Stajala sam u prolazu između dva bolnička kreveta i posmatrala svoju besvesnu majku. Bo je ležala odvojena od ostatka sveta paučinasto lakom prozirnom zavesom; belom kao i sve ostalo u prostoriji. Tek kad sam je videla ovde, shvatila sam kako nikad nisam zaista gledala Bo. Ko gleda sopstvene roditelje? Bo mi se uvek činila ista; kao da je bezvremena. Na onoj njenoj finoj pergamentnoj koži kao da uopšte nije bilo bora. Zapravo uopšte nisam znala koliko ima godina. Nije delovala bolesno, više kao da sam je zatekla u praskozorje, u snu. U požaru je ozledila ruke i one su, uvijene u bele zavoje, spokojno ležale položene s obe strane uskog torza. Jedem malo, ali Bo čovek skoro nikad ne može videti da bilo šta jede. Verujem da je to nešto što joj je zaostalo iz vremena kada je pripadala Redu. Selenska religija se postavlja nadmoćno u odnosu na sve telesne slabosti, uključujući i prekomerno uživanje u hrani. Sigurna sam da bi Bo prezirala infuziju koja joj je bila utaknuta u venu. Verovatno bi rekla kako je to skroz, pa, neprilično.
Vrlo ljupka mlada doktorka rekla mi je da je Bo udahnula mnogo dima i da je gadno opekla ruke; ali nije mi znala objasniti čemu koma. Pretpostavljala sam da se nedostatak kiseonika na neki način odrazio na moždane funkcije ili izazvao kakvu vrstu šoka. S jedne strane bilo mi je drago što je besvesna. Ovako bar nije znala ništa o tome da je izgubila dom.
Najposle se svelo na to da požar u Titanopolisu iziskuje samo dosadnu papirologiju. Nekoliko nezainteresovanih pripadnika reda i zakona obišlo je zgarište, postavilo mi par pitanja i nestalo pre nego sam i dobila priliku da ih pošaljem dođavola. Pola sam dana provela po raznoraznim birokratskim svetilištima prikupljajući besmislene obrasce, prijave i odjave. Prošlo je nekoliko stotina godina otkad je Čovek kolonizovao svemir, i ako je nešto nastavio da tegli za sobom kud god pošao, to je bio državni aparat. Kad god sam oko tog i sličnih fenomena raspravljala s Bo, govorila mi je da čovek, kao čoporska životinja, ima prirodnu potrebu za hijerarhijom i organizacijom. Nastaviće da insistira na tome čak i kad sam proces izgubi svaku svrhu, ili se izvitoperi u najgluplju formu i ceremoniju. U Commonwealthu je retko šta funkcionisalo; međutim; sve su forme tvrdokorno opstajale. Bile su šuplje i besmislene, i ni od kakvog praktičnog učinka; ali nikome nije ni na um padalo da ih dovodi u pitanje. Imala sam navadu odgovoriti Bo da Čovek, pre sveg, ima prirodnu potrebu da palamudi.
Sve i da mi Bo nije naložila da ostavim policiju po strani, isto bih učinila. Ali moje odustajanje od zakonskih načina nije imalo nikakve veze sa tim da mi, možda, do istine nije bilo ni stalo. Ni za sto godina najluđe mašte ne bi mi palo na pamet da će se Bo dogoditi nešto ovakvo. Ne njoj.
Ostala sam uz Bo i uz svoje teške misli sve dok mi ona zgodna doktorka nije došla i dobronamerno šapnula kako bih trebala razmisliti i o odlasku kući i odmoru. Ja im to nisam rekla, ali u bolnici su svi odmah videli da je Bo jednom pripadala Redu. Pretpostavljam da je to nešto što se ne da sakriti; kao ni ljubav ili kašalj. Usled te činjenice, činilo mi se da su iznimno pažljivi prema nama obema. Poneka od sestara često bi zastala pored mene i počinjala da insistira na jelu i snu. Malo su me iznenadile – Bo je veoma retko uopšte pominjala Red, pa sam zaključila da napuštanje sestrinstva nije nešto na šta selenska religija gleda dobrim okom.
U zadnja dvadeset i četiri sata počela sam da sumnjam u mnoge stvari koje sam ceo život smatrala neprikosnovenim istinama.
Ostavila sam Bo u njenom magičnom snu i vratila se kući kroz susnežicu. Nedostatak sna praćen šokom doveo me je u ošamućeno stanje lebdenja nad zemljom i realnošću; i ni najmanje se nisam iznenadila kad sam počela da ukucavam ulaznu šifru pred vratima stana i shvatila da se jedna senka odvaja od zida.
U zgrade u ovom bloku nije se ulazilo kako kome padne na pamet. U normalnim okolnostima bila bih zgrožena što je uljez uspeo zaobići alarme i kamere. Tada sam samo rekla:
-Dobar dan, gospodine Thorn.
