Mom svesrdnom trudu da trčkam u korak s njim koji me vodi rukom na mišici kroz haos, smrad i galamu imigrantskog šljama, kurvi, plaćenih ubica, dilera flesha i svakojakog zamislivog đubreta; prethodio je podjednako vrtoglav razgovor. Kad sam izrazila svoju čvrstu odluku da saznam šta se, zapravo, dogodilo; Erik me je pitao dve stvari: imam li uslova, i imam li novaca. Rekao je: „Ako želiš osobu koja će te definitivno odvesti do odgovora; samo mi jedna pada na pamet. Postoje dva problema: on je skup, a ti ne bi smela da imaš predrasuda.“ Erik nije osoba koja priča u vetar. Razmislila sam o njegovim rečima. To što je nudio, sasvim sigurno nije bila saradnja sa voditeljem dečjeg hora ili nekim od momaka iz moje izdavačke kuće. Ali bila sam uplašena i besna i bez brige za karakterne osobine bilo koga ko bi mi bio od stvarne, konkretne pomoći. U tom trenutku zaista nisam smatrala da to pitanje zaslužuje odgovor. Stoga sam dala samo jedan:“Uopšte ne vidim na šta bih pametnije mogla utrošiti novac sada.“ On je klimnuo; navodeći me da neočekivano shvatim šta mi se uvek dopadalo kod Erika Stronhoi-a: to što je tako prokleto konkretan. Nije bilo podpitanja; pokušaja dubinskog odgovaranja od namere nakon što sam kategorički odbila prvi; pametnih saveta.
Nije dolazilo u obzir da pokleknem – sada.
Postala sam svesna mučnine baš u trenutku kad smo najzad stigli. Nakon što smo hodali bar dva bloka tempom koji mi nije dozvoljavao da obratim punu pažnju ni na šta što bi mi za oko zapalo – na čemu sam, u stvari, bila više nego zahvalna – želudac mi se počeo dizati. Moj nos nije bio naviknut na ovakve mirise, niti uši na takvu količinu galame. Uvek sam mislila da je geto tek nešto malo više lošije mesto od ostatka Titanopolisa. U ovom delu svemira nije postojalo ono što se naziva: sigurno mesto za život. U istom kvartu u kojem sam odrasla; u istom redu zgrada nalazila se i Bo-ina antikvarnica finih starina i striptiz barovi. ***** lokalnog makroa okupljale su se na ćošku koji sam sasvim lepo videla sa prozora svoje sobe. Titanopolis je grad ekstremnih krajnosti koje uporedo egzistiraju i kojima sam, najvećma, ionako već svedočila tokom života. Ovde vas ništa nije u stanju sačuvati od saznanja postojanja još jednog, paralelnog svemira, bez obzira koliko vaš sopstveni život bio udoban i bezbrižan. Bivajući svega toga svesna; zaista sam verovala da me Titanopolis nije u stanju naročito iznenaditi.
Onda sam došla ovamo.
Na kraju slepe ulice duž koje se valjalo probijati porebarce s obzirom da je jedino tako bilo izvodljivo izbeći prevrnute kante za đubre i poludivlje mačke koje su se tukle oko trulih iznutrica (životinjskih, nadala sam se) ne obazirući se na naše prisustvo ni titrajem brkova; nalazio se ulaz u prljavu jazbinu od bara. Na pragu je prosila musava devojčica ne starija od osam godina. Bila je bosa. Kad je Erik zakoračio mimo nje; povukla ga je za rukav, rekavši:
-Jeste li za provod, gospodine? Nisam skupa.
Trepnula sam misleći da nisam dobro čula. Erikov stisak na mojoj mišici se pojačao.
-Hajde.
Povukao me je preko praga mada sam osećala da mi je vilica ostala tamo napolju u blatu.
Dahnula sam:
-Šta, za ime...
-Margo, prokletstvo, zaveži.
-Šta je to dete reklo?..
Učinilo mi se da mu je preko lica preleteo nestrpljiv izraz.
-Čula si je.
-Ali to je dete!..
