Iliri - Albanoi - Albanci

  • Začetnik teme Začetnik teme -
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
nek nestanu siptari:
Narod koji Srbi nazivaju Arbanasima, stranci većinom Albancima, a oni sami sebe Šćipetarima, poreklom je sa Kavzaka. U antičkom vremenu i ranom srednjem veku poznata je zemlja na Kavkazu pod imenom Albanija. Tako su je nazivali stranci, ali ne i njeni stanovnici, baš kako i danas zovu Albaniju u Evropi koju njeni stanovnici nazivaju Šćiperija-Šćipnija. Džems Boker kaže:"Oni se zovu Šćipetari, što znači brđani".
Albanija na Kavkazu nalazila se na istočnim padinama te planine do Kaspijskog mora, u pokrajini Širvan, što pripada savremenim Azerjbedžanu i dragestanu. Severno od Albanije nalazila se zemlja Alana, severno-zapadno su bili Iberi, a zapadno i južno preko reke Kur-Jermeni. Postojao je jedan grad po imenom Albana na obali kaspijskog mora između savremenih gradova Divičija i Derbenta.
Po imenu tog grada zemlja u njegovom zaleđu dobila je ime Albanija. Beker kaže:"Tamo je druga Albanija - savremeni dagestan - na Kavkazu i neki pisci smatraju da su njeni stanovnici isti narod i njihovi istoimenjaci u Turskoj. "Izvesno je da postoji velika sličnost između Toska u Albaniji i Čerkeza sa Kavkaza.
Stanovnici Albanije su ostali poznati u istoriji kao prost narod lovaca i stočara koji su trgovali putem trampe. Po djednim zajedničkim kraljem imali su 12 lokalnih vođa, a govorili su 26 različitih dijalekata. Njihovo glavno verovanje bilo je u boginju meseca čiji je kult bio orgijskog tipa.
Kada je Aleksandar Veliki osvajao Aziju, pred njega je izišao neki vladar Albanije i upoznao ga o krševitoj ovoj zemlji koja Aleksandra nije iteresovala. Neko vreme Albanija je bila zemlja "klijent" Rimske Imperije. Iako je nestalo ime Albanija, albanski narod nije nestao na Kavkazu. I danas se tamo nalaze vrlo brojni Albanci koji sa ovim u na Kosovu i Metohiji imaju svoja zajednička etnička obeležja, kao što su jezik, lična imena, narodna nošnja i amtropološke karakteristike.
U osmom veku Arapi su zaposeli zemlje oko Kaspijskog mora i iza Kavkaza. Arapski kalifat je u tim zemljama došao u sukob sa hazarskim kaganatom. Arapi su bili zaštitnici islama, a hazari Mojsijevske vere, pa je njihov sukob, pored drugih, imao i verski karakter.
Hazari su nametnuli Albancima vrlo teške dažbine pa su oni stali na stranu Arapa i većim delom primili islam. Hazarski vojskovođa u ratovima sa Arapima bio je kaganov sin Bardžil. Kada je ušao sa vojskom u Albaniju 730. godine naredio je da se samo muslimani pobiju. Ta Bardžilova naredba naterala je Albance da beže i da traže spas kod Arapa.
Na Sredozemnom moru vođene su česte borbe između Arapa, kao predstavnika islama i Romeja - Vizantije , kao predstavnika hrišćanstva. Arapi su oteli od Romeja veći deo Sicilije i deo južne Italije, pa da bi ojačali islamsko stanovništvo u ovim zemljama, doveli su deo stanovništva iz Kavkaske Albanije koje je izbeglo ispred Hazara. Borbe između Arapa i Romeja na Siciliji trajale su dugo vremena od 827. do 878. godine.
Ustanici Srbi
Sicilija je podeljena na dva dela, islamski i hrišćanski deo, pa otuda i naziv dve Sicilije. Hrišćani su bili potisnuti u severo-istočni deo ostrva. Romeji su na tom delu ostrva držali znatne vojne snage. Uspeli su 980. godine da osvoje deo arapske Sicilije i na tom prostoru preuzeli su tamošnje Albance. Jedan deo tog naroda preveli su u hrišćanstvo.
Vizantijski car Vasilije drugi zauzeo je dvadestih godina 11. veka Novi Epir. To je približno teritorija savaremene Albanije ukome su živeli Srbi i delimično Grci. Vizantijski vojni starešina Tihomir, Srbin iz Beligrada, podigao je ustanak 1040. godine s namerom da protera vizantijsku vlast iz Novog Epira.
Tihomirovi ustanici bili su Srbi koji su uz pomoć Srbije proterali vizantince iz Novog Epira. Zbog toga je vizantijska carica Zoe sa svojim ljubavnikom Konstantinom devetim poslala brojnu vojsku u napad na Srbiju, u jesen 1042. godine. Pravac napada je išao kroz Epir u savremenu Albaniju koja je tada većim delom bila teritorija Srbije.
Tadašnji mladi car Srbije Vojislav potukao je do nogu u dve bitke, vođene na teritoriji savremene severne Albanije, vizantijsku vojsku. Ovaj težak poraz u ratu sa Srbijom izazvao je nerede i pobune u Vizantiji. Jedan od pobunjenika bio je i vizantijski vojni zapovednik na Siciliji po imenu Đorđe, zvani Manijak. Pošto on gine a njegovi vojnici Albanci nisu mogli da se vrate na Siciliju, oni zamole Srbe da im dozvole da ostanu tu gde jesu. Srbi su im dozvolili da se nasele u predelima oko mesta Rabana na padinama planine Jablanice, severo-istočno od savremenog Elbasana. O tim događajima imamo svedočanstva vizantijskih pisaca, savremenika.
Tekst Ane Komnine
Po mestu Raban Srbi su doeseljenike nazivali Arbanasima-Rabanasima, stranci su ih zvali Albancima po Albaniji na Kavkazu. Kada Ataliota pominje Albance 1078. godina naziv aih stanovnicima Rabana-Arbanon. Tako isto čine i drugi vizantijski istoričari. Jovan Skilica, i Ana Komnina. Ona piše to ime prema srpskom izgovoru - Raban.
Srednjovekovni pisac Magius Patavius je znao da su Šćipetari poreklom iz Azije i nazivao ih je "decom Kavkaza". U Srbiju su stigla samo četiri plemena sa Kavzaka i to: Gege, Toske, Jace -Liape - i Šamide. Gege su "Gosk" ili "Gog" kod jermenskih geografa. Šamide su azijski Šumiksi, naseljeni oko Rabana i na podnožju planine Jablanice, Albanci su se psotepeno širili napasajući svoja stada po srpskim selima i obroncima planina.
