Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Ђинђић: Србин пред смрт
Тако је један текст о њему насловио Александар Тијанић, што и данас изазива згрожавање у неким круговима. А факат је да су лик (и дело) Зорана Ђинђића остали контраверзни што се по форумима да видети. Неки истичу његову изјаву како је националиста, други како је хтео да му Чеда Јовановић буде наследник. И испада да су обе тачне.
Изгледа да је пре него су га убили успео да најзад поведе своју политику, па је то некоме засметало. Некоме довољно моћном, јер премијера не може убити свако. Али кренимо из почетка.
Током 90-их опозиција је била итекако заслужна за "дугогодишњу владавину Милошевића". Неки се хвале својим "опозиционим стажом", "борбом са кордонима", али ја се тиме не бих хвалио. Јер да су били успешни, макли би га раније. Није тешко рећи да је први заслужни (или кривац) за те дуге године владавине био Вук Драшковић, а други Зоран Ђинђић. Тада је Ђинђић варирао у својим изјавама још и више него кад је био на власти. И у својим контактима од Радована Караџића до Весне Пешић. Сасвим је јасно да он није могао бити "фронтмен", једноставно није смео сам изаћи на изборе.
Када је најзад укапирао не само то, него и чињеницу да "нестраначке личности, интелектуалци и балерине" не долазе у обзир - понудио је народу човека који ништа није радио, самим тим је остао неукаљан - Коштуницу. Опште је место како су Коштуницу једва убедили да се кандидује. Али Коштуница је показао да уопште није мутав када је уграбио нешто власти и много више популарности. Није му падало напамет да примат препусти Ђинђићу. Коштуница је у овој причи "Ја Клаудије цар и бог" (да ли је Ђинђић онда Цезар, а ко је онда Брут?)
Ђинђић није могао "поделити плен" како су касније урадили "експерти". Њему да припадне економија, Коштуници сила. Прво - волео је све да контролише. Био је нарцис. Друго - он је филозоф, дакле по вокацији се бави свиме. Треће - ДС до доласка на власт није ни имао економске стручњаке (као ни остале досманлије). Г17 је тако и настао што је ове болео Живан за економију. Тек касније ДС ће укључити неке људе који се баве економијом.
Тако је Ђинђић био "приморан" (а као МОРАО ЈЕ бити на власти... ) да склапа пактове са свим и сваким како би сузбио Коштуницу. Прво у парламенту. Па су се размахали разни Михајловићи, Кораћи, Батићи... Чанак и Веља су се такође са њим талили, мада уз мање успеха. Отуд данашњи припадници "Друге Србије" виде у Ђинђићу некаквог идола. Зато што је пустио једног страног агента да ископава хладњаче. Зато што је његов потпредседник владе организовао геј параду. Зато што је други потпредседник ухапшен при покушају продаје војних тајни страном шпијуну.
Да и не говоримо о Чедици који је за њега обављао прљаве послове. Тај енфант терибл који је феномен прљавих руку и чисте савести. Хари Потер српске политике, како га је назвао Тијанић. Био неки Луковићев текст - Зашто кажеш Чеда, а мислиш Ђинђић... Касније је то еволуирало у "Зашто кажеш Латинка, а мислиш на Чеду".
Најзад долази 2003, маса "прљавих послова" је обављена, Коштуница је најзад сузбијен, време је да се води "своја политика". Чак и обавеза пошто изгледа нема више извлачења. Ђинђић тада повлачи три потеза који су остали контраверзни
1. Ренационализује Телеком
2. Путује у Бањалуку
3. Покреће питање Косова.
Да ли је некоме тиме засметао? Или можда што је стварно имао намеру да рашчисти са својим пријатељима мафијашима?
Данас неки радикали по форумима истичу ове Ђинђићеве потезе, изјаву како је националиста, раније залагање да Србија буде уставно држава српског народа. Они, или неки други, га оптужују да је био издајник. Да ли једно искључује друго? Као често у историји не мора бити, јер је све компликовано. Био је Србин пред смрт.
_________________
Балонџијски закон селективне емпатије:
Количина жаљења према др Зорану Ђинђићу обрнуто је пропорционална количини жаљења према осталим српским жртвама, осим ако су то директне жртве Милошевићевог режима.
