Fiamma
Iskusan
- Poruka
- 6.964
Iguman Mihailo Biković, starešina manastira Jovanja, i rođeni brat glumca Miloša Bikovića u jednom od retkih intervjua, otkrio je kako je izgledalo odrastanje u Sarajevu, zašto je prvi put ušao u crkvu, zbog čega je smrt na krstu toliko strašna …
DETINJSTVO
Seljakanje od jednog do drugog mesta je značila da nigde ne možete da pustite korene. Taman se negde skućimo ajde seli se na novo mesto. Ceo život smo bili podstanari. Možda je to razlog što sam u trenutku odrastanja počeo da tražim nešto što je stalno. Razočarao sam se u međuljudske odnose jer sam video da je čovek relativan i da ako se i oslonimo na njega može on da se izmakne i da izgubimo oslonac pod nogama.
Taj stalni osećaj gubljenja oslonca pod nogama je kod mene rodio želju za nečim apsolutnim i stalnim. Za nečim što mi neće izmaći.
Moji su se razvodili dva puta, dva puta se venčavali. Moj brat Miloš je iz njihovog drugog braka...od istog oca i iste majke... Prvi razvod njihov je bio kad sam imao 5 a drugi kad sam imao 16 godina a moj brat svega 6 meseci. Sve su to duboki ožiljci.
Ali da se sve to možda nije desilo, ja možda nikada ne bih razmišljao o nekome, drugome. Shvatio sam da je Ajnštajn u svojoj Teoriji relativiteta pogrešio. Kada je rekao da je sve realtivno, nije rekao potpunu teoriju. Potpuna teorija bi glasila :
- Sve je relativno, osim apsolutnog.
O SARAJEVU
U to vreme nije se gledalo na nacionalnu pripadnost. Ja sam tamo išao obdanište i u osnovnu školu. Bio sam diskriminisan ali ne po nacionalnoj osnovi već po tome što sam bio debeo. Zvali su me Deba. To me je opet opredelilo da se više družim sa devojčicama, i da im budem drug.
A znajući da izgledom ne mogu da ništa tu uradim onda sam se trudio da budem vitez. Odnosno da ih branim od drugova koji su ih nešto čupkali za kosu ili zadirkivali... Mislio sam da ću tako da zadobijem sipmatije.
O NOVOM BEOGRADU
Preseljenje na Novi Beograd je za mene tada bilo strašno. Ja sa bosanskim naglaskom - Đes ba - sunđer sam govorio spužva pa su me tako i zvali u školi... I dalje sam bio debeo.
Nisam znao kako da iz 45. bloka stignem do centra da bih kupio košarkašku loptu. Godinu dana nisam mogao da se pomerim do centra grada. Nisam znao kako da koristim telefon jer smo u Sarajevu živeli bez njega.
Trebalo mi je vremena da se naviknem. Navikao sam već u Sarajevu da se tučem ne prezajući od toga ko je ko pa sam prvu kavgu u Beogradu imao sa najvećim harambašom u toj mojoj novoj školi. Svi su se čudali odakle mi hrabrosti, ali to je zato što nisam znao sa kim ulazim u sukob.
Naravno, dobio sam batine...
Vrlo brzo sam se uklopio, posle godinu dana sam već govorio beogradskim naglaskom.
Tu sam se i prvi put zaljubio. Kasnije sam video da kako se čovek zaljubljuje u ženu tako se i, ali ne na isti način, zaljubljuje i u Boga.
Zaljubljen čovek neprestano misli o predmetu svoje zaljubljenosti. Tako da postoje paralele da se može reći da se može biti zaljubljen i u Boga... Može se biti zaljubljen i u narod...
Grci imaju sedam reči za ljubav, eto koliko oni precizno razvrstavaju o kakvoj je ljubavi reč. Mi u zapadnom svetu imamo samo jednu reč za ljubav i onda se pod nju svašta podmeće. I onda ispada da je ljubav samo seks. Sadašnjoj omladini kada kažete ljubav njih prvo asocira na seks.
