ХВАЛА ВАМ БЕСМРТНИ ЈУНАЦИ

[do_balcaka]

@do_balcaka - odakle si izvukao ove zanimljivosti o zivotu vojvode Stepe?

Ја сам прикупљао по интернету да не бих преписивао.
Погледај књигу од Саво Скоко и Петар Опачић "Војвода Степа Степановић у ратовима Србије 1878-1917"
И "Споменица Војводе Степе Степановића"

 

[do_balcaka]

У књизи "Солунци говоре" има једна необична ратна прича која више но ма шта друго открива душу српског војника у ратним приликама. У доба затишја на Солунском фронту, каже та прича, један српски војник - извиђач кренуо да извиди положај како би био сигуран да се непријатељ није пребацио близу српских ровова. Крећући се опрезно, залазећи у шибље између два положаја, није примећивао ништа сумњиво. У једној шуми, по маховини око стабла, закључио је да је ту негде близу извор па би да попије који гутљај воде...

Чим је везао коња за стабло, војник је пошао да тражи извор. Али, тек што је учинио неколико корака, стао је као громом погођен. На извору је приметио једног бугарског наредника који је марамицом квасио чело и груди... И ту је, тог часа, настала драма у драми: шта да уради српски војник? Види пред собом бугарског наредника, али сломљеног неким невидлјивим болом, скрушеног... Шта да учини? Да пусти бугарског крвника да га остави на миру? А шта ако је и он извиђач, ако је, којим случајем, открио српске положаје, митраљеска гнезда, па груне бугарска артиљерија и разори их? Не, не, не сме да га пусти! Да га убије? То би могао лако да учини - био је заклоњен иза стабла, на десетак метара од њега, лако би га смакнуо... Али како да убије болесног човека? Зар то није велики грех и да ли би му Бог то опростио? Згрозио се од те помисли... Неће га убити, али га неће ни пустити. Остало је треће - заробиће га и одвести у команду па нека други одлуче.

Тако је и учинио - сломио је гранчицу и тиме скренуо пажњу. Престрашени бугарски наредник, чим га је приметио са упереним карабином, подигао је руке и предао се. Српски војник је пропустио свог заробљеника на-пред, упозоравајући га да ће мо-рати да га убије ако покуша да побегне... Чим је војник узјахао коња, бугарски наредник је пао на колена. Једва је промуцао:

- Убиј ме, братко, к'о Бога те молим...Не могу даље. Болестан сам... Изгорећу од неке ватре. Прежали један метак...

И тако, да не дужимо, српском војнику није преостало ништа друго већ да свог коња уступи заробљенику. Још га је уз пут уз седло придржавао да не падне. Тако су стигли до војводе Степе. Војник се исповедио - испричао је војводи сваки детаљ. На то је војвода Степа рекао:

- Добро си учинио, војниче! Алал ти вера!

А затим је, обраћајући се официрима и страним новинарима, рекао:

- Ето, господо, то је душа српског народа. Одиста народ који има овакву војску никад не може да пропадне...

 

[dulebass]

Ја сам прикупљао по интернету да не бих преписивао.
Погледај књигу од Саво Скоко и Петар Опачић "Војвода Степа Степановић у ратовима Србије 1878-1917"
И "Споменица Војводе Степе Степановића"

Zato i pitam, nisam citao te knjige, pa me interesuje koja od te dve, ako zna neko ko je citao, sadrzi vise tih zanimljivosti, posto ne volim nesto vojnu istoriju. Zato nisam ni citao, vec sam dosta citao o ratovima, pa bih o zivotu. Ako neko zna, bio bih mu zahvalan.

 

[Bastiani]

Ovo sa Bugarinom me je podsetilo na jedan događaj o kojem sam negde čitao, a više se ne sećam gde.

Za Božić (a moglo je to dakle biti 1917. ili 1918. godine) bugarski vojnici, čiji su rovovi bilo blizu srpski, počeli su, verovatno u šali, da se dovikuju sa srpskim vonicima čestitajući im Božić. Na to je neko iz srpskih rovoa, da li opet u šali, doviknuo da dođ da im čestitaju i d se izljube. Za divno čudo, ili možda ne, Bugari su se digli iz svoji rovova i, bez oružja, zaputili prema Srbima. Srpskom komandantu (nešto mi je u glavi Krsta Smiljanić) koji je to gledao poizdalje ličilo je to na juriš i odmah je otvorio vratu po Bugarima na čistinu. Kako su već bili bliže srpskim rovovima nego svojim, bugarski vojnici su spas potražili kod srpskih pešadinaca, koji su ih, kada je kanonada prestala, pustili da se vrate.

Ovo veoma podseća na poznati događaj o "Božićnom primirju" koje je na Zapadnom frontu spontano sklopljeno između engleskih i nemačkih vojnika, naravno, bez znanja nadređene komande. O tome je snimljena emisija koja je bila na "Historiju".

Ako neko zna odakle je ova priča o bugarskim i srpskim vojnicima i Božiću, neka postavi.

 

[Крагујевчанин]

Топло свима препоручујем књигу ''Јунак и страдалник'' аутора Милана Вујичића.Књига садржи записе сећања ауторовог комшије Николе Јевтића,војника српске војске у балканским ратовима и светском рату.Књига је набијена емоцијама.Читајући једну страну можете доћи до ивице плача,док на наредној вас може спопасти неописив смех.Све је записано онако како је Никола говорио,народним језиком.

 

[DareS]

Ovo sa Bugarinom me je podsetilo na jedan događaj o kojem sam negde čitao, a više se ne sećam gde.

