaljenjem. Dok on sedi i broji sopstvene nesreće, optimista se smeje, igra, voli i uživa u svakom poklonjenom trenutku. Pa neka sada on bira da li će nastaviti da kuka ili da bar na trenutak pogleda svet onako kako jeste – živ, pun i neponovljiv.

Moja slobodna volja je prava. Ja mislim, dakle postojim, i pravo ‘ja’ pripada meni, jer biram da budem srećan čak i u nesrećnim okolnostima. Dok pesimista sedi i kuka nad tuđim i sopstvenim mukama, ja igram život po svojim pravilima – i u tome je prava snaga i sloboda. Pa neka sada on razmišlja da li je njegova filozofija patnje vrednija od moje volje da uživam u životu.

Pa ako je život patnja, kako mentol tvrdi, onda je pravo pitanje – zašto bi iko normalan pristao da sedi i kuka kao filozofska babuška? Determinizam, volja, sve to – sjajno, ali ja biram da budem srećan, da se smejem i uživam dok on filozofira o mukama i željama. Ako svet vuče patnju, ja ga nadmudrim: igram, volim, radujem se, plešem kroz haos, dok pesimista sedi u uglu i broji svoje jadove. Hvala, ali ne hvala – ja sam ovde da živim, a ne da patim zbog tuđeg crnog pogleda na svet.

Taj ŠoFERhaosa dok je živeo nije položio test života ni približno. Mogao je filozofirati o patnji i volji do mile volje, ali dok nije znao šta znači smeh, igra, radost i uživanje u trenucima, sve njegove teorije bile su prazne reči, jadno kukanje i zamagljivanje očiju svakome ko je pokušao da živi. Dok on sedi u svom tmurnom svetu ideja, mi igramo, volimo i radujemo se – i baš u tome leži prava snaga života, a ne u njegovim filozofskim mukama.

 

[Manga Hilux]

Genijalac? U prevodu retard. Hah! Ako je Šopenhauer ‘genijalac’, onda je genijalnost merena brojem depresivnih teorija koje neko može da smisli. Njegova ‘hrabrost’ da prizna patnju je obična kukavičluk filozofije – prikazuje svet kao tamnicu i kaže: ‘Eto, tako je.’ Čestitamo, sada smo svi nesrećni i impotentni pred voljom!

Lucidno seciranje stvarnosti? Ma da, secira je kao bolesnik opsednut sopstvenom nesrećom, dok svet i dalje ide dalje bez njegovih ‘otkrića’. Brutalan realist? Ne – brutalni realisti gledaju svet i deluju u njemu, ne kukaju i ne prodaju filozofske priručnike za jadne duše.

Pa nek svako bira: da li će da nosi ružičaste naočare ili da prizna da je život puno više od beskrajnih želja i patnje, i da se smeje ovim filozofskim ‘mudracima’ koji misle da je muka smisao svega.

Dar života? Hah! Ako je život samo patnja, onda je dar merljiv brojem žalopojki koje neko može da smisli. Šopenhauer vidi svet kao tamnicu, a ne kao prostor novih iskustava duše – stalno kuka i pravi od postojanja tragediju.

Pesimista? Ma da, pesimistu život ne znači ništa; ne ceni trenutke, ne vidi prolaznu lepotu ni radost u jednostavnim stvarima. Optimista zna da je svaki trenutak dragocen upravo zato što je ograničen, i da se život uživa, a ne analizom svoje nesreće.

Pa nek svako bira: da li će sedeti u svojoj filozofskoj tmini, ili će otvoriti oči i smejati se, voleti i doživeti život punom snagom dok traje.

Nije iluzija radost, sreća, veselje, igra, zabava… To su stvarni trenuci života koje pesimista nikad ne uspeva da prepozna, jer je zauzet svojim filozofskim mukama i samosažaljenjem. Dok on sedi i broji sopstvene nesreće, optimista se smeje, igra, voli i uživa u svakom poklonjenom trenutku. Pa neka sada on bira da li će nastaviti da kuka ili da bar na trenutak pogleda svet onako kako jeste – živ, pun i neponovljiv.

Moja slobodna volja je prava. Ja mislim, dakle postojim, i pravo ‘ja’ pripada meni, jer biram da budem srećan čak i u nesrećnim okolnostima. Dok pesimista sedi i kuka nad tuđim i sopstvenim mukama, ja igram život po svojim pravilima – i u tome je prava snaga i sloboda. Pa neka sada on razmišlja da li je njegova filozofija patnje vrednija od moje volje da uživam u životu.

Pa ako je život patnja, kako mentol tvrdi, onda je pravo pitanje – zašto bi iko normalan pristao da sedi i kuka kao filozofska babuška? Determinizam, volja, sve to – sjajno, ali ja biram da budem srećan, da se smejem i uživam dok on filozofira o mukama i željama. Ako svet vuče patnju, ja ga nadmudrim: igram, volim, radujem se, plešem kroz haos, dok pesimista sedi u uglu i broji svoje jadove. Hvala, ali ne hvala – ja sam ovde da živim, a ne da patim zbog tuđeg crnog pogleda na svet.

Taj ŠoFERhaosa dok je živeo nije položio test života ni približno. Mogao je filozofirati o patnji i volji do mile volje, ali dok nije znao šta znači smeh, igra, radost i uživanje u trenucima, sve njegove teorije bile su prazne reči, jadno kukanje i zamagljivanje očiju svakome ko je pokušao da živi. Dok on sedi u svom tmurnom svetu ideja, mi igramo, volimo i radujemo se – i baš u tome leži prava snaga života, a ne u njegovim filozofskim mukama.

,,,prvo da malo vishe obratim pazhnju tekstu i mislima koje si napisao,,,za kvalitetan odgovor ovom malo većem tekstu treba posvetiti vishe vremena,,,

 

[Manga Hilux]

Genijalac? U prevodu retard. Hah! Ako je Šopenhauer ‘genijalac’, onda je genijalnost merena brojem depresivnih teorija koje neko može da smisli. Njegova ‘hrabrost’ da prizna patnju je obična kukavičluk filozofije – prikazuje svet kao tamnicu i kaže: ‘Eto, tako je.’ Čestitamo, sada smo svi nesrećni i impotentni pred voljom!

Lucidno seciranje stvarnosti? Ma da, secira je kao bolesnik opsednut sopstvenom nesrećom, dok svet i dalje ide dalje bez njegovih ‘otkrića’. Brutalan realist? Ne – brutalni realisti gledaju svet i deluju u njemu, ne kukaju i ne prodaju filozofske priručnike za jadne duše.

