Igra stihova

  • Začetnik teme Začetnik teme Mika
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Između noći i jutra


Budi tiho, moje srce,
Jer svemir te ne može
Čuti; budi tiho, jer eter je već
Prepun krikova i jauka, i ne može
Prenijeti tvoje pjesme i hvalospjeve.


Budi tiho, jer noćne sablasti
Neće se obazirati na šaputanje o
Tajnama tvojim; niti će povorke iz
Mraka zaustaviti se pred tvojim snovima.


Budi tiho, moje srce, dok zora ne svane,
Jer onaj ko strpljivo iščekuje jutro
Zasigurno će ga sresti, i onaj ko ljubi
Svjetlost, biti će od svjetlosti voljen.


Budi tiho, moje srce, i poslušaj moju
Priču; U snu vidjeh slavuja
Kako pjeva na ždrijelu užarenog
Vulkana, vidio sam ljiljan kako podiže
Svoju glavu iz snijega, nagu huriju
Kako pleše između grobova, i
Djetešce gdje se igra s lubanjama
Smijući se.


Sve ove slike vidjeh u snu, a
Kada sam otvorio oči i pogledao oko
Sebe, vidio sam vulkan kako još uvijek bijesni,
Više nisam čuo pjesmu slavuja;
Ne vidjeh ga više da leti.


Vidio sam nebo kako raspršuje snijeg
Poljima i dolinama, i kako skriva
Pod bijeli pokrov mrtva tijela
Ljiljana. Vidio sam nizove grobova u
Njihovoj vječnoj tišini, ali niko nije
Plesao niti se molio između
Njih. Vidio sam lubanje na gomili, ali
Nije bilo nikoga tamo da se smije.


Budan, vidjeh samo jad i žalost;
Šta se dogodilo s radošću i ugodom
Iz mojeg sna? Kuda je otišla ljepota
Mog sna, kako li su one slike mogle
Nestati?


Kako duša može strpljiva biti dok joj san
Ne vrati sretne utvare nade i
Žudnje?


Obrati pažnju, moje srce, i čuj moju priču;
Još juče moja duša bila je poput starog
I čvrstog stabla, korijenja uraslog u
Dubine zemlje, i grana što su dosezale do Boga.
Moja duša cvala je
U proljeće, rodila plodovima u ljeto, a
Kada bi jesen došla sakupio bih plodove
Na srebrni pladanj i položio ga na
Put gdje pješaci hode; svi
Koji prolaziše s veseljem bi se ponudili i
Nastavili svojim putem.


Kada je jesen prošla, i utopila
Svoju razdraganost u moru jadikovki i žalosti,
Pogledao sam svoj pladanj; nađoh još
Jedan preostali plod, uzeh ga i stavih
U usta; tada otkrih da je gorak kao žuč,
Kiseo poput nedozrelog grožda, i rekoh
Sebi: „Jao meni, jer stavio sam
Prokletstvo u usta ljudi, i bolest
U njihova tijela. Šta si učinila,
Moja dušo, sa slatkim sokovima koje
Tvoje korijenje crplo iz zemlje, s
Miomirisom kojeg si udisala s
Neba?“ U gnjevu sam iščupao snažno
I staro stablo moje duše, zajedno sa
Žilavim korijenjem, iz dubina
Zemlje.


Iščupao sam ga iz prošlosti, oduzeo
Mu sjećanja na tisuću
Proljeća i tisuću jeseni, i
Posadio sam stablo moje duše na drugo
Mjesto. Sada je bilo u polju daleko od
Staze Vremena; njegovao sam ga danju
I noću, govoreći u sebi: „Budnost
će nas dovesti bliže zvijezdama.“
Napajao sam ga krvlju i suzama, govoreći:
„U krvi je začin, a sladilo je u suzama.“
Kada se proljeće vratilo,
Moje drvo ponovno je procvalo, a u ljeto
Rodilo je plodovima. U jesen sam sakupio
Sve dozrele plodove na zlatni pladanj i
Ponudio ga na javnom puteljku; ljudi su
Prolazili ali niko ne poželi moje plodove.


Tad uzeh jedan plod i prinesoh ga
Usnama; bio je sladak kao med,
Krepak kao vino babilonsko i
Mirisan poput jasmina. Uskliknuo sam,
Govoreći: „Ljudi ne žele primiti
Blagoslov u svoja usta, niti istinu u
Svoja srca, jer Blagoslov je sin
Suza, a Istina je kćerka krvi.“


Otišao sam iz tog ogavnog grada da bih sjeo
U sjenu usamljenog stabla moje duše, u
Polje daleko od puteljka života.


