Hulio Kortasar - Julio Cortázar

[Lada]

Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima.

Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom.

Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela.

Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko

Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom.

Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“

Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“.

Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju.

Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima.

Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr.

 

[Lada]

Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi.

Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga.

Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine.

Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo).

Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario).

Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“.

Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963.

Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla).

Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986.

Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života.

 

[Lada]

Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman.

Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku.

Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova.

 

[Lada]

„Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“

(Kortasarova podrška Kubansku revoluciju).

Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957., i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature.

Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi.

Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha.

Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice.

Poezija
Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero).

Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978).

Nikaragva
Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji.

Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”.

Godine 1978., na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom.

Poslednje godine
Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu.

U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima.

Godine 1983., vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo.

U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel.

Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda.

U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011).

Priznanja
U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo).

Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz.

Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime:

• Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu).
• Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća).
• Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini).
• Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa.

Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura.

Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca.

Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast.

Prijateljstva
Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes.

Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat.

Stil i uticaji
Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika.

Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja.

Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare.

Dela
Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana.

„Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem.

Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku.

„Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’.

Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012.

Romani

• Los premios (Nagrade), 1960.
• Rayuela (Školice), 1963.
• 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968.
• Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973.
• Divertimiento (Zabava), napisan 1949.,ali je tek objavljen 1986.
• El examen (Ispit), 1986.
• Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986.

Kratka proza

• Historias de cronopios y de famas, 1962.
• Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979.

Priče

• Bestiario (Bestijari), 1951.
• Final del juego (Kraj igre), 1956.
• Las armas secretas (Tajno oružje), 1959.
• Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966.
• Octaedro (Oktaedar), 1974.
• Conducta en los velorios, 1975.
• Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977.
• Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980.
• Deshoras, 1982.
• La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994.

Pozorište

• Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa;
• Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970.

Poezija

• Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa;
• Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971.
• Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984.

Ostalo

• La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967.
• Último round (Poslednja runda), 1969.
• Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera;
• Territorios, 1978.
• Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop.
• Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009.
• Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara;
• Viaje alrededor de una mesa, 1970.
• Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970.
• Prosa del observatorio, 1972.
• Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip;
• Humanario, 1976.
• Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983.
• Silvalandia, 1984.
• Alto el Perú.
• Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012.

Prevodi

• Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog)
• Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog)
• Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog)
• Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

 

[Lada]

-"Priručnik za plakanje i pevanje"
... zbirka vrlo raznorodnih tekstova povezanih zajedničkim pogledom na svet, objedinjujućom vizijom čija su prevashodna obeležja fantastika i igra, odnos prema stvarnosti kao plastičnom materijalu koji se podaje mašti i najrazličitijim sposobnostima oblikovanja... zalažući se za veru da još nije sve izgubljeno, da postoji izlaz iz ubistvene automatizacije svakodnevnog života, koji je moguće deautomatizovati tako što ćemo se otrgnuti navici, njenoj težnji da zaledi stvari, postupke, poglede, što ćemo jednog jutra otvoriti nove oči na svet oko sebe, nova vrata percepcije poznatog, prema kojima nas vodi ovaj priručnik za duhovne i psihološke igre.'

 

[Sensei]

Da li i vama liči na Miku Antića?

 

[Lada]

UPUTSTVA ZA PLAKANJE

Ostavimo po strani pobude i posvetimo se pravilnom načinu plakanja, podrazumevajući pod ovim plač koji ne prerasta u skandal, niti vređa osmeh svojom paralelnošću i nespretnom sličnošću. Osrednji i redovan plač sastoji se u opštem grčenju lica i grčevitom zvuku praćenom suzama i slinama, ove su na kraju, jer plač se završava u trenutku kad se čovek snažno usekne.

Da biste plakali, usmerite maštu prema samome sebi, i ako vam se to učini nemoguće zbog stečene navike da verujete u spoljašnji svet, zamislite patka prekrivenog mravima ili zalive Magelanovog moreuza u koje niko i nikad ne ulazi.

Kada plač stigne, lice pristojno pokriti obema rukama, dlanovima ka unutra. Deca će plakati pokrivši lice rukavom, i po želji u jednom uglu sobe. Srednje trajanje plača tri minuta.

 

[Lada]

UPUTSTVA ZA PEVANJE

Počnite da razbijate ogledala po kući, pustite da vam ruke klonu, gledajte neodređeno u zid, zaboravite se. Pevajte jednu jedinu notu, slušajte iznutra. Ako čujete (ali to će doći mnogo kasnije) nešto kao pejzaž uronjen u strah, sa lomačama između kamenja, sa polunagim šćućurenim prilikama, verujem da ćete biti na dobrom putu, i takođe ako čujete reku kojom silaze lađe obojene u žuto i crno, ako čujete miris hleba, lupkanje prstiju, senku konja.

Posle kupite solfeđo i frak, i molim vas ne pevajte kroz nos i ostavite na miru Šumana.

 

[Lada]

UPUTSTVA SA PRIMERIMA KAKO SE UPLAŠITI

U nekom škotskom selu prodaju se knjige sa jednom praznom stranicom izgubljenom u nekom delu svezka. Ako čitalac stigne do te stranice u trenutku kada otkuca tri popodne, umre.

Na trgu Kvirinal u Rimu, postoji izvesna tačka, koju su poznavali samo posvećeni do 19. veka, sa koje se pri punom mesecu vidi kako se lagano pomeraju statue Dioskura, koji se bore sa svojim propetim konjima. U Amalfiju, na kraju obale postoji nasip koji nestaje u moru i noći. Negde iza poslednjeg svetionika čuje se lavež psa.

Jedan gospodin cedi zubnu pastu po četkici. Odjednom vidi kako leži poleđuške malena prilika žene, od korala ili možda od sredine hleba u boji.

Pri otvaranju ormana da bi se izvadila košulja, ispada stari almanah i raspadne se, raspu mu se listovi, i belo rublje prekrije se hiljadama prljavih leptira od hartije.

Poznato je da je jednog trgovačkog putnika zaboleo zglavak leve ruke, tačno ispod ručnog sata. Kad je skinuo sat, šiknula je krv. Rana je pokazivala trag nekih vrlo finih zuba.

Lekar završava pregled i umiruje nas; ozbiljnim i srdačnim glasom on preduhitri lekove za koje upravo ispisuje recept, sedeći za svojim stolom. Povremeno podigne glavu i osmehne se da bi nas ohrabrio. Bez brige, kroz nedelju dana već ćemo biti dobro. Mi se promeškoljimo u fotelji, zadovoljni, i rasejano pogledamo unaokolo. Iznenada, u polusenci stola, ugledamo lekareve noge. Nogavice pantalona zadignute su mu do bedara, i nosi ženske čarape.

 

[Lada]

UPUTSTVA ZA PENJANJE UZA STEPENICE



Nikome nije promaklo da se tlo često savija tako da se jedan njegov deo penje pod pravim uglom u odnosu na ravan tla, a sledeći deo zauzima položaj paralelan sa ovom ravni, da bi se zatim ponovo penjao i ta radnja se ponavlja duž spirale ili izlomljene linije do najrazličitijih visina. Naginjući se i stavljajući levu ruku na jedan od uspravnih delova, a desnu na odgovarajući vodoravni deo začas se osvaja jedan stepen ili stepenik. Svaki stepenik, sastavljen kao što vidimo od dva elementa, postavljen je malo više i napred u odnosu na prethodni, princip koji daje smer stepenicama, budući da bi svaka druga kombinacija dala možda lepše ili slikovitije oblike, ali nemoćne da odvedu iz prizemlja na prvi sprat.

Stepenicama se penje unapred, jer unazad bi bilo vrlo neugodno. Prirodan stav je stojeći, ruke slobodno opuštene, glava uspravna iako ne toliko da oči ne vide sledeći stepenik, diše se sporo i pravilno. Penjanje uza stepenice počinje dizanjem donjeg desnog dela tela, skoro redovno umotanog u kožu ili antilop, i koji sa izuzecima, tačno staje na stepenik. Postavivši na prvi stepenik pomenuti deo, koji ćemo skraćeno zvati noga, podiže se istovetni deo leve strane (takođe zvani noga, ali ovu ne treba brkati sa malo pre pomenutom nogom), i podigavši ovu u visinu noge, pomera se dok se ne postavi na drugi stepenik; tako da dok na ovom stepeniku počiva noga, na prvom se nalazi noga. (Prvih par stepenika uvek su najteži, dok se ne postigne neophodna usklađenost pokreta. Podudaranje imena i noga, otežava objašnjavanje. Pazite naročito da ne podignete u isto vreme nogu i nogu).

Stigavši do drugog stepenika, dovoljno je naizmenično ponavljati pokrete, dok se ne nađete na kraju stepeništa. Sa njega se istupa lako, blagim udarom pete, koji ga učvršćuje na mestu sa kojeg se neće pomeriti do trenutka silaska.

 

[Lada]

UVOD U OBUKU ZA NAVIJANJE SATA


Razmisli dobro: kada ti poklanjaju sat poklanjaju ti mali cvetni pakao, tamnicu vazduha. Ne daju ti samo sat, srećan rođendan i nadamo se da će trajati jer je dobre marke, švajcarski; ne poklanjaju ti samo tog sićušnog klesara kojeg ćeš staviti na ruku i šetati s njim. Poklanjaju ti, ne znajući, i najstrašnije je što to ne znaju, poklanjaju ti jedan krhki i prolazni komadić tebe samog, nešto što je tvoje ali nije od tvog tela, što sa tvojim telom treba spojiti kaišem kao nekom očajnom ručicom koja se hvata za tvoju šaku. Poklanjaju ti potrebu da ga navijaš iz dana u dan, obavezu da ga navijaš da bi ostao ono što je; poklanjaju ti opsesiju da proveravaš koliko je tačno sati u izlozima zlatarnica, vestima sa radija, telefonom. Poklanjaju ti i strah da ćeš ga izgubiti, da će ti ga ukrasti, da će ti ispasti na pod i razbiti se. Poklanjaju ti njegovu marku, i sigurnost da je ta marka bolja od drugih, poklanjaju ti sklonost da upoređuješ svoj sat sa ostalima. Ne poklanjaju ti oni sat, nego si ti poklonjen, tebe daju za rođendan satu.

