Kada se kaže da je Titanopolis zemaljski grad, prvenstveno se misli da je to grad sa zemljom kao osnovnim motivom. Usprkos svemu što bi logika nalagala; a s obzirom da se radi o mestu koje je bilo među prvim kolonizovanim ikada; ljudi u njemu i dalje slute pradavnu vezu sa starom domovinom i u svakodnevnom su životu skloni arhaičnim rešenjima. Muškarac u kojeg sam zurila za opasačem je - sasvim sigurno, mada to nisam mogla okom da vidim- nosio zataknuto najsavremenije Nova-oružje; poslednji domet Čovekove ingeniozne i inovativne tehnike efikasnog uništenja; ali se njegova vojnička čizma – otporna na acide i vulkansku lavu – oslanjala o rešetku starinskog kamina u kom je praskala vatra. To je bilo jedino osvetljenje u prostoriji. Opskurno goloj, u kojoj se nalazio još samo stol i jedna stolica. Ali čak i da je mesto bilo krcato detaljima ne verujem da bih registrovala i jedan. Sva je moja golema, koncentrisana pažnja ležala na tom čoveku. Ili, ne. Čak sam i u glavi momentalno napravila ispravku. Bez obzira što je sedeo; bila sam ubeđena da je visok do tavanice; ogroman, izuzetno velik, snažan stvor s nogama dugim poput opisa paganskih bogova iz Bo-inih knjiga. Nije ustao kada smo ušli niti se na ikoji drugačiji način pomerio. Zapravo; sve što je radio – osim što je sedeo tamo zavaljen i hladan ko ništa – jeste da je zurio u mene na isti način kao i ja u njega; što će reći: ne trepčući.
Niko za veka nije tako gledao u mene.
S druge strane; nikad za svog veka ja nisam tako gledala ni u koga. Imao je toliko plave oči da se teško dalo poverovati kako im je boja prava. Iz nekog sam blesavog razloga odmah znala da jeste. Postoje stvari koje, ma koliko idiotski lažno ili nestvarno delovale ostavljaju dojam apsolutne autentičnosti i u koje smesta poverujete bez obzira što vam se sopstveni razum podsmeva.
Dahnula sam:
-Mislila sam da ste čovek!..
Muškarac se iscerio; pokazavši mi bestidno besprekorne, vučje zube.
-Čuda hodaju svetom, miss, zar ne? Ja sam mislio da ste bivša pitomica selenskog konvikta.
Pre nego sam uopšte i pokušala da shvatim šta je, kog vraga, to trebalo da znači; on je pogledao Erika.
-Kapetane Stronhoi, ako biste bili tako ljubazni.
Erik reče, hladno:
-Ne pada mi na pamet da vas ostavljam same, Thorne.
-Kakva šteta. Onda možete izaći zajedno.
-Tražili smo te jer...
-Ne.
Trepnula sam kad sam shvatila da je Erik stao u pola reči.
-Svaki posao koji sam ikada radio bio je između mene i poslodavca. Da li me ti plaćaš, Stronhoi?
Neprijatna tenzija u sobi počinjala je vrtoglavo da skače. Ubacila sam se:
-U redu je, Erik.
On se hitro okrenuo prema meni.
-Em...
-Kažem da je u redu. I pošteno. Ti si uradi i više nego sam očekivala. Hvala ti.
Još par trenutaka me je gledao. Onda je bez reči izašao; malčice preglasno zalupivši vratima.
Tako se dogodilo da prvi put u životu vidim Xandera Thorna, i ostanem s njim nasamo. Posmatrano iz ove perspektive, moj dotadašnji život nije obilovao stvarima naročito vrednim pamćenja. Bo je živela povučeno i kuću nam je retko ko uopšte svraćao; a kad sam odselila u sopstveni stan, naprosto sam preuzela njenu formulu. Ne kažem da sam žalila za raznovrsnošću; čak ni tada. Ono što pokušavam, jeste objasniti koliko su se stvari za mene promenile u roku od samo par noćnih sati. Umor me je smlavio kao maljem. Kad su se za Erikom zatvorila vrata, osetila sam ogromni umor; dovoljan da se poželim sklupčati uz vatru i zaspati i – možda – po buđenju shvatiti kako je sve bilo tek ružan san; mora.
Pitala sam:
-Smem li da sednem, gospodine?
On me je još uvek posmatrao.
-To nisu moje stolice, gospođice.
-Zašto ste rekli da izgledam kao bivša pitomica selenskog konvikta?
-Zar niste?