Pa nek svako bira: da li će da nosi ružičaste naočare ili da prizna da je život puno više od beskrajnih želja i patnje, i da se smeje ovim filozofskim ‘mudracima’ koji misle da je muka smisao svega.

Dar života? Hah! Ako je život samo patnja, onda je dar merljiv brojem žalopojki koje neko može da smisli. Šopenhauer vidi svet kao tamnicu, a ne kao prostor novih iskustava duše – stalno kuka i pravi od postojanja tragediju.

Pesimista? Ma da, pesimistu život ne znači ništa; ne ceni trenutke, ne vidi prolaznu lepotu ni radost u jednostavnim stvarima. Optimista zna da je svaki trenutak dragocen upravo zato što je ograničen, i da se život uživa, a ne analizom svoje nesreće.

Pa nek svako bira: da li će sedeti u svojoj filozofskoj tmini, ili će otvoriti oči i smejati se, voleti i doživeti život punom snagom dok traje.

Nije iluzija radost, sreća, veselje, igra, zabava… To su stvarni trenuci života koje pesimista nikad ne uspeva da prepozna, jer je zauzet svojim filozofskim mukama i samosažaljenjem. Dok on sedi i broji sopstvene nesreće, optimista se smeje, igra, voli i uživa u svakom poklonjenom trenutku. Pa neka sada on bira da li će nastaviti da kuka ili da bar na trenutak pogleda svet onako kako jeste – živ, pun i neponovljiv.

Moja slobodna volja je prava. Ja mislim, dakle postojim, i pravo ‘ja’ pripada meni, jer biram da budem srećan čak i u nesrećnim okolnostima. Dok pesimista sedi i kuka nad tuđim i sopstvenim mukama, ja igram život po svojim pravilima – i u tome je prava snaga i sloboda. Pa neka sada on razmišlja da li je njegova filozofija patnje vrednija od moje volje da uživam u životu.

Pa ako je život patnja, kako mentol tvrdi, onda je pravo pitanje – zašto bi iko normalan pristao da sedi i kuka kao filozofska babuška? Determinizam, volja, sve to – sjajno, ali ja biram da budem srećan, da se smejem i uživam dok on filozofira o mukama i željama. Ako svet vuče patnju, ja ga nadmudrim: igram, volim, radujem se, plešem kroz haos, dok pesimista sedi u uglu i broji svoje jadove. Hvala, ali ne hvala – ja sam ovde da živim, a ne da patim zbog tuđeg crnog pogleda na svet.

Taj ŠoFERhaosa dok je živeo nije položio test života ni približno. Mogao je filozofirati o patnji i volji do mile volje, ali dok nije znao šta znači smeh, igra, radost i uživanje u trenucima, sve njegove teorije bile su prazne reči, jadno kukanje i zamagljivanje očiju svakome ko je pokušao da živi. Dok on sedi u svom tmurnom svetu ideja, mi igramo, volimo i radujemo se – i baš u tome leži prava snaga života, a ne u njegovim filozofskim mukama.

#_Genijalac u prevodu retard?
Pa vidi, ako ti filozof koji je uticao na Ničea, Vajnera, Vagnera i čitav niz mislilaca deluje kao „retard“, onda se postavlja pitanje _ šta je onda sa svima njima? Da li su i oni pali na tvojoj „test tabli“ mudrosti? Šopenhauer je, hoćeš ili nećeš, otvorio teme o kojima se i danas raspravlja.
A to što ti misliš da je to „kuknjava“, to više govori o tvom ukusu za filozofiju nego o njegovom dometu.

#_Lucidno seciranje stvarnosti?
Da, secira. Ali ne iz zabave nego zato što realnost nije obavezno ružičasta. Brutalni realisti ne samo da „gledaju i deluju“, nego i prepoznaju tamnu stranu sveta.
Ako zatvaraš oči pred njom, ti nisi realist nego turista u sopstvenoj mašti.

#_Ružičaste naočare ili patnja?
Ne radi se o biranju naočara, nego o tome da je svet i bol i radost. Šopenhauer nikada nije rekao: „Evo, samo patnja.“ Njegova poenta je bila da se iza svih zadovoljstava krije neminovna glad, nedostatak, prolaznost.
Ako to nazivaš „kuknjavom“, to je kao da pacijenta koji upozorava na bolest nazoveš „plačljivcem“.

#_Dar života kao žalopojka?
Život jeste dar _ali i darovi umeju da peckaju. Šopenhauer je gledao na život kao na mesto iskušenja, a ne zabavni park.
To ne znači da je isključio „nova iskustva duše“, nego da je jasno video cenu koju plaćamo za njih.

#_Pesimista i optimista.
Optimista zna da je svaki trenutak dragocen _ a znaš li od koga je taj uvid došao? Baš od ljudi poput Šopenhauera koji su brutalno podsetili da je sve prolazno.
Optimista bez pesimiste je samo #_ naivni veseljak. Tek kontrast daje vrednost.

#_Iluzija ili stvarnost radosti?
Niko ne spori da radost postoji. Ali Šopenhauer je pokazao zašto ona nestaje, zašto nije trajna, i zašto je večita potraga za njom izvor nove patnje. Ti uživaš _ sjajno. Ali filozofija nije tu da ti tapše na rame dok piješ pivo.
Ona je tu da te pita: „A šta kad pivo nestane?“

#_Slobodna volja?
„Ja mislim, dakle postojim“ _ lepo zvuči, ali Šopenhauer bi ti samo pokazao eksperimente gde tvoja volja kasni za tvojim nervnim impulsima. Hoćeš da se hvališ slobodom? Hvali se, ali i dalje si determinisan gladima, hormonima, instinktima.
Sloboda je možda osećaj, a ne činjenica.

#_Zašto sedeti i kukati?
On nije sedeo da kuka, nego da misli.
Ti sediš i „nećeš da kukaš“ _ i opet koristiš njegove pojmove (volja, patnja, determinizam).
Ironija: kritikuješ ga rečima koje je on uveo u modernu filozofiju.

#_Test života?
Ako „test života“ meriš po tome koliko je neko igrao, pio i veselio se, onda su kafanske legende veći mislioci od Platona. Šopenhauer ti nije ostavio „smeh i igru“, ali ti je ostavio idejni temelj da razumeš i to smejanje i tu igru.