 

[Lada]

Da li i vama liči na Miku Antića?
Pogledajte prilog 838147 Pogledajte prilog 838148

Sprovodis anketu za dva genijalca?

 

[Sensei]

Sprovodis anketu za dva genijalca?

Ne, samo me automatski asocirao fizički na Miku.

 

[Sensei]

 

[Sensei]

 

[Lada]

Pogledajte prilog 838269

Ovo mi je bio potpis pree dve godine...Sjajan je...

 

[Lada]

RETKA ZANIMANJA


SIMULIRANJE

Moja porodica je čudna. U ovoj zemlji gde se sve čini zbog obaveze ili zbog razmetanja, mi volimo slobodna zanimanja, posao radi posla, simuliranje koje ničemu ne vodi.

Imamo i jedan nedostatak: nismo originalni. Skoro sve što odlučimo da uradimo samo je podražavanje poznatih uzora. Ako i uvedemo neku novinu onda je ona bila nezaobilazna: anahronizmi, iznenađenja, skandali. Moj najstariji stric kaže da smo mi poput kopija preko indiga, koje su iste kao originali, samo što je drugačija boja, drugi papir i različita namena. Moja mlađa sestra je kao Andersenov mehanički slavuj; njena romantičnost je gnusna. Ima nas mnogo i živimo u ulici Humbolt.

Činimo nešto, ali to je teško ispričati, jer nam nedostaje ono najvažnije: nestrpljenje i nada koje prate rad, zatim iznenađenja koja su mnogo značajnija od rezultata, i neuspesi kad cela porodica pada kao kula od karata i posle se danima ne čuje ništa osim jadikovki ili smeha. Pričanje o onom što radimo samo je način da se popune neizbežne praznine, jer ponekad smo siromašni, ili u zatvoru ili bolesni, povremeno neko umre ili (zaboli me kad to pomene) neko izda, potkaže ili uđe u Poresku upravu. Ali iz ovog ne treba izvesti zaključak da nam stvari idu loše ili da patimo od melanholije. Živimo u četvrti Pacifik, i radimo kad god stignemo. Mnogi od nas imaju ideja i volje da ih ostvare. Na primer ideja da podignemo vešala; do danas se nismo složili čija je bila. Moja mlađa sestra, peta po redu, tvrdi da je to palo na pamet jednom od mojih bratučeda, koji su vrlo filosofski nastrojeni, ali moj najstariji stric smatra da se on dosetio toga kad je pročitao jedan roman o pelerini i maču. Nama to u osnovi nije važno, jedino vredno je raditi, i zato o tome pričam skoro bez volje, samo da ne bih osetio blizinu kiše, ovog praznog popodneva.

Ispred kuće se nalazi vrt, i to je retkost u ulici Humbolt. On doduše nije veći od običnog dvorišta, ali je za tri stepenika viši od trotoara, što mu daje upadljiv izgled platoa, idealnog mesta za vešala. Pošto kuća ima gvozdenu ogradu može se raditi tako da prolaznici ne guraju nos unutra. Mogu da se naslone na ogradu i da ostanu tako satima posmatrajući, ali nama to ne smeta. „Počećemo sa punim Mesecom”, naredio je otac. Danju smo išli u skladište u ulici Huan B. Husto po nosače, daske i šipke, a moje sestre su ostajale kod kuće da uvežbaju zavijanje vukova, pošto je moja najmlađa strina smatrala da vešala privlače vukove i nagone ih da zavijaju na mesečini. Nabavka eksera i alatki išla je na račun mojih bratučeda. Moj najstariji stric je crtao planove, i raspravljao sa mojom majkom i drugim stricem o vrstama i kvalitetu sprava za mučenje. Sećam se kraja rasprave: čvrsto su se odlučili za jedan dosta visok plato na kojem bi se podigla vešala, i jedan točak, ostavljajući malo slobodnog prostora i za izvođenje mučenja ili glavoseče, već prema slučaju. Ovo je mom najstarijem stricu izgledalo mnogo bednije i manje od njegove prvobitne zamisli, ali veličina vrta ispred kuće i cena građe uvek ograniče porodične ambicije.

Gradnju smo počeli jednog nedeljnog popodneva posle raviola. Mada nas nikad nije brinulo šta bi mogli pomisliti susedi, bilo je očigledno da su malobrojni znatiželjnici pretpostavljali da ćemo dodati sobu ili dve radi proširenja kuće. Prvi se iznenadio don Kresta, starčić koji živi preko puta, i odmah je došao da pita zašto smo spremali taj plato. Moja braća okupila su se u jednom uglu vrta zavijajući poput vukova. Zgrnulo se prilično sveta, ali mi smo ćutali i radili sve do mraka, završivši plato i dva mala stepeništa (za sveštenika i osuđenog, koji se ne smeju penjati zajedno). U ponedeljak se deo porodice razišao svojim poslovima, pošto od nečega treba i umreti, a mi ostali počeli smo da podižemo vešala, dok je moj najstariji stric razgledao stare gravire, radi točka. Njegova zamisao bila je da se točak postavi na najviši mogući položaj na jednu blago zakrivljenu motku, recimo jedno dobro otesano deblo jablana. Da bi mu udovoljili moj mlađi brat i bratučedi otišli su na kamiončetu da traže jablan. Za to vreme moj najstariji stric i moja majka uglavljivali su paoce od točka u osovinu, a ja sam pripremao obruč od gvožđa. U tim trenucima mi smo se beskrajno zabavljali, jer na sve strane odzvanjalo je kuckanje čekića, moje sestre urlikale su u kući, susedi su se okupljali kraj ograde razmenjujući utiske, a na crveno-ljubičastom nebu sumraka ocrtavao se obris vešala i video se moj najmlađi stric koji je uzjahao gredu da bi učvrstio kuku i pripremio omču.

Kad je stvar stigla dotle svet sa ulice nije više mogao da ne shvata šta smo mi to pravili, i jedan hor protesta i pretnji prijatno nas je ohrabrio da izguramo dan podizanjem točka. Nekoliko drznika pokušali su da spreče da moj brat i bratučedi unesu u kuću veličanstveno deblo jablana doneto na kamiončetu. Porodica je zajednički uspela da prebaci deblo u vrt zajedno sa jednim detetom koje se bilo zakačilo među korenje. Moj otac ga je lično vratio ozlojeđenim roditeljima, učtivo ga prebacivši preko ograde, i dok se pažnja zadržavala na tim sentimentalnim obrtima, moj najstariji stric, zajedno sa bratučedima kačio je točak na jedan kraj debla i podizao ga. Policija je stigla u trenutku kada je porodica, okupljena na platou, ocenjivala da vešala izgledaju dobro. Samo jedna od mojih mlađih sestara zatekla se blizu vrata i palo joj je u deo da razgovara sa potkomesarom lično. Nije joj je bilo teško da ga ubedi da smo radili u granicama našeg imanja, na stvari koju bi samo njena upotreba mogla učiniti protivzakonitom, i da su ogovaranja suseda deca gneva i plod zavisti. Spuštanje noći spaslo nas je od daljeg gubljenja vremena.

Pri svetlosti acetilenske lampe večerali smo na platou praćeni pogledima stotinak kivnih suseda. Nikad nam prasetina u softu nije izgledala ukusnija, niti vino crnje i slađe. Severni povetarac blago je njihao omču; jednom do dva puta zaškripao je točak, kao da su gavranovi već sletali da jedu. Znatiželjnici su se polako razilazili, procedivši po koju uzaludnu pretnju. Njih dvadesetak ili tridesetak ostali su, držeći se za ogradu, kao u iščekivanju da se nešto dogodi. Posle kafe ugasili smo lampu da bi se video Mesec koji se penjao po ogradi terase, moja braća su zavijala a bratučedi i stričevi lagano su pretrčali preko platoa, i podnožje je zadrhtalo pod njihovim nogama. U tišini koja je zatim nastupila Mesec je došao u visinu omče, a na točku kao da se prostro jedan oblak srebrnastih rubova. Gledali smo to blistajući od zadovoljstva, a susedi su mrmljali kraj ograde kao pred nekom prevarom. Zapalivši cigarete razilazili su se jedni u pižami, a drugi sporije. Ostala je ulica, zvižduk noćobdije u daljini i minibus 108 koji je prolazio povremeno. Mi smo već bili otišli na spavanje i sanjali smo slavlja, slonove i svilene odore.

 

[Lada]

GUBLJENJE I PRONALAŽENJE DLAKE



U borbi protiv pragmatizma i užasne tendencije ka postizanju koristi, moj najstariji bratučed predlaže sledeći postupak: treba istrgnuti jednu veliku dlaku iz glave, napraviti joj čvor na sredini i pustiti je da meko padne u rupu na lavabou. Ako se dlaka zakači na rešetkici, koja se obično postavlja na dotične rupe, dovoljno je malo odvrnuti slavinu pa da se izgubi iz vida.

Ne gubeći ni trenutka, treba početi akciju pronalaženja dlake. Prva operacija bila bi demontiranje kolena lavaboa, da se proveri nije li dlaka ostala zakačena na nekom naboru cevi. Ako je tu nema, treba otvoriti deo cevi između kolena i glavne odvodne cevi. U tom delu će se svakako naći mnogo dlaka i biće potrebno pozvati u pomoć i porodicu, da bi pregledali dlaku po dlaku, tražeći onu s čvorićem. Ako dlaka ne bude pronađena, iskrsnuće zanimljiv problem; da se razbije vodovod do prizemlja, ali to zahteva znatno veći napor, odnosno, trebalo bi sledećih osam do deset godina raditi u nekom ministarstvu ili trgovačkoj firmi, da bi se uštedelo dovoljno novca za kupovinu sva četiri stana ispod stana mog najstarijeg bratučeda, uz ogroman rizik da se, radeći tih 8-10 godina, ne može izbeći mučan utisak da dlaka više nije u cevima, i da postoji još samo najmanja verovatnoća da se zadržala na nekom zarđalom ispupčenju cevi.