Odmakla sam stolicu preko puta njega i sela joj na ivicu.
-Pretpostavljam da me odala ona primedba s početka. Oprostite. Ali nikad ranije nisam srela Varijca. Zapravo, nisam znala da vas još ima, pa, živih.
-Plašim se da me niste sasvim razumeli, miss.
Da li zbog blizine vatre, ili već čega; obrazi su mi se zažarili.
-Ne verujem da je varijska istorija nešto što selenske sveštenice predaju svojim učenicama.
-Naravno da...
-Govorio sam o vašim manirima.
Mahinalno sam pogledala niz sebe; niz svoj dugački kaput opšiven krznom i suknju sa dva inča blatnjavog ruba. Bila sam mokra i ulopana. Nikad se nisam odavala ženskim tricama kao neke devojke koje sam poznavala, ali definitivno sam imala i boljih izdanja od ovoga. Maniri? Da li je to ono što ljudi vide kad me pogledaju? Selenski konvikt je mesto na kojem, pre svega, steknete visok nivo obrazovanja; ali možda se moglo otići i dalje od toga. U škole ljudi dolaze mladi i zeleni; a napuštaju ih kao odrasle, formirane osobe. Koliko je neverovatno pomisliti da škola ima nešto s celim procesom?
Klimnula sam.
-Da, naravno. U pravu ste. Moja diploma nema ništa s tim što sam u stanju prepoznati Varijca kad ga vidim.
-Šta ima?
Podigla sam oči na njega. Govorio je vrlo lenim i mirnim tonom, ali nekako sam slutila da on uvek govori tako; čak i kad je ubilački raspoložen. Nije bilo načina da prozrem kako je primio moje otkriće. Cela ta stvar s Varijcima bila je komplikovana i obavijena velom tajne.
-Bo. Kao i u svemu ostalom, naravno, Bo. Moja pomajka zbog koje sam vas i potražila danas. Nekada je bila selenska sveštenica.
-Zar postoje bivše selenske sveštenice?
-Bar jedna, što se mene tiče. Bo je popunila mnoge rupe koje obrazovanje u konviktu ostavlja otvorenim.
-Šta se dogodilo Bo, miss?
Onda sam mu rekla. Za noć haosa i zgarište u zoru. Za besvesnu ženu u beloj posteljini selenske bolnice koja mi je bila jedina majka koju sam ikada imala. Za moju čvrstu rešenost. Nije me prekidao. Tek kad sam zastala da uzmem novog daha, rekao je:
-Zašto niste otišli u policiju?
Trepnula sam, i na tren pomislila da me zeza.
-Policiju?...
Mada je sedeo leđima okrenut kaminu, i lice mu bilo u senci; mislim da sam videla kako mu se ugao usta izvija u podsmehu.
-Policija. Zgodni momci pod šlemovima. Red i zakon, gospođice.
-Da li se šegačite sa mnom?
-Da li se šegačim s vama?
-Niko koga znam nikad se nije obratio policiji. Ni zbog čega i ne u Titanopolisu.
-Ja bih isto tako mogao reći da se nijedna pitomica konvikta nikad nije obratila meni, naprimer.
Osetila sam kako mi se kičma izvija u novom naletu gneva.
-Šta, u stvari, pokušavate da mi kažete?
-Kako se zovete, gospođice?
-Margo. Margit Szabo.
-Gospođice Szabo, šta vam je kapetan Stronhoi rekao o meni?
Namrštila sam se.
-Pošteno govoreći, rekao je više nego je mislio.
S druge strane stola njegov osmeh rasvetli senku. Reakcija mi se dopala. Takvi sićušni delići razumevanja aluzija i nedorečenih napomena gotovo se mogu nazvati telepatijom, i odaju međusobnu srodnost misli bar deset puta jezgrovitije nego mnogi sati oduševljenog razgovora o sličnim afinitetima i strastima. Posle takve reakcije bilo je potpuno svejedno hoću li rečima objasniti detalje svoje primedbe – on ju je ionako razumeo.
Pomirljivo sam nastavila:
-Ono što je Erik rekao, zapravo mi ništa ne znači; osim da ste osoba kojoj mogu verovati da će mi dati odgovore kakve tražim.
-Je li vam to dovoljno?
-Naravno da jeste.
Posmatrali smo jedno drugo preko uskog drvenog stola.
-Moram vam reći da moja služba zahteva određene uslove.
-Naprimer?
-Dogovor. Ukoliko ga ne postignemo pre nego napustimo ovu prostoriju, ništa drugo nećemo.