-Ne ponašaj se kao da si odrasla u gorju i ceo život brala bele rade kraj potoka.
Ugrizla sam se za usnu. Naravno, bio je u pravu – u prethodnih sat vremena već sam razbila bar desetinu sopstvenih iluzija i zabluda. On je najednom stao i okrenuo se prema meni.
-Slušaj me. Imala si paklenu noć i pretpostavljam da si uzrujana. Možda je sve ovo što radimo samo afekt. Još uvek mislim da si trebala pustiti stvari da se slegnu.
-Misli šta god hoćeš.
Poželela sam da skupim kosu rukama i iscedim je na pod. Kako smo ušli unutra s ulice počela sam osećati koliko mi je, u stvari, hladno – moja kosa, noge – sve je bilo promočeno od kiše.
-Naravno da je afekt, proklet da si. Naravno da me drma adrenalin. Ceo se moj poznati svet sinoć srušio. Sve što sam mislila da znam najednom deluje sumnjivo. Ja sam besna. Hoću da nađem krivca, i da ga nateram da plati.
Stresla sam se.
-Ništa od svega toga ne znači da ću misliti drugačije kad se ohladim. Niti mi ostavlja slobodu da prenebregnem osmogodišnje prostitutke. Ako te je moj emotivni ispad zbunio, ne očekuj izvinjenje jer sam čovek.
On me je saslušao do kraja; sa istim mirom sa kojim je me je nebrojeno puta pre toga slušao kako pričam o knjigama, naprimer; a onda se osmehnuo.
-Hteo sam da budem siguran.
-Budi.
Pogledala sam naokolo.
-Gde smo, u stvari?
Ispratio je moj pogled.
-Oh, na mestu na kojem možeš naći sve što ti treba. Mislim, sve.
-Ne sumnjam.
Prostorija je, neočekivano, i što se izvana gledajući nikad ne bi reklo; bila golema, hangarskih proporcija. Kroz teški dim koji nam se kovitlao nad glavama kao da sam naslućivala oblu tavanicu. Ali pogled mi se nije zadržavao na plafonu. Ono što mi je u lice bleštalo, ustvari, i što je teralo moje oči da neprestano skaču s prizora na prizor; bili su za pod zakovani drveni stolovi i klupe, mračni separei uz udaljene zidove i kilometarski šank kojem iz ove perspektive nisam uspevala sagledati kraj – sve krcato ljudima koji su urlali, cerekali se, drpali i, tamo negde u pozadini, očigledno tukli. Još jednom sam se stresla. Mada je prostor bio ogroman, zbog gužve sam se počela osećati klaustrofobično; pretpostavljam uz potporu razloga da nijedno lice na kojem bi mi se oko zaustavilo nije bilo takvo da čovek poželi na njemu zaustaviti oko. Ali, rekla sam sebi; ionako nisi došla da bi odmarala oči.
Erik me je doveo do šanka i priznajem da sam mu na tren pozavidela na nonšalanciji. Nisam mogla da verujem kako mi lice ne odražava trenutna osećanja, a bes je u meni lagano gasnuo – ukorenjujući se u mnogo čvršću i postojaniju rešenost; međutim; nije o tome reč – i sa njim se mešao strah prošaran gađenjem. Ne po prvi put palo mi je na pamet kako je svet puno jednostavniji kad si muško. Ili bar kad si muško nalik Eriku koji je upravo razmenjivao po mene nečujne reči sa debelim barmenom dlakavih podlaktica. Čovek mi je dobacio pogled iznad Erikovog ramena kao da me njime zakucava za zid preko puta. Onda je ispljunuo reč i neodređeno mahnuo negde ka zadnjem delu prostorije.
Još sam zablenuto zurila za njim kad se Erik obazreo i dao mi znak da ga pratim. Nastavio je govoriti kao da nije bilo nikakvog prekida.
-Čovek kod koga idemo je... Pa, recimo, osoben. Verovatno će biti osion i bahat. Ako bi htela da prihvatiš savet, najbolje je da se ne uznemiravaš mnogo. To je zadnja osoba u svemiru kojoj bih se hteo zameriti, ali još nisam čuo da je pravio probleme onome ko ga pošteno plati.