I doći će dan kada ćemo moći razbiti cevi svih stanova, pa ćemo mesecima živeti okruženi lavorima i sličnim posudama, punim mokrih dlaka, sa pomagačima i prosjacima kojima ćemo izdašno plaćati da pretražuju, odvajaju, razvrstavaju i donose dlake koje dolaze u obzir, dok ne budemo sigurni da smo našli željenu. Ako ne nađemo dlaku, ući ćemo u mnogo nejasniju i složeniju fazu, jer sledeći deo puta odvodi nas u velike gradske kloake. Kupivši specijalnu odeću naučićemo da puzimo kroz prokope u kasne noćne sate, opremljeni jakim fenjerom i maskom za kiseonik, pretraživaćemo male i velike hodnike, uz pomoć tipova iz
podzemlja ako je to moguće, sa kojima bismo uspostavili odnose i kojima ćemo morati dati veliki deo novca zarađenog danju u nekom ministarstvu ili trgovačkoj firmi.

Često će nam se činiti da smo u našem naumu stigli do kraja, jer ćemo nalaziti (ili će nam donositi) dlake nalik onoj koju tražimo; ali pošto nije poznat slučaj da je neka dlaka imala čvor na sredini, koji joj nije napravila ljudska ruka, događaće se da ustanovimo da je dotični čvor samo zadebljanje prečnika dlake (iako nam ni takav slučaj nije poznat odranije), ili nataložen silikat, ili oksid nastao usled dugog ležanja na mokroj površini. Tako ćemo verovatno napredovati kroz male i velike cevovode dok ne stignemo do mesta gde se niko više ne bi usudio da dođe: glavne cevi koja vodi u reku, sa bujicom nanosa, gde nam ni novac, ni čamac, ni saradnja ne mogu pomoći da nastavimo traganje. Ali pre toga, možda i mnogo pre, recimo, nedaleko od usta lavaboa, u visini stana sa drugog sprata, ili u prvom podzemnom hodniku, moglo bi nam se dogoditi da nađemo dlaku. Dovoljno je pomisliti na radost koju bi nam to pričinilo, na zadivljujuće tačan proračun i uštedu snage samo zahvaljujući srećnom slučaju – pa je već opravdan izbor i izvođenje jednog takvog posla, koji bi svaki savestan nastavnik trebalo da zadaje svojim učenicima, umesto da im ispira mozgove pravilom trojnim, ili lekcijom o nekoj izgubljenoj bitki.

 

[Lada]

TETKA NA MUKAMA



Zašto se naša tetka toliko boji da će pasti na leđa? Već godinama porodica se bori da je izleči od te opsesije, ali došao je trenutak da priznamo svoj poraz. Ma šta preduzeli, tetka se opet boji da će pasti na leđa. Njena bezazlena manija, pogađa sve nas, počevši od mog oca koji je svuda bratski prati i pregleda pod da bi tetka mogla da se kreće bez brige, dok moja majka brižljivo mete dvorište nekoliko puta na dan, moje sestre skupljaju svoje razbacane teniske loptice, kojima se nedužno igraju na terasi, a moja bratučad uklanja sve moguće tragove pasa, mačaka, kornjača i kokošaka kojima kuća obiluje. Ali ni to ne pomaže, i tetka se usuđuje da pređe preko sobe tek nakon dugog oklevanja, beskrajnog izviđanja i preteranih prigovora svakom detetu koje se tu nađe u datom trenutku. A onda krene, oslanjajući se prvo na jednu nogu i pomerajući je kao bokser u sandučetu sa smolom, a zatim na drugu, prenoseći telo na način koji nam je u detinjstvu izgledao veličanstveno, i gubeći nekoliko minuta samo da bi stigla od jednih vrata do drugih. Strašno.

Više puta porodica je pokušavala da izvuče iz tetke neko razumno objašnjenje tog straha da će pasti na leđa. Jednom prilikom dočekala nas je ćutanjem dubokim kao smrt. Ali jedne noći, posle čašice svog likera od narandže, tetka je pristala da natukne da, kad bi pala na leđa, ne bi mogla ponovo da se digne. Na prvu primedbu da nas je u porodici trideset i dvoje i da smo svi spremni da joj priteknemo u pomoć, odvratila je tužnim pogledom i dvema rečima: „Svejedno je”. Nekoliko dana kasnije moj najstariji brat pozove me noću u kuhinju da mi pokaže jednu bubašvabu izvrnutu na leđa. Ćutke smo posmatrali njenu uzaludnu i dugu borbu da se vrati na noge, dok su druge bubašvabe, uprkos strahu od svetlosti jurile po podu, dotičući ovu koja je ležala u položaju dorsalini dekubitus. Vratili smo se u postelju prilično rastuženi, i iz razloga samo nama poznatih niko više nije ponovo ispitivao tetku. Zadovoljili smo se time da joj koliko god je to moguće olakšamo strah, da je pratimo gde god pođe, dajući joj ruku, da joj kupujemo gomile obuće sa rapavim đonom i drugim pomagalima za stabilnost. Tako je tekao naš život, i nije bio gori od drugih života.

 

[Baudrillard]

Hulio Kortasar, intervju iz 1983.

Kada je februara 1984. godine Hulio Kortasar preminuo od raka u 69. godini, madridski časopis El Pais ispratio ga je kao jednog od najznačajnijih pisaca sa španskog govornog područja i naredna dva dana objavio jedanaest strana ispunjenih odavanjem počasti, komemoracijama i poslednjim pozdravima.
Iako je Kortasar od 1951. godine živio u Parizu, svoju rodnu Argentinu posjećivao je redovno, sve do početka sedamdesetih godina kada je zvanično prognan od strane vojne hunte koja je osporavala nekoliko njegovih kratkih priča. Pobjedom demokratski izabrane Alfonsinove vlade, krajem 1983. godine, Kortasar je bio u mogućnosti da poslednji put posjeti svoju rodnu zemlju i vidi svoju majku. Alfonsinov ministar kulture nije mu zvanično poželio dobrodošlicu, plašeći se da su njegovi politički stavovi previše ljevičarski, ali je i uprkos tome, pisac dočekan kao heroj povratnik. Jedne večeri u Buenos Airesu, po izlasku iz bioskopa nakon prikazivanja novog filma zasnovanog na romanu Osvalda Soriana No Habrá Más Pena Ni Olvido (Smiješni, prljavi mali rat), Kortasar i njegovi prijatelji nabasali su na studente demonstrante koji su, vidjevši pisca, u istom trenutku istupili iz kolone, a zatim ga okružili. Knjižare na bulevarima su i dalje radile, studenti su užurbano kupili primjerke Kortasarovih knjiga kako bi ih on mogao potpisati. Prodavac na kiosku, izvinjavajući se što nema više Kortasarovih knjiga, ispružio je roman Karlosa Fuentesa da ga pisac potpiše.
Kortasar je rođen u Briselu 1914. godine. Nakon što se njegova porodica po završetku rata vratila u Argentinu, odrastao je u Banfildu, nedaleko od Buenos Airesa. Stekao je diplomu profesora i zaposlio se u gradu u provinciji Buenos Airesa, gdje je radio sve do početka četrdesetih godina, pišući sa strane za svoju dušu. Jedna od njegovih prvih objavljenih priča „Zaposjednuta kuća“ čija mu se radnja prikazala u snu, pojavila se 1946. godine u magazinu koji je uređivao Horhe Luis Borhes, iako su se do tada rijetko sretali. Međutim, Kortasar je počeo ozbiljno da objavljuje tek nakon što se 1951. godine preselio u Pariz. U Parizu je radio kao prevodilac i tumač za UNESCO i druge organizacije. Među piscima čija je djela prevodio nalaze se i Po, Defo i Margaret Jursenar. Njegov drugi roman Školice u kome se govori o egzistencijalnim i metafizičkim potragama jednog Argentinca u Parizu i Buenos Airesu u noćima ispunjenim džezom, etablirao je njegov status 1963. godine.

Iako je nadasve poznat kao moderni majstor kratke priče, Kortasarova četiri romana pokazala su spremnost za inovaciju u formi, ujedno istražujući osnovna pitanja o položaju pojedinca u društvu. Istovremeno, njegova neukrotiva razigranost dostigla je vrhunac u romanima. Među njima su Dobitnici (1960), Model za sastavljanje (1968) koji je dijelom zasnovan na njegovom prevodilačkom iskustvu i Manuelova knjiga (1973) o kidnapovanju jednog latinoameričkog diplomate. Bez obzira na to kakve su teme koje obrađuje u različitim romanima, život među njihovim koricama podsjeća na vožnju u luna parku.

Ali tek je u Kortasarovim brojnim pričama očigledna njegova fasciniranost fantastičnim. Njegova najpoznatija priča poslužila je kao polazište za Antonionijev film Blow-Up . Neposredno prije njegove smrti objavljen je putni žurnal pod nazivom Los Autonautas de la Cosmopista na kome je sarađivao sa svojom suprugom Kerol Danlop putujući kamp prikolicom od Pariza do Marseja. Simultanim objavljivanjem na španskom i francuskom jeziku, Kortasar je prepisao sva autorska prava i prihode od istih vladi sandinista u Nikaragvi, a knjiga je ubrzo postala bestseler. Takođe su posthumno objavljene i dvije zbirke njegovih političkih članaka o Nikaragvi i Argentini.
Ovaj intervju vođen je 8. jula 1983. godine u Kortasarovom domu u Parizu. Nekoliko mjeseci ranije njegova žena je umrla od raka. Bila je trideset godina mlađa od njega. Boravio je u kući nepunih nedjelju dana od povratka sa dugih putovanja, sjedio je u svojoj omiljenoj stolici pušeći lulu, dok se u blizini nalazilo oko hiljadu ploča koje su ispunjavale police od vrha do dna.

