Илузија снаге Српског БДП-а: Економија на стакленим ногама

[Мизантропија]

https://pescanik.net/misterija-srpskog-bdp-a/

U trenutnoj, politički i emotivno naelektrisanoj situaciji u Srbiji, čak i naizgled tehnička pitanja, poput bruto domaćeg proizvoda (BDP), postala su predmet žestokih političkih rasprava. Kraj 2024. i početak 2025. godine obeležile su brojne diskusije vezane za BDP koje su pokrenuli istaknuti akteri: profesor Arsić, koji je kritikovao nedavne revizije BDP-a Republičkog zavoda za statistiku Srbije (N1 Info); profesor Ognjen Radonjić, koji je analizirao specifičnosti i moguće manipulacije u vezi sa revizijama BDP-a Srbije (Nova Radar i ovde); v.d. direktora Republičkog zavoda za statistiku Branko Josipović, koji je branio revizije kao sprovedene uz međunarodnu pomoć (Nova Radar); i bivši predsednik Kluba Privrednik, Zoran Drakulić, koji je ukazao na ulogu korupcije u povećanju srpskih podataka o BDP-u (Danas). Ove diskusije odražavaju rastuću kontroverzu oko BDP-a koji se koristi kao ekonomski pokazatelj i politički alat, često (zlo)upotrebljavan od strane političke garniture.

Kako rasprave o ekonomskoj uspešnosti postaju sve intenzivnije, vredi se osvrnuti na razliku između rasta BDP-a Srbije i stanja njene demokratije – tema koju sam istražio u prethodnom članku objavljenom na Peščaniku. U drugom tekstu, pod naslovom Srbija kao super-periferija Evrope, istakao sam kako vladajuća partija često koristi podatke o BDP-u kao temeljni kamen svoje legitimnosti. Ovo postavlja ključno pitanje: koliko su zapravo podaci o BDP-u značajni pri proceni razvoja i upravljanja jedne zemlje? Da li ovi brojevi zaista odražavaju prosperitet i blagostanje, ili pak prikrivaju dublje strukturne i političke kontradikcije?

Ovaj članak nastoji da odgovori na ova pitanja fokusirajući se na kritiku Zorana Drakulića o napumpanom BDP-u Srbije. Kroz njegovu analizu uloge korupcije u podsticanju nominalnog rasta, cilj mi je da ukažem na to kako napumpane brojke BDP-a iskrivljuju ekonomsku narativu zemlje i obmanjuju donosioce odluka. Istraživanjem Drakulićeve ideje o „kružnoj ekonomiji korupcije“, ova diskusija osvetljava šire rizike oslanjanja na pogrešne ekonomske pokazatelje u oblikovanju javnih politika, uključujući održivost duga, inflaciju i pogrešnu alokaciju resursa. Na kraju, tvrdim da napumpani BDP Srbije nije samo tehničko pitanje, već odraz dubljih sistemskih neuspeha, sa značajnim implikacijama za razvojni put zemlje.

Šta meri BDP – a šta propušta​

Bruto domaći proizvod (BDP) često se predstavlja (u Srbiji, kao i u ostatku sveta) kao vrhovni pokazatelj ekonomskih performansi jedne nacije. U svojoj suštini, BDP predstavlja zbir svih monetarizovanih transakcija koje se dešavaju u jednoj ekonomiji tokom godine. Obuhvata vrednost dobara i usluga proizvedenih i razmenjenih za novac—bilo kroz potrošnju, investicije, državnu potrošnju ili neto izvoz.

Međutim, ovaj naizgled sveobuhvatni pokazatelj ima značajne nedostatke. BDP isključuje sve aktivnosti koje se dešavaju van sfere monetarne razmene. Domaći rad – poput kuvanja, brige o deci i starijima – iako suštinski važan za društveni i ekonomski život, izostavljen je iz obračuna BDP-a. Slično tome, neplaćeni društveni angažman, neformalna ekonomija i egzistencijalna poljoprivreda ostaju nevidljivi u podacima o BDP-u. Ovi propusti znače da BDP, u najboljem slučaju, pruža nepotpunu sliku ekonomske aktivnosti, a u najgorem, iskrivljen prikaz društvenog blagostanja.