Evo primera radi... Grci za ljubav kažu agape, eros i fileo... Fileo je prijateljska ljubav, agape je ljubav srca, uzvišena ljubav primenjljiva u svbim odnosima među ljudima i označava i ljubav prema Bogu a eros je erotska ljubav.
ODRASTANJE U BEOGRADU
Sedmi razred, ja i dalje debeo, 178 visina, 98 kila... Ne znam modu beogradsku... I dalje imam samo drugarice. I jednog dana išao sam sa drugaricom a ona se nešto zaplače i kad sam video suze to je bilo kraj - zaljubio sam se u te suze. Mirno porcelansko lice a samo su se suze pojavile, e tada me je nešto preseklo. Dugo sam ja skupio hrabrost da joj to kažem a ona mi onda reče - E kad bi bio tanji od senke.
E to je za mene bio pokretač. Ja se zainatim i odem na dijetu i za tri meseca skinuo 18 kila. A genetika odradila svoje i baš u tom periodu ja porastam 7 santimetara. Nisu mogli da me prepoznaju u razredu.
Ali ona i dalje nije ništa htela... Ali dobro, ja sam postao lakši, samim tim i zdraviji.
O PREOBRAŽAJU
Mi smo bili u Trstu 1990. i odjednom mi dođe ideja da mi se ne gledaju više izlozi što je za mene bilo čudno jer sam bio okoreli materijalista. Otac je radio u Beču i kad me odvede u Beč - Marijahilfer Štrase je moja... iskrivi mi se vrat od gledanja izloga. Posle moram da pređem na sdrugu stranu da ispravim vrat od gledanja drugih izloga.
I tako sam krenuo jednom ulicom, njima sam rekao da idu u šoping a da ja idem da razgledam grad. Krenuo sam ali ne gledam izloge, već gledam arhitekturu... Bio je topao dan. Dođem do kraja ulice i pogledam a ispred mene crkva. I moja prva misao je bila - Ajde da uđem u crkvu, u crkvi su debeli zidovi pa da se rashladim.
Boraveći tu jedno pet minuta ja sam osetio jednu takvu milinu koja je poprimila takvu snagu da sam ja počeo da ridam. Plakao sam od tuge i radosti, bukvalno sam se tresao od plača. A dve tri godine unazad bio sam kao kamen. Umirali su neki moji rođaci i tada ni suzu nisam mogao da pustim, a ovde ridam... I tako plačem bez razloga ali jako prijatan osećaj. Polako izađem iz crkve i pogledam oko sebe i vidim da su mi boje lepše, kako pomislim na ljude nekako su mi draži. I zbog tog lepog osećaja kažem sebi da ću čim dođem u Beograd krenuti u crkvu samo da mi se ovo ponovo desi.
Krenem u Sabornu crkvu svake nedelje... Kako hor zapeva - od prvog do poslednjeg amin ja ne prestajem da ridam. Ne mogu da se uzdržim. Ništa nisam znao, ni kad treba da se prekrstim, ni šta znače ispovest i pričešće...
Malo po malo uz bakice naučim se i ja tim pravilima ali nisam znao šta hor peva. Sve je bilo na crkveno slovenskom. Ali je interesantno da je biće osećalo šta se tu dešava. Posle kada sam ja retroaktivno analizirao na koje sam delove liturgije najviše reagovao video sam da je moje biće, iako racio nije učestvovao, osećalo... To je bio simbol vere...
Miloš je jednom prilikom bio u Americi na poziv Đokovića. Očekujem da mi kaže utiske a Miloš mi kaže, misleći na Ameriku - Sve imaju ali nemaju smisla.
