То ћемо да сматрамо његовим доприносом критичкој историографији, многе те ствари би се заборавиле да нису биле искривљене са његове стране и као такве захтевале адекватан одговор уз истраживање и консултовање чињеница.
Nažalost, samo neke stvari su, kao npr. fabula o protudubrovačkom piromanu Iviću, njegov lični doprinos. Masu tih stvari on citira iz krugova ili u nekim slučajevima i literature (najčešće zato što je neko drugi pročitao i rekao mu šta piše, mesto on sam) u kojoj se ponavljaju neke neistine.
A neke uzimaju maha i do te razmere da su opšte prisutne čak i u medijima. Godinama se po hrvatskoj štampi plasiraju dezinformacije o arhivima NDH, do te mere da se u Republici Hrvatskoj gotovo ne može uopšte ni čuti skoro nikakvog glasa koji bi se suprotstavio tim tvrdnjama.
Npr. imamo ovakve pompezne članke kao u slučaju Jutarnjeg lista:
ČOVJEK KOJI JE HRVATSKOJ OTEO ARHIV NDH Aleksandar Vulin ne dopušta da se 330 kutija s dokumentima iz NDH vrati Hrvatskoj
https://www.jutarnji.hr/globus/poli...-s-dokumentima-iz-ndh-vrati-hrvatskoj-7254843
da ne govorimo o sramoti da je arhiv NDH slonjen u Beograd, gdje mu ni po kojim kriterijima nije mjesto
Hrobi ovo ponavlja uporno, godinama, koristeći i izraze da je
sramota (!) što je sklonjen u Beograd
gdje mu ni po kojim (!!!)
kriterijima nije mjesto.
1) Lažni podaci o arhivskom sadržaju NDH. Pre svega, o samom sadržaju NDH arhiva se plasiraju u javnost potpune dezinformacije. Glasine koje kruže kažu da je, tobože, neko odneo u Srbiju celokupnu arhivsku građu NDH, a što bi postavilo pitanje otkud toliko građe onda i u Hrvatskoj. Stvara se utisak da je reč o kompletnoj građi. O tome je i Hrobi pisao:
NDH nije vojna dokumentacija FNRJ.
Međutim, šta je istina, zapravo? Rhea Ivanuš i Andro Purtić, članak
Ratni muzej i arhiv NDH obj. u izdanju zagrebačkog Hrvatskog povijesnog muzeja u br. Muzeji u fokusu 3/4, 1990. godine; str. 62:
Ogromna većina arhivske zaostavštine bila je predata hrvatskom arhivu 1950-ih godina. Jedino što je bilo prebačeno u Beograd jeste deo građe kojis se vojnih i bezbednosnih pitanja i on je bio pohranjen u Vojni arhiv JNA u Beogradu. Gde mu je i mesto; vojska je bila zajednička i centralizovana, Beograd je bio prestonica i sva dokumentacija tog tipa, ne iz NDH nego sa teritorije cele bivše Jugoslavije, pohranjen je tamo gde mu je mesto i što je bila opšta praksa svugde u čitavom svetu. Nigde se poverljiva i ratna dokumentacija ne rastura tamo negde po nekakvim
lokalnim arhivčićima.
2)
Laži o tome da je građa bila nepravedno u posleratnom periodu prebačena u Beograd. Dakle, nije bilo apsolutno nikakve
krađe građe NDH, niti se to može pripisati, kako je Urvan Hroboatos neprikriveno hteo prikazati, srpskim posezanjem za hrvatskom baštinom. To što se dogodilo u vreme Federativne Narodne Republike Jugoslavije, bilo je nešto najnormalnije i u skladu sa praksom koja je postojala svugde u svetu. FNRJ je bila sukcesor Kraljevine Jugoslavije, međunarodno priznate države, a NDH kvislinška tvorevina koju su napravile okupacione snage Sila osovine kršeći Hašku konvenciju iz 1907. godine. NDH nije pravno telo; sva njena javna dokumentacija, svojina je Jugoslavije. Građa je bila preuzeta i odneta tamo gde joj je po svim kriterijumima bilo mesto. Posle 1945. godine, posle Drugog svetskog rata, nikud drugde nije mogla ni ići sem u beogradski vojni arhiv.
3)
Ćutnja hrvatske stručne javnosti povodom nenaučnih pretenzija da građu treba posle raspada SFRJ 1991. godine prebaciti. Gotovo čitava hrvatska stručna javnost ostaje nema povodom ovoga i ne ograđuje se od zahteva za koje svi znaju da su suprotnosti sa osnovnim načelima arhivistike, a koji se zasniva na principu teritorijaliteta. Arhivska građa pripada tamo gde je zavedena i nezavisna je od političkih zbivanja, mogu se granice menjati još 50 puta, a Beograd postati grad Bugarske ili Mađarske i opet vojno bezbednostnoj građi NDH neće biti mesto apsolutno nigde sem u Beogradu. Baš kao što je i mesto mnogobrojnoj srpskoj građi po hrvatskim arhivima, uključujući i primerke od neprocenjivog kulturnog značaja, kao što su između ostalog i npr. najstariji primerci Dušanovog zakonika ili Savinog zakonopravila. Mnoge stvari su se po hrvatskim arhivima našle i tako što su ukradene iz srpskih crkava i manastira, pa opet naravno nikom ništa, jer po principima arhivistike pripadaju tamo gde se nalaze, makar dospeli tamo i na sumnjiv način.