Nisu svi BDP-ovi isti​

Kada govorimo o BDP-u, važno je prepoznati da ne postoji samo jedan BDP, već više varijacija, od kojih svaka odražava različitu perspektivu ekonomske aktivnosti. Najčešće se pominju nominalni i realni BDP.

1. Nominalni BDP meri ukupnu vrednost dobara i usluga proizvedenih u ekonomiji tokom određenog perioda, koristeći tekuće cene. To znači da hvata sirovu monetarnu vrednost bez prilagođavanja za inflaciju, što ga čini osetljivim na promene nivoa cena. Na primer, ako cene značajno porastu (inflacija), nominalni BDP može porasti čak i ako količina proizvedenih dobara i usluga ostane nepromenjena.

2. Realni BDP, s druge strane, prilagođava se za inflaciju koristeći konstantne cene iz osnovne godine. Ovo omogućava jasnije poređenje ekonomskih performansi tokom vremena, jer se fokusira na promene u stvarnom obimu proizvodnje, a ne na promene nivoa cena.

Grafikon 1 prikazuje nominalni i realni BDP Srbije tokom protekle decenije (2014-2023). Razlika između ove dve mere često se povećava tokom perioda značajne inflacije ili deflacije. Na primer, 2021. godine rast nominalnog BDP-a dostigao je preko 14%, dok je rast realnog BDP-a bio znatno niži, 7,9%, što ukazuje da je deo nominalnog rasta bio posledica rasta cena, a ne povećane proizvodnje.

Grafikon 1: Stope rasta nominalnog i realnog BDP-a, 2014-2023. Izvor: Autor, na osnovu podataka Narodne banke Srbije
BDP se takođe može analizirati na dva načina: ukupni BDP i BDP po glavi stanovnika.

1. Ukupni BDP predstavlja ukupnu vrednost dobara i usluga proizvedenih u jednoj ekonomiji tokom određenog perioda. Pruža apsolutnu meru ekonomske veličine i aktivnosti, često korišćenu za poređenja između zemalja različitih veličina populacije.

2. BDP po glavi stanovnika, s druge strane, deli ukupni BDP sa populacijom, nudeći prosečan ekonomski učinak po osobi. Ova mera pruža nijansiranije razumevanje životnog standarda i ekonomskog blagostanja, jer se prilagođava veličini populacije.

Odnos između ovih mera i demografskih trendova može otkriti zanimljive uvide (Grafikon 2).

Grafikon 2: Stope rasta nominalnog ukupnog i nominalnog BDP-a po glavi stanovnika, 2014-2023. Izvor: Autor, na osnovu podataka Narodne banke Srbije
Dok ove dve stope rasta generalno prate sličan trend, rast nominalnog BDP-a po glavi stanovnika blago nadmašuje rast ukupnog nominalnog BDP-a u većini godina. Ovo odražava uticaj opadajuće populacije Srbije, što povećava prosečan ekonomski učinak po osobi čak i kada je rast ukupnog BDP-a umeren. Nakon sinhronizovanog pada 2020. godine zbog pandemije COVID-19, rast BDP-a po glavi stanovnika značajno je nadmašio rast ukupnog BDP-a u 2021-2022. godini. Ovo se može pripisati merama vlade, poput direktnih uplata svim punoletnim građanima, kako bi se povećala kupovna moć i stimulisala ekonomija tokom i nakon pandemije.

