BG Korto Malteze
Primećen član
- Poruka
- 723
Причаће ти једном можда, како сам ја био штошта... мудроваће, бадавани, кад ме нема да се браним... Не умем с речима. Можда једва мало и баш кад ме нешто горко инспирише, натера... Ово је кратких пар реченица на вест о једном одласку, прераном, тихом. Несвесних. Његове несреће су бивале и наше. И ова на крају. Свих нас. А ми, ко смо то ми? Свако ће се већ сврстати. Препознати. Ових неколико реченица је настало без упутстава. И нису задужење. Ни посао. Писао је лагано, мирно. Тако је и говорио и певао. О коме, о људима, о љубавима најчешће, и једној посебно(ј), али и о прегаженим и пониженим, повређеним, о догађајима, о датумима, о пределима, разним, често о равници, изблиза, њу је највише познавао. Неретко мелахонично. И јасно је увиђао све безобзирне начине разарања. И оглашавао се о њима. Храбро. А није био обавезан. Није морао. Рекли би, неки, није ни требао. Он је то осећао друкчије. Правила и изузетке. Покушавали су да га спрече, обуздају... Нису били малобројни, али нису успели да одовоље тражењима. Оптужбе, разне... Причаће ти једном свашта... А онда, жале. И исправљају. И ту су тешкоће. Немају га ни у архивама а да то нису... Незгодан је то усуд. Посвуд промашена врста. И одабрали су тренутак. Он, вероватно би рекао још... силни мишеви у боци, јавиће се ко сведоци... А био је деценијама, путоказ, крик, тишина нема... и свугде у мом свему. Био је свуда код куће. И у свакој кући где је слушан, био је домаћи. Уз његове надахнуте речи се рађало, одрастало, радовало и туговало. И одлазило, трајно. А можда је знао да сањамо васкрсење, једну силуету плаху. И да је он тамо био... у нашем даху. Не треба ово много објашњавати. Коме је јасно, сувишне су речи образложења. И имамо свој унутрашњи избор, лични, оног што је отпевао, где смо се нашли, где су нам мисли и ових сати, на њега, на нас... на опеване животе. За оне друге, вероватно они то не могу разумети. И у реду је то. Два противна света. И нека им остане заувек странац. А да су само мало пажљивије ослушкивали, не би сад морали да се куну у претпоставке... Но добро, судбина је то. Вероватно ништа није потпуно случајно. Причаће ти једном можда, како сам ја био штошта... мудроваће, бадавани, кад ме нема да се браним...