Budi tiho, moje srce, dok zora ne svane;
Budi tiho i prati moju priču;
Još jučer moje misli bijahu barka što
Plovi uzburkanim morem, koju vjetrovi
Bacahu od jedne zemlje do druge.
U mojoj barci nije bilo ničeg osim sedam
Vrčeva napunjenih duginim bojama; i dođe
Trenutak kada postadoh umoran od lutanja
Površinom morskom, i rekoh
Sebi: „Vratit ću se s praznom
barkom mojih misli u luku na
otoku gdje sam rođen.“


Pripremao sam se bojeći svoju barku žuto
Poput zalaska sunca, zelenom poput srca
Proljeća, modro poput neba, crveno
Poput anemone. A na jarbolu i
Na kormilu nacrtao sam čudne figure
Što plijenile su pažnju i zbunjivale
Oko. Kada sam završio svoj posao, barka
Mojih misli doimala se kao proročanska vizija,
Ploveći kroz dva beskraja;
Morem i nebom.


Ušao sam u luku na otoku gdje sam
Rođen, a ljudi su pohrlili meni u susret
Pjevajući i veseleći se. I pozvalo me
Mnoštvo da dođem u grad;
Prebirali su po svojim instrumentima
I udarali u svoje tamburine.
Ovakvu dobrodošlicu doživio sam jer je moja
Barka bila prekrasno ukrašena, ali niko
Nije ušao i vidio unutrašnjost
Barke mojih misli, niti je iko pitao
Što sam donio s dalekih mora. Niti su
Mogli vidjeti da sam doveo nazad svoju
Barku praznu, jer ih je njezin sjaj
Učinio slijepima. Na to
Rekoh u sebi: „Odveo sam
ljude s pravoga puta, i sa sedam vrčeva s
bojama prevario njihove oči.“


Zatim sam se ukrcao na barku
Svojih misli i ponovo otplovio. Posjetio
Sam Istočne otoke i sakupljao
Mirisnu smolu i sandalovinu, pohranio ih
U svoju barku … Lutao sam
Zapadnim otocima i donio bjelokost, rubine,
Smaragde i drugo rijetko kamenje … Putovao
Sam Južnim otocima i donio sa
Sobom krasne štitove, sjajne
Mačeve i koplja i sve
Vrste oružja … Napunio sam
Barku mojih misli najbiranijim i
Najdragocjenijim stvarima na svijetu;
Vratio sam se u luku na otoku gdje sam
Rođen, govoreći: „Ljudi će me opet
veličati, ali ovaj put s pravom, i
ponovo će me pozvati da dođem u njihov
grad, ali sada zasluženo.“


A kada sam pristao u luci, niko mi
Ne dođe u susret … Hodao sam ulicama
Svoje negdašnje slave, ali niko ne podiže
Pogled prema meni … Stajao sam na tržnici
Vičući ljudima o blagu u mojoj
Barci, a oni su me izrugivali ne
Shvativši me ozbiljno.


Vratio sam se u luku malodušan,
Razočaranog i zbunjenog srca.


Kada sam se bolje zagledao u svoju barku,
primijetio sam ono što nisam vidio tokom mojeg
Putovanja, i uskliknuo: „Morski
valovi izbrisali su boje i
figure s moje barke i učinili da izgleda
poput kostura.“ Vjetrovi i morska pjena
Zajedno s užarenim suncem izbrisali su
Blistave boje i moja je barka sada izgledala
Kao pohabano odijelo. Nisam mogao
Zamijetiti ove promjene sjedeći sred blaga,
Jer su mi unutrašnje oči oslijepile.
Bio sam sakupio najdragocjenije stvari na
Svijetu i pohranio ih u škrinji što pluta
Na vodenoj površini; vratio sam se
Mojem narodu, ali oni su me odbacili
Ne želeći me vidjeti, jer njihove oči bijahu očarane
Ispraznim, svjetlucavim predmetima.


Ne želeći me vidjeti, jer njihove oči bijahu očarane
Ispraznim, svjetlucavim predmetima.
U tom času napustio sam barku svojih misli i
Krenuo u Grad Mrtvih, sjeo
Između urednih grobova, razmišljajući o
Njihovim tajnama.


Budi tiho, moje srce, dok zora ne svane; budi
Tiho, jer oluja što bjesni ismijava
Tvoje šaputanje, a špilje u
Dolinama ne podaruju jeku treperenju
Tvojih struna.
Budi tiho, moje srce, dok jutro ne svane,
Jer onaj ko strpljivo iščekuje dolazak
Zore bit će čeznutljivim zagrljajem podaren
Od jutra.


