Seksualnost koja se gotovo dala rukama opipati pre sveg se ogledala u načinu na koji smo jedno pred drugim stajali; u tome kako su naša tela fizički i nesvesno reagovala. Bilo mi je jasno da se mnogo i bespotrebno posmatramo; i da se često ne gledamo u oči. Ništa mi se od toga nije naročito dopadalo. Ovo je bio zadnji trenutak u životu koji bih odabrala da mi se u njemu dogodi strasna zaljubljenost ili jaka seksualna privlačnost; a nikada ne bih poželela da mi se bilo šta od toga dogodi s Varijcem.
To je bila još jedna stvar koju bi Bo označila kao sasvim nepriličnu.
Odjednom sam osetila glupavu potrebu da ga sprečim da mi uđe u stan.
Rekla sam:
-U principu, ne primam posetioce, gospodine Thorn.
Odgovorio mi je:
-Verujem da je tako, gospođice Szabo.
I onda je nasprosto ostao stajati oslonjen ramenom o dovratak.
Sočno sam opsovala u sebi otvarajući vrata; i mogla bih se kladiti da mi se iza leđa smejao.
U Titanopolisu se niko ne može obogatiti pišući bajke i prevodeći stare knjige. Najveći deo sveukupne zarade trošila sam na kiriju. Da nije bilo Bo, verovatno bih se manula vraga i pristala da predajem u nekoj javnoj školi. Bo je bila protiv toga da se odselim i osamostalim (ili bar pokušam); ali nije se bunila kad je postalo očigledno da neću odustati od namere. Mada me je uzela iz sirotišta još kao sasvim malo dete, verovatno su neke stvari bile u meni ukorenjene preduboko. Ja sam ipak siroče. Osobe poput mene imaju svojinu i privatnost za imperative; i ni u kakvoj drugačijoj situaciji ne mogu biti zaista zadovoljne. Bo mi je udovoljila osećajući da nikad neću naći mira ukoliko se ne osamostalim; mada je moje insistiranje smatrala bespotrebnim – ona nije imala nikog bližeg od mene, i sve što je posedovala zapravo je pripadalo meni koliko i njoj. Iako sam odselila još pre godinu dana, još uvek sam antikvarnicu smatrala domom; i verovatno ću uvek tako o njoj misliti. Posmatrano hladnorazumski, verovatno se radilo o mušičavosti.
Ali, ja jesam mušičava.
Imam mnoge fobične ideje; od kojih prisustvo muškarca pod sopstvenim krovom spada u alarmantne i zabrinjavajuće. Prisustvo životinjskim seksom nabijenog Xandera Thorna celu je priču izdiglo u nove neprijatne visine. Počinjala sam misliti da ovo nije bilo toliko pametno koliko se na prvi pogled činilo. Smetala mi je pozadina naših pogleda i reči; i ona prava, autentična konotacija najvećeg broja primedbi koje smo uopšte razmenjivali. Kad smo se obreli sami u jednoj od dve tihe prostorije u kojima su posetioci bili retki i nedobrodošli; rekla sam mu:
-Ako se slažete, gospodine, htela bih da ovakve nenajavljene susrete svedemo na najmanju moguću meru. Rekla sam vam da sam voljna sarađivati – i, najposle, ništa mi drugo i ne preostaje ukoliko želim iznaći odgovore koji me zanimaju. Međutim, nisam sigurna da mi se dopada vaše viđenje saradnje.
Stajala sam pored svog radnog stola, još uvek u kaputu i rukavicama; i samoj sam sebi zvučala kao kakva kompromitovana gospođica. Pošteno govoreći, osećala sam određen gnev i za svoju sam uskovitlanu utrobu pre sveg (i podmuklo) krivila njega. Međutim, uopšte nisam bila svesna toga dok on nije progovorio.
Ono što je rekao, gotovo je učinilo da mi vilica padne.
Govoreći, posmatrala sam kako, poput psa, otresa vodu iz kose; i mada je taj gest bio u istom rangu sa zatvaranjem vrata nogom; naprimer; fizički me je zabolela čežnja pri dnu utrobe. Gnev mi se rasplamsao.
Već sam ponovo zinula kad mi je rekao:
-Sasvim ste u pravu, gospođice. Zaista mi se diže na vas. Ali to je priča u kojoj smo oboje.
Pocrvenela sam gore nego se sećam da sam bila u životu crvena.
-Mislite?
-Da li ste očekivali da vam se ispričam zato što vas privlačim?
-Ovaj razgovor nema nikakvog smisla.
-Slažem se. Mislio sam da ste me unajmili da bih saznao ko je pokušao da ubije vašu majku, gospođice.
-To je bilo podmuklo.
-Ništa više nego vaša aluzija da sam lično odgovoran za tenziju među nama.
-Rekli ste mi da ste osmišljeni kako bi vam se verovalo.
-Ako ste mislili da to znači da tucam za pare, onda se stvarno nismo razumeli.