Za Božić (a moglo je to dakle biti 1917. ili 1918. godine) bugarski vojnici, čiji su rovovi bilo blizu srpski, počeli su, verovatno u šali, da se dovikuju sa srpskim vonicima čestitajući im Božić. Na to je neko iz srpskih rovoa, da li opet u šali, doviknuo da dođ da im čestitaju i d se izljube. Za divno čudo, ili možda ne, Bugari su se digli iz svoji rovova i, bez oružja, zaputili prema Srbima. Srpskom komandantu (nešto mi je u glavi Krsta Smiljanić) koji je to gledao poizdalje ličilo je to na juriš i odmah je otvorio vratu po Bugarima na čistinu. Kako su već bili bliže srpskim rovovima nego svojim, bugarski vojnici su spas potražili kod srpskih pešadinaca, koji su ih, kada je kanonada prestala, pustili da se vrate.

Ovo veoma podseća na poznati događaj o "Božićnom primirju" koje je na Zapadnom frontu spontano sklopljeno između engleskih i nemačkih vojnika, naravno, bez znanja nadređene komande. O tome je snimljena emisija koja je bila na "Historiju".

Ako neko zna odakle je ova priča o bugarskim i srpskim vojnicima i Božiću, neka postavi.

Чини ми се да је из неке од оних књига типа "Солунци говоре" или "Велики дани Србије",тако нешто.

 

[do_balcaka]

Zato i pitam, nisam citao te knjige, pa me interesuje koja od te dve, ako zna neko ko je citao, sadrzi vise tih zanimljivosti, posto ne volim nesto vojnu istoriju. Zato nisam ni citao, vec sam dosta citao o ratovima, pa bih o zivotu. Ako neko zna, bio bih mu zahvalan.

Онда Скоко и Опачић

 

[do_balcaka]

Топло свима препоручујем књигу ''Јунак и страдалник'' аутора Милана Вујичића.Књига садржи записе сећања ауторовог комшије Николе Јевтића,војника српске војске у балканским ратовима и светском рату.Књига је набијена емоцијама.Читајући једну страну можете доћи до ивице плача,док на наредној вас може спопасти неописив смех.Све је записано онако како је Никола говорио,народним језиком.

Где се може наћи та књига?

 

[Grof Vronski]

Војвода Бојовић је у Априлском рату био заступник врховног комантанта краља Петра II. Умро је 20. априла 1945. али не знам да ли су га убили комунисти. Мислим да је умро природном смрћу.

Nisu ga ubili komunisti,
ali je bio privođen i maltretiran.....

 

[Крагујевчанин]

Где се може наћи та књига?

Не знам да ли је има у некој широј продаји,али је има у крагујевалкој подружници Удружења потомака ратника ослободилачких ратова Србије 1912.-1920.

 

[do_balcaka]

Веома занимљив документарни филм под називом Ратовање Србије 1912-1918

 

[Koča]

Savo drž se teme al će DareS na kraju malo da se pokaki po komunistima, za svaki slučaj.

Ovo bi po mome trebalo da bude tema o srpskim junacima. Zašto se ograničiti na ww1. Imamo ih nešto i u ww2. Eto na primer, bitka na Ljubinom grobu /"Sutjeska": druže Tito dokle god čuješ pucnje sa Ljubinog groba znaj da ima živih proletera". Tu je izginula cela četa Crnogoraca iz IV crnogorske proleterske divizije. Takva hrabrost nije zabeležena od 1916. godine Mojkovačka bitka ili čak od spartanskih Termopila.

Ili II dalmatinska opet na "Sutjesci": Vrhovnom komandantu. Brigada je izgubila 75% boraca ali možete račinhati na nas kao da smo u punom sastavu"

Srpski junaci iz I svetskog rata su u SFRJ uvek, od prvog dana pa do raspada Jugoslavije inmali status i poštovanje koji zaslužuju. Nije bilo emisije školskog programa vezanoj za I rat a da se u njoj ne pojavi neki stari Solunac.

Pojedini gradovi u Srbiji kao da su se nadmetali ko ce brze i dublje da u zaborav potisne solunske ratnike! One solunske ratnike kojima se divio citav slobodoljubivi svet, koji su, braneci svoju otadzbinu, srusili dva carstva i jednu kraljevinu i koji su u tri krvava rata bacili na kolena turske, austrijske, madjarske, bugarske i nemacke pukove. One ratnike koji su nas zaduzili svojom patnjom, svojom borbom, svojom krvlju, svojim kostima rasutim sirom sveta, a svet zaduzili svojom vrhunskom etikom, ugradjenom u moralni kodeks covecanstva, u sveopste vrednosti slobode i demokratije.


Sutnuli i vojvodu Stepu

Posle smrti vojvode Stepe Stepanovica 1929. godine, jedna ulica u Cacku, gde je vojvoda ziveo i gde je sahranjen, dobila je njegovo ime. Ima dokaza o tome da su Cacani veoma uvazavali slavnog, ali nadasve skromnog vojvodu - ziveo je u kuci svoga tasta - i da su se narocito, s postovanjem odnosili prema grobnici i spomeniku, koji je vojvoda, sluteci, valjda, kakvi mogu biti potomci, a i da bi postedeo opstinsku ili drzavnu kasu, sebi za zivota nacinio na cacanskom groblju.

To postovanje trajalo je do zavrsetka Drugog svetskog rata, i malo posle, kada je odluceno da se raskine sa ''mracnom prosloscu'' srpskog naroda i zakoraci u ''svetlu buducnost''. Preko noci je izbrisana ulica koja je nosila ime vojvode Stepe Stepanovica. Posto su se lako, bez otpora, obracunali sa mrtvim vojvodom - brisuci njegovo ime sa cacanske kaldrme, ''komunisticki bogovi'' su se ustremili na skolu koja je takodje nosila vojvodino ime. Ta skola je, inace, gradjena novcem iz fonda ciji je ulagac bio i vojvoda Stepa.