Posle nisam znala da li je iznenađenje izostalo zato što sam još uvek bila u šoku; ili zato što bi i zadnjem idiotu moralo biti jasno da Xandera Thorna ne sprečavaju takve trice kao što su alarmi.
Ili zato što mi ništa nije delovalo normalnije nego da ga ponovo sretnem.
-Oprostite ako me dugo čekate. Bila sam...
-Znam gde ste bili, gospođice.
Opet me je štrecnula nelagoda.
-Kako biste to znali?
Vrlo sam se hrabro podsmehnula:
-Pratili ste me, možda?
Oslonjen ramenom o zid pored dovratka, on me je gledao. Ništa nije odgovorio.
Ruka kojojm sam ukucavala ulaznu šifru za sekund je zadrhtala.
-Neobično. Ništa nisam primetila.
-Imao bih veoma loše mišljenje o sebi da me je primetila devojka iz konvikta, miss Szabo.
-Ili bilo ko drugi.
Nisam to rekla mnogo ljubazno, ali on se svejedno iscerio.
-Recite mi, gospodine Thorn. Da li ću imati velikih problema ukoliko me neko vidi u društvu Varijca?
-Ne više nego će vam doneti društvo Varijca u svakom slučaju.
Otključala sam vrata i onda se okrenula prema njemu.
-Neću biti toliko blesava da vas pitam kako ste došli do moje adrese. Ne nakon ovog saznanja od maločas. Da li očekujem mnogo ako se nadam poštenoj najavi?
-Sačekao sam vas. Napolju.
Trepnula sam.
-Stvarno ste mislili da se posle jučerašnjeg susreta neću o vama obavestiti?
-Pa? Jeste li zadovoljni rezultatima?
On me obuhvati pogledom od vrškova cipela do čela, i reče, naoko sasvim ljubazno:
-Ne bismo vodili ovaj razgovor da je drugačije, miss.
Lice mi se zažarilo.
Seksualnost koju sam u naznakama naslutila još tokom našeg prvog susreta, ovaj je put bila mnogo očiglednija. Neke stvari koje su u osenčenoj stražnjoj prostoriji bara u getu bile nejasne ili, kao što rekoh, samo naslućene; pod neonskom rasvetom u hodniku moje zgrade ležale su kao na dlanu. Za početak, Xander Thorn je bio mlađi nego mi se učinilo; i još zgodniji. Vlažna nepokrivena kosa na jasnom je svetlu dobila gotovo čelični odsjaj, i stupanj iznošenosti njegovih čizama, kožnog kaputa i opasača na skroz je šašav način ostavio utisak na mene –bilo je očigledno da se u svemu tome oseća kao riba u vodi. Ni mnogo konkretnija oznaka čina, naprimer, ne bi doprinela dojmu profesionalnosti; veštine u poslu u kojem se dobro oseća i u kom ne greši. Nisam znala koliko se to moglo primeniti na mene. Posao kojim se ja bavim ima poširoke odrednice; ali kako verujem da čak i veliki anarhisti i sasvim raspojasani umetnici svejedno žive po određenim obrascima – možda sam i sama bila rob dress coda.
Međutim, suština nije bila u odeći.
Vrlo ljupka mlada doktorka rekla mi je da je Bo udahnula mnogo dima i da je gadno opekla ruke; ali nije mi znala objasniti čemu koma. Pretpostavljala sam da se nedostatak kiseonika na neki način odrazio na moždane funkcije ili izazvao kakvu vrstu šoka. S jedne strane bilo mi je drago što je besvesna. Ovako bar nije znala ništa o tome da je izgubila dom.
Najposle se svelo na to da požar u Titanopolisu iziskuje samo dosadnu papirologiju. Nekoliko nezainteresovanih pripadnika reda i zakona obišlo je zgarište, postavilo mi par pitanja i nestalo pre nego sam i dobila priliku da ih pošaljem dođavola. Pola sam dana provela po raznoraznim birokratskim svetilištima prikupljajući besmislene obrasce, prijave i odjave. Prošlo je nekoliko stotina godina otkad je Čovek kolonizovao svemir, i ako je nešto nastavio da tegli za sobom kud god pošao, to je bio državni aparat. Kad god sam oko tog i sličnih fenomena raspravljala s Bo, govorila mi je da čovek, kao čoporska životinja, ima prirodnu potrebu za hijerarhijom i organizacijom. Nastaviće da insistira na tome čak i kad sam proces izgubi svaku svrhu, ili se izvitoperi u najgluplju formu i ceremoniju. U Commonwealthu je retko šta funkcionisalo; međutim; sve su forme tvrdokorno opstajale. Bile su šuplje i besmislene, i ni od kakvog praktičnog učinka; ali nikome nije ni na um padalo da ih dovodi u pitanje. Imala sam navadu odgovoriti Bo da Čovek, pre sveg, ima prirodnu potrebu da palamudi.