-Nemam nikakav problem s tim.
-Zar? Zašto niste otišli na policiju, gospođice Szabo?
Odvratila sam pogled s njega.
-Mislite li da ćete slagati bolje ukoliko ovaj put ne budete u mene gledali?
Rekla sam, kroz zube:
-Nisam vas lagala. Zaista ne poznajem nikoga u Titanopolisu ko veruje da obraćanje policiji ima nekakvu prokletu svrhu.
-Pogledajte me.
Bacila sam ratoboran i plah pogled u njegovom pravcu, mada sam se sama sebi istog trena zgadila. Nije bilo ni od kakve važnosti na koji način odreagujete na zapovest – ukoliko odreagujete.
-Još uvek možete izabrati da ustanete i odete i sa sobom ponesete sve svoje velike tajne. Ako odlučite da ostanete gde jeste, ovo je zadnji put da vodimo sličan razgovor. Saznao bih sve što me zanima bez ikakvog vašeg pristanka, i u slučaju da dogovor postignemo; ionako ću saznati sve o vama, na ovaj ili onaj način. Recimo da se radi o vašoj dobroj volji, gospođice Szabo. Ljubazna saradnja je nešto što će me poštedeti besmislenog troška vremena.
-Koliko ljubazna?
-Od vrste koja svetli bezuslovnom iskrenošću.
Ni ton ni način nisu mi se dopadali, ali jedini izbor u celoj toj priči ja sam napravila još pre dva sata. Izabrala sam da verujem da ću u ovoj sobi sresti čoveka koji će mi pomoći.
Sve je ostalo bila samo forma.
-Pretpostavljam da bi čovek očekivao da se neko poput mene obrati policiji. Ne mislim da ste osoba koja bi učinila takav previd. Odgojila me je selenska sveštenica. Zvanična vlast Imperije zadnja je adresa na koju bih se obratila bez obzira kolika me muka gonila. Da li sam u zabludi ako verujem da to nije izjava koja je u stanju zapanjiti vas?
Nisam sačekala odgovor.
-Praktično nikad ne srećem ljude koji raspolažu autentičnim saznanjima o selenskom redu. Ali ako sada kažem vama, naprimer, da je Bo rano jutros utrošila svu svoju preostalu snagu na jalovu napomenu kako policije ne sme biti – da li je to u stanju iznenaditi vas, gospodine?.. Moja majka zna kako me je odgojila. Trošiti možda zadnji dah na ovom svetu na nepotrebne amanete nije nešto što bi ona smatrala za shodno. Kao ni ja. Ako je Bo mislila kako mi mora posebno naglašavati da u ovu stvar ne mešam policiju; onda je to od većeg značaja nego se na prvi pogled čini; i ima debele razloge. Ni u snu se ne bih oglušila na takav zahtev. Da li je to bilo dovoljno ljubazno, gospodine Thorn?
-Takoreći više nego što sam se usuđivao i nadati.
-Šta još želite znati?
-Doći ćemo i do toga.
I onda je spustio nogu sa rešetke kamina i počeo da ustaje; i ja sam istog trena smetnula sve drugo s uma.
Niko za veka nije tako gledao u mene.
S druge strane; nikad za svog veka ja nisam tako gledala ni u koga. Imao je toliko plave oči da se teško dalo poverovati kako im je boja prava. Iz nekog sam blesavog razloga odmah znala da jeste. Postoje stvari koje, ma koliko idiotski lažno ili nestvarno delovale ostavljaju dojam apsolutne autentičnosti i u koje smesta poverujete bez obzira što vam se sopstveni razum podsmeva.
Dahnula sam:
-Mislila sam da ste čovek!..
Muškarac se iscerio; pokazavši mi bestidno besprekorne, vučje zube.
-Čuda hodaju svetom, miss, zar ne? Ja sam mislio da ste bivša pitomica selenskog konvikta.
Pre nego sam uopšte i pokušala da shvatim šta je, kog vraga, to trebalo da znači; on je pogledao Erika.
-Kapetane Stronhoi, ako biste bili tako ljubazni.
Erik reče, hladno:
-Ne pada mi na pamet da vas ostavljam same, Thorne.
-Kakva šteta. Onda možete izaći zajedno.
-Tražili smo te jer...
-Ne.
Trepnula sam kad sam shvatila da je Erik stao u pola reči.
-Svaki posao koji sam ikada radio bio je između mene i poslodavca. Da li me ti plaćaš, Stronhoi?
Neprijatna tenzija u sobi počinjala je vrtoglavo da skače. Ubacila sam se:
-U redu je, Erik.
