Oduvek sam volela da pišem. Jednostavno sam to znala da radim. Bez napora reči su se nizale, formirale misao. Kao da ističu iz mene.Kao kad otvotiš česmu i voda poteče. Normalno, nisam u svakoj situaciji mogla da pišem. Morala je postojati I odredjena doza inspiracije. U školi sam svima redom pisala domaće zadatke I pismene radove. Po šest-sedam domaćih zadataka na istu temu a da niko ne provali da je pisala ista osoba. Bila sam jako uspešna u tome. I to je bila odlična vežba. Onda sam pisala pesme, priče, onako za sebe. Prosto je to moralo da izadje iz mene. Kao kada se usedite I osetite potrebu da se protegnete. E, baš tako. Čitave sveske sam imala ispisane. I niko za to nije znao. Čak ni moje drugarice. Ljubomorno sam ih čuvala od tudjih pogleda. Onda je došao jako težak period. Prestala sam da pišem. Nisam imala vremena, ni volje. U životu, u tim godinama ranog puberteta, prosto nagonski, čovek pravi listu prioriteta. Na mojoj listi nije bilo mesta za maštanja, sanjanja I pisanje. Nije bilo mesta ni za mene.Često, nije bilo vremena ni za spavanje jer sam otkidala od sna, krala sate da uradim nešto za sebe, da ne nestanem. Ipak, posle mnogih pokušaja da nešto promenim, I pošto u tome nisam uspela, naučih da sa tim živim. Da bih ipak imala neki izduvni ventil zadržala sam samo vežbanje folklora. Na kraju, kada mi je usud poslao izbavitelja, I toga sam se odrekla I vreme posvetila nama. Gurnula sam druge obaveze malo u stranu I napravila mesta ljubavi. To je bio moj spas od očaja. Kada živiš kako ne želiš, naučiš da ceniš malene trenutke lepog, da cenih osećanje, svoje I tudje. Nastavismo zajedno, moj izbavitelj I ja. Ja sam njega spasla, on je mene spasao. Istovetnosti se privlače, kažem ja.
Zaboravila sam na pisanje. Milion obaveza, mlad si, sve hoćeš, misliš da sve možeš. Radili smo mnogo, pričali, dogovarali, decu izrodili. Lep život.
Naša su deca već odrasli ljudi. Napravili smo šta smo želeli, naš mali raj. Sada imamo vremena za sebe. Napokon.
Ponovo sam počela da pišem. Lep osećaj euforije. Kao da si na drogama. I jesi, na emocionalnim. Ali I dalje sve ljubomorno čuvam. Samo par prijatelja je po nešto pročitalo. Sve dok nisam pronašla VAS
Hvala
Zaboravila sam na pisanje. Milion obaveza, mlad si, sve hoćeš, misliš da sve možeš. Radili smo mnogo, pričali, dogovarali, decu izrodili. Lep život.
Naša su deca već odrasli ljudi. Napravili smo šta smo želeli, naš mali raj. Sada imamo vremena za sebe. Napokon.
Ponovo sam počela da pišem. Lep osećaj euforije. Kao da si na drogama. I jesi, na emocionalnim. Ali I dalje sve ljubomorno čuvam. Samo par prijatelja je po nešto pročitalo. Sve dok nisam pronašla VAS
Hvala
a jel ne bi bilo nekulturno da te zamolim da neku pricicu iz detinjstva i tog ranijeg perioda podelis sa nama?