Tako su živeli kroz ceo srednji vek, gajeći stoku za svoje srpske gospodare i za svoje potrebe. Kao profesionalni stočari zaštićeni su zakonom iz 1330. godine, a zatim i zakonom cara Dušana iz 1349. godine. Po tim zakonima, Arbanasi su mogli da se slobodno kreću po planinama i bogatim pašnjacima, ali im nije dozvoljeno da prisvajaju pašnjake i zemlju.
O knezu Progonu
U takvim uslovima života, Arbanasi nisu mogli imati svoju političku ili versku vlast, pošto nisu imali ni svoje teritorije. Neki albanski savremeni istoričari zastupaju tezu da se krajem 12. veka pojavila prva arbanaška država i kažu:
Oko 1190. Njen prvi suveren kažu bio je kenz Progon; 1190-1198. godine i da je bio podržan od starešina mesta. Od početka kneževina je obuhvatala gotovo polovinu savremene severne Albanije. Da, postajao je knez Progon kao knez predela Rabana, ali kenz je bio Srbin i njegova kneževina u Srbiji.
Knez Progon se nije ni po čemu razlikovao od ostalih srpskih kneževa toga doba. Imao je dva sina, Ivana 1198-1206 i Dimitrija 1206-1216. Vojni zapovednik kneza Progona, sa zvanjem vojvoda, bio je takođe Srbin - Andrija Vrana. Pa ni posle raspada srpske Imperije nije na teritoriji savremene Albanije nastala nijedna arbanaška država."
Povrh svega toga, zemlja koju su Srbi tada poseli nije ni uzeta od Albanaca, nego od vizantijskih i romanskih vlasnika ili njihovoga zavisnog ili kakvog drugog, slobodnog ratarskog stanovništva.
Jedna opšta odredba Dušanovog Zakonika govori da nema posebnih i slobodnih vlaških ili albanskih teritorija: "Planine što su po zemlji Carstva mi, što su planine careve da su caru, a crkvene crkvama, a vlasteoske vlasteli".
Oblast Kosova i Metohije naseljena je Srbima još od njihovog dolaska u srednjobalkansko područje tokom 7. veka. Težnje prvih srpskih država, Raške i Duklje, bile su da okupe i organizuju plemena srpskog naroda prema njihovoj stvarnoj rasprostranjenosti. U 11. veku južnoslovenski ustanci su karakteristični jer zahvataju široku zonu od Dunava do Makedonije; Kosovo se tu javlja kao naročito aktivna oblast oslobodilačke borbe i sudara sa vizantijskom vlašću.
Pomeranje granica ka jugu ne može se posmatrati kao naseljavanje Srba na Kosovu, već kao ujedinjenje oblasti koje je već davno pre toga nastanjivao srpski narod. Stoga su neprihvatljiva i sasvim proizvoljna tvrđenja nekih albanskih pisaca da je "širenje srednjovekovne nemanjićke države prema jugu prouzrokovalo i etničko strujanje na Kosovu i Metohiji.
Predstava o etničkoj karti Kosova i Metohije u srednjem veku tu je sasvim pogrešna i netačna, kao što je u osnovi pogrešno omeđivanje srpskog etnikuma u ranom srednjem veku na teritoriji Raške države. Međutim, etnička stvarnost kosovske oblasti u srednjem veku kako sam Nemanja i njegovi sinovi i prvi biografi, Sava i Stefan, gledaju na pripojene teritorije, među kojima i na kosovsku oblast. U arengi Hilandarske povelje 1198. godine Nemanja veli da je, "obnovio svoju dedovinu i većma utvrdio" da je "podigao propalu svoju dedovinu i stekao", pa navodi šta je to stekao "od morske zemlje" "od Arbanasa", "od grčke zemlje".
Arbanaska zemlja je za njega samo Pilot, dok je kosovska oblast ovde predstavljena nazivom Lab sa Lapljanom i navedena u kategoriju "grčke zemlje". Isto to pominje Sava u žitiju despot Simeona: Nemanja je "obnovio dedovinu i većma utvrdio" i "podigao propalu svoju dedovinu i stekao" pojedine oblasti "od pomorske zemlje" "od Rabna" i od "grčke zemlje". Prema tome, kosovsko-metohijska oblast je u svesti i svedočanstvu prvih Nemanjića krajem 12. veka srpska zemlja, koja je to bila i pre nego što je otuđena nasiljem, te je pripajanje i sticanje ovih krajeva samo obnova, restitucija srpske baštine.
Osvrnimo se na istorijske izvore, u ovom slučaju srednjovekovnim srpskim poveljama, srpski karakter kosovske oblasti za razdoblje poslednjih godina 12. do kraja 14. veka je neosporno dokazan i nesumnjiv. To su sledeće povelje: Hilandarska Stefana Nemanje iz 1198, Žička Stefana Prvovenčanog oko 1220, Svetostefanska ili Banjska povelja kralja Milutina iz 1313-1318, Gračanička povelja kralja Milutina iz 1321-1322, Dečanska povelja kralja Stefana Dečanskog iz 1330, Aranđelska kralja Stefana Dušana iz 1348. Povelje sadrže bogate, određene i pouzdane podatke o starosrpskim imenima.
Neosporna je istorijska činjenica da se na širokom području Kosova i Metohije od ranog srednjeg veka do propasti srpske države čuva kontinuitet srpskog naroda te da su sve zemlje severozapadno, severno i severoistočno od linije Skadarskog jezero-Komovi-Prokletije-Šara bile naseljene homogenim srpskim stanovništvom. Sigurno je i to da je u osnovi kosovskog stanovništva ležao prvobitni sloj Srba, koloniziranih u razdoblju od 7. do 12. veka, a da se on u nemanjićkoj državi, u povoljnijim i mirnijim političkim, socijalnim i ekonomskim uslovima stalno osvežavao i umnožavao migracijama srpskog naroda sa raznih strana, pre svega iz raških i zetskih predela.
Uopšte se ne dovodi u pitanje srpski karakter cele oblasti, jer se ukupan procenat demografske zastupljenosti nesrpskog elementa kreće oko 2%, pa i to pretežno u zapadnim delovima kosovsko-metohijske oblasti, u planinskoj zoni.
Činjenica je da Arbanasi sve do novijeg vremena nisu nikada činili većinu stanovništva na Kosovu i Metohiji. Ni u vizantijskim izvorima nema pomena Arbanasa na današnjoj srpskoj teritoriji. Skoro sva toponimija na ovim prostorima je slovenskog odnosno srpskog porekla. Svi izvori pokazuju da su u prvim decenijama turske vlasti u ovom delu Srbije u ogromnoj većini živeli pravoslavni Srbi kakvo će stanje ostati sve do kraja 17. veka.