U nekim pričama iz vaše najnovije knjige Deshoras, čini se kao da je fantastično više nego ikada prisutno u stvarnom svijetu. Da li ste i sami osjetili kako se fantastično i svakidašnje skoro prepliću?

Da, imam osjećaj da su ono što nazivamo fantastičnim i ono što nazivamo stvarnim u ovim novijim pričama sve bliže jedno drugom. U mojim ranijim pričama udaljenost između njih je bila veća jer je fantastično zaista imalo karakter fantastičnog, a ponekad se odnosilo i na natprirodno. Dakle, drago mi je što sam napisao te ranije priče, jer smatram da fantastično ima tu sposobnost da se uvijek preobrazi, ono se mijenja, vremenom se može izmijeniti. Doživljaj fantastičnog koji je bio zastupljen u epohi gotskih romana u Engleskoj, npr. uopšte nema sličnosti sa doživljajem iz sadašnjeg vremena. Sada nam je smiješno kada čitamo o Otrantskom zamku- duhovima obučenim u bijelo, kosturima koji se kreću naokolo i zvekeću lancima. A ipak, na taj način se poimalo fantastično u tom periodu. To se u velikoj mjeri promijenilo. Mislim da moj doživljaj fantastičnog
sada sve više liči na ono što nazivamo stvarnošću. Možda je to iz razloga što, po mom mišljenju, stvarnost takođe sve više i više liči na fantastično.

Proteklih godina uložili ste mnogo vremena u pružanje podrške različitim vrstama borbi za oslobođenje u Latinskoj Americi. Da li je i to doprinijelo da bolje razumijete stvarnost i fantastično? Kao da ste se zbog toga još više uozbiljili.

Pa, ne dopada mi se ideja „ozbiljnosti“. Ne smatram da sam ozbiljan u bilo kom pogledu u odnosu na to kako bi ozbiljan muškarac ili žena trebalo da izgledaju. Ovih nekoliko proteklih godina svi moji napori koji su se ticali određenih režima u Latinskoj Americi – u Argentini, Čileu, Urugvaju i nadasve Nikaragvi – toliko su zaokupili moju pažnju da čak i fantastično u određenim pričama koje se bave ovom temom jeste fantastično koje je, po mom mišljenju, veoma slično stvarnosti. Iz tog razloga, osjećam se manje slobodnim nego ranije. Takoreći, prije trideset godina pisao sam o stvarima koje su mi padale na pamet i procjenjivao ih na osnovu estetskih kriterijuma. Sada, nastavljam da ih procjenjujem na taj način, jer sam prije svega, pisac, ali pisac koga veoma muči i preokupira situacija u Latinskoj Americi. Veoma često se to omakne dok pišem, svjesno ili nesvjesno. Ali u Deshoras, uprkos pričama u kojima se jasno naznačavaju ideološka i politička pitanja, mislim da se moje priče nisu promijenile. One su i dalje priče o fantastičnom.
Problem kod angažovanog pisca (izraz koji je sada u upotrebi) jeste da nastavi da bude pisac. Ukoliko ono o čemu piše pređe prosto u književnost sa političkim sadržajem, njegova vrijednost može biti veoma prosječna. To se dogodilo velikom broju pisaca. Dakle, problem je u balansu. Za mene, ono što radim mora uvijek biti književnost, najbolje što mogu. Čak i prevazići granice, ukoliko je to moguće. Ali, istovremeno, često i pokušati sve to uskladiti sa savremenom stvarnošću. A to je veoma teško izbalansirati.

Ali, da li namjeravate da ih izmiješate?

Ne. Ideje za priče koje su mi padale na pamet ranije bile su isključivo fantastičnog karaktera, dok se sada mnoge ideje zasnivaju na stvarnosti Latinske Amerike. U Deshoras, npr, priča o pacovima Satarsa je epizoda zasnovana na realnosti borbe protiv argentinskih geriljerosa. Problem je to pretočiti u tekst jer je čovjek cijelo vrijeme u iskušenju da nastavi sa pisanjem isključivo na političkom nivou.

Na koji način su takve priče prihvaćene? Da li se u velikoj mjeri razlikuje prijem od strane ljudi iz književnog od onih iz političkog miljea?

Naravno. Buržoaski čitaoci u Latinskoj Americi koji su ravnodušni prema politici ili koji se čak priklanjaju desnom krilu, pa, oni ne brinu o problemima koji mene zabrinjavaju – problemima eksploatacije, ugnjetavanja i slično. Ti ljudi žale što moje priče često imaju politički obrt. Ostali čitaoci, iznad svega mladi ljudi, koji dijele moja osjećanja, ovu potrebu za borbom i koji vole književnost, vole ove priče. Npr, „Apokalipsa u Solentinameu“ je priča koju ljudi iz Nikaragve iznova čitaju sa uživanjem. Kubanci takođe sa uživanjem čitaju „Susret“.

Šta je uticalo na to da poslednjih godina budete više politički angažovani?

Zbog vojske u Latinskoj Americi više radim. Ako oni odu, ako bi došlo do promjene, onda bih se mogao malo odmoriti i raditi na pjesmama i pričama koje su isključivo književnog karaktera. Ali oni su ti zbog kojih radim. Što više su prisutni, više moram biti protiv njih.

Nebrojeno puta ste izjavili da doživljavate književnost kao igru. Na koji način?

Po mom mišljenju, književnost je vrsta igre. Dio je onoga što nazivamo razigranom stranom čovjeka koji se igra (homo ludens). Ali uvijek dodajem da čovjek mora biti obazriv jer postoje dvije vrste igre. Postoji npr, fudbal, koji je igra. A zatim postoje i igre koje su veoma duboke i ozbiljne, iako su istovremeno igre. Moramo imati u vidu da kada se djeca igraju, pri samom pogledu na njih vidimo da to shvataju veoma ozbiljno. Zabavljaju se, ali im je igranje važno jer predstavlja njihovu glavnu aktivnost. Kada odrastu, to će npr. biti njihova erotska aktivnost. Dok su mlađi, igra je jednako ozbiljna kao što će to biti ljubav deset godina kasnije. Sjećam se da mi je u djetinjstvu kada bi moji roditelji rekli: „U redu, dovoljno si se igrao, sada je vrijeme za kupanje“, to djelovalo potpuno idiotski jer sam kupanje doživljavao kao glupost. Nije mi bilo značajno, dok je igranje sa prijateljima bilo nešto što sam doživljavao ozbiljno. Na taj način doživljavam i književnost, kao igru, ali igru u koju čovjek može uložiti svoj život i zarad koje može učiniti sve.

Šta vas je podstaklo da se zainteresujete za fantastično, da li ste bili veoma mladi?

O, da. To je počelo još u djetinjstvu. Dok sam išao u osnovnu školu bio sam veoma iznenađen što većina mojih drugara nije imala osjećaj za fantastično. Bili su veoma realistični. Shvatali su stvari doslovce… ovo je biljka, ono je fotelja. A ja sam već posmatrao svijet kao nešto što je promjenljive prirode. Za mene stvari nisu bile definisane na taj način, nisu postojale etikete. Moja majka koja je veoma maštovita žena puno mi je pomogla. Umjesto da mi kaže: „Ne, ne, trebalo bi da se uozbiljiš“, bila je zadovoljna što sam veoma maštovit, a kada sam se okrenuo svijetu fantastičnog, pomogla mi je tako što mi je dala knjige. Tako sam u uzrastu od 9 godina pročitao Edgara Alana Poa prvi put. Tu knjigu sam ukrao kako bih je pročitao jer majka to nije željela, smatrala je da sam previše mlad i bila je u pravu. Knjiga me je prestrašila, pa sam bio bolestan tri mjeseca jer sam vjerovao u sve što piše; dur comme fer, kako kažu Francuzi. Za mene je fantastično bilo savršeno prirodno. Kada sam pročitao priču sa temom fantastičnog, nije bilo sumnje. Tako su stajale stvari. Kada bih te knjige posudio svojim prijateljima, govorili bi: „Ali, ne, više volimo da čitamo kaubojske priče.“ Naročito u tom periodu. Nisam to razumio. Više mi se dopadao svijet natprirodnog, fantastičnog.

Kad hronopije pevaju svoje omiljene pesme, toliko se oduševe da često puste da ih pregaze kamioni i biciklisti, padaju kroz prozor, izgube ono što su nosili u džepovima, pa čak ne znaju ni koji je dan u nedelji.
Kad neki hronopija peva, nade i fame dolaze da ga slušaju mada ne razumeju mnogo njegovo ushićenje i uglavnom se malkice skandalizuju.

Kada ste nakon mnogo godina preveli kompletna Poova djela, da li ste kroz takav vid čitanja otkrili nove stvari?

Mnoge, mnoge stvari. Za početak, proučio sam njegov jezik koji izrazito kritikuju Englezi i Amerikanaci jer ga smatraju previše baroknim, ukratko, prekoravaju ga na različite načine. Dakle, s obzirom na to da nisam ni Englez, a ni Amerikanac, posmatram ga iz druge perspektive. Znam da sadrži aspekte koji su zastarjeli i prenaglašeni, ali to nije značajno u poređenju sa njegovom genijalnošću. Samo je izraziti genije mogao napisati „Pad kuće Ušer“ u to vrijeme. U „Ligeji“, „Bernis“ ili „Crnoj mački“, bilo kojoj od njih, vidljiv je istinski genije za fantastično i natprirodno. Trebalo bi još pomenuti da sam juče otišao kod prijatelja koji živi u ulici Edgara Alana Poa. Tamo se nalazi ploča sa natpisom, „Edgar Alan Po, engleski pisac.“ On uopšte nije bio Englez! Želio sam to naglasiti jer bi trebalo promijeniti ploču. Obojica ćemo protestovati!