Zora sviće. Govori ako možeš,
Moje srce. Evo, dolaze jutarnje
Procesije … Zašto ne govoriš?
Nije li tišina noći ostavila
Pjesmu u tvojim dubinama, s kojom
Možeš dočekati zoru?


Evo jata golubova i
Slavuja uzlijeću u dalekim
Predjelima doline. Možeš li letjeti
S pticama, ili je užasna noć
Oslabila tvoja krila? Pastiri
Odvode ovce iz obora; da li je
Noćna sablast ostavila nešto snage
U tebi da ih možeš slijediti u
Zelene prerije? Mladi muškarci i
Žene hodaju ljupko prema
Vinogradima. Hoćeš li moći stajati
I hodati s njima? Ustani, moje srce, i
Hodaj sa zorom, jer noć je prošla,
A strah od tame minuo je zajedno s
Mračnim snovima, jezovitim mislima i
Suludim putovanjima.


Ustani, moje srce, i podigni svoj glas uz
Muziku, jer onaj ko ne dijeli zoru sa
Svojim pjesmama jedan je od sinova vječite
Tame.

Halil Dzubran

tema: ljepota
 
Lepota

Jest, nema na tebi ni jednog dela
da se mome oku mogao da skrije,
ni jednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čaše
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudna druga,
i nikad slična jučerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
– Oh, budi jedanput ko i druge žene.
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

Milan Rakić

Tema: Prolaznost
 
Poezija - Arsen Dedić

BALADA O PROLAZNOSTI

Kad lutali smo svijetom
kao raspršeno sjeme,
govorili smo sebi -
to je za neko vrijeme.

I ne znajuć’ da smo
na izgubljenom brodu
mi vikali smo: "Kopno!"
dok gledali smo vodu.

Kad ljubili smo kratko
u tuzi kišne noći,
govorili smo za se
da ljubav tek će doći.

Postavljali smo stvari,
ali opet ne za dugo.
Za sva smo mjesta rekli -
odredit ćemo drugo.

Kad rađala se sreća
i čekala je slava,
pomišljali smo opet -
to nije ona prava.

Kad prijatelja nema,
a dani idu sporo,
govorili smo za se
da vraćaju se skoro.

Gdje najviše smo dali
dobivali smo manje,
ali mislili smo - to je
tek privremeno stanje.

Kad gubili smo život,
govorili smo: "Neka"
i vjerovali čvrsto
da pravi tek nas čeka.

Putovali smo dalje
kad davno već smo stigli.
Tek počeli smo nešto,
a drugo već smo bili.

I ostali smo tako
kraj odlazeće vode,
nerazjašnjeni sasvim
i pomalo van mode.

U započetoj priči
u ljubavi bez traga,
jer svakoj smo se kući
približili do praga.

U privremenom redu
nekorištenih stvari
ni osjetili nismo
da sami smo, i stari.

Dok vjerovali još smo
da svaki put se mijenja,
mi rekli smo si zbogom
govoreć doviđenja.

Tema: buđenje
 
Buđenje Svesti

Prosuši sunce košenu travu,
Tužan se leptir u nebo vinu,
Vetar se diže, stade da vitla,
Gde nesta cveća i život minu.

Neka su dela đavolje maslo,
ubiju nejač, dečiji osmeh,
gde treba nada tu čovek budi
zar nismo kadri, zar nismo ljudi.

Pojmimo ljubav, gajimo cveće,
svakome daruj po ašov sreće.
I pusti da plima odradi svoje.
Taj talas je sreća,
za one što se ne boje.

Aleks Sander

Tema: Uspomena
 
"NE USPOMENE VEĆ ŽIVOT"(Jevrejska pesma)

Nad Izraelom kćeri Jakova, sunce, nage povorke
Svetlosti sa snežnim molitvenicima u rukama,
Silaze preko neba povorke nagih žena sa svećama,
Plameni glasovi prelaze preko devojačkih usana:
Osana. Pir završen je. Juda iskariof
U istoj spodobi s Hristom u nebesa uzneo se.

Sunce, nage povorke nad Izraelom,
Nebo nije više pusto, ono s koga je došlo zlo,
Dečije spaljene ruke kroz dimnjake krematorijuma
Načinile su lepe oblake kumuluse
Od loptica svežeg hleba.

U parkovima zbor od šest stotina, od šest miliona glasova,
Sunčana kapa pod kojom se žari sva kosa odsečena
Sa lepih umiljatih glava kćeri Jakova.