jel dosta ovo da se malo zabavljate citanjem? :twisted:


HAJDE DA SE KLADIMO DA NI TI NE VERUJESH U OVO SHTO SI NAPISAO?!!


hahahahahhahah...hihihihihihihihi :) :D :lol:
 
nek nestanu siptari:
Narod koji Srbi nazivaju Arbanasima, stranci većinom Albancima, a oni sami sebe Šćipetarima, poreklom je sa Kavzaka. U antičkom vremenu i ranom srednjem veku poznata je zemlja na Kavkazu pod imenom Albanija. Tako su je nazivali stranci, ali ne i njeni stanovnici, baš kako i danas zovu Albaniju u Evropi koju njeni stanovnici nazivaju Šćiperija-Šćipnija. Džems Boker kaže:"Oni se zovu Šćipetari, što znači brđani".
Albanija na Kavkazu nalazila se na istočnim padinama te planine do Kaspijskog mora, u pokrajini Širvan, što pripada savremenim Azerjbedžanu i dragestanu. Severno od Albanije nalazila se zemlja Alana, severno-zapadno su bili Iberi, a zapadno i južno preko reke Kur-Jermeni. Postojao je jedan grad po imenom Albana na obali kaspijskog mora između savremenih gradova Divičija i Derbenta.
Po imenu tog grada zemlja u njegovom zaleđu dobila je ime Albanija. Beker kaže:"Tamo je druga Albanija - savremeni dagestan - na Kavkazu i neki pisci smatraju da su njeni stanovnici isti narod i njihovi istoimenjaci u Turskoj. "Izvesno je da postoji velika sličnost između Toska u Albaniji i Čerkeza sa Kavkaza.
Stanovnici Albanije su ostali poznati u istoriji kao prost narod lovaca i stočara koji su trgovali putem trampe. Po djednim zajedničkim kraljem imali su 12 lokalnih vođa, a govorili su 26 različitih dijalekata. Njihovo glavno verovanje bilo je u boginju meseca čiji je kult bio orgijskog tipa.
Kada je Aleksandar Veliki osvajao Aziju, pred njega je izišao neki vladar Albanije i upoznao ga o krševitoj ovoj zemlji koja Aleksandra nije iteresovala. Neko vreme Albanija je bila zemlja "klijent" Rimske Imperije. Iako je nestalo ime Albanija, albanski narod nije nestao na Kavkazu. I danas se tamo nalaze vrlo brojni Albanci koji sa ovim u na Kosovu i Metohiji imaju svoja zajednička etnička obeležja, kao što su jezik, lična imena, narodna nošnja i amtropološke karakteristike.
U osmom veku Arapi su zaposeli zemlje oko Kaspijskog mora i iza Kavkaza. Arapski kalifat je u tim zemljama došao u sukob sa hazarskim kaganatom. Arapi su bili zaštitnici islama, a hazari Mojsijevske vere, pa je njihov sukob, pored drugih, imao i verski karakter.
Hazari su nametnuli Albancima vrlo teške dažbine pa su oni stali na stranu Arapa i većim delom primili islam. Hazarski vojskovođa u ratovima sa Arapima bio je kaganov sin Bardžil. Kada je ušao sa vojskom u Albaniju 730. godine naredio je da se samo muslimani pobiju. Ta Bardžilova naredba naterala je Albance da beže i da traže spas kod Arapa.
Na Sredozemnom moru vođene su česte borbe između Arapa, kao predstavnika islama i Romeja - Vizantije , kao predstavnika hrišćanstva. Arapi su oteli od Romeja veći deo Sicilije i deo južne Italije, pa da bi ojačali islamsko stanovništvo u ovim zemljama, doveli su deo stanovništva iz Kavkaske Albanije koje je izbeglo ispred Hazara. Borbe između Arapa i Romeja na Siciliji trajale su dugo vremena od 827. do 878. godine.
Ustanici Srbi
Sicilija je podeljena na dva dela, islamski i hrišćanski deo, pa otuda i naziv dve Sicilije. Hrišćani su bili potisnuti u severo-istočni deo ostrva. Romeji su na tom delu ostrva držali znatne vojne snage. Uspeli su 980. godine da osvoje deo arapske Sicilije i na tom prostoru preuzeli su tamošnje Albance. Jedan deo tog naroda preveli su u hrišćanstvo.
Vizantijski car Vasilije drugi zauzeo je dvadestih godina 11. veka Novi Epir. To je približno teritorija savaremene Albanije ukome su živeli Srbi i delimično Grci. Vizantijski vojni starešina Tihomir, Srbin iz Beligrada, podigao je ustanak 1040. godine s namerom da protera vizantijsku vlast iz Novog Epira.
Tihomirovi ustanici bili su Srbi koji su uz pomoć Srbije proterali vizantince iz Novog Epira. Zbog toga je vizantijska carica Zoe sa svojim ljubavnikom Konstantinom devetim poslala brojnu vojsku u napad na Srbiju, u jesen 1042. godine. Pravac napada je išao kroz Epir u savremenu Albaniju koja je tada većim delom bila teritorija Srbije.
Tadašnji mladi car Srbije Vojislav potukao je do nogu u dve bitke, vođene na teritoriji savremene severne Albanije, vizantijsku vojsku. Ovaj težak poraz u ratu sa Srbijom izazvao je nerede i pobune u Vizantiji. Jedan od pobunjenika bio je i vizantijski vojni zapovednik na Siciliji po imenu Đorđe, zvani Manijak. Pošto on gine a njegovi vojnici Albanci nisu mogli da se vrate na Siciliju, oni zamole Srbe da im dozvole da ostanu tu gde jesu. Srbi su im dozvolili da se nasele u predelima oko mesta Rabana na padinama planine Jablanice, severo-istočno od savremenog Elbasana. O tim događajima imamo svedočanstva vizantijskih pisaca, savremenika.
Tekst Ane Komnine
Po mestu Raban Srbi su doeseljenike nazivali Arbanasima-Rabanasima, stranci su ih zvali Albancima po Albaniji na Kavkazu. Kada Ataliota pominje Albance 1078. godina naziv aih stanovnicima Rabana-Arbanon. Tako isto čine i drugi vizantijski istoričari. Jovan Skilica, i Ana Komnina. Ona piše to ime prema srpskom izgovoru - Raban.
Srednjovekovni pisac Magius Patavius je znao da su Šćipetari poreklom iz Azije i nazivao ih je "decom Kavkaza". U Srbiju su stigla samo četiri plemena sa Kavzaka i to: Gege, Toske, Jace -Liape - i Šamide. Gege su "Gosk" ili "Gog" kod jermenskih geografa. Šamide su azijski Šumiksi, naseljeni oko Rabana i na podnožju planine Jablanice, Albanci su se psotepeno širili napasajući svoja stada po srpskim selima i obroncima planina.