Da bi se slika dodatno zakomplikovala, BDP Srbije periodično se revidira kako bi se uzele u obzir promene u osnovnoj godini. Ove revizije mogu značajno promeniti nominalne podatke o BDP-u, a samim tim i ključne ekonomske odnose, poput javnog duga kao procenta BDP-a. Revizija BDP-a iz 2024. godine, koju je sproveo Republički zavod za statistiku, povećala je nominalni BDP za 4,6% za 2019. godinu i za 8,2% za 2023. godinu (to je bio upravo predmet spora između profesora Radonjića i v.d. direktora RZS-a Josipovića). Kao rezultat ovih revizija, javni dug Srbije kao procenat BDP-a smanjen je za otprilike 4 procentna poena u 2023. godini, poboljšavajući percepciju fiskalne stabilnosti zemlje bez promene osnovnih nivoa duga.

Ove razlike naglašavaju da podaci o BDP-u nisu apsolutne istine, već su oblikovani specifičnim uglom posmatranja. Razumevanje ovih nijansi ključno je za tumačenje podataka o BDP-u i njihove relevantnosti za realne uslove.

Kružna ekonomija korupcije: Zoran Drakulić o veštački uvećanom BDP-u Srbije​

U intervjuu za Danas, srpski privrednik Zoran Drakulić osvetljava kako sistemska korupcija uvećava podatke o BDP-u u Srbiji, stvarajući iskrivljenu sliku ekonomskog napretka. Njegova analiza se fokusira na mehanizme inflacije BDP-a vođene korupcijom i šire posledice tog procesa.

Prema Drakuliću, javni radovi, poput izgradnje puteva, sistematski su precenjeni. Na primer, projekat koji košta 100 (miliona) fakturiše se na 250, pri čemu naduvana potrošnja direktno doprinosi BDP-u. Prema pristupu zasnovanom na potrošnji, BDP se izračunava kao zbir privatne potrošnje, privatnih investicija i državne potrošnje (korigovano za neto izvoz, koji predstavlja razliku između izvoza i uvoza).

 

[Мизантропија]

Drakulić tvrdi da potrošnja podstaknuta korupcijom povećava BDP Srbije, stvarajući obmanjujuću priču o ekonomskom napretku. Ovaj „rast“ je uglavnom nominalan, sa malim uticajem na održivi razvoj ili produktivnost.

Kako bi ilustrovao svoj argument, Drakulić opisuje „kružnu ekonomiju“ korupcije, prikazanu sledećim modelom (Slika 1).

Slika 1: Kružna ekonomija korupcije. Izvor: Vizualizacija autora
U ovom modelu, državna potrošnja na javne infrastrukturne projekte napumpana je kroz precenjene procene i izvođačke ugovore. Ova napumpana sredstva direktno doprinose BDP-u kao državna potrošnja. Međutim, umesto da dodaju stvarnu ekonomsku vrednost, ta sredstva se vraćaju u privatni sektor kroz „provizije“ i precenjene ugovore, formirajući ciklus koji se samoodržava. Izvođači koji profitiraju od ovih državnih projekata reinvestiraju svoju dobit u precenjene nekretnine, poput luksuznih zgrada u projektima poput Beograda na vodi. Ova reinvesticija dodatno povećava BDP, jer su građevinske i aktivnosti nekretnina uključene u metrike privatnih investicija i potrošnje.

Drakulić naglašava da ova „kružna ekonomija“ generiše nominalni ekonomski rast bez poboljšanja produktivnosti ili dodavanja stvarne vrednosti ekonomiji. Sredstva kruže unutar sistema, veštački povećavajući podatke o BDP-u i stvarajući obmanjujuću priču o ekonomskom napretku. Kao što model pokazuje, napumpane metrike BDP-a opravdavaju dalju državnu potrošnju na slične projekte, čime se perpetuira ciklus neefikasnosti i korupcije.