Sitnim sam koracima trčkala za njegovim repom. Erik je visok i dugonog momak, i pravi velike korake. Propentala sam:
-Želiš mi reći da se ne uznemiravam zbog njegovog gadnog jezika?
On se opet nasmeši.
-I ni zbog čega drugog. Ako je iko u stanju otkriti šta se dogodilo Bo, onda je to on. Nenadmašan je u takvim stvarima.
-Kakvim?
-Praćenju traga.
-U redu.
-To je jedino na šta treba da msiliš
-Ne drami, Eriče. Ne verujem da će me ponukati na ikakve drugačije misli.
On tad zasta i na tren me pogleda neobičnim, kosim pogledom. Rekoh:
-Šta?..
Međutim, zašli smo u pokrajnji hodnik; crn kao tinta i zagušljiv; i pomislila sam da me je slabašno svetlo sa ulaza zavaralo. Kako god, nije mi ništa odgovorio. Vrata nasuprot onih kroz koja smo upravo ušli otvorila su se, a na njima je stajao onaj medvedoliki barmen. Upitala sam se otkud je dospeo tamo i koliko sve stražnjih i skrivenih prolaza ovo mesto sadrži. Onda je zabrundao:
-Ovamo.
Izgubio se sablažnjivo okretno za tako debelog čoveka. Kad sam zakoračila za Erikovim petama, odjednom sam se osetila kao nikad u životu.
Delić trena pre tog pokreta bila sam tamo, u zadnjem hodniku gnusnog bara u getu (u kojem je, negde za našim leđima, ona tuča očito dostigla krešendo pa je sad, izgleda, uključila i stolice, flaše i glave); ne osećajući ništa do pravednog gneva, gađenja i jedne trećine opreznog straha; a u sledećem sam drhtala na petama kao da sam upravo trčala miljama, i to uz težak uspon. Osetila sam neverovatnu slabost; vrtoglavicu i zujanje u ušima; mučninu stostruko jaču od one koja me je tištila u zadnjih sat vremena, sve otkad smo izašli iz taxija. Odjednom mi je postalo jasno da sam je osećala celo to vreme i da je nepokolebljivo rasla nepogrešivo vodeći ka ovom mestu konkretno; ka ovom hodniku; ka upravo ovom pragu i sobi.
Ne mogu dovoljno plastično da objasnim koliko mi je malo falilo da se okreneme i pobegnem glavom bez obzira.
Ali Erik koji, izgleda, nije primetio ništa od svega toga; već je ulazi unutra vodeći me za sobom kao na povocu. Nisam se do kraja ni snašla a već sam bila tamo.
Tako sam prvi put videla Xandera.
Nije dolazilo u obzir da pokleknem – sada.
Postala sam svesna mučnine baš u trenutku kad smo najzad stigli. Nakon što smo hodali bar dva bloka tempom koji mi nije dozvoljavao da obratim punu pažnju ni na šta što bi mi za oko zapalo – na čemu sam, u stvari, bila više nego zahvalna – želudac mi se počeo dizati. Moj nos nije bio naviknut na ovakve mirise, niti uši na takvu količinu galame. Uvek sam mislila da je geto tek nešto malo više lošije mesto od ostatka Titanopolisa. U ovom delu svemira nije postojalo ono što se naziva: sigurno mesto za život. U istom kvartu u kojem sam odrasla; u istom redu zgrada nalazila se i Bo-ina antikvarnica finih starina i striptiz barovi. ***** lokalnog makroa okupljale su se na ćošku koji sam sasvim lepo videla sa prozora svoje sobe. Titanopolis je grad ekstremnih krajnosti koje uporedo egzistiraju i kojima sam, najvećma, ionako već svedočila tokom života. Ovde vas ništa nije u stanju sačuvati od saznanja postojanja još jednog, paralelnog svemira, bez obzira koliko vaš sopstveni život bio udoban i bezbrižan. Bivajući svega toga svesna; zaista sam verovala da me Titanopolis nije u stanju naročito iznenaditi.