Tako su živeli kroz ceo srednji vek, gajeći stoku za svoje srpske gospodare i za svoje potrebe. Kao profesionalni stočari zaštićeni su zakonom iz 1330. godine, a zatim i zakonom cara Dušana iz 1349. godine. Po tim zakonima, Arbanasi su mogli da se slobodno kreću po planinama i bogatim pašnjacima, ali im nije dozvoljeno da prisvajaju pašnjake i zemlju.
O knezu Progonu
U takvim uslovima života, Arbanasi nisu mogli imati svoju političku ili versku vlast, pošto nisu imali ni svoje teritorije. Neki albanski savremeni istoričari zastupaju tezu da se krajem 12. veka pojavila prva arbanaška država i kažu:
Oko 1190. Njen prvi suveren kažu bio je kenz Progon; 1190-1198. godine i da je bio podržan od starešina mesta. Od početka kneževina je obuhvatala gotovo polovinu savremene severne Albanije. Da, postajao je knez Progon kao knez predela Rabana, ali kenz je bio Srbin i njegova kneževina u Srbiji.
Knez Progon se nije ni po čemu razlikovao od ostalih srpskih kneževa toga doba. Imao je dva sina, Ivana 1198-1206 i Dimitrija 1206-1216. Vojni zapovednik kneza Progona, sa zvanjem vojvoda, bio je takođe Srbin - Andrija Vrana. Pa ni posle raspada srpske Imperije nije na teritoriji savremene Albanije nastala nijedna arbanaška država."
Povrh svega toga, zemlja koju su Srbi tada poseli nije ni uzeta od Albanaca, nego od vizantijskih i romanskih vlasnika ili njihovoga zavisnog ili kakvog drugog, slobodnog ratarskog stanovništva.
Jedna opšta odredba Dušanovog Zakonika govori da nema posebnih i slobodnih vlaških ili albanskih teritorija: "Planine što su po zemlji Carstva mi, što su planine careve da su caru, a crkvene crkvama, a vlasteoske vlasteli".
Oblast Kosova i Metohije naseljena je Srbima još od njihovog dolaska u srednjobalkansko područje tokom 7. veka. Težnje prvih srpskih država, Raške i Duklje, bile su da okupe i organizuju plemena srpskog naroda prema njihovoj stvarnoj rasprostranjenosti. U 11. veku južnoslovenski ustanci su karakteristični jer zahvataju široku zonu od Dunava do Makedonije; Kosovo se tu javlja kao naročito aktivna oblast oslobodilačke borbe i sudara sa vizantijskom vlašću.
Pomeranje granica ka jugu ne može se posmatrati kao naseljavanje Srba na Kosovu, već kao ujedinjenje oblasti koje je već davno pre toga nastanjivao srpski narod. Stoga su neprihvatljiva i sasvim proizvoljna tvrđenja nekih albanskih pisaca da je "širenje srednjovekovne nemanjićke države prema jugu prouzrokovalo i etničko strujanje na Kosovu i Metohiji.
Predstava o etničkoj karti Kosova i Metohije u srednjem veku tu je sasvim pogrešna i netačna, kao što je u osnovi pogrešno omeđivanje srpskog etnikuma u ranom srednjem veku na teritoriji Raške države. Međutim, etnička stvarnost kosovske oblasti u srednjem veku kako sam Nemanja i njegovi sinovi i prvi biografi, Sava i Stefan, gledaju na pripojene teritorije, među kojima i na kosovsku oblast. U arengi Hilandarske povelje 1198. godine Nemanja veli da je, "obnovio svoju dedovinu i većma utvrdio" da je "podigao propalu svoju dedovinu i stekao", pa navodi šta je to stekao "od morske zemlje" "od Arbanasa", "od grčke zemlje".
Arbanaska zemlja je za njega samo Pilot, dok je kosovska oblast ovde predstavljena nazivom Lab sa Lapljanom i navedena u kategoriju "grčke zemlje". Isto to pominje Sava u žitiju despot Simeona: Nemanja je "obnovio dedovinu i većma utvrdio" i "podigao propalu svoju dedovinu i stekao" pojedine oblasti "od pomorske zemlje" "od Rabna" i od "grčke zemlje". Prema tome, kosovsko-metohijska oblast je u svesti i svedočanstvu prvih Nemanjića krajem 12. veka srpska zemlja, koja je to bila i pre nego što je otuđena nasiljem, te je pripajanje i sticanje ovih krajeva samo obnova, restitucija srpske baštine.
Osvrnimo se na istorijske izvore, u ovom slučaju srednjovekovnim srpskim poveljama, srpski karakter kosovske oblasti za razdoblje poslednjih godina 12. do kraja 14. veka je neosporno dokazan i nesumnjiv. To su sledeće povelje: Hilandarska Stefana Nemanje iz 1198, Žička Stefana Prvovenčanog oko 1220, Svetostefanska ili Banjska povelja kralja Milutina iz 1313-1318, Gračanička povelja kralja Milutina iz 1321-1322, Dečanska povelja kralja Stefana Dečanskog iz 1330, Aranđelska kralja Stefana Dušana iz 1348. Povelje sadrže bogate, određene i pouzdane podatke o starosrpskim imenima.
Neosporna je istorijska činjenica da se na širokom području Kosova i Metohije od ranog srednjeg veka do propasti srpske države čuva kontinuitet srpskog naroda te da su sve zemlje severozapadno, severno i severoistočno od linije Skadarskog jezero-Komovi-Prokletije-Šara bile naseljene homogenim srpskim stanovništvom. Sigurno je i to da je u osnovi kosovskog stanovništva ležao prvobitni sloj Srba, koloniziranih u razdoblju od 7. do 12. veka, a da se on u nemanjićkoj državi, u povoljnijim i mirnijim političkim, socijalnim i ekonomskim uslovima stalno osvežavao i umnožavao migracijama srpskog naroda sa raznih strana, pre svega iz raških i zetskih predela.
Uopšte se ne dovodi u pitanje srpski karakter cele oblasti, jer se ukupan procenat demografske zastupljenosti nesrpskog elementa kreće oko 2%, pa i to pretežno u zapadnim delovima kosovsko-metohijske oblasti, u planinskoj zoni.
Činjenica je da Arbanasi sve do novijeg vremena nisu nikada činili većinu stanovništva na Kosovu i Metohiji. Ni u vizantijskim izvorima nema pomena Arbanasa na današnjoj srpskoj teritoriji. Skoro sva toponimija na ovim prostorima je slovenskog odnosno srpskog porekla. Svi izvori pokazuju da su u prvim decenijama turske vlasti u ovom delu Srbije u ogromnoj većini živeli pravoslavni Srbi kakvo će stanje ostati sve do kraja 17. veka.

