jelenasrna
Obećava
- Poruka
- 82
IMAJTE MILOSTI!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Аутор Jelena Popovic. Написано датума: четвртак, Јануар 27, 2011 у 3:57 по подне
Kuda ide ovaj svet??????????? ….
IMAJTE MILOSTI
Koliko ste puta osetili zaljenje i tugu slusajuci patnju, bol i jad onih kojih shvatajuci svoju nemoc ne mogu da ista da ucine i promene?
Koliko ste puta sa suzama u ocima slusali price o tragici ljudi, koji junacki nose svoju bol i tugu ne postavljajuci pitanje kako i na koji nacin mozete pomoci i makar za malo im ublaziti bol?.
Tacno je, svi se mi ponekad sapletemo u iskusenjima koje nam Gospod salje, ali zar je to razlog da nemo stojimo, ocajavamo i gubimo zelju da nesto ucinimo i promenimo.U zitiju jednog od Svetogorskih staraca sam pronasla jednu duboku zivotnu istinu: Da ne postoji iskusenje i bol koje coveku Gospod salje a koje on ne moze da izdrzi. Iako zvuči paradoksalno, covek po mnogo cemu potseca na zivotinju boreci se za svoju sopstvenu egzistenciju. Svi smo mi ponekad egoisti ali ni egoizam ponekad sam po sebi postaje dar za opstanakna ovom teskom i surovom zivotnom putu.
Zasto nemamo zelje da ista uradimo i preduzmemo u skladu sa nasim mogucnostima ne bi li pomogli drugima koji su u nevolji i pate se i muce se, zaboravljajuci na cinjenicu da se i mi nekada mozemo naci na istom mestu, na kojem oni mole za milost i spas . Zar je dovoljno da osetimo zalost i bezobzirno prodjemo pored nemocnih, bolesnih, siromasnih i ocajnih? Zar je dovoljno da ih pogledamo zalosnim pogledom, klimnemo glavom nastavljajuci svoj zivotni put? Da li cekamo da nam se desi ono sto i njima, da osetimo isto sto i oni, ne bi li poceli da o tome mislimo i konacno se osvrnemo na ono sto nam je davno bilo pred ocima ?
Da li samo ista ili slicna muka mogu da probude u nama saosecanje i zelju za pomoc i milost?.
Ali i bol i tuga su zivotne istine koje ni jedno bice na ovom svetu nece zaobici......... . Jer '' Bol podize coveka da siroke i neizmerne ljubavi prema drugima, u bolu je snaga razumevanja drugih i poistovecenja sa onima koji pate i stradaju''. (I. Andric)
Gledajuci iz ovog aspekta tj. iz '' mesta gde padoh i ja '', shvatih da nam jedino bol probudi ljubav i zelju za pomoc drugima koji pate.
Svaku zivotnu okolnost treba sagledati tako sto cemo iz toga sami izvuci pouku i poruku koja ce nam na pozitivan nacin promeniti smisao zivljenja. Do trenutka dok nisam i sama to osetila, nisam znala koliko je “moje malo” mnogo za onoga koji nema ni deo tog “mog malog”. Nek pouka ove moje besede utice na vas ne li promenili svest, ne cekajuci da vas zivotne okolnosti na to nateraju.
Dakle, bez saosecanja, ljubavi, zrtve medjusobnog razumevanja, prastanja nema spokoja i mira, jer bol je ono s cim ce se svako od nas neminovno susresti.
Аутор Jelena Popovic. Написано датума: четвртак, Јануар 27, 2011 у 3:57 по подне
Kuda ide ovaj svet??????????? ….
IMAJTE MILOSTI
Koliko ste puta osetili zaljenje i tugu slusajuci patnju, bol i jad onih kojih shvatajuci svoju nemoc ne mogu da ista da ucine i promene?
Koliko ste puta sa suzama u ocima slusali price o tragici ljudi, koji junacki nose svoju bol i tugu ne postavljajuci pitanje kako i na koji nacin mozete pomoci i makar za malo im ublaziti bol?.
Tacno je, svi se mi ponekad sapletemo u iskusenjima koje nam Gospod salje, ali zar je to razlog da nemo stojimo, ocajavamo i gubimo zelju da nesto ucinimo i promenimo.U zitiju jednog od Svetogorskih staraca sam pronasla jednu duboku zivotnu istinu: Da ne postoji iskusenje i bol koje coveku Gospod salje a koje on ne moze da izdrzi. Iako zvuči paradoksalno, covek po mnogo cemu potseca na zivotinju boreci se za svoju sopstvenu egzistenciju. Svi smo mi ponekad egoisti ali ni egoizam ponekad sam po sebi postaje dar za opstanakna ovom teskom i surovom zivotnom putu.
Zasto nemamo zelje da ista uradimo i preduzmemo u skladu sa nasim mogucnostima ne bi li pomogli drugima koji su u nevolji i pate se i muce se, zaboravljajuci na cinjenicu da se i mi nekada mozemo naci na istom mestu, na kojem oni mole za milost i spas . Zar je dovoljno da osetimo zalost i bezobzirno prodjemo pored nemocnih, bolesnih, siromasnih i ocajnih? Zar je dovoljno da ih pogledamo zalosnim pogledom, klimnemo glavom nastavljajuci svoj zivotni put? Da li cekamo da nam se desi ono sto i njima, da osetimo isto sto i oni, ne bi li poceli da o tome mislimo i konacno se osvrnemo na ono sto nam je davno bilo pred ocima ?
Da li samo ista ili slicna muka mogu da probude u nama saosecanje i zelju za pomoc i milost?.
Ali i bol i tuga su zivotne istine koje ni jedno bice na ovom svetu nece zaobici......... . Jer '' Bol podize coveka da siroke i neizmerne ljubavi prema drugima, u bolu je snaga razumevanja drugih i poistovecenja sa onima koji pate i stradaju''. (I. Andric)
Gledajuci iz ovog aspekta tj. iz '' mesta gde padoh i ja '', shvatih da nam jedino bol probudi ljubav i zelju za pomoc drugima koji pate.
Svaku zivotnu okolnost treba sagledati tako sto cemo iz toga sami izvuci pouku i poruku koja ce nam na pozitivan nacin promeniti smisao zivljenja. Do trenutka dok nisam i sama to osetila, nisam znala koliko je “moje malo” mnogo za onoga koji nema ni deo tog “mog malog”. Nek pouka ove moje besede utice na vas ne li promenili svest, ne cekajuci da vas zivotne okolnosti na to nateraju.
Dakle, bez saosecanja, ljubavi, zrtve medjusobnog razumevanja, prastanja nema spokoja i mira, jer bol je ono s cim ce se svako od nas neminovno susresti.