On se hitro okrenuo prema meni.
-Em...
-Kažem da je u redu. I pošteno. Ti si uradi i više nego sam očekivala. Hvala ti.
Još par trenutaka me je gledao. Onda je bez reči izašao; malčice preglasno zalupivši vratima.
Tako se dogodilo da prvi put u životu vidim Xandera Thorna, i ostanem s njim nasamo. Posmatrano iz ove perspektive, moj dotadašnji život nije obilovao stvarima naročito vrednim pamćenja. Bo je živela povučeno i kuću nam je retko ko uopšte svraćao; a kad sam odselila u sopstveni stan, naprosto sam preuzela njenu formulu. Ne kažem da sam žalila za raznovrsnošću; čak ni tada. Ono što pokušavam, jeste objasniti koliko su se stvari za mene promenile u roku od samo par noćnih sati. Umor me je smlavio kao maljem. Kad su se za Erikom zatvorila vrata, osetila sam ogromni umor; dovoljan da se poželim sklupčati uz vatru i zaspati i – možda – po buđenju shvatiti kako je sve bilo tek ružan san; mora.
Pitala sam:
-Smem li da sednem, gospodine?
On me je još uvek posmatrao.
-To nisu moje stolice, gospođice.
-Zašto ste rekli da izgledam kao bivša pitomica selenskog konvikta?
-Zar niste?
Odmakla sam stolicu preko puta njega i sela joj na ivicu.
-Pretpostavljam da me odala ona primedba s početka. Oprostite. Ali nikad ranije nisam srela Varijca. Zapravo, nisam znala da vas još ima, pa, živih.
-Plašim se da me niste sasvim razumeli, miss.
Da li zbog blizine vatre, ili već čega; obrazi su mi se zažarili.
-Ne verujem da je varijska istorija nešto što selenske sveštenice predaju svojim učenicama.
-Naravno da...
-Govorio sam o vašim manirima.
Mahinalno sam pogledala niz sebe; niz svoj dugački kaput opšiven krznom i suknju sa dva inča blatnjavog ruba. Bila sam mokra i ulopana. Nikad se nisam odavala ženskim tricama kao neke devojke koje sam poznavala, ali definitivno sam imala i boljih izdanja od ovoga. Maniri? Da li je to ono što ljudi vide kad me pogledaju? Selenski konvikt je mesto na kojem, pre svega, steknete visok nivo obrazovanja; ali možda se moglo otići i dalje od toga. U škole ljudi dolaze mladi i zeleni; a napuštaju ih kao odrasle, formirane osobe. Koliko je neverovatno pomisliti da škola ima nešto s celim procesom?
Klimnula sam.
-Da, naravno. U pravu ste. Moja diploma nema ništa s tim što sam u stanju prepoznati Varijca kad ga vidim.
-Šta ima?
Podigla sam oči na njega. Govorio je vrlo lenim i mirnim tonom, ali nekako sam slutila da on uvek govori tako; čak i kad je ubilački raspoložen. Nije bilo načina da prozrem kako je primio moje otkriće. Cela ta stvar s Varijcima bila je komplikovana i obavijena velom tajne.
-Bo. Kao i u svemu ostalom, naravno, Bo. Moja pomajka zbog koje sam vas i potražila danas. Nekada je bila selenska sveštenica.
-Zar postoje bivše selenske sveštenice?
-Bar jedna, što se mene tiče. Bo je popunila mnoge rupe koje obrazovanje u konviktu ostavlja otvorenim.
-Šta se dogodilo Bo, miss?
Onda sam mu rekla. Za noć haosa i zgarište u zoru. Za besvesnu ženu u beloj posteljini selenske bolnice koja mi je bila jedina majka koju sam ikada imala. Za moju čvrstu rešenost. Nije me prekidao. Tek kad sam zastala da uzmem novog daha, rekao je:
-Zašto niste otišli u policiju?
Trepnula sam, i na tren pomislila da me zeza.
-Policiju?...
Mada je sedeo leđima okrenut kaminu, i lice mu bilo u senci; mislim da sam videla kako mu se ugao usta izvija u podsmehu.
-Policija. Zgodni momci pod šlemovima. Red i zakon, gospođice.
-Da li se šegačite sa mnom?
-Da li se šegačim s vama?
-Niko koga znam nikad se nije obratio policiji. Ni zbog čega i ne u Titanopolisu.
-Ja bih isto tako mogao reći da se nijedna pitomica konvikta nikad nije obratila meni, naprimer.