#_Zaključak:
Ti si izabrao da se smeješ, plešeš i igraš _super. Ali nemoj zaboraviti da je neko morao da iznese i tamnu sliku sveta, da ti ne bi završio kao dete koje se iznenadi kad balon pukne.
Šopenhauer je možda bio pesimista, ali tvoj optimizam zapravo stoji na njegovom pesimizmu _ kao kontrast koji ga čini mogućim.

Drugim rečima:#_ ti igraš jer on misli, a bez misli, tvoja igra bi bila samo bežanje od pitanja, a ne sloboda_#.
®

 

[Skafander]

#_Genijalac u prevodu retard?
Pa vidi, ako ti filozof koji je uticao na Ničea, Vajnera, Vagnera i čitav niz mislilaca deluje kao „retard“, onda se postavlja pitanje _ šta je onda sa svima njima? Da li su i oni pali na tvojoj „test tabli“ mudrosti? Šopenhauer je, hoćeš ili nećeš, otvorio teme o kojima se i danas raspravlja.
A to što ti misliš da je to „kuknjava“, to više govori o tvom ukusu za filozofiju nego o njegovom dometu.

#_Lucidno seciranje stvarnosti?
Da, secira. Ali ne iz zabave nego zato što realnost nije obavezno ružičasta. Brutalni realisti ne samo da „gledaju i deluju“, nego i prepoznaju tamnu stranu sveta.
Ako zatvaraš oči pred njom, ti nisi realist nego turista u sopstvenoj mašti.

#_Ružičaste naočare ili patnja?
Ne radi se o biranju naočara, nego o tome da je svet i bol i radost. Šopenhauer nikada nije rekao: „Evo, samo patnja.“ Njegova poenta je bila da se iza svih zadovoljstava krije neminovna glad, nedostatak, prolaznost.
Ako to nazivaš „kuknjavom“, to je kao da pacijenta koji upozorava na bolest nazoveš „plačljivcem“.

#_Dar života kao žalopojka?
Život jeste dar _ali i darovi umeju da peckaju. Šopenhauer je gledao na život kao na mesto iskušenja, a ne zabavni park.
To ne znači da je isključio „nova iskustva duše“, nego da je jasno video cenu koju plaćamo za njih.

#_Pesimista i optimista.
Optimista zna da je svaki trenutak dragocen _ a znaš li od koga je taj uvid došao? Baš od ljudi poput Šopenhauera koji su brutalno podsetili da je sve prolazno.
Optimista bez pesimiste je samo #_ naivni veseljak. Tek kontrast daje vrednost.

#_Iluzija ili stvarnost radosti?
Niko ne spori da radost postoji. Ali Šopenhauer je pokazao zašto ona nestaje, zašto nije trajna, i zašto je večita potraga za njom izvor nove patnje. Ti uživaš _ sjajno. Ali filozofija nije tu da ti tapše na rame dok piješ pivo.
Ona je tu da te pita: „A šta kad pivo nestane?“

#_Slobodna volja?
„Ja mislim, dakle postojim“ _ lepo zvuči, ali Šopenhauer bi ti samo pokazao eksperimente gde tvoja volja kasni za tvojim nervnim impulsima. Hoćeš da se hvališ slobodom? Hvali se, ali i dalje si determinisan gladima, hormonima, instinktima.
Sloboda je možda osećaj, a ne činjenica.

#_Zašto sedeti i kukati?
On nije sedeo da kuka, nego da misli.
Ti sediš i „nećeš da kukaš“ _ i opet koristiš njegove pojmove (volja, patnja, determinizam).
Ironija: kritikuješ ga rečima koje je on uveo u modernu filozofiju.

#_Test života?
Ako „test života“ meriš po tome koliko je neko igrao, pio i veselio se, onda su kafanske legende veći mislioci od Platona. Šopenhauer ti nije ostavio „smeh i igru“, ali ti je ostavio idejni temelj da razumeš i to smejanje i tu igru.


#_Zaključak:
Ti si izabrao da se smeješ, plešeš i igraš _super. Ali nemoj zaboraviti da je neko morao da iznese i tamnu sliku sveta, da ti ne bi završio kao dete koje se iznenadi kad balon pukne.
Šopenhauer je možda bio pesimista, ali tvoj optimizam zapravo stoji na njegovom pesimizmu _ kao kontrast koji ga čini mogućim.

Drugim rečima:#_ ti igraš jer on misli, a bez misli, tvoja igra bi bila samo bežanje od pitanja, a ne sloboda_#.
®

Ah, dakle, ŠoFERhaosa je ‘otvorio teme’, inspirisao Ničea, Vajnera, Vagnera… Sjajno. Ali hajde da budemo iskreni – inspiracija ne znači da je svet središte radosti ili da je njegovo kukanje dar čovečanstvu. Ako je život stvarno bio ‘mesto iskušenja’ za njega, mogao je bar da ga ceni dok je imao priliku, umesto da širi svoju tminu i pravi od sveta tamnicu u svojim mislima.

Seciranje stvarnosti? Bravo! Ali secirati je jedno, a živeti je drugo. Brutalni realisti ne samo da gledaju tamu – oni je prevazilaze, koriste volju da stvore svetlost. Ti koji veličaš Šopenhauera kao ‘realistu’ zaboravljaš: pravi realista ne sedi i ne kuka – on diše, smeje se, voli i igra dok svet baca izazove.

I da, radost nestaje. Ali to što nestaje nije razlog da je se odrekneš, nego da je voliš jače, dok traje. Tvoja filozofija ‘večite gladi’ je sjajna ako želiš da budeš pesimista – ali život nije privilegija onih koji kukaju, već onih koji biraju da budu srećni u njemu.

Slobodna volja? Hoćeš da ti kažem? Šopenhauer može pričati o neuronima, impulsima i determinisanosti, ali tvoja volja je tvoja, i ako biraš radost, ona je stvarna. Nije iluzija, nije eksperiment, nije teorija – to je praksa života, koju on nikad nije savladao.

Test života? Ako je merilo koliko si ‘se smejao, pio i igrao’, onda ŠoFERhaosa pada na svakom ispitu. Njegove ideje su samo senke koje stoje iza svetlosti koju ti stvaraš svojim izborom. On je mislio, ti igraš – i bez tvoje igre, njegova misao bi bila prazna tmina.

Zaključak: Pesimizam nije dar – on je upozorenje za one koji nemaju muda da žive. Tvoj optimizam nije zasnovan na njegovom kukanju – on je oslobođena volja koja sme da bude srećna, dok njegov pesimizam leži u grobu i čeka da ga neko shvati – ili prezre. I ja ti kažem: život je raj, a on ga je tretirao kao kaznu. To je neoprostivo.