U vašim pričama, pored fantastičnog takođe se javlja i istinska srdačnost i naklonost prema likovima.

Određeni čitaoci i kritičari su mi to takođe rekli. Da sam prilično blagonaklon prema likovima dok su djeca i adolescenti, što je tačno. Ophodim se prema njima sa puno ljubavi. Smatram ih veoma živim u svojim romanima i pričama. Dok pišem priču u kojoj je lik adolescent i sam sam adolescent.

Da li je većina vaših likova zasnovana na ljudima koje ste poznavali?

Ne bih rekao da je u pitanju većina, ali postoji nekoliko njih. Veoma često se pojavljuju likovi koji su kombinacija dvoje ili troje ljudi. Kreirao sam ženske likove na osnovu dvije žene koje sam poznavao. Na taj način liku iz priče ili knjige dodijeljena je kompleksnija i komplikovanija ličnost, jer proizilazi iz dvije različite žene.

Da li je takav slučaj i sa Magom u Školicama?

Pa, njen lik se zasniva na jednoj ženi, uz mnogo psiholoških karakteristika koje su u potpunosti izmišljene. Ne moram zavisiti od stvarnosti da bih pisao realne stvari. Izmišljam ih i one postaju stvarne pri pisanju. Veoma često mi je zabavno jer književni kritičari, naročito oni koji su akademci, smatraju da pisci uopšte nisu maštoviti. Oni misle da na pisce uvijek nešto utiče. Pronalaze cijeli niz uticaja. Uticaji zaista postoje, ali ovi kritičari zaboravljaju jednu stvar a to je zadovoljstvo izmišljanja, čistog pronalaska. Znam ko su moji uzori. Uticaj Edgara Alana Poa je veoma prisutan u određenim pričama. Ali u svim ostalim, ja sam taj koji stvara.

Da li upotrebljavate tu kombinaciju kada je potrebno razraditi lik? Kako dolazi do toga?

Stvari ne funkcionišu na taj način. Likovi su oni koji određuju moj pravac. Takoreći, vidim lik, tu je i prepoznajem nekoga koga sam poznavao, a povremeno je to kombinacija dvije osobe, ali tu je kraj. Nakon toga, lik se ponaša po sopstvenom nahođenju. On izgovara stvari… Nikada ne znam šta će moji likovi reći dok pišem dijaloge. Zaista, to je njihova stvar. Ja samo kucam na pisaćoj mašini ono što oni izgovaraju. Ponekad se smijem ili bacim stranicu jer kažem, „Eto, rekli ste nešto smiješno. Gotovo.“ Zatim ubacim drugu stranicu i opet započnem dijalog, ali se ne bavim izmišljotinama. Zaista, ne izmišljam ništa.

Dakle, likovi koje ste poznavali nisu oni koji vas podstiču na pisanje?

Ne, uopšte ne. Često imam ideju za priču kada još uvijek likovi nisu formirani. Imam čudnu ideju: nešto će se dogoditi u kući na selu. Vizualizujem kada pišem, vidim sve. Tako, vidim tu kuću na selu, a zatim iznenada počinjem da situiram likove. U tom trenutku, jedan od likova može biti neko koga sam poznavao. Ali to nije sigurno. Na kraju, većina mojih likova nije stvarna. Npr, u mom slučaju, ima mnogo autobiografskih referenci u liku Oliveire u Školicama. To nisam ja, ali ima mnogo mojih osobina. Osobina iz perioda mojih boemskih dana u Parizu, prvih godina boravka ovdje. Ali, čitaoci koji tumače Oliveiru kao Kortasara u Parizu bi se prevarili. Ne ne, ja sam bio potpuno drugačiji.

Da li je ikada ono o čemu pišete u dodiru sa nečim što je autobiografskog karaktera?

Ne volim autobiografiju. Nikada neću napisati memoare. Zainteresovan sam za autobiografije drugih, ali ne i za svoju. Veoma često, pak, kada imam ideje za roman ili priču, postoje trenuci u mom životu, situacije koje bi se tu mogle prirodno postaviti. U priči Deshoras, pominje se dječak koji je zaljubljen u sestru svog druga koja je starija od njega, a to je nešto što sam i sam doživio. Mali dio te priče je autobiografski, ali od tog trenutka, preovlađuje fantastično ili imaginarno.
Čak ste i pisali o potrebi za memoarima pisaca iz Latinske Amerike. Zašto onda ne želite da napišete svoje?

Ako bih napisao svoju autobiografiju, morao bih biti pravičan i iskren. Ne mogu napisati imaginarnu biografiju. Na taj način, bavio bih se poslom istoričara, sopstvenog istoričara a to mi je dosadno jer volim da stvaram, maštam.

U Raju Hosea Lesama Lime, Semi (protagonista) kaže da je „za barok… postojala istinska zainteresovanost u Španiji i Latinskoj Americi.“ Zašto mislite da je tako?

Ne mogu odgovoriti kao ekspert. Barok je bio izuzetno značajan u umjetnosti i književnosti Latinske Amerike. On može ponuditi izuzetnu raskoš; dopušta da se mašta vine i zakovitla u svim pravcima, poput dekorativnih anđela u baroknoj crkvi i slično, ili u baroknoj muzici. Ali, pomalo nemam povjerenja u barok u Latinskoj Americi. Barokni pisci se često veoma lako prepuštaju pisanju. Oni na pet strana pišu o nečemu što se može objasniti na jednoj, što bi bilo bolje. Vjerovatno se i ja svrstavam u barok jer sam iz Latinske Amerike, ali sam uvijek bio nepovjerljiv prema njemu. Ne dopadaju mi se bujne, proširene rečenice prepune pridjeva i opisa čiji šum odjekuje u čitaočevom uhu. Svjestan sam, naravno, da je to veoma šarmantno, veoma lijepo, ali to nisam ja. Više sam na strani Horhea Luisa Borhesa u tom pogledu. On je uvijek bio neprijatelj baroka; kao da je kliještima zategao svoje pisanje. Zapravo, moj stil pisanja je drugačiji od Borhesovog, ali ogromna lekcija koju sam od njega naučio je ona o ekonomičnosti. Budući da sam bio veoma mlad kada sam počeo da ga čitam, naučio me je da nije neophodno pisati te dugačke rečenice koje su se završavale nekom nejasnom mišlju. Da neko može reći ono što želi na ekonomičan način, ali veoma lijep ekonomičan način. U tome je vjerovatno razlika između biljke koja bi mogla predstavljati barok sa svojim višestrukim listovima a koja je veoma lijepa i dragog kamena, kristala, koji je po mom mišljenju ipak ljepši.
U vašem pisanju redovi odišu muzikalnošću. Da li obično čujete riječi dok ih pišete?
O, da, čujem ih i znam da dok pišem – ako se upustim u priču, pišem veoma brzo, kako bih kasnije mogao izvršiti reviziju. Nikada neću ubaciti riječ koja mi se ne dopada. Postoje riječi koje ne volim, ne samo grube riječi, njih koristim kada moram; ne godi mi zvuk, struktura riječi. Na primjer, sve one riječi iz pravnog i administrativnog jezika redovno su prisutne u literaturi. Rijetko ih koristim jer mi se ne dopadaju.

Čarli Parker je bio nadahnuće za Kortasarov kratki roman Progonitelj.

Ne, ne mogu ih zamisiti u Vašim rečenicama.

Na kraju, to je pitanje muzike. Više volim muziku od književnosti, rekao sam to mnogo puta, i ponoviću, a po mom mišljenju, pisanje odgovara ritmu, otkucaju srca, muzičkom pulsiranju. Tu je moj problem sa prevodima jer prevodioci mojih knjiga ponekad nisu svjesni da postoji ritam, oni prevode značenje riječi, a meni je potreban taj zamah, taj pokret kojim moji redovi odišu. Inače, priča ne zvuči onako kako bi trebalo. Iznad svega, određenim trenucima u pričama neophodno je upravljati muzički jer na taj način oni izražavaju svoje pravo značenje. Nije u pitanju ono o čemu govore, već način na koji to čine.

Ali, teško je istovremeno biti usklađen sa muzičkim ritmom i ekonomičan kao kristal.

Da, naravno, veoma je teško. Ali onda se sjetim naročito nekih muzičkih djela kojima je to pošlo za rukom. Najbolja djela Johana Sebastijana Baha ekonomična su a ujedno i muzički raskošna. A u džez solu, pravom džez solu, solu Lestera Janga, na primjer, taj trenutak je ispunjen slobodom, inventivnošću, ali postoji i precizna ekonomičnost koja ima svoj početak i kraj. Za razliku od osrednjih džez muzičara koji sviraju tri četvrine časa jer nemaju šta da kažu, i upravo iz tog razloga sam veoma kritički nastrojen prema određenim formama modernog džeza. Pošto nemaju ništa više da kažu, oni nastavljaju da popunjavaju prostor. Armstrongu, Elingtonu ili Čarliju Parkeru bila su dovoljna samo dva ili tri minuta da postignu isto što i Bah, upravo potpuno isto što i Johan Sebastijan Bah i Mocart. Doživljavam pisanje na sličan način, trenutak iz priče mora predstavljati predivni solo. To je improvizacija, ali improvizacija obuhvata i stvaranje i ljepotu.

Na koji način počinju vaše priče? Nekom posebnim stavkom, slikom?