Mislim da me je čak i više od njegovih reči nervirao mir s kojim je govorio. Odbrusila sam:
-Ne pada mi na pamet da dalje razlažem tu temu. Juče sam vas potražila iz razloga koji sam vam pošteno iznela i koji se ni za vlas nije promenio. Neću da vas plaćam za vulgarne primedbe – to mogu da dobijem i besplatno.
-I bile su. Mada bi ih ja pre nazvao ljubaznim savetom.
-Kakvim savetom?
-Draga gospođice, sasvim mi je jasno da je selenski odgoj strog i striktan; ali zaista nisam osoba koja će vam pomoći da izađete na kraj sa neminovnim zakonima fizike. Vaše gađenje spram sexa moraćete da lečite na nekom drugom mestu.
-Da li ste mi u stanju obećati da je ovo zadnji put da vodimo sličan razgovor?
-Naravno da vam to neću obećati. Rekao sam vam da mi se na vas diže, zar ne?
Počela sam siktati, ali me je presekao:
-Ali ako već pričamo o obećanjima, onda ćemo se oboje obavezati. Drugačijim tonom, svakako.
Još uvek je govorio s iritantnom lenošću, ali sad se u to uvukla čelično hladna nota, poput oštrice. Ugrizla sam se za jezik i naterala na suvislo razmišljanje.
-Da, naravno. Upravu ste.
Raskopčala sam kaput i svukla rukavice. Maniri, pomislila sam. Bila sam naučena da u njima uvek pronađem uporište. Maniri su bili nešto za šta se možete uhvatiti kad stvari postanu konfuzne i zabrinjavajuće.
-Ja sam započela ovaj idiotski razgovor, i u stvari bih se morala ispričati.
Pogledala sam u svoje ruke.
-Ne snalazim se najbolje s ljudima, pogotovo muškarcima. Bo je imala, pa, recimo: kruta shvatanja. I vaša je primedba o odgoju koji pruža selenski konvikt sasvim na mestu. Socijalno sam sakata, gospodine Thorne; ako ste u stanju uzeti to kao opravdanje.
Nije mi odgovorio.
-Ali pretpostavljam da vas to uopšte ne zanima. Ako i dalje želite da radite za mene, olakšalo bi mi da dobijem neke odgovore. Ne poznajem vas i ne znam šta mogu da očekujem.
-Čini se kao smešan zaključak nakon što ste mi dozvolili da vam uđem u stan, miss. Ali već sam rekao da vas smatram smešno brzopletom u ovoj stvari.
-Nikada ranije nisam unajmljivala plaćenike.
-To mi je potpuno jasno.
-I možda su vas zaista osmišljavali da bi vam se verovalo; međutim, da li grešim ako vam i pored toga verujem?
-Možda.
Zatreptala sam gledajući kako uzima stolicu za naslon i obrće je prema meni.
-Sedite, gospođice Szabo. Obećavam da vam neću doći glave.
To je bila još jedna stvar koju bi Bo označila kao sasvim nepriličnu.
Odjednom sam osetila glupavu potrebu da ga sprečim da mi uđe u stan.
Rekla sam:
-U principu, ne primam posetioce, gospodine Thorn.
Odgovorio mi je:
-Verujem da je tako, gospođice Szabo.
I onda je nasprosto ostao stajati oslonjen ramenom o dovratak.
Sočno sam opsovala u sebi otvarajući vrata; i mogla bih se kladiti da mi se iza leđa smejao.
U Titanopolisu se niko ne može obogatiti pišući bajke i prevodeći stare knjige. Najveći deo sveukupne zarade trošila sam na kiriju. Da nije bilo Bo, verovatno bih se manula vraga i pristala da predajem u nekoj javnoj školi. Bo je bila protiv toga da se odselim i osamostalim (ili bar pokušam); ali nije se bunila kad je postalo očigledno da neću odustati od namere. Mada me je uzela iz sirotišta još kao sasvim malo dete, verovatno su neke stvari bile u meni ukorenjene preduboko. Ja sam ipak siroče. Osobe poput mene imaju svojinu i privatnost za imperative; i ni u kakvoj drugačijoj situaciji ne mogu biti zaista zadovoljne. Bo mi je udovoljila osećajući da nikad neću naći mira ukoliko se ne osamostalim; mada je moje insistiranje smatrala bespotrebnim – ona nije imala nikog bližeg od mene, i sve što je posedovala zapravo je pripadalo meni koliko i njoj. Iako sam odselila još pre godinu dana, još uvek sam antikvarnicu smatrala domom; i verovatno ću uvek tako o njoj misliti. Posmatrano hladnorazumski, verovatno se radilo o mušičavosti.
Ali, ja jesam mušičava.