Susedna opstina Lucani niposto nije smela da zakasni u obracunu sa ''mracnom prosloscu'' pa je i ona, sa svoje strane, ucinila koliko je mogla: plocu sa spomen-cesme, koju je, 1927. godine, podigao kralj Aleksandar na putu Cacak-Lucani, preko planine Jelice, u slavu ratnika iz Dragaceva koji su, kako je stajalo na ploci, svojim grudima na Solunskom frontu otvorili vratnice slobode, zamenila novom na kojoj je stajalo da je spomen - cesma podignuta u slavu partizanske jedinice Bogdana Kapelana koja je na tom mestu razbila bataljon nemackih vojnika 1941. godine! Niti je tu bilo nemackog bataljona, ni partizanske jedinice, niti Bogdana Kapelana.

Stari dragacevski ratnici, medju njima i Budimir Davidovic, sa dve Karadjordjeve zvezde i sedamdeset rana na telu, uzalud su protestvovali: komunisti toga doba u Lucanima mislili su da obracun sa ostacima ''mracne prosloti'' mora biti nemilosrdan!

Ali, sve je ovo premaleno prema onom sto je ucinilo ''napredno'' Kraljevo!

Na dvadesetu godisnjicu pobede srpske vojske na Ceru, u centru ovog grada podignut je monumentalni spomenik srpskim ratnicima. Spomenik je tu stajao sve do 1959. godine, kada je Skupstina opstine, na svecanoj sednici povodom Dana Republike odlucila - kako je zapisano u dokumentima - da ga ukloni iz centra grada i preseli na groblje! Uzalud su junaci sa Cera i Kolubare molili kraljevacke mocnike da to ne cine, uveravajuci ih da su oni pobednici a ne Austro-Ugarska, da bi na kraju, ipak, shvatili da su porazeni u miru, van bojnog polja, da ih je sustigla osveta austrougarskog duha! Da nije tako, da nije tog neporazenog austrougarskog duha, zar bi se neko usudio da spomenik, podignut dobrovoljnim prilozima gradjana - baci na groblje!? Kao da je time izrazena sva simbolika: porazenima i mrtvima je mesto na groblju!

Stari ratnici nisu tada smeli da pomenu Josipa Broza, koji je upravo na Ceru i Kolubari pripadao oruzanoj austrougarskoj sili.

Stideli se srpskog imena

Pre tridesetak godina ovaj spomenik je iz progonstva vracen na prvobitno mesto. Mnogo je gorkih, ratnickih suza proliveno zbog ovog cina i mnogi ratnici su pomrli ne docekavsi njegov povratak.

I Gornji Milanovac se procuo po tom sto je spomenik - krajputas, podignut u slavu djaka-kaplara, koji su tim putem krenuli prema Takovu i dalje u Kolubarsku bitku i istoriju, preseljavao s jednog na drugo mesto. Ovaj put prema Takovu dobio je ime 1.300 kaplara. Niko u ovom gradu nije ni pokusavao da ospori da je spomenik - krajputas preseljen zato sto je na tom mestu trebalo da se izgradi privatna kuca!

Primera ima - neizbrojivo. I ovi koje smo naveli u dovoljnoj meri oslikavaju karakteristiku skorojevica, voljnih da otpisu epopeju svojih dedova i oceva ako to moze da pripomogne njihovoj karijeri i sicarenju. A, svi znamo: pripomoglo je! Ponekad je to bilo odlucujuce! Da nije, zar bi, recimo, Dobrivoje Vidic, visoki partijski funkcioner, pa i general Ljubicic, izjavljivali javno, preko novina i televizije ''da ih je sramota sto su Srbi'', a neki drugi u nesto blazoj varijanti: ''Eto ako smem da kazem i ja sam Srbin''! Oni najbolje znaju da su, kad ih vec jos ima, pozeljni kukavni i savitljivi Srbi. Kako su, uz sve to, takovi veoma poslusni - eto Srbina koga bi svaki neprijatelj srpstva radosno potapsao po ramenu.

Spomenici padali ko snopovi

Ojadjeni srpski gradovi, tek sto su krvavih rana izasli iz cetvorogodisnje fasisticke okupacije, nasli su se na udaru Brozovih ''oslobodilaca'': unisteni su, za tili cas, najcesce maljevima, tragovi srpske kulture i istorije. Spomenici zasluznim Karadjordjevicima padali su kao snoplje, a oznake s nazivima ulica s imenima najzasluznijih licnosti iz istorije - leteli su na djubriste. Nista im nije bilo sveto: ni spomenik neznanom junaku na Avali, koji je oskrnavljen, ni Brankov most koji se pruza prema Zemun, s koga su maljevima skidani grbovi bivse Kraljevine, ni Vojni muzej, osnovan ukazom kralja Milana Obrenovica...

Ima, doduse, spomenika koji nisu dirani. Jedan od njih je onaj u Beogradu, u Kosutnjaku, koji je nemacki feldmarsal Makenzen, ciji su topovi razorili srpsku prestonicu u jesen 1915. godine, podigao svom hrabrom protivniku, srpskim vojnicima, koji su se tukli do poslednjeg metk, jer su se zavetovali da neprijatelj samo preko mrtvih branilaca moze da udje u Beograd. Valjda je skorojevice bilo sramota da javno pokazu kako manje postuju svoje ratnike, dedove i oceve, od njihovog ljutog, nemackog protivnika.

Zna se kakva je sudbina zadesila srpska vojnicka groblja i spomenike u Bitolju, na Zebrnjaku kod Kumanova, u Pristini i drugim mestima: zapustena, preorana, po njima su pasle krave i psi raznosili kosti!

