Napolju smo se našli u pljusku. Erik je obeležio palcem neke tačke na display-u svog cellcompa i podigao moj nivo poštovanja u nove visine rekavši potom da će nas air-taxi ubrzo pokupiti. Nije me pitao želim li čekati prevoz u suvom baru. Uvukli smo se pod limenu strehu zapuštene male zalagaonice. S njenog je ruba lila olovno teška apokaliptična kiša kakve su često pljuštale u Titanopolisu.
Zbog kiše i smoga činilo se da je kasnije nego je zapravo bilo. Duboko navučenih kapuljača na lice, Erik i ja stajali smo jedno pored drugog, u tišini, i posmatrali kako neku ćoškaricu preko puta šamara njen makro; nizak, nabijen Crnac obrijane lobanje. Na pedalj od naših nogu slivao se potok prljave kišnice. Pet metara dalje, uz isti zid, neki je beskućnik na fleshu povraćao.
Donji grad je totalno anonimno mesto. Niko nije sretao ničiji pogled. U bradu zarasli i u čizme obuveni muškarci nestajali su pod svodovima opscenih barova koji su – sudeći po vrištuće neonskim reklamama – nudili sve od plesa u krilu do prilike da za sitni groš kupite maloletnu emigrantkinju za ličnu robinju. Svaka žena koja bi promakla mimo nas iza vodene zavese činila mi se prerano ostarela. Odjeci onog drugačijeg, paralelnog univerzuma koji su tek povremeno znali da bljesnu gore u gradu, ovde više nisu šaputali, već urlali. Imala sam dojam da se ljudi drže senki i mračnih uglova; i da se niko ne bi okrenuo čak ni nad ubistvom nasred druma. Bosonoga deca u dronjcima čeprkala su po odvodu zajedno sa šugavim psetom.
Okrenula sam glavu.
-Čemu taj izraz, Eriče? Još se kaješ što si me doveo ovamo?
Kapuljača mu je skrivala pola lica. Nije se osvrnuo da mi uzvrati pogled.
-Ne. Trebala si da dođeš.
-Šta je to? Nisam znala da veruješ u Lunarum. Otkad se ti slažeš sa neminovnošću sudbine?
-Da li se tebi čini da je dolazak ovamo tačno ono što si trebala uraditi?
Oćutala sam tren.
-Čudno, ali u pravu si. Mislila sam da je to do mene; od umora, gladi i stresa. Nisam znala da se i ti isto osećaš.
-Možda i nije reč o osećaju.
Setila sam se one očajničke, mučne hitnje; potrebe da preletim zagušljivi mračni hodnik i pređem prag sobe. Vrtelo mi se u glavi od toga. Bilo mi je zlo od neshvatljive, i mozgu neobjašnjive važnosti tog čina.
-O čemu bi bila?
-Bila si više nego jasna jutros. Tražila si odgovore. Ta stvar koja se desila Bo neobičnija je nego se na prvi pogled čini. Neko ti mora pomoći.
-Ni jednog se trena nisi predomišljao.
-Predomišljao?
-Zašto si bio toliko siguran da mi ne možeš ti pomoći, naprimer?
Sad je on ćutao par trenutaka. Onda je oporo rekao:
-Nikad ti ne bih uspeo pomoći onako kako je to u stanju Xander Thorn.
-U čemu je stvar, Eriče? Ti si bivši vojnik. Ne znam čime se danas baviš, osim što pronalaziš i preprodaješ retke knjige kolekcionarima poput Bo; ali slutim da je to vrlo slično zanatu gospodina Thorna. Po čemu je nadmoćan?
-Ne budi smešna. On je Varijac.
-Drago mi je da nisam jedina koja je u stanju to da vidi. Ali čudno si neuznemiren povodom tog podatka. Ja sam mislila da nijedan nije preostao.
-Naravno da jeste, prokletstvo. To je samo mit. Nešto u šta bi ljudi voleli da veruju.
-Ali on hoda naokolo. Zar ne bi trebalo da je, ne znam, u nekoj zatvorskoj koloniji?
-Senat je proglasio amnestiju, nije li? Osim toga, Thorn svakako nije učestvovao u pobuni.
-Kako znaš?
-Prosta matematika. Ima premalo godina.
U toj mi je rečenici nešto bilo čudno, ali nisam mogla nadoći na razlog.
-Nikad za sve ove godine nisi ni rečju pomenuo da poznaješ pravog, živog Varijca.
-Kome ćeš ti ispričati?
Ugrizla sam se za jezik.
-Nekoliko puta sam se sretao s Thornom. Kako si primetila, radimo sličan posao.
-Šta znaš o njemu?
-Znam gde ga mogu naći ako mi zatreba. Znam da je skup. Znam da je verovatno najbolji plaćenik u Commonwealthu.
Najzad je okrenuo glavu prema meni; mada mu još uvek nisam mogla videti oči pod kapuljačom.
-Znam da će ti on doneti odgovore. Kakvi god da budu.
-Zašto me ta primedba ne raduje?
-Zato što je nisam postavio kao nešto što bi te trebalo radovati. Ti ne znaš o čemu se radi.
-Ne, ali želim da znam. Razumela sam upozorenje.
-Koliko ima otkad si odselila? U zadnjih godinu dana retko si se vraćala kući. Ne znaš šta se u međuvremenu moglo izdešavati, i od kakve je vrste razlog što Bo danas leži u komi.
-Od kakve god da je, budi tako ljubazan pa ostavi meni da to procenjujem. Ne pada mi na pamet da razmišljam šta je to Bo mogla počiniti što uključuje igranje s glavom. Ona prosto nije takva.
-Uvek si govorila da u Titanopolisu niko ne poznaje nikoga.
-Poznajem svoju majku. Prestani da me nerviraš, kapetane.