Imam mnoge fobične ideje; od kojih prisustvo muškarca pod sopstvenim krovom spada u alarmantne i zabrinjavajuće. Prisustvo životinjskim seksom nabijenog Xandera Thorna celu je priču izdiglo u nove neprijatne visine. Počinjala sam misliti da ovo nije bilo toliko pametno koliko se na prvi pogled činilo. Smetala mi je pozadina naših pogleda i reči; i ona prava, autentična konotacija najvećeg broja primedbi koje smo uopšte razmenjivali. Kad smo se obreli sami u jednoj od dve tihe prostorije u kojima su posetioci bili retki i nedobrodošli; rekla sam mu:
-Ako se slažete, gospodine, htela bih da ovakve nenajavljene susrete svedemo na najmanju moguću meru. Rekla sam vam da sam voljna sarađivati – i, najposle, ništa mi drugo i ne preostaje ukoliko želim iznaći odgovore koji me zanimaju. Međutim, nisam sigurna da mi se dopada vaše viđenje saradnje.
Stajala sam pored svog radnog stola, još uvek u kaputu i rukavicama; i samoj sam sebi zvučala kao kakva kompromitovana gospođica. Pošteno govoreći, osećala sam određen gnev i za svoju sam uskovitlanu utrobu pre sveg (i podmuklo) krivila njega. Međutim, uopšte nisam bila svesna toga dok on nije progovorio.
Ono što je rekao, gotovo je učinilo da mi vilica padne.
Govoreći, posmatrala sam kako, poput psa, otresa vodu iz kose; i mada je taj gest bio u istom rangu sa zatvaranjem vrata nogom; naprimer; fizički me je zabolela čežnja pri dnu utrobe. Gnev mi se rasplamsao.
Već sam ponovo zinula kad mi je rekao:
-Sasvim ste u pravu, gospođice. Zaista mi se diže na vas. Ali to je priča u kojoj smo oboje.
Pocrvenela sam gore nego se sećam da sam bila u životu crvena.
-Mislite?
-Da li ste očekivali da vam se ispričam zato što vas privlačim?
-Ovaj razgovor nema nikakvog smisla.
-Slažem se. Mislio sam da ste me unajmili da bih saznao ko je pokušao da ubije vašu majku, gospođice.
-To je bilo podmuklo.
-Ništa više nego vaša aluzija da sam lično odgovoran za tenziju među nama.
-Rekli ste mi da ste osmišljeni kako bi vam se verovalo.
-Ako ste mislili da to znači da tucam za pare, onda se stvarno nismo razumeli.
Mislim da me je čak i više od njegovih reči nervirao mir s kojim je govorio. Odbrusila sam:
-Ne pada mi na pamet da dalje razlažem tu temu. Juče sam vas potražila iz razloga koji sam vam pošteno iznela i koji se ni za vlas nije promenio. Neću da vas plaćam za vulgarne primedbe – to mogu da dobijem i besplatno.
-I bile su. Mada bi ih ja pre nazvao ljubaznim savetom.
-Kakvim savetom?
-Draga gospođice, sasvim mi je jasno da je selenski odgoj strog i striktan; ali zaista nisam osoba koja će vam pomoći da izađete na kraj sa neminovnim zakonima fizike. Vaše gađenje spram sexa moraćete da lečite na nekom drugom mestu.
-Da li ste mi u stanju obećati da je ovo zadnji put da vodimo sličan razgovor?
-Naravno da vam to neću obećati. Rekao sam vam da mi se na vas diže, zar ne?
Počela sam siktati, ali me je presekao:
-Ali ako već pričamo o obećanjima, onda ćemo se oboje obavezati. Drugačijim tonom, svakako.
Još uvek je govorio s iritantnom lenošću, ali sad se u to uvukla čelično hladna nota, poput oštrice. Ugrizla sam se za jezik i naterala na suvislo razmišljanje.
-Da, naravno. Upravu ste.
Raskopčala sam kaput i svukla rukavice. Maniri, pomislila sam. Bila sam naučena da u njima uvek pronađem uporište. Maniri su bili nešto za šta se možete uhvatiti kad stvari postanu konfuzne i zabrinjavajuće.
-Ja sam započela ovaj idiotski razgovor, i u stvari bih se morala ispričati.
Pogledala sam u svoje ruke.
-Ne snalazim se najbolje s ljudima, pogotovo muškarcima. Bo je imala, pa, recimo: kruta shvatanja. I vaša je primedba o odgoju koji pruža selenski konvikt sasvim na mestu. Socijalno sam sakata, gospodine Thorne; ako ste u stanju uzeti to kao opravdanje.
Nije mi odgovorio.
-Ali pretpostavljam da vas to uopšte ne zanima. Ako i dalje želite da radite za mene, olakšalo bi mi da dobijem neke odgovore. Ne poznajem vas i ne znam šta mogu da očekujem.
-Čini se kao smešan zaključak nakon što ste mi dozvolili da vam uđem u stan, miss. Ali već sam rekao da vas smatram smešno brzopletom u ovoj stvari.
-Nikada ranije nisam unajmljivala plaćenike.
-To mi je potpuno jasno.
-I možda su vas zaista osmišljavali da bi vam se verovalo; međutim, da li grešim ako vam i pored toga verujem?
-Možda.
Zatreptala sam gledajući kako uzima stolicu za naslon i obrće je prema meni.
-Sedite, gospođice Szabo. Obećavam da vam neću doći glave.