Napumpan BDP, podstaknut korupcijom i precenjenim rashodima, predstavlja značajan rizik za kreiranje ekonomskih politika. Donosioci odluka često se oslanjaju na BDP kao primarni pokazatelj ekonomskog zdravlja i napretka. Međutim, kada su podaci o BDP-u veštački napumpani, oni stvaraju lažan osećaj sigurnosti u pogledu kapaciteta ekonomije da izdrži veće nivoe zaduživanja ili potrošnje. Na primer, vlade mogu pribegavati prekomernom zaduživanju, verujući da će odnosi duga prema BDP-u ili prihodu ostati održivi. Ipak, ako je udeo produktivnih ekonomskih aktivnosti nizak, sposobnost ekonomije da generiše prihode od pozajmljenih sredstava se s vremenom smanjuje. To može dovesti do situacije u kojoj troškovi servisiranja duga premašuju prihode od investicija, što na kraju destabilizuje finansijski sistem.

 

[Мизантропија]

Pored toga, napumpani podaci o BDP-u mogu doprineti pritiscima na rast plata koji nisu povezani s produktivnošću. Kako BDP deluje kao da raste, očekivanja radnika u vezi s platama mogu se povećati. Međutim, ako ovaj „rast“ nije praćen stvarnim povećanjem produktivnosti ili dovoljnim obimom dobara i usluga koji bi podržali veće prihode, rezultat su inflatorni pritisci na ekonomiju. Vremenom, to može dovesti do šire ekonomske krize, obeležene smanjenom kupovnom moći, opadajućom konkurentnošću i povećanom zavisnošću od daljeg zaduživanja kako bi se održala iluzija rasta. Dakle, napumpan BDP ne samo da iskrivljuje trenutne političke odluke, već i postavlja temelje za dugoročnu finansijsku nestabilnost i ekonomsku stagnaciju.

Pored prekomernog zaduživanja i pritisaka na rast plata, napumpan BDP narušava alokaciju resursa u celokupnoj ekonomiji. Vlade mogu da daju prednost neproduktivnim sektorima koji doprinose veštački visokim brojkama BDP-a, poput luksuznih nekretnina ili suvišnih infrastrukturnih projekata, umesto ključnih investicija u zdravstvo, obrazovanje ili inovacije. Ovakva pogrešna alokacija ne samo da ometa dugoročni razvoj već i učvršćuje neefikasnosti, čineći ekonomiju manje sposobnom da se preusmeri ka održivom i inkluzivnom rastu.

Zato se može složiti sa Drakulićevim argumentom da potrošnja podstaknuta korupcijom napumpava BDP Srbije po cenu održivog razvoja i dugoročne produktivnosti. Nominalni rast koji se postiže uglavnom je iluzija, sa malim uticajem na strukturna ekonomska poboljšanja koja su potrebna za rešavanje razvojnih izazova zemlje.

Prilagođavanje BDP-a Srbije za naduvane državne investicije​

Ako primenimo Drakulićevu logiku na BDP Srbije, to otvara ključna pitanja o stvarnoj putanji rasta srpske ekonomije. Konkretno, Drakulić sugeriše da je prividni rast BDP-a možda veštački uvećan zbog prekomerne državne potrošnje, naročito na infrastrukturne projekte koji dugoročno nisu ekonomski opravdani. Ovo prekomerno trošenje, često finansirano spoljnim zaduživanjem, stvara iluziju ekonomske dinamike dok potencijalno maskira osnovnu ekonomsku stagnaciju ili neefikasnost.

Drakulićeva procena da 50% državne infrastrukturne potrošnje spada u prekomernu potrošnju podržana je i drugim stručnjacima. Na primer, profesor Arsić ističe da troškovi infrastrukturnih projekata često rastu za 50% ili više u odnosu na prvobitno ugovorene iznose. On ove prekoračenja pripisuje rastu cena materijala, lošoj projektnoj dokumentaciji i korupciji, što sve doprinosi neefikasnosti u javnim investicijama.

