Oduvek smo bili prijatelji. Nerazdvojni.
Svi su mislili da smo bili nešto više.
Ali - nismo...
Pitam se može li uopšte biti više... od toga?
Ako smo iskreni, a verujem da jesmo, pronaći ćemo bar deo sebe
kada čujemo "Wish you were here" Pink Floyd-a, ili ćemo se setiti
nekog nama neizmerno važnog na koga se odnosio ama baš svaki
stih nezaboravne pesme.
Možda smo nekada zajedno slušali te stihove, možda smo ih sami
slušali nebrojeno puta i, ophrvani samoćom, shvatili da ni u jednom
jeziku koji poznajemo ne postoji izraz za iskonsku ljudsku potrebu
za drugim ljudskim bićem...
Kažu da čovek pamti samo lepe trenutke, mada, znam da ih ne
primećujemo kada se dešavaju... ipak ih posle ni iz čega pravimo,
lažemo sebe i pamtimo...
Ako smo iskreni, a verujem da jesmo, iskreno ću upitati: gde su
sada ti nama iskonski važni ljudi? Jer... ne znam gde su sada...
Lažem...U stvari - znam, a ne želim da znam...
Mislim da obostrano ne želimo da se vidimo. Zbog nas. Ne želimo
da gledamo dokaze kako nas je mladost poharala, napustila,
odavno sa nama završila...Jer sada, tim ulicama idu neki drugi
ljudi, "rastu neka druga deca"...
Ima li nečeg goreg od make up-a na lešu?
Besmisleno želim da sačuvam samo svoj ugarak negde u dnu
svoje usamljene duše... I Pink Floyda... I "Wish you were here",
ploče koja nije prestala da se vrti...
Svi su mislili da smo bili nešto više.
Ali - nismo...
Pitam se može li uopšte biti više... od toga?
Ako smo iskreni, a verujem da jesmo, pronaći ćemo bar deo sebe
kada čujemo "Wish you were here" Pink Floyd-a, ili ćemo se setiti
nekog nama neizmerno važnog na koga se odnosio ama baš svaki
stih nezaboravne pesme.
Možda smo nekada zajedno slušali te stihove, možda smo ih sami
slušali nebrojeno puta i, ophrvani samoćom, shvatili da ni u jednom
jeziku koji poznajemo ne postoji izraz za iskonsku ljudsku potrebu
za drugim ljudskim bićem...
Kažu da čovek pamti samo lepe trenutke, mada, znam da ih ne
primećujemo kada se dešavaju... ipak ih posle ni iz čega pravimo,
lažemo sebe i pamtimo...
Ako smo iskreni, a verujem da jesmo, iskreno ću upitati: gde su
sada ti nama iskonski važni ljudi? Jer... ne znam gde su sada...
Lažem...U stvari - znam, a ne želim da znam...
Mislim da obostrano ne želimo da se vidimo. Zbog nas. Ne želimo
da gledamo dokaze kako nas je mladost poharala, napustila,
odavno sa nama završila...Jer sada, tim ulicama idu neki drugi
ljudi, "rastu neka druga deca"...
Ima li nečeg goreg od make up-a na lešu?
Besmisleno želim da sačuvam samo svoj ugarak negde u dnu
svoje usamljene duše... I Pink Floyda... I "Wish you were here",
ploče koja nije prestala da se vrti...
