Govor Nikole Tesle u Beogradu,1892 godine.
U Velikoj školi (danas zgrada Rektorata Univerziteta):
"Gospodo i braćo! Neobično sam ushićen oduševljenjem, kojim me vi predusretate, i oduševljenjem svojim kad se ja posle toliko godina moga bavljenja po strani u dalekom svetu daleko od svoje otadžbine, daleko od vas gospodo, moja mila braćo, nalazim ovoga momenta ovde, među vama.
Svoju radost, koju ja ovoga trenutka osećam, ja ne umem da vam iskažem, ali se radujem što mogu ovom prilikom da pred vama, mila braćo, izrazim svagda svoje najmilije zadovoljstvo, da sam bio i da vazda ostajem samo Srbin i ništa više. Dešava se, gospodo, da čovek udaljen od svoje otadžbine, zanet poslom kakvim se ja zanimam, pokatkad smetne s uma svoje ime, svoju narodnost i svoju otadžbinu. Ali, toga gospodo, kod mene nikad nije bilo, a nadam se da i neće i ne može nikad ni biti. Ako se ja i ne nalazim među vama, da kao i vi što više privredim na oltaru srpske misli, ja radim drugi posao, na drugi način proslavljam ime srpsko, i na drugi način radim i trudim se, da koliko mogu i ja što korisno privredim svome narodu i svojoj miloj braći. I ako ima kakve slave i zasluge za čovečanstvo, da se pripiše mome imenu, to ta počast još više pripada srpskom imenu, srpskom narodu iz čije sam sredine i ja ponikao.Braćo i drugovi! Hvala vam na tolikoj pažnji i odlikovanju. U vama gledam mlado Srpstvo koje ima da radi na opštem zadatku sviju Srba. Vi ste budućnost Srpstva. Ja sam – kao što vidite – ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi, i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstvu i svetu."
Na banketu koji je u njegovu čast priredila Beogradska opština u kafani "Smutekovcu" kraj Vajfertove pivare:
"Gospodo i braćo! Ne bih bio Srbin, i ne bih se srpski osećao kad večerašnje veče ne bih računao u najsretnije i najdragocenije časove u životu. Od kako sam ostavio otadžbinu svoju i vinuo se u daleki svet, kao i svaki čovek, imao sam i uspeha i neuspeha, i radosnih i mračnih i sretnih i nesretnih trenutaka. No opet za to mogu reći da mi je sreća bila naklonjena, i da sam imao više radosnih no tužnih dana jer sam srazmerno za kratko vreme dostigao velike uspehe i dobitke.
Ali slobodno, bez ikakvog preterivanja, mogu reći da nikad nisam bio zadovoljniji, niti sam ikada osećao ovakvu slast uspeha, kao što osećam sada ovde, u sredini vašoj i uz vaše priznavanje, mila braćo moja.
Kao i svaki mlad čovek, ja sam imao i imam puno planova, ideja, zamišljaja, ideala. Čovek se maša za hiljade stvari, pa od hiljadu može biti samo jedna dobra, a od hiljadu dobrih samo jedna ostvarljiva. Goneći se za tim ostvarenjem, moj je život bio neprestano trepetanje između agonije neuspeha i blaženstva uspeha. Ja sam se punih osam godina nosio i baktao s izvesnim idejama; bivalo je doba kada sam bio sirotan, kad me je golemih napora stajalo da nabavim najpotrebnije stvari, koje su mi nužne za opit. Nabavio sam lampu, nabavio potrebno željezo, nabavio druge nužne spreme, trudio sam se da konstruišem jednu mašinu gdje je trebalo, kad zagrejem jednu polugu, da nastane kretanje. Bila je noć. Ja sam pripremio sve i sad je trebalo da izvršim probu. S uzdrhtalom rukom uzeo sam lampu i primakao je železnoj poluzi.
Za malo i sprava se počela kretati. Uspeh, sreća, blaženstvo! Ja sam osećao da sam u raju. U svima tim trenucima i uspeha i neuspeha, vazda me je krepila nada da će moj rad biti od koristi za Srpstvo, za moj mili narod, u kome sam rođen. Ja osećam mnogo više, no i što mogu da kažem. Stoga vas molim da jačinu mojih osećanja ne merite po slabosti mojih reči. Istrgnut sam iz sred poslova, da amo dođem, i još ne mogu da se oslobodim misli i ideja koje me, evo, i ovde prate. U meni ima nešto, što može biti i obmana, kao što češće biva od mladih, oduševljenih ljudi, ali ako budem sretan da ostvarim bar neke od mojih ideala – to će biti dobročinstvo za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta: da je to delo jednog Srbina. Živelo Srpstvo!"