O LITURGIJAMA
Kad sam naučio da se ponašam u crkvi onda sam na jednoj ponoćnoj liturgiji video ispred sebe mladi par koji se drži za ruke i ljube se. I ja krenem da osuđujem - Vidi kako se ponašaju, ne treba tako već ovako... I onda mi stigne misao u glavu - A zbog čega si ti prvi put ušao u crkvu... Ja sam ušao zbog hladovine. I onda sam shvatio da Bog poziva sve na bilo koji način.
Mi smo vremenski ograničena bića pa smo nestrpljivi i voleli bismo da svi ljudi odmah budu onakvi kako mi zamišljamo da se ponašaju u crkvi. A za Boga nije problem da sačeka ni 50 ni 70 godina ako u poslednjih 5 minuta čovekovog života dobije nekoga ko se iskreno okrenuo njemu.
O PRIČI KOJE NEMA U SVETOM PISMU I STRAŠNOJ SMRTI NA KRSTU
Ove priče nema u Svetom pismu ali Sveto predanje govori o njoj. Sveta porodica kada je bežala od Iroda u Egiptu njih je presrela banda beduina u pustinji u nameri da ih opljačkaju. Majka Božija je držala jedan svežalj uz sebe kao nešto najdragocenije. I vođa bande zaintrigiran priđe joj i strgne da vidim šta to drži... Kad je ugledao Gospoda kao bebu udivio se njegovoj lepoti i rekao - Kad bi sam Bog sišđao sa neba ne bi bio lepši od ovog deteta. I zbog lepote ovog deteta nećemo vam učiniti ništa. I naredi svojoj bandi da ode.
Majka Božija je za njim vikala - Ovo dete ti neće ostati dužno.
Trideset godina kasnije s desne strane od Gospoda na krstu je taj vođa razbojnika a levo od Gospoda je jedan od razbojnika. Ta scena je veoma potresna. U nekoliko jevanđelja stoji da je ovaj levo hulio na Boga ali samo u jednom jevanđelju se govori šta je tačno govorio taj razbojnik s leve strane.
On je rekao - Tolikima si pomogao sad pomozi sebi i nama pa nas skini sa krsta.
Inače morate znati da je krsna smrt strašna i fizički i psihički.
Kada vam probodu ruke i noge vi tog trenutka ne umirete, ali jeste u velikim bolovima. I znate da sa krsta neće niko da vas skine. Sa krsta vas skidaju samo kroz smrt. Tek kad umrete oni vas skidaju sa krsta. To je strašan psihološki pritisak.
Gledate u svoje rane i vidite kako krv sporo otiče a vam je jedino rešenje da krv što pre otekne da što pre umrete. To je strašno... A kako visite, od težine vam ramena sužavaju plućna krila i sve je plići dah a što je on plići to više nastaje panika.
E sad, shvatamo tog razbojnika sa leve strane zašto traži od Gospoda da im pomogne.
U tom trenutku su se i apostoli razbežali od smrtnoga straha. Pod krstom stoji samo Majka Božja, jer ona ne mari više za svoj život, sveti Jovan Bogoslov i nekoliko mironosice.
A evo šta radi razbojnik sa desne strane... I on je samo čovek i on više nema vlast i moć kao vođa bande da uzme sablju i da reši stvar... I on je prikovan... Jedino što ima je autoritet kao vođa te bande... I koristi ga da bi ukorio svog druga hajduka. Prvo brani Gospoda i kaže ovom svom - On je čovek pravedan, ništa nije učinio loše...
Zatim priznaje i kaje se - Mi smo ljudi grešnici
Prihvata kaznu - I pravedno smo kažnjeni...
I na kraju okreće se ka Gospodu i kaže - Pomeni me Gospode kada dođeš u carstvo tvoje.
- Još danas ćeš biti u carstvu mom...
Vidite dva čoveka, ista patnja, isti strahovi... Ali pogledajte šta on radi u poslednjim minutima svog života ...
Kurir.rs/Duhovnici/Priredio: P.L./Foto: Youtube
***
Ponekad se i u novinamma može pročitati nešto lepo .... i pametno !