Žuta mrlja praćena zujanjem motora spuštala se iz crnog oblaka. Još sam dublje navukla kapuljaču na lice i iskoračila u kišu ne sačekavši Erikov odgovor.
Zbog kiše i smoga činilo se da je kasnije nego je zapravo bilo. Duboko navučenih kapuljača na lice, Erik i ja stajali smo jedno pored drugog, u tišini, i posmatrali kako neku ćoškaricu preko puta šamara njen makro; nizak, nabijen Crnac obrijane lobanje. Na pedalj od naših nogu slivao se potok prljave kišnice. Pet metara dalje, uz isti zid, neki je beskućnik na fleshu povraćao.
Donji grad je totalno anonimno mesto. Niko nije sretao ničiji pogled. U bradu zarasli i u čizme obuveni muškarci nestajali su pod svodovima opscenih barova koji su – sudeći po vrištuće neonskim reklamama – nudili sve od plesa u krilu do prilike da za sitni groš kupite maloletnu emigrantkinju za ličnu robinju. Svaka žena koja bi promakla mimo nas iza vodene zavese činila mi se prerano ostarela. Odjeci onog drugačijeg, paralelnog univerzuma koji su tek povremeno znali da bljesnu gore u gradu, ovde više nisu šaputali, već urlali. Imala sam dojam da se ljudi drže senki i mračnih uglova; i da se niko ne bi okrenuo čak ni nad ubistvom nasred druma. Bosonoga deca u dronjcima čeprkala su po odvodu zajedno sa šugavim psetom.
Okrenula sam glavu.
-Čemu taj izraz, Eriče? Još se kaješ što si me doveo ovamo?
Kapuljača mu je skrivala pola lica. Nije se osvrnuo da mi uzvrati pogled.
-Ne. Trebala si da dođeš.
-Šta je to? Nisam znala da veruješ u Lunarum. Otkad se ti slažeš sa neminovnošću sudbine?
-Da li se tebi čini da je dolazak ovamo tačno ono što si trebala uraditi?
Oćutala sam tren.
-Čudno, ali u pravu si. Mislila sam da je to do mene; od umora, gladi i stresa. Nisam znala da se i ti isto osećaš.
-Možda i nije reč o osećaju.
Setila sam se one očajničke, mučne hitnje; potrebe da preletim zagušljivi mračni hodnik i pređem prag sobe. Vrtelo mi se u glavi od toga. Bilo mi je zlo od neshvatljive, i mozgu neobjašnjive važnosti tog čina.
-O čemu bi bila?
-Bila si više nego jasna jutros. Tražila si odgovore. Ta stvar koja se desila Bo neobičnija je nego se na prvi pogled čini. Neko ti mora pomoći.
-Ni jednog se trena nisi predomišljao.
-Predomišljao?
-Zašto si bio toliko siguran da mi ne možeš ti pomoći, naprimer?
Sad je on ćutao par trenutaka. Onda je oporo rekao:
-Nikad ti ne bih uspeo pomoći onako kako je to u stanju Xander Thorn.
-U čemu je stvar, Eriče? Ti si bivši vojnik. Ne znam čime se danas baviš, osim što pronalaziš i preprodaješ retke knjige kolekcionarima poput Bo; ali slutim da je to vrlo slično zanatu gospodina Thorna. Po čemu je nadmoćan?
-Ne budi smešna. On je Varijac.
-Drago mi je da nisam jedina koja je u stanju to da vidi. Ali čudno si neuznemiren povodom tog podatka. Ja sam mislila da nijedan nije preostao.
-Naravno da jeste, prokletstvo. To je samo mit. Nešto u šta bi ljudi voleli da veruju.
-Ali on hoda naokolo. Zar ne bi trebalo da je, ne znam, u nekoj zatvorskoj koloniji?
-Senat je proglasio amnestiju, nije li? Osim toga, Thorn svakako nije učestvovao u pobuni.
-Kako znaš?
-Prosta matematika. Ima premalo godina.
U toj mi je rečenici nešto bilo čudno, ali nisam mogla nadoći na razlog.
-Nikad za sve ove godine nisi ni rečju pomenuo da poznaješ pravog, živog Varijca.
-Kome ćeš ti ispričati?
Ugrizla sam se za jezik.
-Nekoliko puta sam se sretao s Thornom. Kako si primetila, radimo sličan posao.
-Šta znaš o njemu?
-Znam gde ga mogu naći ako mi zatreba. Znam da je skup. Znam da je verovatno najbolji plaćenik u Commonwealthu.
Najzad je okrenuo glavu prema meni; mada mu još uvek nisam mogla videti oči pod kapuljačom.
-Znam da će ti on doneti odgovore. Kakvi god da budu.
-Zašto me ta primedba ne raduje?
-Zato što je nisam postavio kao nešto što bi te trebalo radovati. Ti ne znaš o čemu se radi.
-Ne, ali želim da znam. Razumela sam upozorenje.
-Koliko ima otkad si odselila? U zadnjih godinu dana retko si se vraćala kući. Ne znaš šta se u međuvremenu moglo izdešavati, i od kakve je vrste razlog što Bo danas leži u komi.
-Od kakve god da je, budi tako ljubazan pa ostavi meni da to procenjujem. Ne pada mi na pamet da razmišljam šta je to Bo mogla počiniti što uključuje igranje s glavom. Ona prosto nije takva.
-Uvek si govorila da u Titanopolisu niko ne poznaje nikoga.
-Poznajem svoju majku. Prestani da me nerviraš, kapetane.
Žuta mrlja praćena zujanjem motora spuštala se iz crnog oblaka. Još sam dublje navukla kapuljaču na lice i iskoračila u kišu ne sačekavši Erikov odgovor.
