Pišem jer mi je pisanje jedini način da ostanem povezana sa sobom.
Ne pišem da bih delila savete, niti da bih glumila da znam više od drugih. Pišem jer osećam da moram.
Ovo je moj mali prostor iskrenosti – bez maski, bez glume. Pišem o svakodnevici, majčinstvu, o tišini koju nosimo iznutra. O trenucima kada se pitam gde sam ja, dok pokušavam da budem sve drugima.
Ako ste se ikada osećali isto, možda će vam moje reči biti bliske.
Ovdje ću deliti deliće svojih misli i osećanja – ne kao neko ko zna odgovore, već kao neko ko traži.
Tiho nestajem u tuđim očekivanjima
Tiho, polako, a da toga nisam ni bila svesna – počela sam da nestajem. Ne odjednom, već po komadić. Sa svakim „važi“, svakim „mogu ja“, svakim „nema veze, ja ću“, uzela sam po deo sebe i predala ga svetu.
U nečijim očima sam snažna. U nečijim – stabilna, sposobna, požrtvovana. U sopstvenim – više nisam sigurna šta sam. Znam samo da često ne čujem svoj glas od buke tuđih potreba. Ne umem više da kažem „ne mogu“. Ne umem da priznajem da sam umorna. Ne želim da razočaram.
I tako, iz dana u dan, igram sve te uloge – ćerke, majke, supruge, prijateljice, savete dajem, lepe reči poklanjam, tu sam kad treba, nikad ne tražim mnogo. Ali, znaš šta? Više ne znam gde sam ja u svemu tome. Možda nisam ni tu.
Postala sam ogledalo koje samo vraća ono što se od njega očekuje. A iznutra? Praznina. Tišina. Umor.
Možda ne treba da budem sve što drugi žele. Možda smem da budem ono što meni treba. Možda je krajnje vreme da prestanem da nestajem.
Dobrodošli ste da čitate, podelite ako želite, ili jednostavno budete tihi posmatrač. I to je dovoljno.
Ne pišem da bih delila savete, niti da bih glumila da znam više od drugih. Pišem jer osećam da moram.
Ovo je moj mali prostor iskrenosti – bez maski, bez glume. Pišem o svakodnevici, majčinstvu, o tišini koju nosimo iznutra. O trenucima kada se pitam gde sam ja, dok pokušavam da budem sve drugima.
Ako ste se ikada osećali isto, možda će vam moje reči biti bliske.
Ovdje ću deliti deliće svojih misli i osećanja – ne kao neko ko zna odgovore, već kao neko ko traži.
Tiho nestajem u tuđim očekivanjima
Tiho, polako, a da toga nisam ni bila svesna – počela sam da nestajem. Ne odjednom, već po komadić. Sa svakim „važi“, svakim „mogu ja“, svakim „nema veze, ja ću“, uzela sam po deo sebe i predala ga svetu.
U nečijim očima sam snažna. U nečijim – stabilna, sposobna, požrtvovana. U sopstvenim – više nisam sigurna šta sam. Znam samo da često ne čujem svoj glas od buke tuđih potreba. Ne umem više da kažem „ne mogu“. Ne umem da priznajem da sam umorna. Ne želim da razočaram.
I tako, iz dana u dan, igram sve te uloge – ćerke, majke, supruge, prijateljice, savete dajem, lepe reči poklanjam, tu sam kad treba, nikad ne tražim mnogo. Ali, znaš šta? Više ne znam gde sam ja u svemu tome. Možda nisam ni tu.
Postala sam ogledalo koje samo vraća ono što se od njega očekuje. A iznutra? Praznina. Tišina. Umor.
Možda ne treba da budem sve što drugi žele. Možda smem da budem ono što meni treba. Možda je krajnje vreme da prestanem da nestajem.
Dobrodošli ste da čitate, podelite ako želite, ili jednostavno budete tihi posmatrač. I to je dovoljno.