jel dosta ovo da se malo zabavljate citanjem? :twisted:


HAJDE DA SE KLADIMO DA NI TI NE VERUJESH U OVO SHTO SI NAPISAO?!!


hahahahahhahah...hihihihihihihihi :) :D :lol:
 
Kada smo kod naucnika (ne politicara jer ja govorim o nauci - a to je, bar ovde, ogromna razlika) najveci nasi poznavaoci starobalkanskih naroda, sa iskustvom na terenu i priznati od strane celog naucnog sveta, su: pokojni akademik Dragoslav Srejovic i akademik Nikola Tasic. Pokusaj da demantujes ili pronadjes bilo sta sto osporava njihov rad!

wade:
Балканско полуострво je простор велике етничке нестабилности. Као раскршће неких главних путева између Истока и Запада, Севера и Југа, између Европе и Азије, са свим својим географским предностима које сe нуде сточарима и ратарима, морепловцима, рударима и трговцима, оно je подручје на коме су сe од праисторијских времена кретале и насељавале многе скупине људи разнога језика и порекла. Статична слика Балкана Грка и Римљана, па староседелаца Илира и Трачана и новијих варварских слојева - Келта, Гота, Словена, све више уступа место динамичкој представи о кретању и померању многих, у крајњој линији анонимних етничких група. Tа представа, чијој убедљивости доприносе све плоднија лингвистичка и археолошка истраживања, открива нове садржаје и подлоге у "класичним" историјским етницима Балкана, као што су, на пример, Илири и Трачани. Много важнији чинилац у реконструкцији етничких прилика на Полуострву све до раног средњег века постаје сада културни, цивилизацијски лик простора, његова типолошка разноврсност и слојевитост. Такозвани "старобалкански" народи, никада до краја формирани као народ у смислу једнога вишег културног и политичког интегритета, улазе у историју из анонимности праисторије само кроз тај додир са грчко-римском цивилизацијом - макар и кроз судар са њом.

Зато je на питање о пореклу и постанку неких данашњих народа на Балканском полуострву тешко одговарати са сигурношћу. Поготову je тешко реконструисати етничку карту Балкана - чак и у крупним потезима, а камоли у појединостима - за време досељавања Словена [VI-VII век]. Да ли сe тада налазе на Балкану и преци данашњих Албанаца; да ли сe албански народ може сматрати старобалканским, у односу на Словене - староседелачким народом; да ли сe процес етногенезе Албанаца зачиње тек у раздобљу Сеобе, можда чак упоредо са настањивањем Срба, или раније, - све су то питања на која уопште није једноставно одговорити. Тешкоће настају из два разлога: историјски извори не помињу Албанце пре XI века, те је њихов постанак и развој до тога времена - праисторија; а друго, језик Албанаца има у великој породици индоевропских језика изузетан положај - нема му блиских сродника. Питање етногенезе Албанаца зато измиче не само историографским него и лингвистичким методама.

Својим општим европским и средњовековним народним именом Албанци [Арбанаси] сe везују за име илирског племена Албана, које je у II веку н. е., према Птоломеју, настањивало област око Албанополиса [потом Albanum, Arbanum] у данашњој средњој Албанији [град Кроја]. Постоји несумњив континуитет албанског етничког имена на некадашњем илирском, а данашњем албанском тлу, па сe из тога природно извео закључак да постоји и етнички континуитет између илирских и данашњих Албанаца. Отуда уверење да су Албанци потомци старих Илира, те да су "одувек" настањивали крајеве свога данашњег етничког простора, јер je овај, упрошћено речено, подударан са некадашњим илирским етничким простором. "Илирску" теорију формулисао je најпре Ј. Тунман, немачки историчар, 1774. године, да би je кроз читав XIX век даље развијала европска лингвистика, укључујући и таква имена као што су Ф. Миклошич, Г. Мајер и П. Кречмер, за које je албански језик само нова фаза у развоју старог илирског језика. Но, управо je лингвистичка аргументација илирске теорије открила још крајем прошлог века њене озбиљне недостатке: за поузданије истраживање и закључивање о генетичкој вези албанског језика са претпостављеним илирским претком било би потребно знати илирски језик, а о њему има врло мало грађе и знања, само из посредних извора [у грчких аутора и у ономастичком материјалу]. Давно je примећено да илирске речи, тако идентификоване у садашњем албанском језику, могу бити само реликти једнога ранијег илирског слоја [као келтски елементи у француском језику]; а и када сe узму као доказ везе са илирским језиком, не сме сe сметнути с ума да има "бар толико, ако не и више" лексичких елемената који су по сведочанству античких писаца несумњиво трачки.