U mom slučaju, priče i romani mogu početi bilo gdje. Ali, na nivou pisanja, u trenutku kada počnem da pišem, priča se već komešala u meni određeno vrijeme, nekada i nedjeljama. Ali ne na jasan način; već više kao neka opšta ideja priče. Kao kuća sa crvenom biljkom u jednom uglu i tada znam da je tamo i stari čovjek koji šeta po svojoj kući i to je sve što znam. Tako se stvari odvijaju. A zatim tu su i snovi, jer u toku tog perioda moji snovi su puni referenci i aluzija vezanih za radnju priče. Ponekad je cijela priča u snu. Jedna od mojih prvih priča koja je bila veoma popularna, „Zaposjednuta kuća“, potiče od moje noćne more. Ustao sam i napisao je. Ali, u suštini, one su fragmenti referenci. To jest, moja podsvijest je u procesu razrade priče. Priča biva napisana unutar nje. Stoga, kada kažem da mogu početi bilo gdje, to je zato što ne znam šta je početak, a šta kraj. Počinjem da pišem i to je konačno početak, ali još nisam odlučio da priča mora početi na taj način. Ona tu počinje i nastavlja se. Veoma često nemam jasnu sliku završetka, ne znam šta će se dogoditi. Vremenom, kako priča teče, stvari postaju jasnije i iznenada vidim na koji način će se završiti.

Dakle, vi otkrivate priču u toku pisanja?

Tako je. Pomalo je otkrivam u toku pisanja. Tu se takođe javlja analogija, čini mi se, kao što je slučaj kod improvizacije u džezu. Nećete pitati džez muzičara, „Ali, šta ćeš svirati?“ Nasmijaće vam se. On prosto ima temu, niz akorda koje mora ispoštovati, a zatim uzima svoju trubu ili saksofon i počinje da svira. Ali nema ni najmanju ideju… nije u pitanju ideja. To su različita unutrašnja pulsiranja. Nekada ispadne dobro, a nekada ne. Pomalo me je sramota da potpišem svoje priče. Romane ne, jer sam na njima mnogo radio; u pitanju je kompletna građevina. Ali kao da mi priča pomalo diktira nešto što se nalazi u meni, ali nisam ja onaj koji snosi odgovornost. Pa, i u tom slučaju su moje i trebalo bi da ih prihvatim!

Da li postoje neki određeni aspekti prilikom pisanja priče koji vam uvijek zadaju probleme?

U suštini ne, jer kao što sam i objasnio priča je već negdje napisana u meni. Ima svoju dimenziju, strukturu, biće veoma kratka ili prilično duga, kao da je sve već unaprijed određeno. Ali poslednjih godina počeo sam da se susrećem sa određenim problemima. Više razmišljam nad stranicom. Sporije pišem. Oskudnije. Neki kritičari su mi zamjerili zbog toga, rekli su mi da se sve više i više gubi elastičnost u mojim pričama. Kažem ono što želim ali uz veću ekonomičnost kada su u pitanju sredstva. Ne znam da li je to dobro ili loše. U svakom slučaju, to je način na koji sada pišem.
Rekli ste da kada su u pitanju romani, radi se o kompletnoj građevini. Da li to znači da je rad na njima drugačiji?
Prvo što sam napisao u Školicama bilo je poglavlje koje se sada nalazi u sredini. Radi se o poglavlju u kome likovi postavljaju dasku kako bi prešli sa jednog prozora na drugi (poglavlje 41). Dakle, napisao sam to ne znajući zašto. Vidio sam likove, vidio sam situaciju, radnja se dešavala u Buenos Airesu. Bilo je veoma toplo, sjećam se, i sjedio sam pored prozora za pisaćom mašinom. Vidio sam situaciju u kojoj je momak pokušao da nagovori svoju ženu da pređe preko daske kako bi uzela nešto nevažno, neke eksere, jer on to sam neće učiniti,. To je zvučalo potpuno besmisleno. Napisao sam sve to na prilično dugih četrdeset strana, a kada sam završio rekao sam sebi: „U redu, ali šta sam uradio? Jer, to nije priča. Šta je to?“ A zatim sam shvatio da sam počeo pisati roman, ali nisam mogao nastaviti. Morao sam se zaustaviti na tom mjestu i napisati cijelo poglavlje iz Pariza koje se dešavalo prije toga. Tj, cijelu Oliveirinu pozadinu jer kada sam napisao poglavlje sa daskom pomalo sam u tom trenutku razmišljao o sebi. Vidio sam sebe kao lika jer je Oliveira u tom trenutku bio prilično nalik meni. Ali da bih na taj način napisao roman, morao sam se vratiti unazad kako bih mogao nastaviti dalje.

U tom trenutku bili ste u Buenos Airesu.

U tom trenutku, jer nakon toga cijela knjiga je napisana ovdje. Ovo poglavlje sam napisao u Buenos Airesu.

Odmah ste shvatili da će to biti roman.

Odmah sam shvatio da će to biti roman o gradu. Htio sam u prvom dijelu opisati Pariz kakav sam poznavao i volio. To će takođe biti roman o odnosima između nekoliko likova, ali nadasve o problemima, Oliveirinim metafizičkim potragama koje su u tom periodu bile i moje. Jer tada sam bio potpuno zaokupljen estetikom, filozofijom i metafizikom. Istorija i politika me nisu interesovale. U Školicama ne postoji referenca na dešavanja u Latinskoj Americi i njene probleme. Tek kasnije sam to otkrio.

Često ste govorili da vas je Kubanska revolucija podstakla na to.

I sada to kažem.

Da li u velikoj mjeri vršite reviziju dok pišete?

Veoma malo. To proizilazi iz činjenice da se priča već uveliko rađala u meni. Kada vidim grube skice nekih svojih prijatelja gdje je sve revidirano, promijenjeno, ispremetano, svuda su strelice…ne, ne, ne. Moji rukopisi su veoma čisti.

Kakve su vaše navike dok pišete? Da li su se određene stvari promijenile?

Postoji jedna stvar koja se nije promijenila i nikada neće, a to je potpuna anarhija i nered. Uopšte nemam metod. Kada poželim da pišem priču, zanemarim sve ostalo i pišem priču. A ponekad dok to radim, u narednih mjesec ili dva napisaću dvije ili tri priče. U suštini, javljaju se u nizu. Dok pišem jednu postajem prijemčiviji, a zatim razaznajem i drugu. Vidite kakve opise koristim, ali to je tako, radi se o tome gdje se priča smjesti u meni. Ali nakon toga, može proći godina a da ne napišem ništa što spada u književnost, ništa. Trebalo bi takođe dodati da u ovih nekoliko poslednjih godina veći dio svog vremena proveo sam za pisaćom mašinom pišući političke članke. Tekstovi koje sam napisao o Nikaragvi distribuirani su putem sindikalnih novinskih agencija, sve što sam napisao o Argentini, i nemaju nikakve veze sa književnošću. U pitanju su vojne stvari.

Da li imate omiljena mjesta za pisanje?

Zapravo, ne. Na početku, dok sam bio mlađi i fizički otporniji, ovdje u Parizu na primjer veliki dio Školica napisao sam u kafeima. Buka mi nije smetala i naprotiv, mjesto mi je odgovaralo. Mnogo sam radio tamo, čitao ili pisao. Ali sa godinama, postao sam komplikovaniji. Pišem kada sam siguran da ću imati mir. Ne mogu da pišem ako odnekud dopire muzika, ne dolazi u obzir. Muzika je jedno, a pisanje nešto sasvim drugo. Potreban mi je određeni mir, ali hotel, ponekad avion, kuća prijatelja ili ovdje kod kuće su neka od mjesta gdje mogu pisati.

Pređimo na Pariz. Kako ste skupili hrabrost da se spakujete i preselite u Pariz prije trideset godina?

Hrabrost? Ne, nije bilo potrebno puno hrabrosti. Prosto sam morao prihvatiti ideju da dolazak u Pariz i rušenje mostova sa Argentinom u tom periodu značilo je biti siromašan i imati probleme kada je zarada u pitanju. Ali, to me nije zabrinjavalo. Znao sam da ću se na ovaj ili onaj način snaći. Prvenstveno, došao sam jer su me Pariz i francuska kultura u cjelini privlačili. Strastveno sam čitao francusku književnost u Argentini. Iz tog razloga, želio sam da budem ovdje i upoznam ulice i mjesta koja se pominju u knjigama, romanima. Da prođem Balzakovim ili Bodlerovim ulicama. Bilo je to veoma romantično putovanje. Bio sam, a i sada sam veoma romantičan. Moram biti prilično oprezan kada pišem jer veoma često bih mogao zaći u… ne bih to nazvao lošim ukusom, možda ne, ali pomalo u pravcu pretjeranog romatizma. Stoga, mora postojati obavezna kotrola kada je u pitanju pisanje, ali u privatnom životu nije potrebno da se kontrolišem. Zaista sam veoma sentimentalan, veoma romantičan. Veoma sam srdačan i mogu pružiti puno nježnosti. Ono što sada pružam Nikaragvi je nježnost. Takođe je i političko ubjeđenje da su sandinisti u pravu u onome šta rade i da vode borbu vrijednu poštovanja. Ali nije u pitanju samo politička ideja. Radi se o ogromnoj nježnosti jer su u pitaju ljudi koje volim. Kao što volim Kubance i Argentince. Dakle, sve to spada u moj karakter i morao sam biti obazriv prilikom pisanja. Naročito u periodu kada sam bio mlad, pisao sam sentimentalne priče. To je bio pravi romantizam, rimska ruža. Moja majka bi ih čitala i plakala.

Skoro sve što ste napisali a ljudima je poznato, datira od vašeg dolaska u Pariz. Ali napisali ste mnogo toga i ranije, zar ne? Nekoliko stvari je već bilo objavljeno.

Kortasar u Parizu.

