Илирски покрет.
Писац: Владимир Ћоровић
http://sr.wikisource.org/sr/Историја_Југославије_(В._Ћоровић)_5.9
................................................................
На челу те младе хрватске националне струје налазио се запопљени официр, слободни зидар, напредни
Максимилијан Врховац из Карловца. Тај човек (рођен год. 1752.) радознала духа, који је у младости прошао школе Аустрије и Италије, провео је дуже времена у Пешти, у време кад је мађарски национализам почео да се буди и све снажније развија. Из Пеште се год. 1787. вратио у Загреб као нови бискуп тога града и као непомирљиви противник дотадањег политичког курса. Од тога времена он је главни вођ хрватске опозиције и према бечким централистичко-германизаторским тежњама и према мађарским прохтевима да Хрватима натуре свој језик. Као такав он је имао тешких дана год. 1794., кад је откривена завера његова ранијег друга, опата Игњата Мартиновића, која је ишла за тим да се од Угарске створи федеративна република, у коју би ушле Мађарска, Словачка, Влашка и Илирија (Хрватска и Славонија). Мартиновић је тешко теретио Врховца, али без конкретних доказа да је учествовао баш у тој завери. Бискуп је био ослобођен сумњичења и даљих истрага; али, морао је предати другоме своју штампарију, коју беше набавио са намером да крене живљи књижевни и обавештајни рад, и напустити слободнозидарско деловање. »У Загребу је још дуго, у читавој првој половини XIX века, постојала традиција како је цар Фрања наложио Врховцу да пошље у Беч фунту свога меса, како би доказао своју невиност«.
..........................................................................
После савезничке победе над Наполеоном бечки двор се био осилио, а сву државну политику водио је кнез Климент Метерних.
......................................................................................
Према Хрватима испуни Беч сада своје старе намере. Примивши стање створено Наполеоновом Илиријом, он остави у заједници Крањску, Корушку, западну Истру и Хрватску до Саве (такозвану Француску Хрватску) као посебну Краљевину Илирију (22. јула/3. августа год. 1819.), са управним седиштем у Љубљани. Том чисто словенском подручју натурена је, наравно, немачка реакционарна управа, која је имала за задатак да истре све трагове францускога утицаја и сузбија нове идеје. У Словенце и Хрвате нису се смели поуздати. Код Словенаца добар део интелигенције определио се био за Французе, а францускога утицаја било је у приличној мери и код Хрвата. Доста је, уосталом, било већ то што је сам загребачки бискуп био осумњичен као човек либералних идеја и као »опасан демократ«. Ту нову политичку творевину хрватски сталежи су побијали коликогод су могли. Цепање Хрватске под Наполеоном они су узимали као удес ратне среће, земља је подељена међу две туђе државе. Али, зашто да се Хрватска цепа под влашћу једнога владара, и то њиховога старога, под чијом династијом они живе већ толико векова? Хрватске претставке и протести имали су свога утицаја у Бечу. Тамо се, постепено, почело увиђати да Хрвате не треба огорчавати, јер им наскоро могу затребати ради сузбијања претераних мађарских прохтева, а и због њих самих. Хрвати нису били бунтован елеменат као Мађари; граничарски пукови важили су као најпоузданија царска војска и показали су се као одлично оруђе при угушивању побуне у Италији год. 1820.-1821. Стога су у Бечу год. 1822. задовољили њихове жеље, и Хрватска је поново постала целина.
................................................................................
У томе периоду појачана је стара противност између Хрвата и »Крањаца«. Како за нову управу у Краљевини Илирији није било довољно домаћег хрватског елемента, који би знао немачки и имао аустриске чиновничке рутине, то су за чиновнике међу Хрвате доводили обично она лица из источних алписких земаља која су или била Словенци, прилично однарођени, или Немци са нешто знања словенскога језика. Њих је народ у Хрватској све изреда звао Крањцима и идентификовао је појмове Крањац и чиновник. Они уведоше у Хрватску превласт немачкога језика, који стаде потискивати латински.
................................................................................................
Као главна личност у борби за народни језик и у буђењу хрватске народне свести постаде млади
Људевит Гај, који на политичко поприште изиђе са једва навршеном двадесетом годином. Занимљива је чињеница да су два главна лица у историји Хрвата XIX века, један носилац »илирских«, а други југословенских идеја,
Гај и Штросмајер, била нехрватскога, чисто немачкога порекла, и то не у далеким ранијим генерацијама. Гајев отац дошао је у хрватско Загорје, у Крапину, тек год. 1783.; у његовој кући говорило се само немачки. Тим језиком научила је мајка и Гаја да прозбори прве речи; на томе језику, и доцније, водила је сву преписку са њим.