Osetila sam kako mi se kičma izvija u novom naletu gneva.
-Šta, u stvari, pokušavate da mi kažete?
-Kako se zovete, gospođice?
-Margo. Margit Szabo.
-Gospođice Szabo, šta vam je kapetan Stronhoi rekao o meni?
Namrštila sam se.
-Pošteno govoreći, rekao je više nego je mislio.
S druge strane stola njegov osmeh rasvetli senku. Reakcija mi se dopala. Takvi sićušni delići razumevanja aluzija i nedorečenih napomena gotovo se mogu nazvati telepatijom, i odaju međusobnu srodnost misli bar deset puta jezgrovitije nego mnogi sati oduševljenog razgovora o sličnim afinitetima i strastima. Posle takve reakcije bilo je potpuno svejedno hoću li rečima objasniti detalje svoje primedbe – on ju je ionako razumeo.
Pomirljivo sam nastavila:
-Ono što je Erik rekao, zapravo mi ništa ne znači; osim da ste osoba kojoj mogu verovati da će mi dati odgovore kakve tražim.
-Je li vam to dovoljno?
-Naravno da jeste.
Posmatrali smo jedno drugo preko uskog drvenog stola.
-Moram vam reći da moja služba zahteva određene uslove.
-Naprimer?
-Dogovor. Ukoliko ga ne postignemo pre nego napustimo ovu prostoriju, ništa drugo nećemo.
-Nemam nikakav problem s tim.
-Zar? Zašto niste otišli na policiju, gospođice Szabo?
Odvratila sam pogled s njega.
-Mislite li da ćete slagati bolje ukoliko ovaj put ne budete u mene gledali?
Rekla sam, kroz zube:
-Nisam vas lagala. Zaista ne poznajem nikoga u Titanopolisu ko veruje da obraćanje policiji ima nekakvu prokletu svrhu.
-Pogledajte me.
Bacila sam ratoboran i plah pogled u njegovom pravcu, mada sam se sama sebi istog trena zgadila. Nije bilo ni od kakve važnosti na koji način odreagujete na zapovest – ukoliko odreagujete.
-Još uvek možete izabrati da ustanete i odete i sa sobom ponesete sve svoje velike tajne. Ako odlučite da ostanete gde jeste, ovo je zadnji put da vodimo sličan razgovor. Saznao bih sve što me zanima bez ikakvog vašeg pristanka, i u slučaju da dogovor postignemo; ionako ću saznati sve o vama, na ovaj ili onaj način. Recimo da se radi o vašoj dobroj volji, gospođice Szabo. Ljubazna saradnja je nešto što će me poštedeti besmislenog troška vremena.
-Koliko ljubazna?
-Od vrste koja svetli bezuslovnom iskrenošću.
Ni ton ni način nisu mi se dopadali, ali jedini izbor u celoj toj priči ja sam napravila još pre dva sata. Izabrala sam da verujem da ću u ovoj sobi sresti čoveka koji će mi pomoći.
Sve je ostalo bila samo forma.
-Pretpostavljam da bi čovek očekivao da se neko poput mene obrati policiji. Ne mislim da ste osoba koja bi učinila takav previd. Odgojila me je selenska sveštenica. Zvanična vlast Imperije zadnja je adresa na koju bih se obratila bez obzira kolika me muka gonila. Da li sam u zabludi ako verujem da to nije izjava koja je u stanju zapanjiti vas?
Nisam sačekala odgovor.
-Praktično nikad ne srećem ljude koji raspolažu autentičnim saznanjima o selenskom redu. Ali ako sada kažem vama, naprimer, da je Bo rano jutros utrošila svu svoju preostalu snagu na jalovu napomenu kako policije ne sme biti – da li je to u stanju iznenaditi vas, gospodine?.. Moja majka zna kako me je odgojila. Trošiti možda zadnji dah na ovom svetu na nepotrebne amanete nije nešto što bi ona smatrala za shodno. Kao ni ja. Ako je Bo mislila kako mi mora posebno naglašavati da u ovu stvar ne mešam policiju; onda je to od većeg značaja nego se na prvi pogled čini; i ima debele razloge. Ni u snu se ne bih oglušila na takav zahtev. Da li je to bilo dovoljno ljubazno, gospodine Thorn?
-Takoreći više nego što sam se usuđivao i nadati.
-Šta još želite znati?
-Doći ćemo i do toga.
I onda je spustio nogu sa rešetke kamina i počeo da ustaje; i ja sam istog trena smetnula sve drugo s uma.