Sve i da mi Bo nije naložila da ostavim policiju po strani, isto bih učinila. Ali moje odustajanje od zakonskih načina nije imalo nikakve veze sa tim da mi, možda, do istine nije bilo ni stalo. Ni za sto godina najluđe mašte ne bi mi palo na pamet da će se Bo dogoditi nešto ovakvo. Ne njoj.
Ostala sam uz Bo i uz svoje teške misli sve dok mi ona zgodna doktorka nije došla i dobronamerno šapnula kako bih trebala razmisliti i o odlasku kući i odmoru. Ja im to nisam rekla, ali u bolnici su svi odmah videli da je Bo jednom pripadala Redu. Pretpostavljam da je to nešto što se ne da sakriti; kao ni ljubav ili kašalj. Usled te činjenice, činilo mi se da su iznimno pažljivi prema nama obema. Poneka od sestara često bi zastala pored mene i počinjala da insistira na jelu i snu. Malo su me iznenadile – Bo je veoma retko uopšte pominjala Red, pa sam zaključila da napuštanje sestrinstva nije nešto na šta selenska religija gleda dobrim okom.
U zadnja dvadeset i četiri sata počela sam da sumnjam u mnoge stvari koje sam ceo život smatrala neprikosnovenim istinama.
Ostavila sam Bo u njenom magičnom snu i vratila se kući kroz susnežicu. Nedostatak sna praćen šokom doveo me je u ošamućeno stanje lebdenja nad zemljom i realnošću; i ni najmanje se nisam iznenadila kad sam počela da ukucavam ulaznu šifru pred vratima stana i shvatila da se jedna senka odvaja od zida.
U zgrade u ovom bloku nije se ulazilo kako kome padne na pamet. U normalnim okolnostima bila bih zgrožena što je uljez uspeo zaobići alarme i kamere. Tada sam samo rekla:
-Dobar dan, gospodine Thorn.
Posle nisam znala da li je iznenađenje izostalo zato što sam još uvek bila u šoku; ili zato što bi i zadnjem idiotu moralo biti jasno da Xandera Thorna ne sprečavaju takve trice kao što su alarmi.
Ili zato što mi ništa nije delovalo normalnije nego da ga ponovo sretnem.
-Oprostite ako me dugo čekate. Bila sam...
-Znam gde ste bili, gospođice.
Opet me je štrecnula nelagoda.
-Kako biste to znali?
Vrlo sam se hrabro podsmehnula:
-Pratili ste me, možda?
Oslonjen ramenom o zid pored dovratka, on me je gledao. Ništa nije odgovorio.
Ruka kojojm sam ukucavala ulaznu šifru za sekund je zadrhtala.
-Neobično. Ništa nisam primetila.
-Imao bih veoma loše mišljenje o sebi da me je primetila devojka iz konvikta, miss Szabo.
-Ili bilo ko drugi.
Nisam to rekla mnogo ljubazno, ali on se svejedno iscerio.
-Recite mi, gospodine Thorn. Da li ću imati velikih problema ukoliko me neko vidi u društvu Varijca?
-Ne više nego će vam doneti društvo Varijca u svakom slučaju.
Otključala sam vrata i onda se okrenula prema njemu.
-Neću biti toliko blesava da vas pitam kako ste došli do moje adrese. Ne nakon ovog saznanja od maločas. Da li očekujem mnogo ako se nadam poštenoj najavi?
-Sačekao sam vas. Napolju.
Trepnula sam.
-Stvarno ste mislili da se posle jučerašnjeg susreta neću o vama obavestiti?
-Pa? Jeste li zadovoljni rezultatima?
On me obuhvati pogledom od vrškova cipela do čela, i reče, naoko sasvim ljubazno:
-Ne bismo vodili ovaj razgovor da je drugačije, miss.
Lice mi se zažarilo.
Seksualnost koju sam u naznakama naslutila još tokom našeg prvog susreta, ovaj je put bila mnogo očiglednija. Neke stvari koje su u osenčenoj stražnjoj prostoriji bara u getu bile nejasne ili, kao što rekoh, samo naslućene; pod neonskom rasvetom u hodniku moje zgrade ležale su kao na dlanu. Za početak, Xander Thorn je bio mlađi nego mi se učinilo; i još zgodniji. Vlažna nepokrivena kosa na jasnom je svetlu dobila gotovo čelični odsjaj, i stupanj iznošenosti njegovih čizama, kožnog kaputa i opasača na skroz je šašav način ostavio utisak na mene –bilo je očigledno da se u svemu tome oseća kao riba u vodi. Ni mnogo konkretnija oznaka čina, naprimer, ne bi doprinela dojmu profesionalnosti; veštine u poslu u kojem se dobro oseća i u kom ne greši. Nisam znala koliko se to moglo primeniti na mene. Posao kojim se ja bavim ima poširoke odrednice; ali kako verujem da čak i veliki anarhisti i sasvim raspojasani umetnici svejedno žive po određenim obrascima – možda sam i sama bila rob dress coda.
Međutim, suština nije bila u odeći.