Noćnih leptira oko lampe meseca vrlo je malo,
Palme od noći traže ljubav, lišće pipa prstima
Treptavim po tamnim usnama noći. Čulo kao žalo
Kraj mora, kao more kraj žala. Pipaju, prsti ljubavi
Usne potamnele peskovite obale. I poneka mala
Scena iz života. Prođe neko, nalik je na nekog,
Naliči šešir na nos. Savršen logično je sve
Do ovog časa. I žena što uz njega stalno sramežljivo
Dahće. Nepoznato i ovo obično obrtanje skazaljka,
U beskrajnom oknu vremena, u oknu beskraja iz koga se
Može da iskopa jedan srećan trenutak, belutak,
Trenutak kao zrno zlata, da se ispere, ko zna zlata,
Da se ispere, da se izvere; da se izmere ti trenuci,
međ tim ženskim dlanovima to zlato, o kćeri
Izraelske.

Kakva divna šetališta na obalama novog grada,
Na obalama stola i prozora, ribe na stolu
Načinjene od Pikasoa, Prustove devojke u cvetu
Govore hebrejski baš u tom zrnu vremena
Blještavom kao zlato. Tugovanje sa spaljenima,
O zemlje kanaanske. Ne otvaraj knjigu sa koricama
Od ljudske kože, kad ti oči lete,
Po pismu ljudske dobrote, po slovu koje svetli, o kćeri Evina, bez zapevke.

Izraelu, najveća otadžbino na svetu, Dimnjaci krematorijuma nastanili su tvoje nebo
Ti se ne sećaš, Izraelu, ti si uvek prisutan
Tvojim beskrajnim ljudima koji su prisutni,
Kao i naše disanje.

Ljubiša Jocić,

Sledeća reč: Disanje
 
NAJDIVNIJI GRAD


Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato
zapuše svoje rumene uši i ćute.
Zavoleli smo se,
ponešto pseći i svetački.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: ljubav.
A detinjstvo je te noći otišlo
iz njenih cipela.
Mahalo je šarenim kockama,
knjigama punim slika,
igračkama
i snovima.
Otišli su konvejeri mašnica
i odleteli listići presovanog staniola.
Svet je odjednom postao viši
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krošnjama,
nad krovovima.
I samo malo dublji,
za krišku naprslog bola.
Nežnost je bila lepljivo hranljiva
kao želatin,
dok je s mirisom znoja
tekla niz njeno rame.
Odjednom smo imali i suviše ruku
vezanih u sulude čvorove.
Paralisana noć na podu
uvlačila je vunastu njušku
u rukave pidžame.
A zidovi su neprestano rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.
Nije to nikakva bajka.
Samo,
sećam se
ona se nešto prvo malo izgubila.
Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznavao više.
Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv
i u mleko.
U mraku izmišljenih šuma,
u mraku zelenom od kiše,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate više.
Posle je zaspala.
Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjav.
Spavala je kao moja pripitomljena koža.
Kao moji rskavičavi laktovi.
Moje poderane nozdrve.
I oprane žile na rukama.
Spavala je kao čuperci trske u močvari.
I kapilari granja.
Kao tkivo algi i sluzokože okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.
I detinjstvo je sasvim otišlo
iz njenih cipela.
Bez nje su sklopile oči
sve lepe lutke na svetu.
Bez nje su plišani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.
Priče su iz šarenih knjiga
pobegle sasvim nečujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oči mrvu zlata.
Nije to nikakva bajka.
Sklupčana kao narandža,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima šaka.
Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i siše,
ima neslućenu vrednost neke dragocene rude.
Ima male razdrešene pertle nespretnosti,
i ružičaste okuke tek otkrivenog stida;
I glečere kristala neke predugo čekane
stidljive terevenke.
Ona je,
kad se prođe,
to lekovito disanje pozajmljeno od kiše.
I bedra što će sutra gumeno da se probude.
I grudi što će u zoru biti laste i evenke.

Miroslav Mika Antić

Tema: Iznenadjenje
 
Iznenada

Iznenadi me povremeno nešto što ne liči na tebe,
ali znam da je tvoje, jer jedino ti me još možeš iznenaditi.
Nekad je to miris koji nije tvoj, ali na tebe podseća,
nekad je to glas koji nije tvoj, ali na tebe podseća,
nekad je to tišina, ona najviše podseća da nisi ovde,
nekad je to zrak, nekad senka, nekad suša, nekad kiša…
Ne znam kako do toga dođe
kad sam sve tvoje izbacio iz ostataka svog života?
Ne bi smelo da te ima ni u tragovima,
ne zato što ne zaslužuješ, već zato što bih teško podneo
iznenadni, besmisleni osećaj radosti
zbog prisustva bilo čega što je nekada bilo moje.