- Ово се може наћи код Х. Барић, Лингв. студије, 8.

Већ je та околност навела неке лингвисте да помишљају на трачко уместо на илирско порекло Албанаца. К. Паули, X. Хирт, па Н. Јокл, а у нас X. Барић, уз веће или мање разлике у поставци тезе и у аргументацији, напуштају илирску теорију и претпостављају да je албански језик трачког или бар трачко-илирског порекла, а да je албански народ потомак старобалканских Трачана, који су настањивали делове Балканског полуострва источно од линије Морава-Нишава-Струма. Самим тим, наравно, ако би сe ова нова теорија показала тачном, јавља сe и питање -како су сe, зашто и када трачки преци данашњих Албанаца преселили са источног у западне просторе Балканског полуострва, са Балканског горја [античког Хемуса] у античку "Албанију", где их око Драча примећују византијски извори у XI веку.

Не улазећи овде у подробну лингвистичку аргументацију трачке теорије и њену полемику са илирском тезом, ваља истаћи да je кључни разлог за одбацивање илирске теорије била околност што je албански језик из групе satеm, док je илирски језик, по свему судећи, припадао групи сеntum.

Насупрот томе, трачки језик je сатемски као и албански. Према томе, албански као сатемски језик није могао потећи од илирског као центумског, већ само од трачког као исто тако сатемског језика. За то би, наводно, говориле и неке друге особине албанског језика, у фонетици, морфологији, деклинацији итд.

- Х. Барић, Лингв. студије, 9-23.

Тиме сe дошло до закључка да je албански језик у ствари "један трачки дијалекат", а да je његов "трачко-илирски" карактер резултат касније трачко-илирске симбиозе. На питање: када je дошло до те симбиозе, у којој трачки Албанци представљају млађи или горњи слој, одговарало сe на разне начине, али je најбоље аргументовано мишљење по коме je досељавање Албанаца у њихову историјску постојбину "сразмерно касно", јер сe "једино тако може објаснити што у њиховом језику нема трага индигеној поморској терминологији и што топономи у историјској арбанаској језичкој области немају арбанаски фонетски лик, тј. што они нису претрпели извесне гласовне промене, које би сe неминовно извршиле да су сe Арбанаси од вајкада находили на својој данашњој територији".

- Х. Барић, Лингв. студије, 24-25

Лингвистичким методом, ипак, не може сe сасвим поуздано реконструисати порекло и пут формирања албанског народа. Ниједан од ових аргумената, који нису за потцењивање, нема снагу доказа.

- Х. Барић, Лингв. студије, 29.

Због свега тога неопходно je применити и археолошки метод, који би, уз нека већ раније позната факта из историографије, могао да потврди или обезвреди претпоставке до којих сe долази проучавањем језика. Тврди сe, понекад, да и археолошка истраживања упућују на илирско порекло Албанаца, али сe то не може сматрати тачним. Пре свега, етничка карта праисторијског, а онда и предримског Балкана уопште, није тако једноставна и статична како би сe могло закључити по неким школским представама о Илирима и Трачанима, а потом и Грцима као староседеоцима Балканског полуострва. Археологија, уз помоћ античке историографије, омогућава да сe дође до необично важног сазнања о великим етничким померањима и променама кроз сва праисторијска раздобља, као и у сам освит историје средњебалканског простора. Нема староседелаца у правом смислу речи: тај појам сe, археолошким методом, нужно релативизује и свако "старо"становништво показује сe млађим од претходног, сваки народ или племе, свака етничка група - како сe правилније каже у археологији - јавља сe на етнографској балканској позорници тек својим досељавањем и потискивањем претходних група.

За етничку ситуацију Балкана поводом питања које нас интересује важан je почетак седмог века пре н. е., када сe зауставља продор номада и ратника са подручја данашње Босне и Херцеговине на голији и у горњем току Рашке, да би сe та граница, после успореног померања ових групација на исток усталила крајем VII века на линији Моравица-Маљен, на северу, а јужније на линији Бели Дрим-Дечанска Бистрица у Метохији, почетком VI века пре н. е.

- Историји срп. народа I, 59-61 (Д. Срејовић).

На северном сектору ове дугачке границе радило сe о ратницима тзв. гласиначке групе [са Романије и Деветака], док су на јужном, метохијском сектору, археолошки идентификовани исто тако добро наоружани ратници на суватима и пашњацима између северних падина Паштрика, десне обале Белог Дрима и Дечанске Бистрице; њихов долазак и вековно задржавање у овом, југозападном делу Метохије најпотпуније су документовани археолошким налазима са велике некрополе у селу Ромаји [Метохија]. Истоветан материјал, али и погребни ритуали посведочени су и на већем броју некропола на подручју северне Албаније, посебно око Кукеса, па то наводи на закључак да су ратници сахрањени у Ромаји приспели у Метохију са југозапада, и то долином Белог Дрима. Ова групација сe ни касније није одвајала од долине Белог Дрима, нити je запосела остале делове Метохије. Домороци, стабилизоване заједнице групе Доња Брњица [Косово], вероватно су без отпора уступили туђинцима неплодно земљиште и кршевите површи између Белог Дрима, Дечанске Бистрице и Паштрика, али су жилаво бранили своје плодне њиве у Призренском пољу, северној Метохији и на Косову. Прва групација [гласиначка] вероватно je илирско племе Аутаријата, а друга, у Метохији, огранак "Илира у ужем смислу речи" [Illyrii proprie diсtu]. Источно и североисточно од Илира - значи већ источно од Белог Дрима па све до Пчиње и Јужне Мораве на истоку, а Западне Мораве на северу, протезале су сe области Дарданаца, за које сe с правом напомиње да су били илирско племе са трачким наносом.