Na udaru Brozovih sledbenika nasao se i Kosta Vojinovic, vodja Toplickog ustanka 1917. godine. Zavrsetkom Drugog svetskog rata i proterivanjem okupatora, posto je jedva sacuvao bronzanu glavu, proteran je i vodja ustanka. Vojinovic je sklonjen u sirinu parka, na desnu obalu Toplice. Kad je gradjena predionica, spomenik Vojinovicu je premesten u dvoriste zrade Duvanske industrije. Dvoriste je, razume se, ogradjeno, na kapiji je strazar s oruzjem, pa cik da neko udje i vidi spomenik! Da Toplicani nisu bili srcani ne bi preziveo ni ovaj spomenik u centru Prokuplja, pred zgradom okruznog nacelstva. S visokog postamenta, bronzani ratnik sa subarom na glavi i u cetnickoj odeci, s bombom u ruci, ''kazuju'' potomcima kako se brani sloboda. Znam da je licno Draza Markovic, visoki komunisticki funkcioner, zahtevao da se ovaj spomenik srusi ali su Toplicani zapretili - ustankom.

 

[Koča]

Zanemarena srpska istorija

Usred Beograda od svojih djaka u zavrsnim razredima osnovne skole nastavnica trazila da nabroje imena rodoljuba u Kosovskom boju. I djaci nabrajaju po secanju: Milos Obilic, knez Lazar, Toplica Milan, Kosancic Ivan, devet Jugovica...Na to nastavnica kaze da grese, jer su rodoljubi samo sluga Goluban i sluga Milutin, a ostali su posli u boj da bi odbranili svoje kuce, imanja, bogatstvo...

''Klasni pristup'' ovoj temi ocevidno je blokirao um i ovaoj nastavnici i onima koji su pisali ove udzbenike, pa nisu mogli da razmisljaju o posledicama, jer ce bivsi ucenici ovih skola, buduci oficiri ove zemlje, ostanu li u toj pameti, a zatreba li, biti u nedoumici da li da pod ratnu zastavu pozovu i one koji imaju kuce, vile, jahte, automobile, zemlju, devizne knjizice - jer bi oni mogli da pokvare patriotski prosek.

Pristemo se, uzgred, kakva je zla sudbina pratila spomenik Karadjordju na Vracaru. A jedan slican spomenik Karadjordju godinama je, sve do nedavno, camio u jednoj supi u Kosjericu.

Da podsetimo da pedeseta godisnjica proboja Solunskog fronta, koja je padala 1968. godine, nicim nije obelezena, a da je obelezavanje znacajne Kolubarske bitke bilo prepusteno lazarevackoj opstini. Kolubarska bitka se u svetskoj istoriji ratova uporedjuje sa bitkom na Marni. Bitka na Marni je spasila Francusku i obezbedila joj velicanstvenu zavrsnicu rata; Kolubarska bitka je spasila Srbiju u njenim najmucnijim danima. Dakle: bitka svetska, a proslava opstinska!

Takav je odnos potomaka prema dedovima i ocevima, iako su potomci znali da oni, njihovi dedovi i ocevi, nisu trazili dva svedoka koja bi posvedocila njihovo rodoljublje i omogucila im da usicare od svoje drzave; oni se nisu sluzili ni pecatom drzaveni pecatom partije da bi tako borce iz neprijateljskih regimenti prevali u ''svoje redove'' i omogucili im debelu drzavnu penziju.

Ali, nije takav odnos bio samo prema soluncima, bliza i dalja srpska istorija nasla se na udaru skorojevica.

Covek naseg doba s gorcinom, ili s krajnjom ravnodusnoscu proprati novinsku vest da je Mesna zajednica u Orascu obelezila znacajnu godisnjicu Prvog srpskog ustanka. Drustvo kome je stalo do istorijske bastine, ako ima dovoljno razvijenu svest, dakle: svest o vrednostima istorije, o hrabrosti, pravdi i nepravdi, istini i postenju - ne moze da obelezavanje znacajne godisnjice prepusti samo mesnim zajednicama.


Petokraka na zastavi Lazara Mutapa

I obelezavanje dve stote godisnjice ovog dogadjaja bilo je mlako i traljavo - valjda se vlast uplasila da ce joj zameriti oni koji se ponasaju kao gubernatori Srbije.

Kad vec pominjemo Mesnu zajednicu u Orascu, pomenucu i Mesnu zajednicu u istorijskom Takovu koja je pre dvadesetak godina, gotovo ilegalno, nocu, uz fenjere, na poklonjenoj livadi podigla spomenik vodji Drugog srpskog ustanka Milosu Obrenovicu, zbog cega je zestoko napadnuta u jednom komunistickom listu u Beogradu. Novinarski je pored ostalog, smetalo sto je Milos sa isukanom sabljom, a Melentije Pavlovic sa uzdignutim krstom ''Kao da je u casu ustanka Milos mogao da nosi ''samoupravni sporazum'' i ponudi ga Turcima, a arhimandrit Melentije slike Marksa i Engelsa!

Mesna zajednica u Takovu pokazala je dovoljno Miloseve mudrosti i lukavstva, ali ju je Mesna zajednica sela Prislonice kod Cacka nadmasila u svemu. Prislonica je objavila hroniku svog kraja. Kako je Lazar Mutap, veliki junak iz oba srpska ustanka, rodom iz ovog sela, Mesna zajednica je nacinila ''radikalan'' potez: za amblem sela i ''hronike'' uzela je barjak Lazara Mutapa, koji se cuva u narodnom muzeju u Beogradu, preslikala ga i iznad svih simbola onog vremena na njemu - utisnula petokraku zvezdu!