Onda sam došla ovamo.
Na kraju slepe ulice duž koje se valjalo probijati porebarce s obzirom da je jedino tako bilo izvodljivo izbeći prevrnute kante za đubre i poludivlje mačke koje su se tukle oko trulih iznutrica (životinjskih, nadala sam se) ne obazirući se na naše prisustvo ni titrajem brkova; nalazio se ulaz u prljavu jazbinu od bara. Na pragu je prosila musava devojčica ne starija od osam godina. Bila je bosa. Kad je Erik zakoračio mimo nje; povukla ga je za rukav, rekavši:
-Jeste li za provod, gospodine? Nisam skupa.
Trepnula sam misleći da nisam dobro čula. Erikov stisak na mojoj mišici se pojačao.
-Hajde.
Povukao me je preko praga mada sam osećala da mi je vilica ostala tamo napolju u blatu.
Dahnula sam:
-Šta, za ime...
-Margo, prokletstvo, zaveži.
-Šta je to dete reklo?..
Učinilo mi se da mu je preko lica preleteo nestrpljiv izraz.
-Čula si je.
-Ali to je dete!..
-Ne ponašaj se kao da si odrasla u gorju i ceo život brala bele rade kraj potoka.
Ugrizla sam se za usnu. Naravno, bio je u pravu – u prethodnih sat vremena već sam razbila bar desetinu sopstvenih iluzija i zabluda. On je najednom stao i okrenuo se prema meni.
-Slušaj me. Imala si paklenu noć i pretpostavljam da si uzrujana. Možda je sve ovo što radimo samo afekt. Još uvek mislim da si trebala pustiti stvari da se slegnu.
-Misli šta god hoćeš.
Poželela sam da skupim kosu rukama i iscedim je na pod. Kako smo ušli unutra s ulice počela sam osećati koliko mi je, u stvari, hladno – moja kosa, noge – sve je bilo promočeno od kiše.
-Naravno da je afekt, proklet da si. Naravno da me drma adrenalin. Ceo se moj poznati svet sinoć srušio. Sve što sam mislila da znam najednom deluje sumnjivo. Ja sam besna. Hoću da nađem krivca, i da ga nateram da plati.
Stresla sam se.
-Ništa od svega toga ne znači da ću misliti drugačije kad se ohladim. Niti mi ostavlja slobodu da prenebregnem osmogodišnje prostitutke. Ako te je moj emotivni ispad zbunio, ne očekuj izvinjenje jer sam čovek.
On me je saslušao do kraja; sa istim mirom sa kojim je me je nebrojeno puta pre toga slušao kako pričam o knjigama, naprimer; a onda se osmehnuo.
-Hteo sam da budem siguran.
-Budi.
Pogledala sam naokolo.
-Gde smo, u stvari?
Ispratio je moj pogled.
-Oh, na mestu na kojem možeš naći sve što ti treba. Mislim, sve.
-Ne sumnjam.
Prostorija je, neočekivano, i što se izvana gledajući nikad ne bi reklo; bila golema, hangarskih proporcija. Kroz teški dim koji nam se kovitlao nad glavama kao da sam naslućivala oblu tavanicu. Ali pogled mi se nije zadržavao na plafonu. Ono što mi je u lice bleštalo, ustvari, i što je teralo moje oči da neprestano skaču s prizora na prizor; bili su za pod zakovani drveni stolovi i klupe, mračni separei uz udaljene zidove i kilometarski šank kojem iz ove perspektive nisam uspevala sagledati kraj – sve krcato ljudima koji su urlali, cerekali se, drpali i, tamo negde u pozadini, očigledno tukli. Još jednom sam se stresla. Mada je prostor bio ogroman, zbog gužve sam se počela osećati klaustrofobično; pretpostavljam uz potporu razloga da nijedno lice na kojem bi mi se oko zaustavilo nije bilo takvo da čovek poželi na njemu zaustaviti oko. Ali, rekla sam sebi; ionako nisi došla da bi odmarala oči.
