Internet ljubav

meni se desilo obrnuto nekoliko puta... I to mi je nekako cudno, ali je i lepo kad se neko zaljubi u tvoju dusu i karakter...jer ipak je to vrednija strana coveka koja je danas mnogo zapostavljena...
Tako da takvo zaljubljivanje i ima prednosti...
 
Sto se tice mene, ja sam se "zaljubila" u jednog decka sa kojim komuniciram putem msn-a.
Ne znam kako se sve to dogodilo, medjutim meni to prija. Lepo se osecam kada sam u njegovom cyber drustvu. Najvise me privukao njegov intelekt, videla sam ga samo na slici, ali kako vreme prolazi pocinje da mi nedostaje i fizicki. Problem je u tome sto smo mi daleko jedno od drugoga i to po nekad zna da me antera da mislim dali treba da produzim da se dopisujem sa njim ili da sve zaboravim.
Sto se tice zaboravljanja cini mi se da bi bilo tesko jer mi je decko usao u svaku poru i bila bi upravom bedaku.
 
INTERNET I LJUBAV? POSTOJI LI NESTO TAKO?!

I to pitanje koje nas stalno kopka-zar je moguce nesto poput toliko snazne reci "ljubav" da se rodi samo kroz razgovor dve osobe koje nemaju pojma jedna o drugoj, a zele istu stvar-ljubav...
 
Razmisljala sam na tu temu bezbroj puta. Stavise, trenutno se dopisujem sa jednim likom, nije odavde, pricamo na engleskom i mnogo mi je lepo. U njemu pronalazim toliko osobina koje moj decko nije imao a koje su mi uvek bile bitne kod muskarca samo sto sam ih, zbog toga sto je moj decko imao neke druge osobine, malo stavljala u zapecak. Sad tek vidim koliko mi je bitno da sa nekim prokomentarisem knjigu ili film pa makar i na stranom jeziku. Nismo razmenili slike jos uvek ali su dani u pitanju. Malo mi je frka ali prezivecu. E sad, ovo sto je poenta ove teme.......bas sam i njemu postavila pitanje jer smo u jednom momentu dosli do zakljucka da se jako dopadamo jedno drugom, da li se zaista dopadamo jedno drugom ili smo samo malo usamljeni i onda se hvatamo za slamku, iluziju, i "kao" zaljubljujemo se u nekoga koga ne vidimo ali koga nekako cudno osecamo. Mislim da cak ni slika nije pravi odraz necijeg izgledae jer je moja drugarica upoznala tipa preko neta koji je super bio na slici a u stvarnosti sasvim drugaciji. Mislim, kad se neko smeje zatvorneih usta onda mozda ima i karijese na prednjim zubima:-)))))))))))
Ne znam sta je istina, da li se zaljubljujemo ili samo mastamo i lakse nam je da verujemo da je ta nasa druga polovina tamo negde, sa druge strane monitora nego da smo tuzni sto je nema pored nas.
 
Ne znam koja je poenta slike. Osim toga, tu je i vecni strah "a sta ako mu se ne dopadnem? A sta ako voli devojke kratke kose i decacke gradje a ja sam plavuse ne bas decacke gradje:-)))))) A sta ako mu jednostavno ne budem interesantna?" Uostalom, sta i da mu se dopadnem? Meni njegov izgled ne znaci nista, sto se mene tice to je najnebitnija stavka ali mislim da ce biti jos gore da shvatim da prema tom liku sa slike nesto osecam i da i dalje moram da zivim sa cinjenicom da "taj neko" zaista postoji ali, na zalost, zivi na dva sata avionom od mene.
 
Milena26:
Razmisljala sam na tu temu bezbroj puta. Stavise, trenutno se dopisujem sa jednim likom, nije odavde, pricamo na engleskom i mnogo mi je lepo. U njemu pronalazim toliko osobina koje moj decko nije imao a koje su mi uvek bile bitne kod muskarca samo sto sam ih, zbog toga sto je moj decko imao neke druge osobine, malo stavljala u zapecak. Sad tek vidim koliko mi je bitno da sa nekim prokomentarisem knjigu ili film pa makar i na stranom jeziku. Nismo razmenili slike jos uvek ali su dani u pitanju. Malo mi je frka ali prezivecu. E sad, ovo sto je poenta ove teme.......bas sam i njemu postavila pitanje jer smo u jednom momentu dosli do zakljucka da se jako dopadamo jedno drugom, da li se zaista dopadamo jedno drugom ili smo samo malo usamljeni i onda se hvatamo za slamku, iluziju, i "kao" zaljubljujemo se u nekoga koga ne vidimo ali koga nekako cudno osecamo. Mislim da cak ni slika nije pravi odraz necijeg izgledae jer je moja drugarica upoznala tipa preko neta koji je super bio na slici a u stvarnosti sasvim drugaciji. Mislim, kad se neko smeje zatvorneih usta onda mozda ima i karijese na prednjim zubima:-)))))))))))
Ne znam sta je istina, da li se zaljubljujemo ili samo mastamo i lakse nam je da verujemo da je ta nasa druga polovina tamo negde, sa druge strane monitora nego da smo tuzni sto je nema pored nas.
Kliknite za proširenje...