Jedna ulica u Beogradu celom svojom duzinom nosila je ime Kralja Milutina. Komunisticka vlast je tu ulicu podelila na tri dela: jedan deo nosi me nekog Djure Salaja, drugi cara Haila Salasija, treci, najkraci deo ove ulice, ostao je kralju Milutinu! Mogao je jedan od najznamenitijih vladara Srbije i najveci zaduzbinar srpskih manastira da ostane i bez tog parceta ulice. Zna se i kom je bilo stalo do toga da on bude potisnut iz srpske prestonice, a time i iz pamcenja buducih generacija?!

Tukli Vojvodu Bojovica

...Ko sve iz demokratske vlasti pokusava da sakrije gorku sudbinu proslavljenog vojvode Petra Bojovica koga su Brozovi ''oslobodioci'', cim su se docepali vlasti u Beogradu tukli u njegovoj kuci u Trnskoj ulici pod brojem 25. Vojvodin sin Dobrosav - Dobrica pokusao je da zastiti starog i bolesnog oca, ali su ga ljudi u koznim mantilima brzo savladali. Ubrzo potom upoznao je robijasnicu u Sremskoj Mitrovici.
A kad je januara 1945. godine umro vojvoda Bojovic prevezen je taljigama na Novo Groblje...

...Kakva je sudbina zadesila legendarnog majora Dragutina Gavrilovica! Kad se vratio iz nemackog ropstva, strazarno je sproveden od Maribora do bivseg ustaskog logora na Sajmistu. Tu su ga saslusavali, maltretirali, izgladnjivali tako da je u prestonicu koju je junacki branio umro posle nepunih mesec dana...

Njegove dve cerke, Milica i Emilija, obescascene su u svom stanu. Nikada nisu ni zaboravile ni oprostile....

Petar Simic, junak sa Solunskog fronta, kasnije komandant Kraljeve garde, mucen je u zatvorima OZNE u Beogradu. Simic je zato sto je "sirio nevericu u usreciteljski komunizam'', vezan lancima, otpremljen u mitrovacki kazamat. Tog "nepopravljivog solunca" i "reakcionara" batinama su docekali upravnici robijasnice Dusan Milenovic i Mire Toroman. Podvrgnut strasnim mukama, batinan gotovo neprekidno tri godine Simic vise nije mogao da izdrzi - 18.jula 1948. godine skocio je sa drugog sprata, udario glavom o beton i smrskao je...

________________________

Antonije Djuric, Crvena kuga, knjiga druga

 

[Sanovnik]

У српској војсци су постојали читави одреди војника који су пребегли из аустријске војске. Чим су прешли Дрину масовно су бежали код својих сународника јер нису желели да ратују против браће.

Аустоугарски војници који су пребегли и добровољно ступили у српску војску 1914.

Официри аустроугарске војске који су после заробљавања ступили у српску војску 1914.

Iz nekog razloga , to su najvecim delom bili Ccesi . Cesi su jednosavno gleadli svaku priliku da prebegnu Srbima .

 

[Marty Misterija]

На једном форуму сам наишао на пост који ме је дубоко гануо, натерао сузе у очи и понос у срце. Натерао ме је и на размишљање какав смо народ, и какав сам ја као део тог народа. Да ли достојно чувам успомену на своје претке, да ли их се сећам и да ли их помињем. А они то заслужују. Када би се свако од нас преиспитао, вероватно бисмо били много бољи него што јесмо.
Ево тог поста, прочитајте, па се и сами преиспитајте.


- Дошао сам да се борим! – рече дечак изненађеним браниоцима са барикаде код Народног позоришта. Није имао више од 14 година. На рамену му је висио карабин а у руци је држао комадић хлеба.
У том се од Дорћола појавише први аустријски коњаници. Након што су одбили два напада, малобројни преживели браниоци падоше у ропство. Аустријанци решише да их све стрељају.
- Откуда ти? – питао је њихов официр дечака.
- Борим се, рече малишан.
- Знаш ли да ћеш сада бити стрељан?
- Знам.
- Па онда?
- Па нека...
Ипак, дечак рече официру да је пошао у град да потражи мало хлеба за мајку, па га замоли да га пусти на десетак минута, не више, колико да болесној мајци однесе оно што је нашао, а он ће се вратити. Официр му допусти, срећан што дете ипак неће бити убијено. Дечак отрча, а он изда наредбу и стрељање поче. Аустријанци су се већ спремали да наставе ка Теразијама када су угледали ситну прилику која трчи ка њима и познадоше малишана. Он стаде поред зида где су лежали његови мртви другови са барикаде, па се окрете, раздрљи кошуљу, истури груди и рече пркосно и са презиром:
- Зашто не пуцате?
Војници су стајали скамењени.
-Шта чекате? – још одлучније понови дечак.
Као да се пренуо, официр даде знак, војници окренуше затвараче и нанишанише. Три пушке грунуше и малишана покоси плотун.
Подсећале су и друге тужне слике јесени 1915. године на опраштање са умирућим и на последњу пошту једном народу и једној држави. И енглески дописник Џон Рид јавља из Шапца и Ваљева да је Србија земља смрти. Непрегледне колоне натоварене покућством и запреге заглављене у блато које носе државну архиву, националне и духовне реликвије и светиње. Прекаљени ратници, победници са Брегалнице и Једрена, са Цера и Колубаре са сузама у очима и целивајући излизане топовске цеви покопавају оруђа пред надирућим непријатељем. Готово библијски, стари и изнемогли краљ на волујским колима, попут Мојсија, креће са својим народом, целокупном државном управом, владом и парламентом у изгнанство. Пут који ће по оцени француског маршала Жозефа Жофра превазићи све што је као најтрагичније забележено у историји!
Бранислав Нушић је рекао пењући се и сам уз албанску голготу, ''Отаџбина није предмет ограничен, оивичен, утеловљен; отаџбина је мисао, отаџбина је вера, а мисао и вера не умиру;'' Зато су ''падали од зрна, од глади и жеђи, распињани на крст на гологоте вису, али чврсту веру у победу крајњу никад ни за часак изгубили нису'', каже Војислав Илић Млађи. У албанским беспућима је заувек остало, без имена и помена 217000 цивила и војника. На дну Јонског мора, у плавој гробници, свој вечни мир нашло је око 15 000 апостола јада. Цену слободе у Србији имала је да плати свака друга мушка глава. Али та војска и тај народ су ћутећи и без роптања, попут сина Господњег на албанској голготи страдали, да бисмо данас живели ми. И патили да не бисмо данас ми патили. А како смо им се одужили?