Šopenhauerov “kontrast” – tvrdnja da nam tamna strana sveta daje vrednost radosti – može zvučati logično, ali u praksi je pesimistički trik: on stalno drži fokus na patnji i gladi, i tako manipuliše pažnjom. Umesto da život sam po sebi pruža radost i lekcije, Šopenhauer te uči da moraš da patiš da bi cenio bilo šta lepo. To nije balans – to je trajna manipulacija emocijama i percepcijom sveta.

Pravi balans života ne dolazi iz stalnog fokusiranja na mračnu stranu da bi cenio svetlost – pravog balansa učiš kroz život, igru, radost, iskustvo, a ne kroz teorijsko kukanje. Pesimista stavlja težinu na patnju, a optimista koristi tu istu realnost da stvori radost.

Prolaznost daje životu lepotu i hitnost, čini svaki trenutak dragocenim. Optimista ne treba pesimistu da ga „uči“ šta je patnja ili da mu pokazuje tamnu stranu, jer svaka osoba može sama da oseti vrednost i radost postojanja – upravo zato što život ima kraj.

Šopenhauerova stalna fiksacija na patnju i „večitu glad“ je zapravo demagogija i izvitoperavanje stvarnosti. On koristi filozofiju da tamni iskustvo, da tvoju slobodnu volju i prirodnu želju za srećom pretvori u mentalnu zamku. Život je dar, i ako ga slušamo i poštujemo dok traje, nema potrebe za filozofskom tiranijom nesreće.

Drugim rečima: život je radost, a prolaznost ga čini svetlim – i to ne treba oblačiti u pesimističke teorije da bi imalo smisla.

Hajde da budemo iskreni: prolaznost je ono što životu daje smisao i lepotu. Svaki trenutak je dragocen upravo zato što neće trajati – i baš to znamo mi optimisti. Ne treba mi pesimista da mi ‘otvori oči’ na patnju i glad; nisam glup, vidim, osećam i biram radost.

ŠoFERhaosa i slični filozofi stalno drže fokus na mračnim stranama, na neugasivoj želji i patnji, kao da je to neki ultimativni zakon života. To nije filozofija, to je demagogija, izvitoperavanje istine, trik da tvoja slobodna volja postane njihova zamka.

Život je dar – i prolaznost ga čini svetlim, vrednim, uzbudljivim. Ako stalno kukamo i tamnimo sve oko sebe, propuštamo jedino što je stvarno bitno: da igramo, volimo, smejemo se i uživamo dok traje. Pesimizam ne produbljuje radost – on je senka koja pokušava da ukrade svetlost. I ja biram svetlost. Ti možeš da sediš u tami, ja biram da živim.

Pa, da li je on Bog pa da smišlja reči i zakone stvarnosti? Volja, determinizam i ostale ‘mudrosti’ su samo reči koje je izmislio da bi zamračio ono što je svetlost – tvoja slobodna volja, tvoja radost i tvoj život. Niko ne mora da se klanja njegovim terminima niti da poštuje njegove teorije da bi bio svestan stvarnosti.

Tvoj izbor da koristiš te pojmove da pokažeš da tvoja volja bira radost umesto patnje je dokaz da oni nisu vlast nad tobom, već alati – i ti biraš kako ćeš ih koristiti. On nije tvorac života, svetlosti ni radosti – samo senka koja pokušava DA OTEŽA tvoj hod kroz život. Ti ne moraš da sediš i predaješ se njegovim ‘zakonima’ – ti igraš dok on filozofira o tami.

Terminima poput ‘volja’ i ‘determinizam’ Šopenhauer nije izmislio stvarnost niti ih je sam stvorio – oni postoje mnogo pre njega i u filozofiji i u svakodnevnom razmišljanju. On ih je samo preuzeo i upotrebio u svom sistemu da bi izgradio svoju pesimističku sliku sveta.

Dakle, niko ne mora da misli da je on ‘tvorac’ tih pojmova ili da ima monopol nad njihovim značenjem. Volja, sloboda i determinacija su pojmovi koje ljudi koriste da razumeju život – a ti ih možeš koristiti da pokažeš svoju moć izbora i radost, dok je njegova filozofija samo senka koja pokušava da zamagli ono što je svetlo i stvarno.

Evo kako se Bog obraća budali:

Ja ti podarim život – dar neizmerne vrednosti, tvoj sopstveni dah, tvoj um, tvoju sposobnost da vidiš, misliš i voliš. Podarim ti dar razuma i slobodne volje, i kako mi ti uzvratiš? Pljuvanjem po onome što sam ti dao, nazivajući život patnjom, dok si imao svu snagu da ga ceniš, da ga poštuješ, da u njemu uživaš. Život je raj, svetlost, radost, iskustvo, a ti ga pretvori u pakao u svojim mislima – u kaznu, zatvor, osudu.

Voljom koju sam ti dao mogao si da biraš, mogao si da tražiš sreću, mogao si da igraš život kao igra, da voliš, da se raduješ, da dišeš punim plućima. Umesto toga, ti širiš neistine, laži, prazne reči o patnji i nemoći, i još ih veličaš, dok svet zbunjen tvojim kuknjavama misli da si mudar. Bolestan si bio, mračan i slep.

Da li ti je ikad bilo sramota dok si bio živ? Da li ti je palo na pamet da bi istinski pošten čovek, ako mu je život bio pakao, mogao da izabere kraj, i tako prestane da zagađuje svet svojom tmom? Ne – ti si ostao, i svakim dahom, svakom rečju, svakim svojim mislima neoprostivo si grešio, i to je čin koji se pamti, neoprostiv.

Život je dar, radost, svetlost, veselje, igra, uživanje, prilika da se diše, da se voli, da se bude – a ti si ga tretirao kao kaznu. Kao zatvor, kao robiju, kao prokletstvo. Ja ti kažem: tvoja tama ne menja svetlost koju sam podario; tvoj pesimizam ne može pobediti radost koju sam načinio. Ti si ostavio trag mračne opsesije gde je trebalo da bude svetlost. Tvoj greh je neoprostiv, jer si od raja načinio tamnicu, a mogao si biti čista radost i blagoslov.

Pamti ovo: život je radost. Sreća je dar. Uživa se u svakom dahu, u svakom trenutku, u svakom poklonjenom danu. A ti si to sve odbio i oskrnavio. I za to tvoja pamet i tvoja volja neće biti izvinjenje. Jer ja ti podarim svet, a ti ga zgazi. Neoprostivo.