Dok si nedostajala, želeo sam da umrem,
ali tako da se ne zna da je zbog tebe,
da ti ne bih bio na teretu kada me ne bude.
Pisao sam ti, nadao se da ću umeti da objasnim
te neke sitnice u Univerzumu
koje su se urotile protiv nas
i zbog kojih ćemo morati da se strpimo do sledećeg života,
pa ako te čestice postanu iskrice,
možda nam se posreći da eksplodiramo.
Pisao sam ti, cepao papir i sebe,
zgužvao se i takav, nedopisan,
ostao da čekam drugi život,
kad prvog nije bilo.
Dok si nedostajala, nada je bila živa,
a onda je počela da kopni.
Trebalo je poslednja da umre, ali…
Predala se.
Nedugo zatim, posustalo je i nedostajanje.

Povremeno imam potrebu da nešto čujem i nešto kažem.
To sam mogao jedino s tobom,
pa ne čudi kada nas povremeno, kao sada,
zateknem u razgovoru koji, doduše, nikuda i ničemu ne vodi,
jer nemam ništa mudro da kažem,
a ti se braniš ćutanjem,
ali mi znači, makar da prekratim vreme
dok one dve čestice u Univerzumu
ne reše da se sudare zbog nas.

Goran Tadić

Tema: list
 
POĐIMO U ŠUME
Pođimo u šume,
Noćas sam rada
da gledam kako jesen bela
Cveta i pada
Na ravni put.
Pođimo u šume,
Iz sviju vrela
Gleda po jedan mesec žut.

Pođimo u stare
Iskusne šume;
Noćas se hrašća umorne grane
Spokojno slomile.
Pođimo u šume,
Na sve strane
Tužno mirišu
Proleća uvelih gomile.

Pođimo kroz bolni
Osmeh česta;
Noćas su bukve vitke i bele,
I senka bresta
Tiho se plave.
Pođimo u šume,
Uz put će jele
Držati nebo vrh naše glave.

Pođimo u šume,
Noćas će trakom
Sviju se reka srebro osuti.
Pođimo u šume,
Pod zvezdom svakom
Sanjaju mirno listovi žuti
Stazom i mostom, brdom i dolom.

Pođimo u šume,
Noćas bih htela
Da me se uvek setiš s bolom.

Desanka Maksimović


Tema:Bol
 
Bol i stid

Draga i ja na zabavu neku.
sa oblaka gde nam ljubav bila,
Krenuli smo, padala joj svila,
hod i osmeh u muziku meku.

Ostavismo budućnost daleku,
dan večnosti, pokrajinu vila,
Mesta kondor gde razvija krila,
da bi stigli na igranku neku.

Uđosmo u dvoranu žurno.
S naših lica još se nebo sija.
Nismo znali za život i zvona.

Dočeka nas smeh kostura burno,
vetar greha, miris zemlje, i ja
digoh glavu, lice pokri ona.

Vladislav Petković Dis

Tema: Strast
 
ŽENA
Ja sam svoju dušu u tvoj život pren'o,
I sve tvoje mane, grehe i vrline
Zavoleo tamnom strašću, draga ženo,
Strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetlost moje radosti i tuge
I molitva čista srca u samoći,
Radost mojih snova u bojama duge,
Vera moga biću u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
Zovu večnom carstvu čistote i mira,
Ti si moje vere velika Madona
Pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže, vezani smo čvršće.
Ti si tamna težnja nagona i žudi
I razblude moje, kad na meni dršće
Sve, a pohota se počinje da budi.

Kad instikt sa svešću stane da se bori,
Kad se vani prospe mesečina bela,
Crven plamen mojih strasti uvek gori
Na grešnom oltaru tog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja:
Veza ranih snova o večnoj lepoti,
Veza našom decom, radosti i vaja,
I perversne strasti i duše i ploti.

Simo Pandurović,

Sledeća tema: Borba
 
Borba I


Osecam borbe u sebi
demona, ljudi, misli, srca
osecanja, stanja, sna
ali oklop ne puca.

Traze da padnem, da me samelju
ucutkaju, zatvore, oslepe
da zanemim, glas ne izustim
ali oklop ne puca.

Mogu da zele sve
i oklop da pukne od umora
nikada nece ukrotiti
vode iz mojih reka i mora.