istinito

valjda sto duze cekamo, sladje ce biti.kakva laz.

covece , ovo bas zvuci da se seku vene. oce li neko da se dopisuje samnom?
 
Mi pricamo vec oko 2 meseca i nesto jace.
Ja da budem iskrena niakda s eu zivotu nisam osecala ovako lepo, mi smo i razmenili slike is ve to ali smo punoooooooo daleko i ne znma kako i sta dalje da preduzimam.
On je u Beograd-u i znam da nema sanse da dodje ovde, bar ne lako.
Sta mislite dali ovakva veza moze opstati, znam ima neke veze koje su se zavrsile sa brakom ali dali vas je nekada strah da sa seldeceim javljajem nestaje i on?
Ono tipa ok salili smo se bilo nam je lepo ja sam nasao curu zelim ti all the best?
Toga me strah i jeza me hvata.
 
Ma briga te, ti budi iskrena i radi i govori ono sto mislis i osecas. Sta god se na kraju desi, bices cista pred sobom da si bila iskrena i da nisi igrala igrice. Sve i da se ozeni na kraju i pozeli ti all the best, ti znas da je sa tvoje strane to bilo pravo. Osim toga, zar nije divno naici na srodnu dusu ma koliko ona daleko zivela?!
 
ma mozhe ali u nezgodnim situacima koristimo racionalnost
znam lika koji se ozenio tako eno ga u kanadi sa sajber dragom jedno 3 godine
ja jesam ranije vishe puta a sad sam oguglala ovo mi je vishe neka razbibriga
secam se jednog strashno markatnog lika i mailova na koje sam sekla vene to se nekako preseklo i posle smo se dopisivali ali ne tako.....bio je neki polukrimos i jurio je zhenske a mene naivnu nashao i javila sen eka chudna ljubav uf kakve je mailove pisao kako je ..zhene a mee je otkidalo i stalno sam pricala o njemu drugarima
 
Moram da otvorim dusu. Joj sto mi je nesto tesko danas. Ni sa kim nemam zivaca da pricam i samo se izdirem a i na granici sam da zacmizdrim tako jako da bi me i ovaj moj sa interneta mogao cuti. Naime, raskinula sam svoju dugu vezu, konacno i za svagda, mnogi sa foruma znaju moju storiju o nekupovanju poklona, nevodjenju kod njega kuci, neupoznavanju ni sa kim od njegove porodice i td. Elem, ja zaista, ali najiskrenije, ako treba zaklecu se u svoje roditelje, ne patim za njim. Nekako sam taj raskid prihvatila mirno, ionako je bio na obostranu inicijativu (malo vise na moju ali se nije bunio). J a sam ga zvala par puta posle toga ali ne da bih molila i kukala nego zato sto mi je bilo dosadno na poslu pred kraj radnog vremena. Na kraju mi je rekao da nema potrebe da se cujemo vise od jednom mesecno, da nema razloga da se cujemo, i td. Osim toga, on ludilo izlazi kao da sam mu ja ikada branila izlaske. Ne mogu da verujem da sam ja takva osoba da u nekome ne izazivam inspiraciju da bude bar malo ruzan za mnom, da pati, kumi i moli (ne zlim da moli i nisam u tom fazonu, samo navodim ono sto se obicno desava posle raskida). Kako sam dorpinela tome i sta sam eventualno uradila da on ne pozeli da me nazove, da ne shvata kako me je izgubio? S druge strane, kako mogu da budem ovako mirna i da prihvatim raskid svoje prve duge veze kao da je to nesto najnormlanije na svetu? Boze, ima li igde nekoga ko ce moci da me voli onako i onoliko kako sam zamisljala ili jednostavno ja moram da dostignem taj stadijum da naucim da u nekome isprovociram takvu i toliku ljubav?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top