 

[Мизантропија]

Da se konačni troškovi infrastrukturnih projekata mogu značajno razlikovati od početnih procena, jasno pokazuje dokumentacija povezana s nedavnom tragedijom na železničkoj stanici u Novom Sadu. Prema izveštaju Forbsa, domaća kompanija Starting, koja je delovala kao podizvođač za kinesku China Civil Engineering Construction Corporation, prvobitno je ugovorila 1,9 miliona evra za radove na rekonstrukciji stanice. Međutim, kasniji ugovor otkriva iznos 2,5 puta veći – 5,1 milion evra. Slično, kako izveštava Nova Ekonomija, početni ugovor za izgradnju Moravskog koridora citirao je ukupne troškove radova na 745 miliona evra, dok je najnovija procena Ministarstva finansija porasla na 2,15 milijardi evra. Ova podudarnost između Drakulićevih zapažanja, prethodnih iskustava i šireg stručnog konsenzusa osvetljava sistemsku prirodu ovih neefikasnosti u infrastrukturnim projektima Srbije.

Ove neefikasnosti nisu jedinstvene za Srbiju. Prema MMF-u (2015), uporedne analize javnog kapitala (input) i kvaliteta infrastrukture i pokrivenosti (autput) pokazuju prosečne neefikasnosti u javnim investicionim procesima od oko 30% globalno. Izveštaj napominje da najefikasniji javni investitori postižu dvostruko veći rast za isti iznos javnih ulaganja u poređenju s najmanje efikasnim. Ovo naglašava značajne ekonomske benefite koje bi donelo rešavanje neefikasnosti u javnim investicijama.

Da budemo fer, Srbija možda nije toliko izuzetna. Prekoračenja budžeta dešavaju se i u drugim, razvijenijim zemljama. Na primer, aerodrom Berlin Brandenburg, otvoren 2020. godine, kasnio je više od devet godina i koštao preko četiri milijarde evra više od planiranog budžeta.

Sada, uz konzervativnu pretpostavku da 50% državne infrastrukturne potrošnje spada u prekomernu ili ekonomski neopravdanu potrošnju, korekcija otkriva konzervativniju i možda realističniju sliku ekonomskih performansi Srbije. Grafikon 3 ispod upoređuje nominalni rast BDP-a sa prilagođenim rastom, uzimajući u obzir ove korekcije.

Grafikon 3: Posmatrani i prilagođeni nominalni rast BDP-a, 2014-2023. Izvor: Autorovi proračuni na osnovu podataka Narodne banke Srbije
U proseku, razlika između nominalnog i prilagođenog rasta BDP-a je skromna, iznosi 0,23 procentna poena, što sugeriše da prilagođavanje ne menja dramatično celokupnu sliku rasta. Međutim, u određenim godinama, kao što je 2021, prilagođavanje postaje značajnije, sa razlikom od 0,67 procentnih poena. Prevedeno u monetarne vrednosti, na osnovu BDP-a Srbije za 2021. godinu od 6.576 milijardi RSD, prilagođavanje iznosi približno 44,21 milijardu RSD.

Da bi se ovo stavilo u perspektivu, budžet za 2021. godinu izdvojio je 43,72 milijarde RSD za servisiranje spoljnog duga. Ovo poređenje pokazuje da je monetarna vrednost prilagođavanja ekvivalentna jednoj glavnoj budžetskoj stavci, ističući njegove suštinske implikacije. Iako se celokupno prilagođavanje može činiti manjim, njegov uticaj u specifičnim godinama postavlja važna pitanja o održivosti i efikasnosti modela ekonomskog rasta Srbije.

Ako se pretpostavi da polovina privatnih infrastrukturnih investicija takođe koristi naduvane cene, prosečna razlika u stopi rasta BDP-a povećala bi se na približno 0,55 procentnih poena. Međutim, privatna potrošnja ima veoma različite posledice u poređenju sa državnom potrošnjom. Iako može podstaći opštu korupciju i neefikasnost vlade, privatna infrastrukturna ulaganja odražavaju pre svega nedostatak produktivnih investicionih mogućnosti, a ne nešto drugo. U zemljama sa razvijenijim finansijskim sistemima, kao što su Sjedinjene Američke Države, tržišta kapitala deluju kao „usisivač“ za ekonomski višak. Kroz razne finansijske instrumente, profiti se procesiraju i ponovo procesiraju, često odvojeni od realne ekonomije.

