Загрљај
Обручи што грле бачву пуну горког
Вина. То су били наши дани.
Трпки укус црнице, упорно протицање река,
(као протицање крви кроз вене и артерије)
Шум лишћа, и таласи који су
Борама покривали јасно лице мора.
Варка, коју смо сви волели.
Нема више препознавања,
Присног смеха облака.
И лет ласте,
Несташно превртање по ваздуху,
Ми ипак нисмо разумели.
Тело би сваки од нас
Радије био свукао:
Осећали смо га као тканину
Чије се нити брзо парају.
Сада, окружено зидовима
Које покрива слој густе маховине,
Остало је само срце.
Крв се као кончић дима
Извија ка небу.
Нема више ни срца.
Душо, умиј своје
Разгореле образе снегом.
Чују се само још дамари,
Котрљање звезда низ небо.
Као у мрачној кутији, тишина
Која опија; загрљај
У коме нема никога.
В. Карановић