.....................................................................................................
Потицан од Колара, Гај је год. 1830. написао и објавио своју
Кратку основу хорватско-славенскога правописања, у којој казује његове и своје мисли о потреби словенске узајамности. У тој књижици он већ говори о користи која би могла настати ако се »ближњи брати наши« Славонци, Далматинци, Штајерци, Крањци и Корушци сједине у употреби једног правописа. У томе своме програму, као што се види, он не помиње још Срба, нити чак Хрвата из Босне; он се, свакако из разлога непосредне практичне примене, ограничио ту само на оне Југословене, Хрвате и Словенце, који се служе латиницом и који се налазе под. Аустријом.
......................................................................................................
Илирску идеју прихватили су сви Хрвати. Као Гајеви сарадници јавише се, по реду, људи из Хрватске и Славоније, из Далмације, па из Босне. Брзо је почеше поздрављати и поједини Срби. Сава Текелија је, сећајући се својих идеја младости, хвалио Гаја што се није »стиснуо у хорватске границе«; један Србин из Бачке изражавао је жељу да се дође и до заједничкога писма; Павле Стаматовић се радовао »нашој слози«; Сима Милутиновић зове Гаја својим »једнодушцем«; Теодор Петрановић га соколи на рад, и т. д. Јавила се у
Даници чак и једна српска дама. Била је то братичина самога кнеза Милоша, Ана, кћи Јеврема Обреновића, лепа млада девојка, тужна љубав Антона Михановића. Михановић је дошао као први аустриски конзул у Србију год. 1836. и сигурно је у своме кругу утицао на развијање братског осећања између Срба и Хрвата. Али, у суштини, Срби тада нису прихватили илирски покрет. Они су се радовали буђењу хрватске народне свести, симпатисали су њиховој борби за народни језик, била им је пријатна појава да се јавља тако снажан покрет са наглашавањем народнога јединства и потребе народне солидарности. Али, Срби нису хтели да прихвате илирско име. Разлога за то било је свакако више, а најглавнији беху им следећи.
Прво, Срби су на почетку XIX века, обновивши са два устанка своју државу, добили много више самосвести и самоуверења. Осетили су се као чинилац од вредности, који се у животу одржао и пробио, захваљујући првенствено својој снази. Српско име добило је нови значај и са чашћу се пронело кроз Европу. Главна лица тадање европске књижевности баве се српским питањима; највећи историк немачки и један од тада највећих у Европи интересује се за акцију српскога ослобођења и пише о њој једно много запажено и цењено дело. То је
Српска револуција Леополда Ранкеа.
Друго, хрватски књижевни покрет чинио се једном делу Срба само као наставак и одјек њихових идеја. Вук Караџић (рођен 26. октобра год. 1787. у Тршићу, у Србији, из краја који ће после Србима дати и Јована Цвијића), беше од год. 1814. почео у Бечу, иницијативом и уз сарадњу Словенца Јернеја Копитара, читав низ књижевних послова, који су препородили нову српску књижевност. Он је књижевни ослободитељ Срба, као Карађорђе и Милош политички. Сав у духу бунтовне Србије с почетка XIX века, чије је борбе изблиза пратио као војводски писар, Вук је у нашој књижевности уствари извршио једно дело ослобођења. Раскрстио је коначно са традицијом немогућег и потпуно исквареног и произвољног »славјаносерпскога« језика и у књижевност увео дуго времена од високопарних књижевника презирани народни језик, прави језик широкога »простога« пука. Раскрстио је, исто тако, и са старим правописом и азбуком, увео начело фонетског писања и поставио правило да сваки глас има свој знак и да се уствари онако пише како се и говори.
U početku nazivahu se Sloveni domaćim imenom Srbi tj. rodjaci kod tudjinaca a napose Niemaca bijahu od davne davnine poznati pod imenom Veneda Vinida Vinda. Pod ovim imenom poznavahu Slovene i Grci i Rimljani negdje od VII vieka prije Isusa koji su iz njihovih krajeva kod baltičkoga mora jantar izvozili Susjedni Skandinavci zvahu je Vani.
Dijelite titule i diplome u trgovačkim centrima? 