- монографијa F. Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Sarajevo 1969. Метохијски енклав илирске етничке групе између Паштрика, Дечанске Бистрице и Белог Дрима говорио би можда у прилог илирске теорије: то je оно подручје за које сe, како ћемо касније видети, поуздано сме тврдити да je у XIV и XV веку у нешто ужем опсегу насељено и старим албанским (католичким) становништвом. Али и ова претпоставка почива на другој: да између тога праисторијског насељавања Илира "у ужем смислу" на терену југозападне Метохије и средњовековног албанског становништва у истој области постоји стварни историјско-етнички континуитет. За то, међутим, нема никаквих потврда: о албанским пастирима на том терену знамо из докумената XIV-XV века, a српска топонимија овог подручја у примарном слоју говори много против континуитета.

Јужно од Дарданаца делили су територију Македоније: Дасарети око Охридског језера и Пенести у западној Македонији са Пеонцима [Пајонцима] на истоку од Вардара све до Родопа, где сe протезала западна граница трачких племена. Између Трачана и Дарданаца налазио сe један појас Трибала, чија су главна станишта била северно од дарданске територије, а јужно од Саве и Дунава. Њих у IV веку почињу потискивати и преплављивати Келти, чији долазак на Балкан у том столећу изазива нова већа етничка померања и промене на полуострву. Сукоби Келта са античком македонском државом развијали су сe на моравско-вардарском правцу, што значи преко дарданске земље; потом су и сами Дарданци били на удару експанзије македонских владара и најзад Римљана, чије су војне операције - освајачки походи - усмерене с југа на север ка Сингидунуму и Виминацију крајем I века пре н. е. и почетком саме наше ере, тако да су услед тога разне етничке групе са дарданске територије сигурно биле одбациване на запад. Ако je трачка теорија тачна у оном виду у коме je излаже Хенрик Барић, то би могао бити историјски разлог за спуштање Трачана са Хемуса и Родопа управо на територију измештених трибалских и дарданских племена. Ослабели у сталним сукобима са македонским и римским освајачима, Дарданци су сe могли лакше подати томе новом, мада још увек старобалканском утицају са истока, поготову ако сe тај етнички нанос схвати као сточарско-номадски елеменат који сe задржава више на планинама него у равници, где пролазе војске и ратари с толико незахвалног труда обрађују земљу. Примећено je, управо у археологији, да култура Дарданаца и Скордиска није уништена са римским освајањем: упоредо са стабилизацијом римске цивилизације дуж границе и магистралних путева током прва два века наше ере, домородачке заједнице по забитим варошицама и селима и даље чувају предачке обичаје и упорно негују традиционалну културу; те разлике нестају тек у току III века, када почиње опсежнија романизација старобалканских племена.

Историја срп. народа I, 60, 65 (Д. Срејовић), 68, 84 (M. Мирковић).

Последица овог последњег процеса огледала сe у великим романским, тачније латинско-грчким инфилтратима на територији Балкана, посебно у приморским областима и старим или новооснованим градовима. Подручје Албаније на тој етапи, при крају римског периода, без обзира на то да ли je албански народ био на тој територији аутохтон или сe доселио на њу са истока, у цивилизацијском погледу није албанско, па ни илирско, већ романско: оно je одређено културом градова у јадранском приморју и прометом дуж главних римских комуникација, од којих две изузетно значајне везују јадранско приморје са средишњим областима Полуострва: једна из Скадра преко Призрена према Нишу односно Скопљу, и друга - од Драча преко Охрида на Солун [Via Egnatia]. Историјски извори из тог времена уопште не говоре о Албанцима: нити о њиховим насеобинама у албанским планинама, нити о евентуалном њиховом досељавању са дарданско-пеонског подручја, а разлог je за то свакако у номадско-сточарском карактеру Праалбанаца, у "политичкој и војној безначајности досељавања сточара, који у новој постојбини зацело дуго избегавају контакт са затеченим грађанским и земљорадничким светом, држећи сe лети планина и спуштајући сe зими на обронке удаљеније од саобраћајне мреже".

Преци Албанаца, то je једино поуздано, сигурно нису представљали ни снажну етничку групу или племе, нити какав племенски савез који би сe наметнуо као активан историјски чинилац, још мање државу или народ с којим би сe римска или византијска власт морала сукобљавати или усклађивати.

Албански етникум je био одређен, без сумње, својим пореклом и језиком, и својим балканским путевима, али пре свега начином производње, организацијом друштва и сразмерно малом масом: сточарске заједнице херметичког типа, покретљиве и веома патријархалне, дуго су измицале великој афери историје. По суватним висоравнима, ограђене прашумом и бујним рекама, те су заједнице биле изван историјске позорнице.

Нема, дакле, научног основа за аподиктична тврђења када je реч о укупном проблему порекла албанског народа.

Јасно је да нема довољно оправдања за пренаглашавање "трачког" порекла Албанаца, као ни за инсистирање на "илирској" тези. У крајњој линији, не може ни бити толико важно да ли су Албанци потомци Илира или Трачана или неког трећег праисторијског или историјског народа. За историју Балкана довољна je чињеница да су Албанци на свом ужем етничком простору најкасније у XI, а можда и раније, још у VII веку, у време додира са јужнословенским народима приликом њиховог размештања по византијском полуострву и потом формирања првих јужнословенских држава.

Свако пренаглашавање питања етногенезе одводи нас са подручја науке и има друге, политичке мотиве. То сe, пак, не може игнорисати, нити сe ова политизација научних теорија сама по себи мора посматрати као злоупотреба науке. Она je пре свега израз једне колективне свести, њен облик и формула њеног дејства. Свест о којој je реч може, са своје стране, бити знамење једне мање друштвене групе, али и општа свест једног народа, његова национална свест. Без обзира на то колико она била стварна или фиктивна, она тад одређује понашање групе или нације, уграђује сe у програм с којим сe ваља суочавати без неумесних и непотребних дисквалификација.

