endonuclease
Ističe se
- Poruka
- 2.010
Jedan fantastičan primer kolika je moć selekcije nad varijacijom, i to čak van živog sveta.
Naučnici su napravili male robote sa točkovima (kretanje), kamerom (čula), i malom sijalicom na vrhu (signali).
Programirali su ih sa veoma jednostavnim programima: počni da se krećeš, po principu slučajnosti menjaj pravac, po principu slučajnosti povremeno upali sijalicu.
Onda su ih pustili u zatvorenu sobu, u kojoj su mogli slobodno da se kreću. Na podu sobe su se nalazili diskovi, neki od kojih su određeni kao "hranjivi", a drugi kao "otrovni."
U skladu sa svojim programima, roboti su se kretali potpuno slučajno, okolo-naokolo, dok ne nalete na neki disk; onda tu stanu. Onda su naučnici uzeli robote koji su stali pored "hranjivih" diskova, i njihove programe iskopirali u sledeću "generaciju" robota, dodajući mali broj "mutacija" (slučajnih promena u kodu). Programi robota koji su naleteli na "otrovan" disk su obrisani (ovi roboti su naleteli na nešto opasno, i "poginuli").
Dodavanje mutacija je bilo automatsko - nije čovek ulazio i menjao kod ručno, već se mehanički, po pricipu slučajnosti, menjao sastav različitih linija koda.
Onda su pustili robote u sobu ponovo, i ponovili postupak. I onda opet, i opet, i opet. Oni programi koji su najbolje omogućavali dolazak do hrane, i najređe naletali na "otrovne/opasne" diskove su kopirani u svakoj generaciji.
Veoma brzo, roboti su evoluirali postali jako dobri u nalaženju hranjivih i izbegavanju "otrovnih" diskova. Istovremeno su i dalje slučajno palili i gasili sijalicu, bez ikakvog pravila.
Ali onda se desilo nešto drugo. Roboti imaju ograničeno vreme kretanja u toku koga moraju da nađu hranu. Otud, roboti su naučili da prepoznaju druge robote - kamerom vide oslobođenu svetlost iz sijalice. Pošto se više robota nakupi oko "hrane", intenzitet svetlosti je veći. Otud, roboti su naučili da je mesto sa koga dolazi snažniji svetlosni signal nego obično takođe i mesto na kome se nalazi hrana. I onda su počeli da se guraju oko hrane, i da "love u čoporima".
No, ovo je onda proizvelo drugačiji selektivni pritisak: ako ima gomila robota oko diska, onda se broj poena "hranjivosti" deli među svim robotima, tako da svaki pojedinac dobije manje. A kopiraju se uvek samo programi onih robota koji imaju najviše takvih poena (ako dobro razumem studiju, pristup tekstu je još uvek ograničen).
Zbog ovog selektivnog pritiska, oni su evoluirali sposobnost prevare, mimikrije: kada nađu hranu, više ne pale sijalicu, što sprečava druge robote da ih opaze i da im "ukradu" deo "plena"!
Što je još zanimljivije, međutim, evoluirala je i kooperacija. Roboti nisu prosto potpuno prestali da pale sijalicu (što bi bio najbolji način da se potpuno sakriju od drugih), već su adaptirali signal za efektivnije traženje hrane u grupi. Različite selekcije su proizvele čitav niz različitih signalnih sistema, pomoću kojih se povećava šansa da će drugi roboti sa sličnim programom ("rođaci") naći hranu.
Otud, postignut je ekvilibrijum dva selektivna pritiska: pritisak da se nađena hrana sakrije od drugih robota, i pritisak da se pomogne srodnim robotima da nađu hranu.
Mutacije izazivaju varijaciju, selekcija bira iz te varijacije. I nastaju veoma kompleksna "ponašanja," veoma brzo... Kooperacija, zaboga! Altruizam! Zavaravanje!
(Doduše, ne znam da li treba da budem oduševljen, ili treba da idem u dvorište i pravim bunker, u pripremi za trenutak u kom Skajnet postane svestan.
)
Naučnici su napravili male robote sa točkovima (kretanje), kamerom (čula), i malom sijalicom na vrhu (signali).