 

[Manga Hilux]

Ah, dakle, ŠoFERhaosa je ‘otvorio teme’, inspirisao Ničea, Vajnera, Vagnera… Sjajno. Ali hajde da budemo iskreni – inspiracija ne znači da je svet središte radosti ili da je njegovo kukanje dar čovečanstvu. Ako je život stvarno bio ‘mesto iskušenja’ za njega, mogao je bar da ga ceni dok je imao priliku, umesto da širi svoju tminu i pravi od sveta tamnicu u svojim mislima.

Seciranje stvarnosti? Bravo! Ali secirati je jedno, a živeti je drugo. Brutalni realisti ne samo da gledaju tamu – oni je prevazilaze, koriste volju da stvore svetlost. Ti koji veličaš Šopenhauera kao ‘realistu’ zaboravljaš: pravi realista ne sedi i ne kuka – on diše, smeje se, voli i igra dok svet baca izazove.

I da, radost nestaje. Ali to što nestaje nije razlog da je se odrekneš, nego da je voliš jače, dok traje. Tvoja filozofija ‘večite gladi’ je sjajna ako želiš da budeš pesimista – ali život nije privilegija onih koji kukaju, već onih koji biraju da budu srećni u njemu.

Slobodna volja? Hoćeš da ti kažem? Šopenhauer može pričati o neuronima, impulsima i determinisanosti, ali tvoja volja je tvoja, i ako biraš radost, ona je stvarna. Nije iluzija, nije eksperiment, nije teorija – to je praksa života, koju on nikad nije savladao.

Test života? Ako je merilo koliko si ‘se smejao, pio i igrao’, onda ŠoFERhaosa pada na svakom ispitu. Njegove ideje su samo senke koje stoje iza svetlosti koju ti stvaraš svojim izborom. On je mislio, ti igraš – i bez tvoje igre, njegova misao bi bila prazna tmina.

Zaključak: Pesimizam nije dar – on je upozorenje za one koji nemaju muda da žive. Tvoj optimizam nije zasnovan na njegovom kukanju – on je oslobođena volja koja sme da bude srećna, dok njegov pesimizam leži u grobu i čeka da ga neko shvati – ili prezre. I ja ti kažem: život je raj, a on ga je tretirao kao kaznu. To je neoprostivo.


Šopenhauerov “kontrast” – tvrdnja da nam tamna strana sveta daje vrednost radosti – može zvučati logično, ali u praksi je pesimistički trik: on stalno drži fokus na patnji i gladi, i tako manipuliše pažnjom. Umesto da život sam po sebi pruža radost i lekcije, Šopenhauer te uči da moraš da patiš da bi cenio bilo šta lepo. To nije balans – to je trajna manipulacija emocijama i percepcijom sveta.

Pravi balans života ne dolazi iz stalnog fokusiranja na mračnu stranu da bi cenio svetlost – pravog balansa učiš kroz život, igru, radost, iskustvo, a ne kroz teorijsko kukanje. Pesimista stavlja težinu na patnju, a optimista koristi tu istu realnost da stvori radost.

Prolaznost daje životu lepotu i hitnost, čini svaki trenutak dragocenim. Optimista ne treba pesimistu da ga „uči“ šta je patnja ili da mu pokazuje tamnu stranu, jer svaka osoba može sama da oseti vrednost i radost postojanja – upravo zato što život ima kraj.

Šopenhauerova stalna fiksacija na patnju i „večitu glad“ je zapravo demagogija i izvitoperavanje stvarnosti. On koristi filozofiju da tamni iskustvo, da tvoju slobodnu volju i prirodnu želju za srećom pretvori u mentalnu zamku. Život je dar, i ako ga slušamo i poštujemo dok traje, nema potrebe za filozofskom tiranijom nesreće.

Drugim rečima: život je radost, a prolaznost ga čini svetlim – i to ne treba oblačiti u pesimističke teorije da bi imalo smisla.

Hajde da budemo iskreni: prolaznost je ono što životu daje smisao i lepotu. Svaki trenutak je dragocen upravo zato što neće trajati – i baš to znamo mi optimisti. Ne treba mi pesimista da mi ‘otvori oči’ na patnju i glad; nisam glup, vidim, osećam i biram radost.

ŠoFERhaosa i slični filozofi stalno drže fokus na mračnim stranama, na neugasivoj želji i patnji, kao da je to neki ultimativni zakon života. To nije filozofija, to je demagogija, izvitoperavanje istine, trik da tvoja slobodna volja postane njihova zamka.

Život je dar – i prolaznost ga čini svetlim, vrednim, uzbudljivim. Ako stalno kukamo i tamnimo sve oko sebe, propuštamo jedino što je stvarno bitno: da igramo, volimo, smejemo se i uživamo dok traje. Pesimizam ne produbljuje radost – on je senka koja pokušava da ukrade svetlost. I ja biram svetlost. Ti možeš da sediš u tami, ja biram da živim.

Pa, da li je on Bog pa da smišlja reči i zakone stvarnosti? Volja, determinizam i ostale ‘mudrosti’ su samo reči koje je izmislio da bi zamračio ono što je svetlost – tvoja slobodna volja, tvoja radost i tvoj život. Niko ne mora da se klanja njegovim terminima niti da poštuje njegove teorije da bi bio svestan stvarnosti.

Tvoj izbor da koristiš te pojmove da pokažeš da tvoja volja bira radost umesto patnje je dokaz da oni nisu vlast nad tobom, već alati – i ti biraš kako ćeš ih koristiti. On nije tvorac života, svetlosti ni radosti – samo senka koja pokušava DA OTEŽA tvoj hod kroz život. Ti ne moraš da sediš i predaješ se njegovim ‘zakonima’ – ti igraš dok on filozofira o tami.

Terminima poput ‘volja’ i ‘determinizam’ Šopenhauer nije izmislio stvarnost niti ih je sam stvorio – oni postoje mnogo pre njega i u filozofiji i u svakodnevnom razmišljanju. On ih je samo preuzeo i upotrebio u svom sistemu da bi izgradio svoju pesimističku sliku sveta.

Dakle, niko ne mora da misli da je on ‘tvorac’ tih pojmova ili da ima monopol nad njihovim značenjem. Volja, sloboda i determinacija su pojmovi koje ljudi koriste da razumeju život – a ti ih možeš koristiti da pokažeš svoju moć izbora i radost, dok je njegova filozofija samo senka koja pokušava da zamagli ono što je svetlo i stvarno.