Nasuprot tome, male zemlje poput Srbije, koje karakterišu nerazvijena tržišta kapitala, ograničene mogućnosti za transfer kapitala u inostranstvo (gde bi mogli biti ostvareni viši prinosi) i ograničena ulaganja u produktivne aktivnosti – često ometane političkim pitanjima i korupcijom, kako je primetio Drakulić – teže da kapitalisti pribegavaju luksuznoj potrošnji, posebno u nekretninama. Anegdotski dokazi ukazuju na naduvane cene nekretnina u projektima poput Beograda na vodi, gde se neki stanovi kupuju po cenama iznad tržišnih i izdaju kako bi vlasnicima generisali stabilan prihod. Iako ovakve naduvane cene mogu značiti da kapitalista kupi četiri stana umesto šest, to suštinski ne menja obrazac kapitalističke potrošnje.

Ovaj fenomen je u skladu sa analizom Pola Barana i Pola Svizija o rasipanju ekonomskih resursa, gde se višak kapitala, nesposoban da pronađe produktivne izlaze, preusmerava u neproduktivne ili čak destruktivne svrhe. Veblenov koncept upadljive potrošnje takođe ovde rezonuje, jer luksuzne nekretnine i naduvane cene simbolizuju status umesto ekonomske korisnosti. Istovremeno, širi trend finansijalizacije – ključna karakteristika modernog kapitalizma – pojačava ove neefikasnosti, dajući prednost špekulativnim i neproduktivnim investicijama u odnosu na istinski ekonomski razvoj, kako su istakli marksistički mislioci poput Kalhuna i Harvija.

Prilagođavanja BDP-a Srbije stoga osvetljavaju ne samo neefikasnosti državne potrošnje, već i šire strukturne izazove koje stvaraju rasipanje resursa, upadljiva potrošnja i preusmeravanje ekonomskog viška ka neproduktivnim aktivnostima.

Da li je BDP naduvan?​

Tvrdnja da je BDP Srbije naduvan zaslužuje kritičko preispitivanje. Tehnički gledano, ova tvrdnja nema osnova. Bez obzira na to da li se novac troši efikasno ili neefikasno, on ipak ulazi u ekonomiju kao potrošnja, te tako doprinosi BDP-u. Obračun BDP-a inherentno ne pravi razliku između produktivne i neproduktivne potrošnje. U tom smislu, čak i neekonomična potrošnja – iako možda neefikasna u smislu društvenih ili ekonomskih rezultata – treba da se računa kao deo BDP-a.

Međutim, ova tehnička ispravnost ne isključuje dublje zabrinutosti u vezi sa implikacijama takve potrošnje. Ona otvara ključno pitanje fiskalnog prostora: Da li vlada ima kapacitet da poveća potrošnju u sektorima sa potencijalno većim društvenim ili ekonomskim povratima, posebno onima koji mogu doneti dugoročne koristi? Čak i ako BDP tačno odražava svu potrošnju, sastav te potrošnje je ključan za razvojne ishode.

Ovde koncept ekonomskog viška, kako su ga definisali Baran i Svizi, pruža koristan okvir za razmatranje. Višak odražava ne samo bogatstvo i produktivnost društva već i njegovu sposobnost da efikasno koristi resurse. Veliki višak koji se troši na neefikasnosti ograničava fiskalni prostor, dok strateško investiranje viška može proširiti taj prostor povećanjem buduće produktivnosti i društvenog bogatstva.

 

[Мизантропија]

Ova dvostruka perspektiva – fiskalni prostor
kao neposredna fleksibilnost politike i ekonomski višak kao strukturna osnova – omogućava nam da kritički procenimo ekonomske politike Srbije. Da li trenutna potrošnja stvara višak koji proširuje fiskalni prostor tokom vremena, ili učvršćuje neefikasnosti koje ograničavaju buduće opcije?

