IJO i dosada

Досада је веома значајно питање и проблем у животу и филозофији, мада на први поглед не изгледа тако. Досада није нешто неважно, безазлена ситница која се лако уклања, нетачно.

Када је Зевс заволео прелепу Ију да би је сакрио од своје жене Хере, претворио ју је у краву. Али громовник тиме не спасе Ију. Хера виде снежно белу краву и затражи је од Зевса на поклон. Зевс није био у стању да одбије Херу. Добивши Ију, Хера је, међутим, даде на чување стооком Аргусу. Патила је несрећна Ија и ником није могла да повери своја страдања; претворена у краву, она је била лишена моћи говора. Аргус, који никад није спавао, чувао је Ију и она није могла да се сакрије од њега. Зевс примети њене муке. Он позва свог сина Хермеса, коме нареди да је отме.
Хермес брзо одјури до врха планине на којој је стооки стражар чувао Ију. Он успава Аргуса својим беседама, и тек што овај склопи својих сто очију, Хермес узе свој савијени мач и једним ударцем одруби Аргусу главу. Ија тад беше ослобођена, али ни тим је Зевс не спаси од Хериног гнева. Хера посла чудовишног обада. Својом ужасном жаоком обад је гонио од мука избезумљену несрећну паћеницу Ију из земље у земљу. Она нигде не могаше да нађе мир. Бесно трчећи, она је јурила све даље и даље, а обад је летео за њом, стално забадајући жаоку у њено тело; обадова жаока је пекла Ију као ужарено гвожђе.

Ију можемо узети за симбол сваког живог бића на Земљи, а обада као симбол патње која ће то биће на његовом животном путу непрестано мучити. Међутим, свако ће приметити да Ија пати само када је обад убада жаоком, али то није тачно.

Животни пут креће се од патње до досаде, од досаде до патње. Задовољство између је илузија и само негативно. Срећа и задовољство могући су само као негација патње.

Задовољење или усрећење не може бити никада нешто више до ослобођење од неког бола, од неке патње. Свако задовољство или како се то обично назива, срећа, у ствари је по суштини својој негативно.”

цитат Шопенхауер

Да би неко уживао у храни мора претходно трпети глад. Ако је сит и изнесу му најукусније јело овога света, он неће осетити задовољство.

Значи, неопходан услов сваког задовољства јесте претходна оскудица, немаштина, патња. Патња мора трајати дуго да би негација патње или „задовљство” дало што већу илузију нечега лепог, које ће и поред тога трајати само хиљадити део времена претходне патње, тј. само за време негације исте.

Међутим, са задовољењем, са ситошћу, не наступа неко ултимативно усрећење и задовољење (које је трајало само за време негације глади) већ наступа обамрлост, равнодушност и ДОСАДА.

То је исто као приликом слушања музичког дела.
Када слушамо музику полазимо од основног тона који представља задовољење, хармонију, еквилибријум. Али, када би се музичко дело састојало само од тог једног јединог тона и његових хармонијских пратилаца, убрзо би нас ухватила досада. Зато ћемо пожелети промену, дисонанцу, удаљавање од основног тона. И затим, док је музичко дело у дисонанци нама је непријатно и пожелимо разрешење у консонанци (повратку основном тону). Али када би се тај основни тон продужио мучење би било још и веће него први пут.

Досада је само на први поглед безазлена. Она је јача патња него она познатија, отеловљена у незадовољеној вољи.
Највећа казна над казнама међу кажњеницима јесте самица или кажњавање досадом. Самица је страшније оруђе за мучење од средњовековних справа. То нам може показати зашто народу треба хлеба и игара, а не само хлеба.... зато јер досада вреба. А обад има као своје оружје не само жаоку већ, парадоксално, и одсуство жаоке.

https://forum.krstarica.com/threads/sta-je-dosada.304873/