Evo kako se Bog obraća budali:

Ja ti podarim život – dar neizmerne vrednosti, tvoj sopstveni dah, tvoj um, tvoju sposobnost da vidiš, misliš i voliš. Podarim ti dar razuma i slobodne volje, i kako mi ti uzvratiš? Pljuvanjem po onome što sam ti dao, nazivajući život patnjom, dok si imao svu snagu da ga ceniš, da ga poštuješ, da u njemu uživaš. Život je raj, svetlost, radost, iskustvo, a ti ga pretvori u pakao u svojim mislima – u kaznu, zatvor, osudu.

Voljom koju sam ti dao mogao si da biraš, mogao si da tražiš sreću, mogao si da igraš život kao igra, da voliš, da se raduješ, da dišeš punim plućima. Umesto toga, ti širiš neistine, laži, prazne reči o patnji i nemoći, i još ih veličaš, dok svet zbunjen tvojim kuknjavama misli da si mudar. Bolestan si bio, mračan i slep.

Da li ti je ikad bilo sramota dok si bio živ? Da li ti je palo na pamet da bi istinski pošten čovek, ako mu je život bio pakao, mogao da izabere kraj, i tako prestane da zagađuje svet svojom tmom? Ne – ti si ostao, i svakim dahom, svakom rečju, svakim svojim mislima neoprostivo si grešio, i to je čin koji se pamti, neoprostiv.

Život je dar, radost, svetlost, veselje, igra, uživanje, prilika da se diše, da se voli, da se bude – a ti si ga tretirao kao kaznu. Kao zatvor, kao robiju, kao prokletstvo. Ja ti kažem: tvoja tama ne menja svetlost koju sam podario; tvoj pesimizam ne može pobediti radost koju sam načinio. Ti si ostavio trag mračne opsesije gde je trebalo da bude svetlost. Tvoj greh je neoprostiv, jer si od raja načinio tamnicu, a mogao si biti čista radost i blagoslov.

Pamti ovo: život je radost. Sreća je dar. Uživa se u svakom dahu, u svakom trenutku, u svakom poklonjenom danu. A ti si to sve odbio i oskrnavio. I za to tvoja pamet i tvoja volja neće biti izvinjenje. Jer ja ti podarim svet, a ti ga zgazi. Neoprostivo.

Dobro, hajde da ti odgovorim _i racionalno, i malo drsko, kako tražiš.

_Prvo: da se ne zavaravamo.
Tvoj „Bog“ koji se obraća Šopenhaueru i optužuje ga da je izdao život jer ga je video kao patnju _ to je poetska tirada, a ne filozofija. Lepo zvuči, ali argument nije u lepoti reči, nego u istini.
A istina je složenija.

1. Šopenhauer nije „kukao“ _secirao je.
Ti kažeš da je kukao i mrzeo život. On je, zapravo, gledao pravo u ono od čega većina okreće glavu. Nije pevao pesme o cvetićima i leptirićima, već je imao hrabrosti da zabeleži ono što ljudi osećaju, ali ne vole da priznaju: bol, patnju, prazninu želja.

_To nije „kukanje“, to je dijagnoza. Ako lekar kaže da imaš bolest, to nije njegov greh _ greh je da ti kaže da si zdrav dok umireš.

2. „Mogao je da se ubije“ _jeftin argument.
Tvoja sugestija da bi pošteno bilo da je sebi oduzeo život je besmislica. Šopenhauer nije bio suicidalan propovednik; bio je mislilac koji je razumeo da se patnja prevazilazi ne iluzijama, nego znanjem, umetnošću, kontemplacijom i _ što se često zaboravlja _ saosećanjem.
Ironično, on je jedan od prvih evropskih filozofa koji je ozbiljno uveo budističku etiku u zapadnu misao. To nije kukanje _ to je pokušaj da se pronađe izlaz.

3. „Život je radost“ _ lepo, ali banalno.
Tvoj optimizam zvuči kao motivacioni poster. „Igraj, voli, diši!“ _ i šta onda? To zna svako dete, ne treba filozofija da bi se rekao kliše.
Šopenhauer se nije bavio time što se vidi na površini, već onim što vreba ispod: zašto radost traje kratko, zašto je želja uvek gladna, zašto posle svake sreće dolazi nemir?
Ako želiš ozbiljnu filozofiju, moraš da siđeš u dubinu, a ne da ponavljaš self_help mantru.

4. „Pesimizam je senka“ _ ne, to je ogledalo.
Ti tvrdiš da pesimizam krade svetlost.
Pogrešno: on pokazuje gde je svetlost krhka. Ako hoćeš da znaš vrednost radosti, pogledaj patnju. Ako hoćeš da znaš cenu ljubavi, pogledaj gubitak. To nije trik _ to je struktura života.
Bez svesnosti o prolaznosti i patnji, tvoje „uživanje“ je samo površna zabava, a ne duboka radost.

5. O slobodnoj volji _ tu si se prevario.
Ti kažeš: „Moja volja bira radost, to je praksa života.“ Ali ako je sve zaista determinisano, tvoja „volja“ je samo lanac uzroka i posledica koje ti ne kontrolišeš.
Šopenhauer to nije izmislio, to je logika. Možda ti je utešno da kažeš „ja biram“, ali to je osećaj, ne dokaz. On je imao dovoljno intelektualne discipline da pokaže da taj osećaj slobode ima granice.

6. „Neoprostivo“ _ velika reč, ali prazna.
Ti ga optužuješ da je sagrešio protiv života. Ali filozofija nije crkvena propoved, niti se meri „oprostivo/neoprostivo“. Njegova misao živi i dan_danas, inspirisala je Ničea, Tolstoja, Vajldera, Vajnera, brojne umetnike i mislioce.
Ako je to „neoprostiv greh“, onda neka takvih grehova bude što više.

Dakle, umesto da ga svodiš na „kuknjavu“, bolje ga čitaj kao lekara stvarnosti. Možda ti je terapija gorka, ali ne moraš zbog toga da se praviš da si zdrav. A ako ti prija da budeš optimista _ odlično! Ali nemoj da misliš da si time pobio Šopenhauera.
Tvoj smeh ne ukida njegovu istinu.