Raskorak između rasta BDP-a i strukturnog napretka​

Ovo pitanje – da li trenutna potrošnja proširuje fiskalni prostor ili učvršćuje neefikasnosti – ima kritičan paralelu u širem okviru ekonomije Srbije. Dok rast BDP-a može sugerisati napredak, detaljnije ispitivanje otkriva dublji problem: raskorak između ekonomskog učinka i značajne strukturne transformacije. Ova neusklađenost izaziva zabrinutost u vezi sa tim da li ekonomija gradi osnovu za dugoročnu otpornost ili samo produžava ciklus stagnacije koji ograničava buduće razvojne opcije.

Iako je rast BDP-a Srbije bio stabilan poslednjih godina, prosečno oko 4,5% godišnje od 2018. do 2022, ovaj rast prikriva nedostatak značajne strukturne transformacije u ekonomiji. Tokom poslednje dve decenije, Srbija se borila da pređe iz ekonomije zasnovane na niskoj dodatoj vrednosti i potrošnji u ekonomiju koju podržava viša produktivnost i inovacije. Zemlja ostaje zarobljena u obrascu zavisnosti od primarnih sektora, usluga koje zahtevaju niske kvalifikacije i ekstraktivnih industrija, sa ograničenom diversifikacijom ili napredovanjem u vrednosnom lancu.

Ključni strukturni indikatori ukazuju na ovu stagnaciju. Udeo industrije u BDP-u stagnira na oko 15% od 2005. godine, što je daleko ispod nivoa viđenih u razvijenijim ili strukturno dinamičnijim ekonomijama regiona. Ovo je jasno prikazano na Grafikonu 4, koji poredi prerađivačku industriju Srbije sa Slovenijom, koja se često uzima kao regionalni reper. Dok udeo prerađivačke industrije u BDP-u Slovenije konstantno ostaje blizu ili iznad 20%, industrijski sektor Srbije pokazuje konstantan pad, opadajući na 13% do 2023. godine. Ova razlika jasno ukazuje na nesposobnost Srbije da iskoristi industriju kao pokretač strukturne transformacije. Nasuprot tome, sektori niske produktivnosti, poput trgovine i usluga, čine preko 50% BDP-a Srbije, uz malo dokaza o pomaku ka aktivnostima više vrednosti, poput napredne proizvodnje ili industrija vođenih tehnologijom.

Grafikon 4: Bruto dodata vrednost u odabranim ekonomskim sektorima u Srbiji i Sloveniji, 2014-2023. Izvor: Autor, na osnovu podataka iz World Development Indicators
Tržište rada takođe otkriva duboke strukturne slabosti. Skoro 20% radnika i dalje je zaposleno u poljoprivredi i drugim sektorima niske produktivnosti, dok nezaposlenost među mladima ostaje uporno visoka, na 23% u 2023. godini. Pored toga, emigracija kvalifikovanih stručnjaka – procenjena na preko 50.000 godišnje u poslednjih nekoliko godina – osiromašila je bazu ljudskog kapitala zemlje, pogoršavajući neusklađenost veština i podrivajući dugoročnu ekonomsku otpornost.

Ove statistike naglašavaju nesposobnost Srbije da izađe iz svoje uloge periferne ekonomije u Evropi. Rast BDP-a slika sliku napretka, ali osnovna stvarnost je ona ograničene otpornosti i razvojne inercije. Prekidanje ovog ciklusa zahtevaće stratešku viziju koja daje prioritet inovacijama, industrijskoj politici i razvoju ljudskog kapitala, a ne kratkoročnim pokazateljima rasta.

Zaključak​

Rast BDP-a Srbije predstavlja složenu priču. Iako brojke odražavaju stabilan ekonomski rast, one istovremeno prikrivaju duboko ukorenjene strukturne slabosti koje ugrožavaju razvojnu putanju zemlje. Rasprava o naduvavanju BDP-a naglašava ključnu istinu: ekonomski pokazatelji, iako tehnički tačni, često ne uspevaju da zabeleže osnovne neefikasnosti i propuštene prilike za transformativni rast.