Pišem od kada sam imao devet godina, ali i u toku perioda adolescencije i rane mladosti. U svojoj ranoj mladosti već sam bio u stanju da pišem priče i romane što mi je pokazalo da sam na pravom putu. Ali nisam želio da ih objavljujem. Bio sam prilično strog prema sebi, a i danas sam takav. Sjećam se da bi moji vršnjaci čim bi napisali nekoliko pjesama ili kratki roman odmah tražili izdavača. A njihov rad je bio loš, osrednji jer mu je nedostajalo zrelosti. Govorio bih sebi: „Ne, ti nećeš objavljivati. Drži se toga.“ Neke stvari sam zadržao a ostale bacio. Kada sam se ipak odlučio za objavljivanje po prvi put, imao sam preko trideset godina; neposredno prije odlaska u Francusku. U pitanju je bila moja prva zbirka priča, Zverinjak koja je objavljena 1951. godine, istog mjeseca kada sam brodom došao ovdje. Prije toga objavio sam kratki tekst pod nazivom Los Reyes, u formi dijaloga. Prijatelj koji je imao mnogo novca i izdavao mali broj primjeraka za sebe i svoje prijatelje poveo me je sa sobom i napravio privatnu ediciju. I to je sve. Ne, ima još nešto – grijeh iz mladosti – knjiga soneta. Objavio sam je samostalno, ali pod pseudonimom.

Vi ste pisac tekstova na tango albumu Trottoirs de Buenos Aires koji je nedavno objavljen. Šta vas je navelo da pišete tekstove za tango?

Pa, ja sam dobar Argentinac i nadasve portenjo, tj. stanovnik Buenos Airesa jer je to luka. Tango je bio naša muzika, odrastao sam u takvoj atmosferi. Slušali smo tango numere na radiju jer je radio bio aktuelan kada sam bio mlađi i odmah su na njemu puštali tango numere. Neki ljudi iz moje porodice, moja majka i tetka svirale su ih na klaviru i pjevale. Na radiju smo počeli da slušamo Karlosa Gardela i sjajne pjevače iz tog vremena. Tango je postao dio moje svijesti i muzika koja me ponovo vraća u madost i Buenos Aires. Zato sam previše upetljan u tango. Istovremeno sam bio i veoma kritičan jer nisam od onih Argentinaca koji vjeruju da je tango čudo nad čudima. Mislim da je tango u suštini, naročito uz džez, veoma jednostavna muzika. Veoma jednostavna, ali prelijepa. Poput onih biljaka koje su prilično proste i ne mogu se uporediti sa orhidejom ili ružom, ali posjeduju u sebi izvanrednu ljepotu. Prethodnih godina, s obzirom na to da imam divne prijatelje koji ovdje sviraju tango – Kvartet Cedron, i dobri bandoneon svirač Huan Hose Mosalini – zajedno sa njima slušao sam tango i pričao o njemu. Zatim se jednog dana pojavila pjesma za koju bi se možda mogla osmisliti muzika, zaista nisam znao. A onda, prebirajući po neobjavljenim pjesmama jer većina mojih pjesama nije objavljena, pronašao sam neke kratke pjesme koje bi ovi momci mogli uskladiti sa muzikom, što su i učinili. Takođe smo učinili i obrnuto. Sedron mi je dao muzičku temu, poslušao sam je i napisao za nju riječi. Prema tome, pisao sam u oba pravca: i muziku i tekst.

U biografskim bilješkama u vašim knjigama, piše da amaterski svirate trubu. Da li ste svirali sa nekim grupama?

Ne, to je zapravo legenda koju je izmislio moj veoma drag prijatelj Pol Blekburn koji je nažalost preminuo veoma mlad. Znao je da kod kuće pomalo sviram trubu, za svoju dušu. Uvijek bi mi govorio: „Ali, trebalo bi da se nađeš sa nekim muzičarima da svirate zajedno.“ Odgovorio bih mu: „Ne“, kao što Amerikanci kažu: „Nisam adekvatno opremljen.“ Nisam znam da sviram, svirao sam za svoj groš. Pustio bih ploču Dželija Rol Mortona ili Armstronga ili Elingtona iz ranijeg perioda gdje je lakše pratiti melodiju, naročito kad je bluz u pitanju, gdje postoji šema. Zabavljao bih se slušajući njihovo sviranje uz zvuke svoje trube. Svirao sam uz njih… ali svakako ne i sa njima. Nikada se nisam usudio da priđem džez muzičarima; sada je moja truba negdje izgubljena u nekoj sobi. Blekburn je to stavio u nekom od dodataka knjige. I iz razloga što postoji moja slika kako sviram trubu, ljudi su mislili da zaista umijem dobro da sviram. Kao što nisam želio da objavljujem dok ne budem siguran, ista stvar je bila i sa trubom. Ali taj dan nikada nije došao.

Možda nije zaista bio virtuoz na trubi, ali je majstorski pozirao.

Da li ste radili na još nekim romanima nakon Manuelove knjige?

Nažalost, ne, iz razloga koji su veoma jasni. Zbog političkog rada. Po mom mišljenju, roman zahtijeva koncentaraciju i određeni period vremena, najmanje godinu dana kako bi se radilo na miru bez odustajanja. A sada, to ne mogu. Prije nedjelju dana nisam znao da ću za tri dana ići u Nikaragvu. Kada se vratim, ne znam šta će se dešavati dalje. Ali ovaj roman je već napisan. Tu je, u mojim snovima. Cijelo vrijeme sanjam o njemu. Ne znam šta se dešava u njemu, ali imam ideju. Kao i u pričama, znam da će biti nešto prilično dugo i da će sadržati elemente fantastičnog ali ne u prevelikoj mjeri. Biće, recimo, istog žanra kao Manuelova knjiga gdje su kombinovani fantastični elementi, ali neće biti politička knjiga. Biće to čista književnost. Nadam se da će mi život pružiti neku vrstu oaze mira, makar ta oaza bila ova soba i period od godinu dana, samo tražim godinu dana. Ali dok ove barabe, Honduranci, somocisti i Regan uništavaju Nikaragvu, nemam svoju oazu. Ne mogu početi da pišem jer bih bio opsjednut time cijelo vrijeme. To predstavlja najveći prioritet.
Može biti prilično teško kao što je to i slučaj kada je potrebno odabrati prioritete između života i književnosti.
Da i ne. Zavisi od vrste prioriteta. Ako su prioriteti slčni onima koje sam upravo pomenuo, a koji se tiču moralne odgovornosti pojedinca, složio bih se, ali, poznajem mnogo ljudi koji uvijek kukaju, „O, želio bih da napišem roman ali moram da prodam kuću a zatim tu su i porezi, šta da radim?“ Koji imaju razloge poput, „Radim u kancelariji cijeli dan, kako očekujete da pišem?“ Ja sam radio cijeli dan u UNESCO-u a zatim bih došao kući i pisao Školice. Ako neko želi da piše, on i piše. Ako je neko osuđen na pisanje, on i piše.

Da li još uvijek radite kao prevodilac ili tumač?

Ne, sa tim je gotovo. Vodim veoma jednostavan život. Nije mi potrebno mnogo novca za stvari koje volim: ploče, knjige, duvan. Zato sada mogu živjeti od prihoda od autorskih prava. Moja djela su prevedena na toliko jezika da primam dovoljno novca za život. Moram biti malo oprezan, ne mogu izaći i kupiti sebi jahtu, ali pošto apsolutno nemam namjeru da kupim jahtu…

Da li ste uživali u svojoj slavi i uspijehu?

Ah, slušajte, reći ću nešto što ne trebalo jer niko ne bi povjerovao, ali uspijeh mi ne pričinjava zadovoljstvo. Drago mi je što mogu živjeti od onoga što napišem, pa se moram nositi sa popularnom i kritičkom stranom uspijeha. Ali kao čovjek, bio sam mnogo srećniji dok nisam bio poznat, mnogo srećniji. Sada ne mogu otići u Latinsku Ameriku ili Španiju, a da me ne prepoznaju na svakih deset metara i zatraže autograme, zagrljaje. To je veoma dirljivo jer se radi o čitaocima koji su pretežno veoma mladi. Srećan sam što vole ono što radim, ali je prilično stresno za mene kada je u pitanju privatnost. Ne mogu otići na plažu u Evropi; za pet minuta pojavi se fotograf. Izgledam tako da je nemoguće maskirati se; da sam niži mogao bih se obrijati i staviti naočare za sunce, ali sa svojom visinom i dugim rukama prepoznaju me izdaleka. Sa druge strane, ima mnogo lijepih stvari: bio sam u Barseloni prije mjesec dana i prolazio gotskom četvrti jedne večeri, gdje se nalazila i veoma lijepa Amerikanka, koja je veoma dobro svirala gitaru i pjevala. Sjedjela je na zemlji i na taj način zarađivala za život. Pomalo je zvučala kao Džoan Baez. Imala je vrlo čist glas. Grupa mladih ljudi iz Barselone ju je slušala. Zaustavio sam se da je čujem, ali sam ostao u sjenci. U određenom trenutku, jedan od ovih mladih ljudi koji je imao oko dvadeset godina, veoma mlad, veoma zgodan prišao mi je. Držao je tortu u ruci. Rekao je: „Hulio, uzmi parče.“ Uzeo sam parče, pojeo ga i rekao mu: „Hvala ti puno što si prišao i dao mi parče.“ Odgovorio mi je: „Slušaj, dao sam ti tako malo u poređenju sa onim što si ti meni pružio.“ Rekao sam, „Ne govori to, ne govori to,“ zagrlili smo se i on se udaljio. Dakle, takve stvari su najveća naknada za moj književni rad. Da dječak ili djevojčica priđu da razgovaraju sa vama i ponude vam parče torte. To je predivno. Vrijedno je svog truda uloženog u pisanje.