Oklop ne puca
borbe su neprestane
u primirju i ratu
srce moje ne posustaje !

Z.D. - yioim


Sledeca tema : Strah
 
Strah

Pitas me čega se bojim,
prijatelju ja ću ti reći.
Ne bojim se mraka,
podruma ni tavana,
ni stare oronule peći.

Ne bojim se babaroge,
ni vestice namrgođene i stroge.
Ne bojim se ni vilenjaka sto viri iz mraka.
Ni gladi, ni zime,
ni žabe ni daždevnjaka.

Ne bojim se ni lava ni tigra,
ni Nilskog konja,
koji se u plićaku igra.
Ne bojim se ni vatre ni vode,
ni kašlja - jer popijes čaj i brzo ode.

Ne bojim se ni snega ni kiše,
ni deda mraza koji deci deli slatkiše.
Ne bojim se ni dobre vile,
ni patuljaka, ni neke druge nepoznate sile.

Evo čega se bojim.
Ljudskih lica sumornih i praznih,
bez topline mračnih očiju,
i okrutnih pogleda koji streljaju
i neko zlo u odajama svojim kriju.

Bojim se i ljudskih reči,
hladnih kao stenje,
jezika kao noževa oštrih,
koji seku rečima,
drvlje i kamenje.

Zato često ulicom spustim glavu,
da ne gledam u ta lica i te oči,
koja užas u duši mi stvaraju,
već upirem pogled u barice,
sa kojima se kapi kiše igraju, i razgovaraju.

Često zapušim i uši,
da ne slušam reči,
hladne kao stenje,
koje kao noževi seku,
drvlje i kamenje.

Vec pogledom tražim društvo ptica,
i često pričam sa golubovima i vranama,
i slušam njihovo čavrljanje,
dok stoje na granama.

Eto toga se prijatelju bojim,
sa čime se moje misli,
na životnom putu bore,
strah sam po sebi ne postoji,
osim onoga koga sami ljudi stvore.

Kristijan Flecer

Tema: Led
 
U zimski sumrak


Kuda pobeći u ovaj
Dan?
U gusti sneg? U
Pusti vrt?
Pasti u meki
Bolesni san
Kao na smet, pod
LED, u smrt?

Kuda pobeći sa ovog
Dna?
Visoko negde? Još dublje? Gde?
Evo već teške ruke sna,
Pribijaju te kocem za tle.

Kuda pobeći u ovaj čas
Kristalno prazan, slep i čist?
O gde su vrata? Gde je spas?

To toneš već u tupi san.
Srce tek šuška ko suvi list.
Zar nikud pobeći u ovaj dan?


Stevan Raičković,

Sledeća reč: Bekstvo
 
Bekstvo

Pod zavesom kiše,
krijući se od ravnodušnih pogleda,
– o moje sutra – tebe
izgledam kao što voz izgleda

bombaš s trzajem eksplozije
u ruci (Mi ne bežimo više
samo od ubistva, skrivajući se u grivi
kiše!).

Nije me strah od obračuna.
Nije... – Ali oblaci! Ali zvona!
To jutro juri punom parom
duž iščezlog vagona.

Bože! Blagi Bože! Kao o zid
udaram o dim perjani.
Stajem na papučicu. Ali
da li to nogu nemam ja ni
ruku? Daljinski stub. Fenjeri iz bunila.
Pitam se: ko si?
O, ne, ti nisi ni ljubav ni strast.
Ti si voz koji me
u Besmrtnost
nosi.

14. oktobra 1923.

• S ruskog prepevala Ljubica Nestorov

Marina Cvetajeva

Tema: Granica
 
Ja sam kiša
koji želi da nakvasi tvoja kolena
gurneš me, pa privučeš
slomiš me, pa sastaviš
zaljubiš me, pa odljubiš
sahraniš me, pa me oživiš
svaki put kad me zaboraviš
pa me se opet setiš..
samo jedno te moli
ne daj da ja zaboravim
vodi me gde god kreneš
Ja ću biti tvoji prsti
poslušna želji tvojeg dodira
povuci svoje granice sa mnom
i svaki put kad se približiš osetićeš moju bezgraničnost.

M.

tema: čežnja
 
PLANINSKA ČEŽNJA

Modra me umori čežnja, pa jače
udahnem planinsku setu u grudi.
Osećam dobro da krošnja borova plače
i žudi, žudi, žudi!

Pa me vrhovi snežni dižu
u sive, prohladne stene,
dok jauci vetra me stižu
iz tame bezimene.

