„Postoji mesto na kojem bi našla pomoć od vrste kakvu tražiš, Em“, rekao mi je Erik; Boin diler; jutro nakon što je antikvarnica spaljena gotovo do temelja. Stajala sam na pločniku ispred nekadašnje ljupke, starinske zgrade u srednjezemaljskom stilu čiji je krov postojano tinjao na ledenoj kiši; skroz promočena i kose u mokrim bičevima; i gledala - ne verujući očima – u šta se moj dom obnoć pretvorio. Erik je svaštar: nekadašnji vojnik, trenutni plaćenik, lovac na blago i pomalo lopov; ali kako je Bo uvek govorila, nekada moraš čoveku suditi kroz dela, ne kroz srce. Poznavale smo Erika godinama, ili smo bar mislile da ga znamo – u Titanopolisu niko ne poznaje nikoga, zapravo. Nije bio ništa lošiji od nekih drugih a od mnogih je bio i bolji.Sasvim je neplanirano stigao to jutro, zatekavši me u totalnom haosu, i kako definitivno nisam imala nikog pouzdanijeg i intimnijeg (što govori više o meni nego se na prvi pogled čini), dopustila sam mu da me odvede u neki mračan, zadimljen bar nekoliko blokova dalje i da me silom napoji s dve čaše goruće vrelog highland-skog whiskeya. Kasnije sam razmišljala kako je upravo Erik bio prava osoba za to – svako bi me drugi pre odveo u selenski samostan. Mada nikada nismo mnogo bistrili naš međusobni donos; niti mu davali značajke koje nije imao; činilo se da je Erik ostao nezavaran mojim slabim, nežnim kostima i plavom kosom. Čini se da je Erik znao da sam sposobna za jače.
Nadošla sam na te misli kasnije ali izgleda da su mi se već onda provlačile kroz glavu, s obzirom da sam poklekla i Eriku ispričala najveći deo svega što sam znala – tačnije, svega što nisam. Bio je to moj rispekt spram njega; očigledni pokazatelj koliko cenim fakt da me je prozreo; ili sam prosto bila pijana. Sa preko milijardu stanovnika; Titanopolis je otvoreni grad bez ikakvog realnog, funkcionalnog reda i zakona; i paljevine nisu nikakva retkost; podjednako kao ni ubistva ili pobune. Međutim, ja se zaista nisam mogla setiti nijednog razloga zašto bi iko potpalio vatru pod Boinom antikvarnicom. Otkako sam odselila, Bo sam viđala ređe nego sam trebala; ali bilo je sasvim neverovatno da se u mojem odsustvu odala preprodaji fleša ili Nova-naoružanja iz ilegalnih privatnih radionica. Ni rasno se roblje nije baš uklapalo u patern. Pitala sam Erika: misliš li da je u pitanju kakva greška? Slučajnost? Kolateralna šteta; to je trebalo da piše na porodičnom grbu svakog ko je bio toliko zlehude sreće da se rodi i živi u Titanopolisu. Nikad mi nije bilo sasvim jasno zašto je Bo na tome insistirala. Kad god sam je, kao mlađa, pitala zašto nikad nije odselila na kakvo bolje mesto; u gorje, naprimer, spram kojeg je bila tako slaba; odgovarala je da je anonimnost najbolja opcija ikada čoveku data. Iz nekog je razloga anonimnost bila veoma bitna Bo; mada nikad nisam odmakla daleko u sagledavanju te misterije.
Međutim, možda nisam bila u stanju prodreti u srž misterije, ali svakako nisam nameravala ni ostati flegmatična. Kad mi je Erik, naoko nonšalantno, nabacio da bih –možda - trebala ostaviti stvari kakve jesu; odgovorila sam mu: „Eriče Stronhoi... Bo je jedina majka koju sam ikada imala. Da nije bilo Bo; ja nikada ne bih dočekala svoju dvadeset i osmu godinu. Ona leži u selenskoj bolnici, u komi. Njen dom, njena antikvarnica, njene knjige... Sve je izgubila. Da ostavim stvari kakve jesu? Mislim da ne, hvala.“ Erik je jedno vreme ćutao posmatrajući me (i, verovatno, moju kosu iz koje se, usled blizine vatre, pušila vlaga; kao da mi cela glava gori). Onda je izneo onu primedbu s početka.