Raskorak između rasta BDP-a i strukturnog napretka simbol je šireg ekonomskog izazova sa kojim se Srbija suočava. Zavisnost od sektora sa niskom dodatom vrednošću, stagnacija prerađivačke industrije i kontinuirani odliv kvalifikovanih stručnjaka osvetljavaju ograničenja modela rasta koji daje prednost nominalnim pokazateljima u odnosu na suštinsku transformaciju. Obrasci rasipničke potrošnje, naduvani infrastrukturni troškovi i neproduktivna alokacija viška kapitala dodatno naglašavaju potrebu za strateškom preorijentacijom.

Da bi ostvarila održiv razvoj, Srbija mora prevazići fiksaciju na rast BDP-a i pozabaviti. se strukturnim uzrocima svoje ekonomske inercije. Ovo uključuje ulaganje u inovacije, jačanje industrijske politike i unapređenje ljudskog kapitala. Bez ovih promena, Srbija rizikuje da ostane zarobljena u ciklusu periferne zavisnosti, sa ekonomskim rastom koji nije u stanju da obezbedi dugoročnu otpornost ili društvenu dobrobit.

Pitanje nije samo da li Srbija može da raste, već da li može da raste na način koji podstiče istinski napredak i transformaciju. Ovo će zahtevati ne samo reforme politika, već i promenu u načinu na koji se meri uspeh—udaljavanje od agregatnih ekonomskih pokazatelja ka kvalitativnim unapređenjima koja definišu zaista prosperitetno društvo, društvo koje usmerava svoje resurse ka sopstvenom razvoju, a ne razvoju spoljnog kapitalističkog centra.

 

[DJ 5ak]

Džabe njima tu da nas lažu i mažu, da nas zavaravaju nekakvim brojkama, nekakvim grafikonima i statistikom (koju ionako ne možemo da proverimo već možemo samo da im verujemo ili ne verujemo a realno njima verovati može samo budala) kad 80-90% ljudi ovde još nije pojelo kajsije ili trešnje ove godine.

 

[Mstislav]

Mucka laz Djilas-studenata.

 

[SajaBg]

Ukratko:

Ako je država koruptivna i ako su svi bitni državni projekti koruptivni, onda je i BDP koruptivan. Što znači da ni država ni građani nemaju nikakvu korist od njegovog rasta.

Raste samo profit malog kruga ljudi dok sve ostalo propada.

U normalnim državama, gde postoji demokratija i nezavisne institucije, rast BDP-a znači i razvoj jer se bazira na zdravoj privredi a ne burazerskim kombinacijama.

 

[Мизантропија]

Ukratko:

Ako je država koruptivna i ako su svi bitni državni projekti koruptivni, onda je i BDP koruptivan. Što znači da ni država ni građani nemaju nikakvu korist od njegovog rasta.

Raste samo profit malog kruga ljudi dok sve ostalo propada.

U normalnim državama, gde postoji demokratija i nezavisne institucije, rast BDP-a znači i razvoj jer se bazira na zdravoj privredi a ne burazerskim kombinacijama.

Тако је!

 

[Casual Observer]

P

Džabe njima tu da nas lažu i mažu, da nas zavaravaju nekakvim brojkama, nekakvim grafikonima i statistikom (koju ionako ne možemo da proverimo već možemo samo da im verujemo ili ne verujemo a realno njima verovati može samo budala) kad 80-90% ljudi ovde još nije pojelo kajsije ili trešnje ove godine.

U “emotivno naelektrisanoj atmosferi”, kaže Peščanik…

 

[Schrodinger]

Džabe njima tu da nas lažu i mažu, da nas zavaravaju nekakvim brojkama, nekakvim grafikonima i statistikom

Dzabe kad je tvoj licni bruto proizvod 0 kako god se okrene

 

[Мизантропија]

P

U “emotivno naelektrisanoj atmosferi”, kaže Peščanik…

Демантуј речено уместо што прдуцкаш