Ja ipak čvrsto stojim i dišem
onako bezbrižno. Srpski, ko ptica.
Čežnja me planinska inspiriše
pa pesma procveta iz srca.

(pesmu je napisao čuveni Ljubivoje Ršumović kao tinejdžer, 1955.)

tema: igra
 
Postoji igra

Postoji igra: oprezno se uđe,
Da se ljudima pažnja uspava;
I onda se očima plen pronađe;
I neprimetno za njim se hoda.

Ma koliko grub i nevičan
Čovek koga pomno slede –
Oseća pogled netremičan
Usne mu zadrhte, preblede

A drugi shvati šta se sprema:
Stresu mu se ramena i ruke;
Osvrne se – i ničega nema;
Ali rastu nespokoja muke.

Zbilja je strašan pogled nevidljivi,
Jer, nećeš ga lako uhvatiti;
Slutiš, ali je teško saznati,
Čije će te oči sad pratiti.

Ni korist, ni žudnja, ni odmazda;
Samo – igra, kao igra dece;
I u svakom ljudskom skupa vazda,
Možeš naći tajne pratioce.

Ponekad ne shvataš ni sam:
Šta li se to dešava tebi?
Dođeš k ljudima normalan,
A kad odeš nisi pri sebi.

Postoji i zlo i dobro oko,
No bolje nijedno da te ne sledi:
Previše u sebi ima svako,
Neznanih sila od kojih krv ledi.

O, tuge! Ni za hiljadu leta
Ne možemo premeriti duše:
Čujemo drhtaje svih planeta,
Gromove kako tišinu ruše…

A zasad – u neizvesnosti živimo,
I nesvesni svoje snage,
Kao deca, vatrom se igramo,
Povređujući sebe i druge.

Aleksandar Blok

Tema: Slutnja
 
SLUTNJA

Kao kad zaroniš do dna mora,
A samo kamenčić zgrneš u dlan,
Tako ti počne neka zora,
Tako se završi po neki dan.
I suze detinje kaplji sve teže
Na snove prazne k'o prazne mreže.

A nekad onako, kao od šale,
Padne pred tebe zvezda prava,
A ti je šutneš vrhom sandale
I odeš dalje. I kad se spava,
Kad nebo zaljulja sva svoja klatna,
Čitava noć ti od snova-zlatna.

Posle detinjstva šta se sve menja?
Opet se ređaju snovi i snovi.
Između zvezda i kamenja
Jastuk kroz život i dalje plovi.
Samo je nešto teža glava.
Manje se sanja-više se spava.


Miroslav Mika Antić,

Sledeća Tema: Spavanje
 
Volela sam te kao nikada pre.
Bio si lagana svetlost,
koja dolazi pre nego što se noć završi,
biо si sitna kapljica koja je drhtala na obrazima
i pilа se na usnama,
ti koji spavaš
i ne primećuješ nagrizani mesec,
kada se tiho udalji ne dodirujući te,
ne diraj tišinu,
kroz krv koja blika iz rane,
neće te doseći,
koliko i da bola otvorene grudi ispuštaju kroz plave noći,
koje cure samo blizu mene,
sjaj sunca koji sija u mojim rukama,
zašto ni vazduh nije moj,
samo toplo disanje,
ostatak tvog poljupca,
kao ubod,
kao svetlost mača pritisnut na prsa,
i bojim se da napišem,
koliko te još volim
koliko želim da te vidim,
bojim se da će mi srce stati,
zašto želim da živim u vatri,
želim da volim ili umrem,
i ako postoji Bog, ti ćeš biti poslednje sta cu videti.

M.

tema: svetionik
 
Poslednja izmena:
Svetionik duše

Satkano nebo od zvezda sjajnih,
izvor od želja tiho žubori,
mesec od senke sunčevog sjaja,
preteška vrata lucidnog raja.

Očiju badem, radosne igre,
svilene marame, bludnoga tela,
uzdaha kratkih, slatkoga vina,
mirisa na njenom vratu od jasmina.

Kratke su noći ko najteža kletva,
mudar će čovek znati da jesu,
i kad ujutru čujem glas seoskog petla,
znam da je vreme i tad se pogase svetla.

U svemu tome postoji prozor,
kroz koji nadire svetlost u dušu,
i grizem usnu da krv prostruji,
samo sam dečak u oluji.