Тачно на данашњи дан, 1949. године, у Ђаковици је по наредби власти подигнута у ваздух велелепна црква, спомен-костурница хиљада српске деце помрле у Албанији. Од остатака цркве и дечјих костију у Ђаковици су озидани јавни тоалети. У Србији се ни данас не слави победник са Цера, већ онај што је на главу ставио имитацију његове шапке, не читају се успомене победника са Колубаре већ мемоари једног легионара, у Србији данашњице се не поштује онај кога су на импровизованим носилима његови војници пренели преко Албаније! Милунка Савић, 6 пута рањавана, носилац по две Карађорђеве звезде, медаље Обилића и француске Легије части, издржавала се као самохрана мајка четворо деце радећи као чистачица. Мајка Гаврила Принципа је преживљавала од милостиње! Момчило Гаврић, који се као једанаестогодишњак, оставши без целе породице, са Дринском дивизијом повукао преко Албаније и постао најмлађи официр у Првом светском рату, умро је као сиромашни пензионер. Милан Стојадиновић, најзаслужнији за финансирање српске државе на Крфу, човек који је личним средствима учествовао у изградњи спомен-костурнице српским јунацима на Виду, протеран је 1940. из Србије као издајник. Па Слободан Јовановић, наш највећи правник, још увек није рехабилитован! Мајор Драгутин Гавриловић који је рањен превео своју јединицу преко Албаније, ону исту коју је врховна команда избрисала из свог бројног стања, сахрањен је након Другог светског рата без и најмање почасти, у енглеској униформи, јер му је српску краљевску униформу одузела револуционарна власт. Па да ли би да је другачије сликар Михаило Миловановић, оснивач Удружења ликовних уметности, био стрељан у Ужичкој републици под оптужбом да је енглески шпијун? Зар би Јован Дучић преминуо у емиграцији као народни непријатељ, док су његова дела била забрањена у отаџбини? Др Арчибалд Рајс, професор Криминалистике на Универзитету у Лозани, који је на позив српске владе истражио и презентовао свету злочине аустроугарске војске у Мачви и Подрињу, који је своју имовину потрошио на финансирање српских избеглица, чије тело почива на Топчидеру, а срце на Кајмакчалану, преминуо је након свађе са једним српским железничаром. Сви су они прешли Албанију, али и Растко Петровић и Мика Алас и Дис и Станислав Бинички и политички прваци Љуба Давидовић и Андра Николић. Они су истински делили судбину свог народа. Има ли међ' вама, господо политичари, некога ко би као Андра Николић и Нушић животима синова одбранио част отаџбине? Има ли вечерас некога међ' нама ко би као мајор Тодорвић певао српску химну док су га Аустријанци спаљивали, неког пуковника Гајића који би на позив за предају Београда уместо белом одговорио са три српске заставе? Али они су и обични људи, сељаци, скромни и уздржани, али горди, несаломиви и слободни. Они су и Драгутин Матић, редов са најпознатије ратне фотографије на основу чијег је профила један јапански психолог сачинио читаву психофизичку студију о напрегнутости овог ратника. Они су и моји прадедови Крста и Јеремија. Они су и ваши преци. Али да ли су такви преци заслужили овакве потомке? Или да ли смо ми овакви заслужили такве претке? Зато вас молим, нека бар на секунд свако срце туче к'о топови на Текеришу, нека свака душа заигра Марш на Дрину, нека ушима одзвањају речи мајора Гавриловића, нек' се стегну груди уз Тамо далеко, нека свако у мислима оде за прадедом својим, нека свако од нас макар каже ХВАЛА ВАМ БЕСМРТНИ ЈУНАЦИ!


Први светски рат, је био бљесак, голгота па опет бљесак, српске војске, државе и целокупног српског народа. Свако од нас ко себе сматра делом овог народа мора да буде поносан на ту страницу наше историје. Али и више од тога, мора да је слави и спомиње увек и свуда. Не дозволимо да се сви ти непознати хероји забораве. Не дозволимо да будуће генерације не осете стисак у грудима када чују Марш на Дрину, Тамо далеко, када виде слику Драгутина Матића "Ока соколовог". Због свега овога сам ја поносан што сам СРБИН.

Драгутин Матић "Око соколово", извиђач у српској војсци.

Аустро-Угарска на делу

Бугарска на делу

војник Момчило

Солунац

"И зато поносно кличем, ЖИВЕЛА СРБИЈА"

Отварам ову тему да бисмо се подсетили онога што не смемо заборавити. Да опет поменемо јунаке који морају вечно живети у нашим срцима и нашим разговорима.

"ХВАЛА ВАМ БЕСМРТНИ ЈУНАЦИ"

"ХВАЛА ВАМ БЕСМРТНИ ЈУНАЦИ"

 

[С.Р.Н.]

Чудан је факт да је у бившем систему , намерно заборављена историја Првог светског рата. Каква су ваша мишлења по том питању, а пре свега замолио бих колеге којима је професионални позив историјска наука да образложе мало детаљније.

 

[Крагујевчанин]

Чудан је факт да је у бившем систему , намерно заборављена историја Првог светског рата. Каква су ваша мишлења по том питању, а пре свега замолио бих колеге којима је професионални позив историјска наука да образложе мало детаљније.