Čudne situacije dovedu vas na čudna mesta, među još čudnije ljude. Mada sam ceo vek provela u Titanopolisu nikada nisam silazila do gnusnog geta dole uz okean; niti bi me ijedna situacija drukčija ili čudnija od ove, na to naterala. Kada se sve sabere, moj je život – prvenstveno zahvaljujući Bo – bio više nego zaštićen. Bo me je poslala u školu koju su vodile selenske sveštenice a koje, u principu, nisu primale mnoge ni svakakve. Zahvaljujući Bo, nikada nisam morala da brinem da ću leći praznog stomaka; i mada je ona izričito zabranjivala ma kakav vid suvišnog luksuza i besposličarskih ludorija; moj je dom bio toplo, sigurno i zaštićeno mesto. Ne sećam se više da li sam pod njenim blagotovornim uticajem sasvim zanemarila taj svet spolja; ili bih isto učinila i da sam bila prepuštena sama sebi – ja definitivno nisam osoba za velike gužve, velike poroke ili problematične muškarce. Ono što pouzdano znam; jeste da sam ovakva kakva jesam barem upola zahvaljujući onom sretnom slučaju koji je doveo Bo da me u mojoj trećoj godini pronađe u onom sirotištu. Na neki način, svaka priča koju napišem, u određenoj je meri pisana za Bo; i zbog Bo.
Ali ako živite životom poput mene, u kojem najveći deo svakog dana provodite pred laptopom pišući bajke za decu; u kojem su vam posetioci retki i probrani a svojeg se zadnjeg ljubavnika takoreći više i ne sećate; u kojem vam se počesto dešava da sanjarite budni, otvorenih očiju; a najveću gnjavažu vam čini isporuka mesečnih računa – onda ne možete ni da zamislite kakva sve mesta postoje širom prostranog Commonwealtha; pa makar i u Titanopolisu. Ogromna je bila nesrazmera između mog malog stana u centru pola bloka udaljenog od Muzeja Čoveka i Biblioteke Vrste i verovatno najvećeg i najgadnijeg geta koji je ikada i igde postojao. Posle prvog i ovlašnog pogleda na to mesto iz zraka htela sam da kažem Eriku da postoji mogućnost kako bih htela da razmislim bolje. U air-taxiju, žutom poput zrele banane, bili smo jedini putnici a čovek koji ga je vozio sasvim nam je otvoreno dao do znanja da mu na um ne pada da se na zemlji zadržava duže nego je dostatno da dupeta izvučemo van. Pretpostavljala sam da nijedan air-taxi ne saobraća na ovu stranu što je izvesnost odlaska stvaljalo u domet teško zamislive fikcije. Nad čitav kilometrima i kilometrima širok kompleks blokova nalegao je smog crn poput katrana, kao da se sprema najstrašnija oluja veka; a galama je bila sasvim čujna još dok smo, neodlučno, lebdeli par metara nad pločnikom. Nakon što su se vrata otvorila, pomislila sam da sam zakoračila u pakao.
Gužva nas je takoreći odmah progutala i da me Erik – neobično za njega – nije uhvatio za nadlakticu; verovatno bi me odnela sa sobom. Čime god se u životu bavio, Erik je fin momak; a ovim što je upravo izvodio nesumnjivo je odao da ga za Bo (ili mene) vežu stvari posve drukčije od razmene dobara. Dešavalo se da Bo počasti Erika nekim od svojih maestralno smešanih čajeva i toplih napitaka koji podižu libido i rasvetljuju oči (i glavu) što praktično nikad nije radila. Ponekad bi Erik, nakon utvrđenog pazara i isporuke od strane Bo poručene a retke i skupocene knjige, zastao pod tremom antikvarnice sa mnom. Nije bio mnogo stariji od mene; možda godinu ili dve više; i mada takve reči nikad nisu pale među nama, znala sam da ga privlačim. U životu nisam sretala puno muškaraca, pogotovo ne od vrste koja bi zapala za oko. Selenski konvikt, razume se, nije primao dečake; a ljudi s kojima poslovno sarađujem pre se odlikuju znanjem nego izgledom i na prvom su mestu knjiški moljci i erudite a tek potom eventualni sexualni partneri. Žalosna je istina da literatura nije savana po kojoj love alfa-mužjaci. Pretpostavljam da ne bih puno slagala kad bih rekla da bi bilo sasvim neverovatno da me – u takvim okolnostima – momak poput Erika Stronhoi ne zainteresuje. Celoj je priči znatno doprinosila Bo-ina mušičava naklonost. Bo nije sklona ljudima; pogotovo muškarcima; i prema retko kom uopšte pokazuje simpatije. Verovatno je bilo nečega u tome što Erik ima jako dobre manire; u tome kako učtivo pozdravlja svaki put kad dolazi ili odlazi; kako nikad ne podiže glas niti prostači; kako ustaje kad uđem u prostoriju. On je suzdržan, možda čak i hladan momak; jedan od onih koji nikada ne govore o svom privatnom životu niti pitaju za vaš i koji će vam dolaziti u kuću godinama pre nego počnu da očekuju da ih zadržite na kafi – a čak ni tada neće smatrati za prirodno da poziv uzvrate. Poznajem Erika još iz godina kad sam završavala školu; i mada smo nebrojeno puta razgovarali to se uvek ticalo sasvim apstraktnih tema: književnosti i istorije. Još dugo nakon što sam se prestala čuditi njegovom poznavanju tematike ni on ni ja nismo progovorili ni o čemu drugom; takoreći; tako da bi se celo ovo jutro od početka do kraja moglo smatrati presedanom u našem odnosu. Ali verujem da su me okolnosti u stanju opravdati. Pod nekim drugačijim (u stvari, pod bilo kakvim drugačijim); smatrala bih totalno uvrnutim to što me Erik vodi po barovima i napija gorskim whiskey-em ili što mi organizuje pratnju za geto. Antikvarnica izgorela do temelja i Bo u komi slične su mi pretpostavke sasvim izbacile iz glave.