Alex Sander

Tema: Ravnica
 
VOJVODINA

I

Veruju vo jedinu i vo jed i vo inu
ravnicu – mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu,
i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu,
a slepački joj se molim dok mi na usni rđa i rže i miriše,
blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše
i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
pa teme i čelo škropi beli cvet bagremova,
i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile,
a ona rominja i tinja i survava se sa krova
sva toržestvena i roždestvena od lepote i rugla
i kao srce mokra i kao srce okrugla.
Jao ravnico, zlosutnico! Zlatna sačmo u sisi!
Jao svevišnja moja iz birtija i crkava!
Ti, dušo, što isplažena i bosonoga visiš
i pozlaćena i plaćena, i detinjasta i lukava,
a tako sasvim sveta i zlikovačka i lomna,
i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.

Miroslav Mika Antić

Tema: stene
 
Reči stena

Kraljica plaveti i luda praznine prolaze kolima
Na sve su prozore nalaktile kose
I kose kažu: "Do skorog viđenja!"
"Do skorog viđenja!" kažu meduze
"Do skorog viđenja!" kažu svile
Kažu sedefi kažu biseri kažu dijamanti
Do skorog viđenja jedna noć noći bez meseca i bez zvezde
Jedna noć svih primorja i svih šuma
Jedna noć sve ljubavi i sve večnosti
Jedno okno prska na vrebanom prozoru
Jedna tkanina se cepa nad tragičnim krajolikom
Bićeš sam
Među krhotinama sedefa i ugljenisanim dijamantima
Mrtvim biserima
Sam među svilenim haljinama što će biti ispražnjene od tvoje blizine
Među brazdama meduza pobeglih kada se tvoj pogled podigao
Samo možda kose neće pobjeći
Pokoravaće ti se
Savijaće se među tvojim prstima kao neopozive osude
Kratke kose devojaka koje su me volele
A koje nisam voleo
Ostanite dugo na prozorima kose!
Jedna noć svih noći primorja
Jedna noć sjaja i sahrana
Jedne stepenice odmotavaju se pod mojim koracima i noć i dan
otkrivaju mom usudu samo tmine i poraze
Samo ogromni mermerni stub sumnje podržava nebo nad mojom glavom
Prazne flaše čije staklo razmrskavam u blistavu parčad
Miris plute naplavljene morem
Mreže čamaca u mašti devojčica
Krhotine sedefa što se polako mrvi u prašinu
Jedno veče svih večeri ljubavi i vječnosti
Beskonačnost duboka bol žudnja poezija ljubav otkriće
čudo revolucija ljubav beskonačnost duboka
obavije me brbljivim tminama
Večne beskonačnosti razbijaju se u parčad o koso!
To je bila to će biti jedna noć bez noći bez meseca i bisera
Čak i bez razbijenih flaša

Rober Desnos
Prevod Ivan V. Lalić

Tema:Jezero
 
O DOĐI, DOĐI NA MOJE JEZERO
Gradinar 12
Ako hoćeš da budeš jednom vredna
I da napuniš svoj krčag,
O dođi, dođi na moje jezero.
Voda će se pripiti uz tvoje noge
I izbrljati svoju tajnu.
Po pesku je pala svežina kiše koja ide,
Oblaci se nagli po modrim linijama drveta
Kao bujna kosa nad tvojim obrvama.
Ritam tvojih stop, koji dobro poznajem,
Udare me u srce.
O dođi, dođi na moje jezero,
Ako moraš da napuniš svoj krčag.

Ako hoćeš besposlena da bezbrižno sediš,
Dok ti voda nosi krčag,
O dođi, dođi na moje jezero.
Padina se zeleni i divljega je cveća
Bezbrojno.
Misli će tvoje izleteti iz tvojih tamnih očiju
Kao ptice iz svojih gnezda.
Prevešće ti spasi na stopala.
Dođi, o dođi na moje jezero,
Ako hoćeš da sediš bezposlena.

Ako si sita igre pa hoćeš da zagnjriš u vodu,
O dođi, dođi na moje jezero.
Ostavi na obali plavi ogrtač,
Plava će te voda ogenuti i pokriti.
Talasi će se pripinjati da ti ljube vrat, da ti na uho šapuću.
Dođi, o dođi na moje jezero,
Ako hoćeš da se zagnjriš u vodu.

Ako moraš u bezumlju da skačeš u svoju
Smrt,
Dođi, o dođi na moje jezero.
Jezero je moje sveže i bezdano.
Crno kao san bez snova.
U dubinama njegovim isto su dani i noći,
A pesma je ćutanje.
Dođi, o dođi na moje jezero,
Ako hoćeš da utoneš u svoju smrt.

Ravindranat Tagore,

Sledeća tema: Svežina
 
Poslednja izmena od moderatora:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top