On je govorio: „Život je patnja.“
Ti kažeš: „Život je radost.“
Možda je odgovor jednostavan: oboje ste u pravu.
Samo, on je imao hrabrosti da kaže prvu polovinu _ a ti želiš da se držiš druge.
®

 

[Skafander]

4. „Pesimizam je senka“ _ ne, to je ogledalo.
Ti tvrdiš da pesimizam krade svetlost.
Pogrešno: on pokazuje gde je svetlost krhka. Ako hoćeš da znaš vrednost radosti, pogledaj patnju. Ako hoćeš da znaš cenu ljubavi, pogledaj gubitak. To nije trik _ to je struktura života.
Bez svesnosti o prolaznosti i patnji, tvoje „uživanje“ je samo površna zabava, a ne duboka radost.

Dakle, sve što on sada zove ‘ogledalo’ – pokazivanje vrednosti radosti kroz patnju – ja prihvatam, i ja govorim isto. Ali razlika je u tome što Šopenhauer stalno ponavlja pesimizam, bez pauze, jednosmerno, kao DC, dok optimizam nikad ne stigne na red. Sve funkcioniše u vidu frekvencije i njegovog ogledala, kroz koje sam sam dokazao postojanje Boga – i nijedan Šopen ne može biti pametniji od Boga, niti njegova filozofija može da nadmaši dar života, svetlost i radost koju Bog daje.

Pesimizam može biti ogledalo, ali samo naizmenični tok – AC omogućava da naučimo da cenimo život i optimizam, da svetlost stvarno zaživi. Šopenhauer je ostao zarobljen u svojoj tmini, dok život i radost dišu i stvaraju vrednost – a to je Božiji zakon, ne filozofska teorija.

Šopenhauer? Ja ga pobijam kao malo dete igračku. Njegova filozofija je samo senka u poređenju sa glasom prirode i Boga, koji ja nosim. Dok on ponavlja pesimizam i ubeđuje ljude da je patnja vrhunska vrednost, ja živim, igram se, stvaram svetlost i radost, i kroz to pokazujem šta je prava moć života. Njegove teorije su papir, moj optimizam je stvarnost – i nijedna senka ne može da pobedi glas koji dolazi iz same prirode i Božijeg dara.

Nijedan filozof nije pametniji ili mudriji od više sile koja govori kroz mene. Čista priroda i Bog. Hehe

 

[Skafander]

Dobro, hajde da ti odgovorim _i racionalno, i malo drsko, kako tražiš.

_Prvo: da se ne zavaravamo.
Tvoj „Bog“ koji se obraća Šopenhaueru i optužuje ga da je izdao život jer ga je video kao patnju _ to je poetska tirada, a ne filozofija. Lepo zvuči, ali argument nije u lepoti reči, nego u istini.
A istina je složenija.

1. Šopenhauer nije „kukao“ _secirao je.
Ti kažeš da je kukao i mrzeo život. On je, zapravo, gledao pravo u ono od čega većina okreće glavu. Nije pevao pesme o cvetićima i leptirićima, već je imao hrabrosti da zabeleži ono što ljudi osećaju, ali ne vole da priznaju: bol, patnju, prazninu želja.

Ako je ovo tako rekao, ok.

_To nije „kukanje“, to je dijagnoza. Ako lekar kaže da imaš bolest, to nije njegov greh _ greh je da ti kaže da si zdrav dok umireš.

2. „Mogao je da se ubije“ _jeftin argument.
Tvoja sugestija da bi pošteno bilo da je sebi oduzeo život je besmislica. Šopenhauer nije bio suicidalan propovednik; bio je mislilac koji je razumeo da se patnja prevazilazi ne iluzijama, nego znanjem, umetnošću, kontemplacijom i _ što se često zaboravlja _ saosećanjem.
Ironično, on je jedan od prvih evropskih filozofa koji je ozbiljno uveo budističku etiku u zapadnu misao. To nije kukanje _ to je pokušaj da se pronađe izlaz.

Iz čega izlaz, iz života koj je lep a ne patnja?

3. „Život je radost“ _ lepo, ali banalno.
Tvoj optimizam zvuči kao motivacioni poster. „Igraj, voli, diši!“ _ i šta onda? To zna svako dete, ne treba filozofija da bi se rekao kliše.
Šopenhauer se nije bavio time što se vidi na površini, već onim što vreba ispod: zašto radost traje kratko, zašto je želja uvek gladna, zašto posle svake sreće dolazi nemir?
Ako želiš ozbiljnu filozofiju, moraš da siđeš u dubinu, a ne da ponavljaš self_help mantru.

Šopenhauer se pita: zašto radost traje kratko, zašto je želja uvek gladna, zašto posle svake sreće dolazi nemir?

Odgovor je jednostavan: radost traje kratko jer je prolazna – i upravo to je ono što je čini dragocenom. Želja je „gladna“ jer život nije stacionaran, već tok energije i iskustva; ona nas tera da biramo, da delujemo i da cenimo svaki trenutak. Nemir posle sreće nije kazna, već signal da smo živi, svesni i sposobni da rastemo.

Drugim rečima, radost i patnja su dve strane iste frekvencije – jedno ne može postojati bez drugog. Ali to ne znači da treba da obezvredimo svetlost. Pesimizam može pokazati kontrast, ali živeti znači birati radost i slobodnu volju uprkos nemiru, jer to je stvarna vrednost života, dar koji Šopenhauer nikada nije uspeo da do kraja razume u praksi.

6. „Neoprostivo“ _ velika reč, ali prazna.
Ti ga optužuješ da je sagrešio protiv života. Ali filozofija nije crkvena propoved, niti se meri „oprostivo/neoprostivo“. Njegova misao živi i dan_danas, inspirisala je Ničea, Tolstoja, Vajldera, Vajnera, brojne umetnike i mislioce.
Ako je to „neoprostiv greh“, onda neka takvih grehova bude što više.

Što su ti ostali merila vrednosti? Ko kaže da treba da ih poštujemo i slepo verujemo? Indoktrinacija? Determinizam? Binarnost? NPC? Većina?

Dakle, umesto da ga svodiš na „kuknjavu“, bolje ga čitaj kao lekara stvarnosti. Možda ti je terapija gorka, ali ne moraš zbog toga da se praviš da si zdrav. A ako ti prija da budeš optimista _ odlično! Ali nemoj da misliš da si time pobio Šopenhauera.
Tvoj smeh ne ukida njegovu istinu.