Тако је један текст о њему насловио Александар Тијанић, што и данас изазива згрожавање у неким круговима. А факат је да су лик (и дело) Зорана Ђинђића остали контраверзни што се по форумима да видети. Неки истичу његову изјаву како је националиста, други како је хтео да му Чеда Јовановић буде наследник. И испада да су обе тачне.
Изгледа да је пре него су га убили успео да најзад поведе своју политику, па је то некоме засметало. Некоме довољно моћном, јер премијера не може убити свако. Али кренимо из почетка.
Током 90-их опозиција је била итекако заслужна за "дугогодишњу владавину Милошевића". Неки се хвале својим "опозиционим стажом", "борбом са кордонима", али ја се тиме не бих хвалио. Јер да су били успешни, макли би га раније. Није тешко рећи да је први заслужни (или кривац) за те дуге године владавине био Вук Драшковић, а други Зоран Ђинђић. Тада је Ђинђић варирао у својим изјавама још и више него кад је био на власти. И у својим контактима од Радована Караџића до Весне Пешић. Сасвим је јасно да он није могао бити "фронтмен", једноставно није смео сам изаћи на изборе.
Када је најзад укапирао не само то, него и чињеницу да "нестраначке личности, интелектуалци и балерине" не долазе у обзир - понудио је народу човека који ништа није радио, самим тим је остао неукаљан - Коштуницу. Опште је место како су Коштуницу једва убедили да се кандидује. Али Коштуница је показао да уопште није мутав када је уграбио нешто власти и много више популарности. Није му падало напамет да примат препусти Ђинђићу. Коштуница је у овој причи "Ја Клаудије цар и бог" (да ли је Ђинђић онда Цезар, а ко је онда Брут?)
Ђинђић није могао "поделити плен" како су касније урадили "експерти". Њему да припадне економија, Коштуници сила. Прво - волео је све да контролише. Био је нарцис. Друго - он је филозоф, дакле по вокацији се бави свиме. Треће - ДС до доласка на власт није ни имао економске стручњаке (као ни остале досманлије). Г17 је тако и настао што је ове болео Живан за економију. Тек касније ДС ће укључити неке људе који се баве економијом.
Тако је Ђинђић био "приморан" (а као МОРАО ЈЕ бити на власти... ) да склапа пактове са свим и сваким како би сузбио Коштуницу. Прво у парламенту. Па су се размахали разни Михајловићи, Кораћи, Батићи... Чанак и Веља су се такође са њим талили, мада уз мање успеха. Отуд данашњи припадници "Друге Србије" виде у Ђинђићу некаквог идола. Зато што је пустио једног страног агента да ископава хладњаче. Зато што је његов потпредседник владе организовао геј параду. Зато што је други потпредседник ухапшен при покушају продаје војних тајни страном шпијуну.
Да и не говоримо о Чедици који је за њега обављао прљаве послове. Тај енфант терибл који је феномен прљавих руку и чисте савести. Хари Потер српске политике, како га је назвао Тијанић. Био неки Луковићев текст - Зашто кажеш Чеда, а мислиш Ђинђић... Касније је то еволуирало у "Зашто кажеш Латинка, а мислиш на Чеду".
Најзад долази 2003, маса "прљавих послова" је обављена, Коштуница је најзад сузбијен, време је да се води "своја политика". Чак и обавеза пошто изгледа нема више извлачења. Ђинђић тада повлачи три потеза који су остали контраверзни
1. Ренационализује Телеком
2. Путује у Бањалуку
3. Покреће питање Косова.
Да ли је некоме тиме засметао? Или можда што је стварно имао намеру да рашчисти са својим пријатељима мафијашима?
Данас неки радикали по форумима истичу ове Ђинђићеве потезе, изјаву како је националиста, раније залагање да Србија буде уставно држава српског народа. Они, или неки други, га оптужују да је био издајник. Да ли једно искључује друго? Као често у историји не мора бити, јер је све компликовано. Био је Србин пред смрт.
_________________
Балонџијски закон селективне емпатије:
Количина жаљења према др Зорану Ђинђићу обрнуто је пропорционална количини жаљења према осталим српским жртвама, осим ако су то директне жртве Милошевићевог режима.