То је период српског националног поноса.Замисли да се о томе стално причало,да ли би Југославија опстала?

 

[dulebass]

Чудан је факт да је у бившем систему , намерно заборављена историја Првог светског рата. Каква су ваша мишлења по том питању, а пре свега замолио бих колеге којима је професионални позив историјска наука да образложе мало детаљније.

Uspesi Srba u Prvom ratu su uspesi kraljevske vojske... Komunisti su zeleli da umanje svaki uspeh vezan za monarhiju, kako bi jos vise dobili na legitimitetu svoje vlasti.

Recimo, kralj Aleksandar, kakav god da je bio, zasluzio je malo vise prostora u vojnoj enciklopediji nego sto ima (a nema ni na pola jednom stupca).

 

[С.Р.Н.]

@dulebass, Крагујевчанин

Хвала на одговорима, и ја такође делим ваше мишљење. Значи колективизација науке, а свесни мозгови и неочерупани језици иду под кључ. Modus operandi, par excellence.
Ок, то сам хтео да чујем. Хвала још једном

П.С. Вечита нек је слава српским херојима, честитим људима који су пре 100 година били свесни да им је Србија најсветлија идеологија.

 

[Крагујевчанин]

П.С. Вечита нек је слава српским херојима, честитим људима који су пре 100 година били свесни да им је Србија најсветлија идеологија.

У томе и јесте штос пријатељу.Ондашњи Србин,сељак-српски војник није знао шта је идеологија,али је свакако знао шта је Србија

 

[вук са Авале]

Чудан је факт да је у бившем систему , намерно заборављена историја Првог светског рата. Каква су ваша мишлења по том питању, а пре свега замолио бих колеге којима је професионални позив историјска наука да образложе мало детаљније.

Не треба ништа чудно да ти буде: било је потребно изједначити ''нас'' и ''њих'', ставити знак једнакости између Карађорђевића, Обреновића и Петровића на једној страни, и Хабзбурга и Османлија на другој (треба да ти буде индикативан начин на који се, управо, по питању Карађорђевића односе црвени вампири, који обитавају на овом форуму), независне Србије и Црне Горе, и Хабзбуршке монархије и Отоманске империје Требало је у националном ижењерингу избрисати сву српску самосвест о сопственој величини ( попут покушаја комуниста у СССР-у да од Руса направе homo sovieticus-e). Подсећање на тренутке када су Срби умирали ''с вером у Бога, за Краља и Отаџбину''', је било неприхватљиво, јер наука је ''доказала'' да Бога нема, као што су ''нестали'' Краљ и Отаџбина ( овде је посебно занимљив моменат увођења у јавни дискурс у послератној Југославији термина домовина, који је хрватски, уместо термина отаџбина. Занимљиво је, шта је тај термин, без увреде, представљао за Хрвате, када је једина ''домовина'' коју су имали у модерној историји до тада била НДХ-а?).
Коначно тај принцип је примењен и на Другом светском рату: стављен је знак једнакости између четника и усташа; а у партизанима су били ''сви народи и народности поведени решеношћу КПЈ-у и Јосипа Броза Тита'' , а не већином Срби чији једини мотив за одлазак у партизане је брига за сопствену, физичку, егзистенцију и борба против окупатора.

Комунистичко испишавање по нашим мртвим ( а и тада живим ) прецима је ишло толико далеко да су Балкански ратови називани империјалистичким, а не само њихови споменици, већ и гробља скрнављени. Добар пример су спомен костурница на Зебрњаку и војничко гробље код Битоља.

Споменик који су разрушили Бугари током ДСР никада није обновљен, а кости мртвих хероја су корстили студенти медицине са Скопског универзитета за вежбе. Тако данас имамо да олош из БЈРМ на званичној презентацији њихове туристичке организације о споменику на Зебрњаку пише следеће:
Zebrnjak memorial ... Zebrnjak is built during the Serbian occupation of Macedonia (1913-1941).
Zebrnjak memorial represents a monument over the Serbian victory against the Ottomans in the First Balkan war in 1912.

некада

данас

Гробне плоче хероја, који су имали несрећу, да буду сахрањени код Битоља су полупане и кориштене за посипање путева по околним селима, а нека гробна места и преорана.
А то су људи, који су, хтели то да признају или не, македонским Словенима донели слободу ( у осталом где још живе ''Македонци''?).

Једноставно, било је потребно да се заборави ко је кога клао по Мачви и Подрињу, по Глини, Јадовну, Јасеновцу и небројеним голубњачама, ко је победио, а ко био побеђен.

 

[Крагујевчанин]

Не треба ништа чудно да ти буде: било је потребно изједначити ''нас'' и ''њих'', ставити знак једнакости између Карађорђевића, Обреновића и Петровића на једној страни, и Хабзбурга и Османлија на другој (треба да ти буде индикативан начин на који се, управо, по питању Карађорђевића односе црвени вампири, који обитавају на овом форуму), независне Србије и Црне Горе, и Хабзбуршке монархије и Отоманске империје Требало је у националном ижењерингу избрисати сву српску самосвест о сопственој величини ( попут покушаја комуниста у СССР-у да од Руса направе homo sovieticus-e). Потсећање на тренутке када су Срби умирали ''с вером у Бога, за Краља и Отаџбину''', је било неприхватљиво, јер наука је ''доказала'' да Бога нема, као што су ''нестали'' Краљ и Отаџбина ( овде је посебно занимљив моменат увођења у дискурс термина домовина, који је хрватски, уместо термина отаџбина. Занимљиво је, шта је тај термин, без увреде, представљао за Хрвате, када је једина ''домовина'' коју су имали у модерној историји до тада била НДХ-а?).
Коначно тај принцип је примењен и на Другом светском рату: стављен је знак једнакости између четника и усташа; а у партизанима су били ''сви народи и народности поведени решеношћу КПЈ-у и Јосипа Броза Тита'' , а не већином Срби чији једини мотив за одлазак у партизане је брига за сопствену, физичку, егзистенцију и борба против окупатора.