On je govorio: „Život je patnja.“
Ti kažeš: „Život je radost.“
Možda je odgovor jednostavan: oboje ste u pravu.
Samo, on je imao hrabrosti da kaže prvu polovinu _ a ti želiš da se držiš druge.
®

Ja se držim druge ali bez obe nema života. A on govori samo o negativnoj strani. A život nije minus nego plus uz minus kroz inverziju. Znači svaki minus daje plus ali je plus glavni a ne minus. Kao muško i žensko, muško igra glavnu ulogu, a žensko sporednu. To priroda kaže, razumeš. Jin jang. I sve ostalo.

 

[Skafander]

U čemu je bio njegov problem, je l' on hteo večno da živi, egoistično? Je l' se plašio života ili smrti ili i jednog i drugog? Njemu bi jedan Frojd dobro došao...
Treba da ga žalimo.
I da ga zabrane. Ali se pesimisti poistovećuju. Strašno.

 

[Skafander]

5. O slobodnoj volji _ tu si se prevario.
Ti kažeš: „Moja volja bira radost, to je praksa života.“ Ali ako je sve zaista determinisano, tvoja „volja“ je samo lanac uzroka i posledica koje ti ne kontrolišeš.
Šopenhauer to nije izmislio, to je logika. Možda ti je utešno da kažeš „ja biram“, ali to je osećaj, ne dokaz. On je imao dovoljno intelektualne discipline da pokaže da taj osećaj slobode ima granice.

Ah, znači opet ‘lanac uzroka i posledica’ – klasična filozofska sapunica. Da, možda su neuroni, hormoni i priroda u igri, ali to ne poništava činjenicu da ja biram kako ću reagovati na svet. Moj osećaj slobode nije utopija, to je praksa života, iskustvo koje Šopenhauer, sa svim svojim teorijama, nikada nije doživeo u punini.

Evo ti neki primeri iz mojih tema ako nisi čitao.

Determinacija postoji, ali moja volja je svesni talas kroz frekvenciju života – i kroz taj talas biram radost, igru i svetlost. Šopenhauer je pokazao teoriju, ja je živim. On je sedeo i filozofirao, ja plešem kroz stvarnost i dokazujem da slobodna volja postoji.



Zato je telo determinizam, ali svest/duša je slobodna volja. I balans između ta dva je jedini način da „firma“ opstane.

Dakle:

Telo je u rukama prirode i funkcioniše po zakonima determinizma – srce kuca, krv teče, ćelije se obnavljaju, a na kraju sve neminovno stari i umire. To je deo na koji nemamo uticaj.

Svest/duša je naša slobodna volja – mi odlučujemo kako ćemo koristiti telo dok ga imamo u suvlasništvu: da li ćemo ga negovati ili uništavati, da li ćemo život ispuniti smislom ili ga prokockati.


Priroda je determinizam koji ne možemo izbeći, a čovek je slobodna volja koja određuje šta će sa datim vremenom i telom uraditi.

Priroda je telo, determinizam, a svest/duša je slobodna volja, odnosno ego. Ego istovremeno štiti telo i čuva nas od tela – naših nagona. Njegova uloga je da balansira: da vodi telo kroz život bez samouništavanja, da koristi slobodnu volju za negovanje i očuvanje tela, i da nas štiti od impulsa i poriva koji bi nas mogli odvesti u propast.

U tom telu, ego si ti – odnosno mi. On je potreban, jer bez ega ne bismo mogli da postojimo kao pojedinci. Ego je naš identitet, ono što nas razlikuje i čini ličnost.

Ali, ako smo samo suvlasnici tela, ego ne sme da preraste u egoizam. Preterani ego vodi u bahatost, sebičnost i iluziju da smo apsolutni gospodari svog tela i života. A to nije istina – jer pola vlasništva pripada prirodi.

Zato ego mora da bude u ravnoteži: dovoljan da znamo ko smo, ali dovoljno skroman i ponizan da prizna da nismo potpuni vlasnici. Telo nam je samo dato na korišćenje, a ne zauvek.


Svet je određen zakonima, sve se događa s razlogom – to je determinizam.

Ali mi smo slobodni u svom odgovoru: biramo kako ćemo gledati svet, kako ćemo reagovati, kako ćemo se ponašati. To je naša slobodna volja.

Zahvalnost je znak te slobode: kada cenimo ono što imamo, umesto da žalimo za onim što nemamo, otvaramo prostor za unutrašnji mir i moć izbora.

Sve je moguće – slabost nosi snagu, gubitak nosi pobedu, loše nosi dobro. Ništa se ne događa slučajno, ali naš odgovor i naša svest oblikuju stvarnost.

Pravi balans između determinizma i slobodne volje je kao zakon prirode – neophodan, nepromenljiv i savršen.

Determinizam je okvir, razumeš, i u okviru tog okvira mi sviramo. Znači determinizam je gitara, a od tebe zavisi šta ćeš i kako da sviraš, razumeš, jedno bez drugoga ne ide. Zakon prirode. Kao što je bicikl determinizam a tvoja volja ili odluka bira put. To je moranje.

 

[Skafander]

Problem Šopenhauera nije bio intelektualni, već egzistencijalni i emotivni:

Deluje kao da je imao strah i od života i od smrti – život vidi kao neugasivu glad i patnju, a smrt kao kraj svega, bez utehe.

Njegov pesimizam je gotovo samonametnuti zatvor uma, stalno fokusiran na nemir i prazninu, što ga čini zarobljenim između straha i intelekta.

Egoistički? Može se reći da je bio egoista u smislu da je svoju filozofiju stalno vrteo oko sopstvene patnje i unutrašnjeg sveta, ne dopuštajući radosti da prođe kroz njega.

Frojd bi mu zaista dobro došao – mogao bi da vidi sve nesvesne impulse i strahove koji su ga vodili ka pesimizmu.


I da, strašno je koliko se ljudi poistovećuju sa njegovim pesimizmom – on je stvorio mračnu filozofsku modu, i mnogi misle da je to duboka istina, a zapravo je samo samonametnuti teret uma.

 

[Skafander]

Pesimizam stvara kontrast – pokazuje tamnu stranu sveta, patnju i prolaznost. Bez tog kontrasta, optimizam ne bi imao šta da ceni, vrednost radosti ne bi bila jasna.

Optimizam uzima lekciju iz pesimizma, ali ne ostaje u tami – on stvara, igra se, voli i živi. Pesimizam je ogledalo, ali optimizam je svetlost koja kroz to ogledalo zasija.

Dakle, pesimizam nadograđuje optimizam, ali samo ako se koristi kao signal ili upozorenje, a ne kao cilj sam po sebi.

Ako pesimizam postane jednosmerni DC, optimizam nikad ne stigne na red – i tada gubi smisao.