Nadošla sam na te misli kasnije ali izgleda da su mi se već onda provlačile kroz glavu, s obzirom da sam poklekla i Eriku ispričala najveći deo svega što sam znala – tačnije, svega što nisam. Bio je to moj rispekt spram njega; očigledni pokazatelj koliko cenim fakt da me je prozreo; ili sam prosto bila pijana. Sa preko milijardu stanovnika; Titanopolis je otvoreni grad bez ikakvog realnog, funkcionalnog reda i zakona; i paljevine nisu nikakva retkost; podjednako kao ni ubistva ili pobune. Međutim, ja se zaista nisam mogla setiti nijednog razloga zašto bi iko potpalio vatru pod Boinom antikvarnicom. Otkako sam odselila, Bo sam viđala ređe nego sam trebala; ali bilo je sasvim neverovatno da se u mojem odsustvu odala preprodaji fleša ili Nova-naoružanja iz ilegalnih privatnih radionica. Ni rasno se roblje nije baš uklapalo u patern. Pitala sam Erika: misliš li da je u pitanju kakva greška? Slučajnost? Kolateralna šteta; to je trebalo da piše na porodičnom grbu svakog ko je bio toliko zlehude sreće da se rodi i živi u Titanopolisu. Nikad mi nije bilo sasvim jasno zašto je Bo na tome insistirala. Kad god sam je, kao mlađa, pitala zašto nikad nije odselila na kakvo bolje mesto; u gorje, naprimer, spram kojeg je bila tako slaba; odgovarala je da je anonimnost najbolja opcija ikada čoveku data. Iz nekog je razloga anonimnost bila veoma bitna Bo; mada nikad nisam odmakla daleko u sagledavanju te misterije.
Međutim, možda nisam bila u stanju prodreti u srž misterije, ali svakako nisam nameravala ni ostati flegmatična. Kad mi je Erik, naoko nonšalantno, nabacio da bih –možda - trebala ostaviti stvari kakve jesu; odgovorila sam mu: „Eriče Stronhoi... Bo je jedina majka koju sam ikada imala. Da nije bilo Bo; ja nikada ne bih dočekala svoju dvadeset i osmu godinu. Ona leži u selenskoj bolnici, u komi. Njen dom, njena antikvarnica, njene knjige... Sve je izgubila. Da ostavim stvari kakve jesu? Mislim da ne, hvala.“ Erik je jedno vreme ćutao posmatrajući me (i, verovatno, moju kosu iz koje se, usled blizine vatre, pušila vlaga; kao da mi cela glava gori). Onda je izneo onu primedbu s početka.
Čudne situacije dovedu vas na čudna mesta, među još čudnije ljude. Mada sam ceo vek provela u Titanopolisu nikada nisam silazila do gnusnog geta dole uz okean; niti bi me ijedna situacija drukčija ili čudnija od ove, na to naterala. Kada se sve sabere, moj je život – prvenstveno zahvaljujući Bo – bio više nego zaštićen. Bo me je poslala u školu koju su vodile selenske sveštenice a koje, u principu, nisu primale mnoge ni svakakve. Zahvaljujući Bo, nikada nisam morala da brinem da ću leći praznog stomaka; i mada je ona izričito zabranjivala ma kakav vid suvišnog luksuza i besposličarskih ludorija; moj je dom bio toplo, sigurno i zaštićeno mesto. Ne sećam se više da li sam pod njenim blagotovornim uticajem sasvim zanemarila taj svet spolja; ili bih isto učinila i da sam bila prepuštena sama sebi – ja definitivno nisam osoba za velike gužve, velike poroke ili problematične muškarce. Ono što pouzdano znam; jeste da sam ovakva kakva jesam barem upola zahvaljujući onom sretnom slučaju koji je doveo Bo da me u mojoj trećoj godini pronađe u onom sirotištu. Na neki način, svaka priča koju napišem, u određenoj je meri pisana za Bo; i zbog Bo.