Комунистичко испишавање по нашим мртвим ( а и тада живим ) прецима је ишло толико далеко да су Балкански ратови називани империјалистичким, а не само њихови споменици, већ и гробља скрнављени. Добар пример су спомен костурница на Зебрњаку и војничко гробље код Битоља.

Споменик који су разрушили Бугари током ДСР никада није обновљен, а кости мртвих хероја су корстили студенти медицине са Скопског универзитета за вежбе. Тако данас имамо да олош из БЈРМ на званичној презентацији њихове туристичке организације о споменику на Зебрњаку пише следеће:
Zebrnjak memorial ... Zebrnjak is built during the Serbian occupation of Macedonia (1913-1941).
Zebrnjak memorial represents a monument over the Serbian victory against the Ottomans in the First Balkan war in 1912.

некада

данас

Гробне плоче хероја, који су имали несрећу, да буду сахрањени код Битоља су полупане и кориштене за посипање путева по околним селима, а нека гробна места и преорана.
А то су људи, који су, хтели то да признају или не, македонским Словенима донели слободу ( у осталом где још живе ''Македонци''?).

Једноставно, било је потребно да се заборави ко је кога клао по Мачви и Подрињу, по по Глини, Јадовну, Јасеновцу и небројеним голубњачама, ко је победио, а ко био побеђен.

Био сам летос на Зебрњаку са мојим удружењем и може се рећи да је споменик у лошем стању,али ствари иду на боље.Наша влада је закупила на 99 година Зебрњак.Он је сада осветљен рефлекторима,биће ограђен,затворен је оближњи каменолом који је сметао костурници,а мислим и да је у виду враћање у првобитно стање.

 

[Bastiani]

Iz nekog razloga , to su najvecim delom bili Ccesi . Cesi su jednosavno gleadli svaku priliku da prebegnu Srbima .

To je malo preterano tako reći.

 

[С.Р.Н.]

Не треба ништа чудно да ти буде: било је потребно изједначити ''нас'' и ''њих'', ставити знак једнакости између Карађорђевића, Обреновића и Петровића на једној страни, и Хабзбурга и Османлија на другој (треба да ти буде индикативан начин на који се, управо, по питању Карађорђевића односе црвени вампири, који обитавају на овом форуму), независне Србије и Црне Горе, и Хабзбуршке монархије и Отоманске империје Требало је у националном ижењерингу избрисати сву српску самосвест о сопственој величини ( попут покушаја комуниста у СССР-у да од Руса направе homo sovieticus-e). Подсећање на тренутке када су Срби умирали ''с вером у Бога, за Краља и Отаџбину''', је било неприхватљиво, јер наука је ''доказала'' да Бога нема, као што су ''нестали'' Краљ и Отаџбина ( овде је посебно занимљив моменат увођења у јавни дискурс у послератној Југославији термина домовина, који је хрватски, уместо термина отаџбина. Занимљиво је, шта је тај термин, без увреде, представљао за Хрвате, када је једина ''домовина'' коју су имали у модерној историји до тада била НДХ-а?).
Коначно тај принцип је примењен и на Другом светском рату: стављен је знак једнакости између четника и усташа; а у партизанима су били ''сви народи и народности поведени решеношћу КПЈ-у и Јосипа Броза Тита'' , а не већином Срби чији једини мотив за одлазак у партизане је брига за сопствену, физичку, егзистенцију и борба против окупатора.

Комунистичко испишавање по нашим мртвим ( а и тада живим ) прецима је ишло толико далеко да су Балкански ратови називани империјалистичким, а не само њихови споменици, већ и гробља скрнављени. Добар пример су спомен костурница на Зебрњаку и војничко гробље код Битоља.

Споменик који су разрушили Бугари током ДСР никада није обновљен, а кости мртвих хероја су корстили студенти медицине са Скопског универзитета за вежбе. Тако данас имамо да олош из БЈРМ на званичној презентацији њихове туристичке организације о споменику на Зебрњаку пише следеће:
Zebrnjak memorial ... Zebrnjak is built during the Serbian occupation of Macedonia (1913-1941).
Zebrnjak memorial represents a monument over the Serbian victory against the Ottomans in the First Balkan war in 1912.

некада

данас

Гробне плоче хероја, који су имали несрећу, да буду сахрањени код Битоља су полупане и кориштене за посипање путева по околним селима, а нека гробна места и преорана.
А то су људи, који су, хтели то да признају или не, македонским Словенима донели слободу ( у осталом где још живе ''Македонци''?).

Једноставно, било је потребно да се заборави ко је кога клао по Мачви и Подрињу, по Глини, Јадовну, Јасеновцу и небројеним голубњачама, ко је победио, а ко био побеђен.

Јасно ми је Вуче, слажем се у потпуности. Хвала Богу па се сад народ полако свести. Иде тешко али иде сигурно.
Али опет не може ме проћи утисак да један цео рат и страдање једне нације може идела ради, отерати га у заборав и поред сачуване менталне свести, и што је горе још живих протагониста истог!

Гробне плоче хероја, који су имали несрећу, да буду сахрањени код Битоља су полупане и кориштене за посипање путева

То је тај рад, то је та паклена пропаганда лудака. Замени само Битољ-Москва, и пут-парк

 

[Sanovnik]

Ти си бре заслепљени цвендаћ.Твој Тито је убијао по Мачви,борио се против Срба

ON je Nemac . Covek je nemacke nacionalnosti . Za njega ovo nije prijatna tema .