Programirali su ih sa veoma jednostavnim programima: počni da se krećeš, po principu slučajnosti menjaj pravac, po principu slučajnosti povremeno upali sijalicu.
Onda su ih pustili u zatvorenu sobu, u kojoj su mogli slobodno da se kreću. Na podu sobe su se nalazili diskovi, neki od kojih su određeni kao "hranjivi", a drugi kao "otrovni."
U skladu sa svojim programima, roboti su se kretali potpuno slučajno, okolo-naokolo, dok ne nalete na neki disk; onda tu stanu. Onda su naučnici uzeli robote koji su stali pored "hranjivih" diskova, i njihove programe iskopirali u sledeću "generaciju" robota, dodajući mali broj "mutacija" (slučajnih promena u kodu). Programi robota koji su naleteli na "otrovan" disk su obrisani (ovi roboti su naleteli na nešto opasno, i "poginuli").
Dodavanje mutacija je bilo automatsko - nije čovek ulazio i menjao kod ručno, već se mehanički, po pricipu slučajnosti, menjao sastav različitih linija koda.
Onda su pustili robote u sobu ponovo, i ponovili postupak. I onda opet, i opet, i opet. Oni programi koji su najbolje omogućavali dolazak do hrane, i najređe naletali na "otrovne/opasne" diskove su kopirani u svakoj generaciji.
Veoma brzo, roboti su evoluirali postali jako dobri u nalaženju hranjivih i izbegavanju "otrovnih" diskova. Istovremeno su i dalje slučajno palili i gasili sijalicu, bez ikakvog pravila.
Ali onda se desilo nešto drugo. Roboti imaju ograničeno vreme kretanja u toku koga moraju da nađu hranu. Otud, roboti su naučili da prepoznaju druge robote - kamerom vide oslobođenu svetlost iz sijalice. Pošto se više robota nakupi oko "hrane", intenzitet svetlosti je veći. Otud, roboti su naučili da je mesto sa koga dolazi snažniji svetlosni signal nego obično takođe i mesto na kome se nalazi hrana. I onda su počeli da se guraju oko hrane, i da "love u čoporima".
No, ovo je onda proizvelo drugačiji selektivni pritisak: ako ima gomila robota oko diska, onda se broj poena "hranjivosti" deli među svim robotima, tako da svaki pojedinac dobije manje. A kopiraju se uvek samo programi onih robota koji imaju najviše takvih poena (ako dobro razumem studiju, pristup tekstu je još uvek ograničen).
Zbog ovog selektivnog pritiska, oni su evoluirali sposobnost prevare, mimikrije: kada nađu hranu, više ne pale sijalicu, što sprečava druge robote da ih opaze i da im "ukradu" deo "plena"!
Što je još zanimljivije, međutim, evoluirala je i kooperacija. Roboti nisu prosto potpuno prestali da pale sijalicu (što bi bio najbolji način da se potpuno sakriju od drugih), već su adaptirali signal za efektivnije traženje hrane u grupi. Različite selekcije su proizvele čitav niz različitih signalnih sistema, pomoću kojih se povećava šansa da će drugi roboti sa sličnim programom ("rođaci") naći hranu.
Otud, postignut je ekvilibrijum dva selektivna pritiska: pritisak da se nađena hrana sakrije od drugih robota, i pritisak da se pomogne srodnim robotima da nađu hranu.
Mutacije izazivaju varijaciju, selekcija bira iz te varijacije. I nastaju veoma kompleksna "ponašanja," veoma brzo... Kooperacija, zaboga! Altruizam! Zavaravanje!
(Doduše, ne znam da li treba da budem oduševljen, ili treba da idem u dvorište i pravim bunker, u pripremi za trenutak u kom Skajnet postane svestan.
)
... iz tog razloga je skriven, nedokučiv, nemerljiv, okultan... kao i pravda, ljubav, harmonija, etika, moral.... Znaš da je iracionalna, principijelna i kada se odrekneš kao nepotrebna iracionalna infrastruktura, počne materijalni i svet oko tebe da ti se jednostavno raspada. 
