Ево приче:
мајка га је оставила кад је имао 2 месеца. Учинила је то у договору са оцем, јер је наркоманка и за дете није добро да је присутна. Није из Србије, вратила се у своју далеку домовину.
(Не залазим у то зашто је он са наркоманком имао дете, љубав код непромишљених људи чини чуда)
Значи, та је мајка била храбра, оставила га је да би њему било боље.
Отац диван, пожртвован, бака и тетка, не зна се која се више брине. Дете препаметно, прелепо, здраво...
Али, нема маму! Зна да га је оставила да би њему било боље (речено му је да је била болесна и да није могла да брине о њему)
Данас ми он каже:,,Да се ја нисам родио, она би била здрава!''
То, наравно, није тачно, али он сам са собом има осећај кривице, иако су му казали да он није узрок томе.
Не бих даље, у детаље..али, јако је тешко са њим, и оцу, и баки, и тетки... и мени...
Јуче ме је загрлио и питао могу ли да га усвојим. Али, да усвојим и тату и баку, само да има мене за маму.
Ово није прича о мени. То је прича о једном дивном здравом и негованом детету, које је све несрећније...
Ne ispuštaj poverenje koje ti je dete dalo. Pošto vidim da to dete i ti imate meki odnos onda ako već nemaš načina da mu pomogneš bolje ga ostavi nekom drugom.

?!

)))
...samo za nasu cooricu
...
...ali ga ne mogu naci...
...
...