Erik me je doveo do šanka i priznajem da sam mu na tren pozavidela na nonšalanciji. Nisam mogla da verujem kako mi lice ne odražava trenutna osećanja, a bes je u meni lagano gasnuo – ukorenjujući se u mnogo čvršću i postojaniju rešenost; međutim; nije o tome reč – i sa njim se mešao strah prošaran gađenjem. Ne po prvi put palo mi je na pamet kako je svet puno jednostavniji kad si muško. Ili bar kad si muško nalik Eriku koji je upravo razmenjivao po mene nečujne reči sa debelim barmenom dlakavih podlaktica. Čovek mi je dobacio pogled iznad Erikovog ramena kao da me njime zakucava za zid preko puta. Onda je ispljunuo reč i neodređeno mahnuo negde ka zadnjem delu prostorije.
Još sam zablenuto zurila za njim kad se Erik obazreo i dao mi znak da ga pratim. Nastavio je govoriti kao da nije bilo nikakvog prekida.
-Čovek kod koga idemo je... Pa, recimo, osoben. Verovatno će biti osion i bahat. Ako bi htela da prihvatiš savet, najbolje je da se ne uznemiravaš mnogo. To je zadnja osoba u svemiru kojoj bih se hteo zameriti, ali još nisam čuo da je pravio probleme onome ko ga pošteno plati.
Sitnim sam koracima trčkala za njegovim repom. Erik je visok i dugonog momak, i pravi velike korake. Propentala sam:
-Želiš mi reći da se ne uznemiravam zbog njegovog gadnog jezika?
On se opet nasmeši.
-I ni zbog čega drugog. Ako je iko u stanju otkriti šta se dogodilo Bo, onda je to on. Nenadmašan je u takvim stvarima.
-Kakvim?
-Praćenju traga.
-U redu.
-To je jedino na šta treba da msiliš
-Ne drami, Eriče. Ne verujem da će me ponukati na ikakve drugačije misli.
On tad zasta i na tren me pogleda neobičnim, kosim pogledom. Rekoh:
-Šta?..
Međutim, zašli smo u pokrajnji hodnik; crn kao tinta i zagušljiv; i pomislila sam da me je slabašno svetlo sa ulaza zavaralo. Kako god, nije mi ništa odgovorio. Vrata nasuprot onih kroz koja smo upravo ušli otvorila su se, a na njima je stajao onaj medvedoliki barmen. Upitala sam se otkud je dospeo tamo i koliko sve stražnjih i skrivenih prolaza ovo mesto sadrži. Onda je zabrundao:
-Ovamo.
Izgubio se sablažnjivo okretno za tako debelog čoveka. Kad sam zakoračila za Erikovim petama, odjednom sam se osetila kao nikad u životu.
Delić trena pre tog pokreta bila sam tamo, u zadnjem hodniku gnusnog bara u getu (u kojem je, negde za našim leđima, ona tuča očito dostigla krešendo pa je sad, izgleda, uključila i stolice, flaše i glave); ne osećajući ništa do pravednog gneva, gađenja i jedne trećine opreznog straha; a u sledećem sam drhtala na petama kao da sam upravo trčala miljama, i to uz težak uspon. Osetila sam neverovatnu slabost; vrtoglavicu i zujanje u ušima; mučninu stostruko jaču od one koja me je tištila u zadnjih sat vremena, sve otkad smo izašli iz taxija. Odjednom mi je postalo jasno da sam je osećala celo to vreme i da je nepokolebljivo rasla nepogrešivo vodeći ka ovom mestu konkretno; ka ovom hodniku; ka upravo ovom pragu i sobi.
Ne mogu dovoljno plastično da objasnim koliko mi je malo falilo da se okreneme i pobegnem glavom bez obzira.
Ali Erik koji, izgleda, nije primetio ništa od svega toga; već je ulazi unutra vodeći me za sobom kao na povocu. Nisam se do kraja ni snašla a već sam bila tamo.
Tako sam prvi put videla Xandera.