Autor intervjua: Džejson Vajs

Prevela sa engleskog: Milica Ćetković

 

[Lada]

MOGUĆNOSTI APSTRAKCIJE


Već više godina radim u Uneskou i raznim međunarodnim telima, ali uprkos tome sačuvao sam izvestan smisao za humor, a naročito jednu upadljivu moć apstrahovanja; to jest, ako mi se neki tip ne dopadne smesta ga izbrišem, i dok on i dalje priča, ja se prenesem u Melvil, dok jadnik veruje da ga još slušam. Ili ako mi se dopadne neka devojka, mogu da apstrahujem njenu odeću čim uđe u moje vidno polje, i dok mi ona govori o hladnoći jutra, ja provodim duge trenutke obožavajući njen mali pupak. Toliko je ponekad nezdrava sposobnost koju posedujem.

Prošlog ponedeljka dolazile su ovamo uši. U vreme ulaska, postojao je ogroman broj ušiju koje su se pomerale hodnikom. U mom uredu zatekao sam šest ušiju, a u restoranu za ručkom bilo ih je preko pet stotina, simetrično raspoređenih, u dva reda. I bilo je zabavno videti kako se povremeno izdvoje dva po dva, iziđu iz niza i udalje se. Tada su ličile na krila.

U utorak sam odabrao nešto što mi je izgledalo manje uobičajeno: ručne časovnike. Ali sam se prevario, jer za vreme ručka mogao sam videti i do dvesta takvih, dok su leteli iznad stolova u smeru napred-nazad, što je izgledalo kao rezanje bifteka. U sredu sam (uz malo obazrivosti) dao prednost bitnijem: odabrao sam dugmad. Kakav prizor! Vazduh u dvorani pun jata tamnih očiju, koje se pomeraju vodoravno, a pored svakog malog vodoravnog bataljona njišu se po dva, tri ili četiri dugmeta. U liftu je zasićenost bila neopisiva: stotine nepomičnih dugmadi u zapanjujućoj kristalografskoj kocki. Sećam se naročito jednog prozora (beše popodne) okrenutog prema plavom nebu. Osam crvenih dugmadi zacrtavalo je delikatnu vertikalu, a tu i tamo meko su se pomerali mali sedefasti i tajanstveni kolutovi. Mora da je to bila jako lepa žena. Na dan Pepeljave srede, moji probavni procesi odgovarali su prilikama, tako da sam u pola
deset žalosno posmatrao kako pristižu stotine torbi punih sivkaste kaše, mešavine kornfleksa, bele kafe i polumeseca. U restoranu sam video kako se jedna naranča delila na široke kriške, koje su u određenom trenutku gubile svoj oblik, silazeći jedna za drugom, dok na izvesnoj visini nisu obrazovale beličaste naslage. U tom stanju naranča je pretrčala hodnik, sišla niz četiri sprata i ušavši u neki ured zaustavila se između dva naslona stolice. Malo dalje, takođe u položaju počinka stajalo je četvrt litra jakog čaja. Najzad sam mogao ugledati (moja lakoća apstrahovanja dolazi kad hoće) još stubić dima koji se podizao uvis, podelivši se na dva prozračna mehura, ponovo se penjući kao cev, a zatim se od ljupke zavojnice raspršio u barokne oblike. Malo zatim (pošto sam bio u drugom uredu) našao sam izgovor da se vratim i ponovo vidim naranču, čaj i dim. Ali dim je već bio iščezao, a umesto naranče i čaja stajale su dve neprijatne uvijene cevi. Čak i apstrahovanje ima svoju bolnu stranu; pozdravih cevi i vratih se u ured. Tamo je plakala moja sekretarica, čitajući odluku kojom su me otpustili s posla. Za utehu, rešio sam da apstrahujem njene suze, i za trenutak sam se zanosio tim malenim kristalnim izvorima, koji su se rađali u vazduhu i rasipali po knjigama, upijaču i službenom biltenu. Život je inače pun lepota ove vrste.

 

[Lada]

DNEVNIK SVAKODNEVNO


Jedan gospodin, kupivši dnevnik i stavivši ga pod mišku, uđe u tramvaj. Pola sata kasnije izlazi sa istim dnevnikom ispod iste ruke.

Ali to više nije isti dnevnik, nego hrpa štampanih listova, koje ovaj gospodin ostavlja na jednoj klupi na trgu.

Čim ostane sama na klupi hrpa štampanih listova ponovo postaje dnevnik, dok je ne ugleda jedan dečak, pročita i ostavi pretvorenu u hrpu štampanih listova.

Čim ostane sama na klupi, hrpa štampanih listova ponovo postaje dnevnik, dok ga ne nađe jedna starica, pročita i ostavi pretvorenog u hrpu štampanih listova. Starica hartiju ponese kući, a usput je upotrebi da zamota pola kilograma blitve, za šta posluže dnevnici nakon uzbudljivih preobražaja.

 

[Lada]

BEZGLAVOST




Jednom gospodinu odsekli su glavu, ali pošto je nakon toga izbio štrajk, nisu mogli da ga pokopaju, i gospodin je morao da nastavi život bez glave i da se snalazi kako zna i ume. Odmah je opazio da je od pet čula četiri izgubio sa glavom. Snabdeven samo čulom dodira, ali pun dobre volje, gospodin je seo na klupu, na trgu Lavalje, i opipavao listove različitog drveća jedan po jedan, nastojeći da ih prepozna i pogodi im imena. Tako je nakon nekoliko dana mogao biti siguran da je sakupio na krilu list eukaliptusa, banane, magnolije i jedan zeleni kamenčić.

Kad je gospodin primetio da je ovo zeleni kamenčić, par dana bio je vrlo zbunjen. Bilo je verovatno da je kamen, ali ne i da je zelen. Za probu, zamislio je da je kamen crven, i u istom trenutku osetio je neku duboku odbojnost, zbog očigledne laži, lažno crvenog kamena, jer kamen je bio potpuno zelen i okrugao, vrlo sladak pod prstima.

Kad je shvatio da je kamen još i sladak gospodin je neko vreme bio vrlo iznenađen. Zatim je odlučio da se razveseli, što je po pravilu bolje, jer očigledno da je, poput izvesnih insekata koji obnavljaju svoje otkinute delove, bio sposoban da oseća razne stvari. Podstaknut tim otkrićem, ustao je sa klupe na trgu i pošao ulicom Slobode do Majske avenije, gde kao što je poznato obiluju pečenja spravljena u španskim restoranima. Upućen u ovaj detalj, koji mu je zamenio jedno novo čulo, gospodin je pošao, neodređeno prema istoku ili zapadu, u šta nije bio siguran, i hodao neumorno očekujući svakog časa da nešto čuje, jer mu je nedostajao još jedino sluh. Zaista, video je svetlo nebo kao u svitanje, dodirivao je svoje ruke vlažnim prstima i noktima koji su se zarivali u kožu, osećao je nešto kao znoj, a u ustima je imao ukus metala i konjaka. Nedostajao mu je još samo sluh, i upravo je tada čuo, i to je bilo kao uspomena, jer to što je čuo bile su reči zatvorskog kapelana, reči utehe i nade, vrlo lepe po sebi, šteta što su malo pohabane od čestog izgovaranja, istrošene od tolikog ponavljanja.

 

[Lada]

GEOGRAFIJA



Pošto je pouzdana činjenica da su mravi pravi šampioni kreacije (čitalac ovo može da prihvati kao hipotezu ili kao fantaziju; u svakom slučaju neće mu škoditi malo antropofugizma), evo jedne stranice mravlje geografije:

(Str. 84. knjige, u zagradama su dati mogući ekvivalenti za određene izraze, prema klasičnom tumačenju Gastona Loeba)– „– ... paralelna mora– (reke?).

Beskrajna voda (more?) raste u određeno vreme kao bršljan-bršljan-bršljan (predstava vrlo visokog zida, koja označava plimu?). Ako se ide-ide-ide-ide (pojam rastojanja) stiže se do Velikog zelenog hlada (neka zasejana bašta, gaj, šuma?) gde je Veliki bog podigao dugu žitnicu za svoje najvrednije radnike. U tom kraju ima mnogo Ogromnih strašnih bića (ljudi?) koji rasturaju naše puteve. Sa druge strane Velikog zelenog hlada počinje Tvrdo nebo (planina?). I sve to pripada nama, ali je skopčano s opasnostima.”

Ova geografija je bila predmet još jednog tumačenja (Dik Fraj i Nil Peterson Jr.). Prolaz bi topografski odgovarao jednoj maloj bašti u ulici Laprida 628, Buenos Aires. Paralelna mora su dva kanalića za odvod. Beskrajna voda je bara za patke. Veliki zeleni hlad je rasadnik salate. Ogromna strašna bića su aluzija na patke ili kokoške, iako ne treba odbaciti ni mogućnost da je u stvari reč o ljudima. O Tvrdom nebu već se zapodeva polemika kojoj se ne vidi skorog kraja. Mišljenju Fraja i Petersona, koji smatraju da je reč o pregradi od opeke, suprotstavlja se mišljenje Giljerma Sofoviča, koji pretpostavlja da je to bide bačen u salatu.

 

[Lada]

NAPREDAK I NAZADAK


Izmišljeno je staklo koje je propuštalo muve. Muva bi dolazila, malo gurnula glavom i hop, već bi bila na drugoj strani. Beskrajna radost za muvu.

Sve to upropastio je jedan mađarski naučnik kad je otkrio da bi muva mogla da uđe a da ne izađe, i obratno, zbog neke nepoznate vragolije u vezi sa elastičnošću vlakana toga stakla, koje je bilo vrlo vlaknasto. Odmah je izmišljena muholovka sa grumenom šećera unutra, i mnogobrojne muve umirale su očajne. Tako je okončano svako moguće bratstvo sa ovim životinjama, dostojnim bolje sudbine.