Када je реч о илирству на просторима Балканског полуострва, оно има и старију историју и шире културно и национално подручје од овога последњег, албанског илирства. Полазећи од традиционалне средњовековне номенклатуре млађих европских народа према називима старијих, посебно од представе о млађим "варварским" народима као сукцесорима античких варварских народа на периферији или у граничним областима цивилизованог грчко-римског света, илирско име сe употребљавало за јужнословенске народе - Србе, Хрвате и Словенце - још од XV века ["natio illyriсa"], па сe и словенски језик називао "илирским језиком". Каптол светог Јеронима у Риму установљен je 1589, булом папе Сикста V, за "илирску нацију" односно "покрајину" [Далмација и Илирик - Хрватска, Босна и Славонија, без Словеније] и за оне који знају "илирски", а Завод светог Јеронима у Риму све je доскора носио традиционално име Сollegium Sanсti Hieronymi Illyriсorum in Urbe [назив je 1971. године промењен у Pontifiсium Сollegium Сhroatorum]. Знаменити Матија Влачић, протестантски теолог, историчар и лингвист из Лабина у Истри [1520- 1575], називао сe Matthias Flaсius Illyriсus; његов појам илирства поклапа сe, као ознака народности и језика, са јужнословенским народима и језицима. На самом почетку XVIII века, Павао Ритер Витезовић [1652-1713] такође под илирством подразумева југословенство, што долази до изражаја нарочито у његовим делима Сroatie rediviva [1700] и Stemmatographia [1701]; ово друго дело послужило je као основ за "Стематографију" Христофора Жефаровића 1741. године. Hа српском подручју, патријархом "целог Илирика" први сe назива Арсеније III Чарнојевић [1672-1706], а гроф Ђорђе Бранковић, несуђени обновитељ "Илирске краљевине", носи од 1688. године титулу "деспота Илирика". Класицистичка и нарочито неокласицистичка Европа на прелазу из XVIII у XIX век назива југословенске земље скоро искључиво "Илириком". Под француском влашћу 1809-1813, то су "Илирске провинције" [Les Provinсes Illyriennes]. У том духу и "илирски покрет у Хрватској", "покрет хрватског препорода", у првој половини XIX века улази, као што je познато, у генезу југословенства.

"Илирство" je на Балкану, дакле, аргуменат историјске фикције и дугог трајања - од барокне историографије до националног романтизма. Албански "илиризам", макар на први поглед са више етногенетских разлога, долази сасвим касно, па чак и анахронично у ово наше столеће. Његовим одржавањем и неговањем, данас, пошто je албанска нација већ образована, са сувереном државношћу признатом већ седам деценија, хоће сe у ствари ревитализација једнога националноромантичарског, националистичког албанског програма, који тежи не само окупљању свих Албанаца у Великој или "Етничкој" Албанији него и новом положају албанског народа на Балкану, с "правима" старобалканских предака. Сазнања историје, лингвистике и археологије у стварној, реконструисаној слици етничке ситуације Балкана у епохи када сe још могло говорити о Илирима и другим староседеоцима не дају за право таквим аргументима. Динамичка етнографија античког Балкана не зна за чврсте и вековечне поседе - све je у покрету, померању и превирању. Стога je илирска теза, политизована у националноромантичарском духу, данас сасвим апсурдна. Ако би сe кренуло за том аргументацијом [под претпоставком да сe она схвата озбиљно, а не само као пропагандни симбол], морао би сe часовник европске историје вратити бар за петнаест векова уназад, у време сеобе народа. Распоред европских народа, без обзира на многе промене током средњег и новог века, почива већ толико столећа на резултатима тога великог померања, премештања и намештања етничких маса на целом простору од Урала до Атлантика. Досељење Словена на Балкан je само појединост тог општег збивања. Позивањем на права староседелаца из епохе пре сеобе народа дошло би сe до апсурдног "враћања" словенских и германских народа на простор северне и источне Европе. Пре сеобе народа нема ни Француза и Француске, ни Немаца и Немачке, ни Енглеза и Енглеске, нема ни Пољске, ни Аустрије, ни Русије. То je, једноставно, један други, давно прошли, занавек ишчезли свет, а промене које су сe у Европи догодиле сеобом народа у раздобљу од III до VII века у сваком су погледу неповратне и коначне.

- Д. Срејовић, M. Мирковић

Најстарије историјске вести о Албанцима потичу из XI века. То су два податка: један у византијског историчара Михаила Аталијата [писао седамдесетих година XI века], а други у Алексијади, чувеном делу Ане Комнине о владавини њенога оца цара Алексија I [1081-1118]. Према Михаилу Аталијату, у походу византијског сицилијанског намесника и узурпатора Георгија Манијакиса из Драча према Солуну 1043. године учествују као војници и "Арванити" тј. Албанци.

- Attaliates, 297 (ed. Bonnae 1853).

У сличној ситуацији, али са обрнутом улогом, јављају сe Албанци и 1081, тада Нормани из јужне Италије на челу са Робером Гвискаром и Боемундом у току инвазије византијске обале опседају и освајају Драч. Византинцима помаже тада један српски одред под дукљанским принцом Бодином, као и нешто Арбанаса ["Арванита"].

- Alexiade VI, 7, 7; сf. IV, 8, 4 (ed. Leib, 1943).

Ово су општепризнате научне чињенице, не желим да расправљам о политици.

Pokusaj onda ovo da demantujes.
 
wade:
Kada smo kod naucnika (ne politicara jer ja govorim o nauci - a to je, bar ovde, ogromna razlika) najveci nasi poznavaoci starobalkanskih naroda, sa iskustvom na terenu i priznati od strane celog naucnog sveta, su: pokojni akademik Dragoslav Srejovic i akademik Nikola Tasic. Pokusaj da demantujes ili pronadjes bilo sta sto osporava njihov rad!
Pokusaj onda ovo da demantujes.

Hey Wade,

Stop thinking that you are giving contribution to this topic by quoting yourself.

You are the loser in this case so there is nothing to be ashamed off.

Please can you let me know what is your profession next time when you give comments on this topic?

I am sorry that my serbian is not good enough too say this in serbian but despite this I'll try to say the comment below in serbian too

The albanian precursors lived in these areas,where you and lot of other nations are settled nowadays, 500 years before God ousted the devil.
Preci albanaca ziveli su na ovim prostorijama , gde sada zivite vi i druge nacionalnosti, 500 godina prije nego shto je BOG isterao djavola.


pershendetje
 
Ovih dana bili smo svedoci NECEGA! Narocito neki od nas.Albanci imaju jednu ruznu naviku pa ne ostavljaju spomenike za sobom.Ne mislim samo na nadgrobne.Uopste ,na kulturne,tako da je tesko reci odakle su.Al imaju veoma radu naviku da tudje ruse.Ova tema ce u znak preko 30 pravoslavnih hramova biti do daljeg zatvorena.Mozda nije demokratski,al je humano u ovom trenutku.

PoZ
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top