Ali ako živite životom poput mene, u kojem najveći deo svakog dana provodite pred laptopom pišući bajke za decu; u kojem su vam posetioci retki i probrani a svojeg se zadnjeg ljubavnika takoreći više i ne sećate; u kojem vam se počesto dešava da sanjarite budni, otvorenih očiju; a najveću gnjavažu vam čini isporuka mesečnih računa – onda ne možete ni da zamislite kakva sve mesta postoje širom prostranog Commonwealtha; pa makar i u Titanopolisu. Ogromna je bila nesrazmera između mog malog stana u centru pola bloka udaljenog od Muzeja Čoveka i Biblioteke Vrste i verovatno najvećeg i najgadnijeg geta koji je ikada i igde postojao. Posle prvog i ovlašnog pogleda na to mesto iz zraka htela sam da kažem Eriku da postoji mogućnost kako bih htela da razmislim bolje. U air-taxiju, žutom poput zrele banane, bili smo jedini putnici a čovek koji ga je vozio sasvim nam je otvoreno dao do znanja da mu na um ne pada da se na zemlji zadržava duže nego je dostatno da dupeta izvučemo van. Pretpostavljala sam da nijedan air-taxi ne saobraća na ovu stranu što je izvesnost odlaska stvaljalo u domet teško zamislive fikcije. Nad čitav kilometrima i kilometrima širok kompleks blokova nalegao je smog crn poput katrana, kao da se sprema najstrašnija oluja veka; a galama je bila sasvim čujna još dok smo, neodlučno, lebdeli par metara nad pločnikom. Nakon što su se vrata otvorila, pomislila sam da sam zakoračila u pakao.
Gužva nas je takoreći odmah progutala i da me Erik – neobično za njega – nije uhvatio za nadlakticu; verovatno bi me odnela sa sobom. Čime god se u životu bavio, Erik je fin momak; a ovim što je upravo izvodio nesumnjivo je odao da ga za Bo (ili mene) vežu stvari posve drukčije od razmene dobara. Dešavalo se da Bo počasti Erika nekim od svojih maestralno smešanih čajeva i toplih napitaka koji podižu libido i rasvetljuju oči (i glavu) što praktično nikad nije radila. Ponekad bi Erik, nakon utvrđenog pazara i isporuke od strane Bo poručene a retke i skupocene knjige, zastao pod tremom antikvarnice sa mnom. Nije bio mnogo stariji od mene; možda godinu ili dve više; i mada takve reči nikad nisu pale među nama, znala sam da ga privlačim. U životu nisam sretala puno muškaraca, pogotovo ne od vrste koja bi zapala za oko. Selenski konvikt, razume se, nije primao dečake; a ljudi s kojima poslovno sarađujem pre se odlikuju znanjem nego izgledom i na prvom su mestu knjiški moljci i erudite a tek potom eventualni sexualni partneri. Žalosna je istina da literatura nije savana po kojoj love alfa-mužjaci. Pretpostavljam da ne bih puno slagala kad bih rekla da bi bilo sasvim neverovatno da me – u takvim okolnostima – momak poput Erika Stronhoi ne zainteresuje. Celoj je priči znatno doprinosila Bo-ina mušičava naklonost. Bo nije sklona ljudima; pogotovo muškarcima; i prema retko kom uopšte pokazuje simpatije. Verovatno je bilo nečega u tome što Erik ima jako dobre manire; u tome kako učtivo pozdravlja svaki put kad dolazi ili odlazi; kako nikad ne podiže glas niti prostači; kako ustaje kad uđem u prostoriju. On je suzdržan, možda čak i hladan momak; jedan od onih koji nikada ne govore o svom privatnom životu niti pitaju za vaš i koji će vam dolaziti u kuću godinama pre nego počnu da očekuju da ih zadržite na kafi – a čak ni tada neće smatrati za prirodno da poziv uzvrate. Poznajem Erika još iz godina kad sam završavala školu; i mada smo nebrojeno puta razgovarali to se uvek ticalo sasvim apstraktnih tema: književnosti i istorije. Još dugo nakon što sam se prestala čuditi njegovom poznavanju tematike ni on ni ja nismo progovorili ni o čemu drugom; takoreći; tako da bi se celo ovo jutro od početka do kraja moglo smatrati presedanom u našem odnosu. Ali verujem da su me okolnosti u stanju opravdati. Pod nekim drugačijim (u stvari, pod bilo kakvim drugačijim); smatrala bih totalno uvrnutim to što me Erik vodi po barovima i napija gorskim whiskey-em ili što mi organizuje pratnju za geto. Antikvarnica izgorela do temelja i Bo u komi slične su mi pretpostavke sasvim izbacile iz glave.
