Sedela sam na rubu stolice i pratila pogledom njegov pokret; sve dok mi se vrat nije iskrivio. Iz te perspektive, imala sam dojam da će ispasti višlji od tavanice. Nikada nisam videla bilo šta slično.
Danas znam da nikad i neću.
Bio mi je dovoljan samo jedan pogled na Xandera Thorna da shvatim ono što je Erik prećutao. Istog trena kad mi je pogled pao na njega, videla sam da je Varijac – ne postoji način da čovek omane u tako nečemu. I mada me je zapanjio; s obzirom da sam stvarno verovala Bo kad je govorila da ih više nema nigde u Commonwealthu; mislim da sam pravu prirodu fenomena razumela tek kad je ustao i preda mnom se počeo dizati pravo u nebo. Tek onda mi je postalo jasno u šta, zapravo, svo vreme gledam. Ispostavilo se da su Bo-ini opisi bili šturi i nejasni; ili, možda, da drugačiji nisu ni mogli biti – sedela bih zalepljena za tu prokletu stolicu čak i da sam raspolagala većim znanjem. Veoma naširoko govoreći, na Xanderu nije bilo ničeg nepriličnog. Imao je vrlo lepu put; naprimer; ali već sam viđala slične. Uz malo dobre volje; bila sam u stanju prenebregnuti one preplave oči – najzad, širom svemira verovatno ima još ljudi neobičnih očiju.
Ono čega nema; bilo je punih dva metra visokog testosterona sa proporcionim odnosom ramena i kukova iz anatomskih priručnika.
Dok je sedeo, mislila sam da je izuzetno zgodan. Kad je ustao; nisam više tome znala naziv.
Osetila sam instinktivni sram; od one vrste kakav je u stanju izazvati jedino prisustvo retko privlačnih osoba; zato što vas jako zgodni ljudi teraju da mislite i reagujete u sexualnom smislu. To je potpuno nesvesna, refleksna reakcija; iz kog ju je razloga još i teže za podneti – ne možete je suzbiti ni smetnuti s uma; i šta god radili i pričali, neprestano vam se vrzma u zadnjem delu glave. Nikako nisam mogla da se saberem i prestanem da njušim Xandera Thorna kao ženka u teranju. Naprosto je previše dobro izgledao. Sve mi je njemu bilo zarazno; sve mi je zaustavljalo oko; za sve sam se lepila. Ali sveukupni utisak nije se mogao rasčlaniti na proste fakte minimalistički odsečene, šiljate crne kose; pomalo kosih očiju; visokih jagodica ili ohole vilice – pa čak ni na tu grandioznu varijsku visinu, raspon ramena i dužinu nogu. Na Xanderu Thornu je sve bilo seksualno: vrlo fin i tanan a kos ožiljak koji mu je presecao desnu obrvu; način na koji su mu ležale pantalone utaknute u teške vojničke čizme, kaput od meke kože opervažen krznom u kojem se očigledno i dugo boravilo, širok opasač kojem je zadnja namena bila da ga drži obučenog – imao je seksualne pokrete, pogled, stav i ukus.
Bio je taman toliko animalan da mu ne odobre pristup selenskom samostanu, naprimer.
Bo je nekada pripadala Redu, ali čak i kad je (retko, istina) pominjala Varijce; nije u to unosila onoliko ostrašćene pokude koliko bi čovek očekivao. Ono čemu me je Bo naučila kad se ticalo Varijaca; pre sveg je bila moralna strana priče. U vreme dok su naučni experimenti sa ljudskim genomom još bili legalni, na Senatu je prošla inicijativa vojnih vlasti oko koje se podiglo mnogo prašine, koja je od početka imala mase oponenata i koja je, posredno, dovela do toga da se prčkanje po Čovekovoj DNK-a nekih pedesetak godina kasnije zabrani. To je, ukratko, istorija Varijaca. Ljudi, a opet ne; ili ne tek samo; kako su mnogi tvrdili; svetlo su dana ugledali dovoljno drugačiji da zasluže sasvim drugačije ime; kao da se radi o potpuno drugačijoj vrsti. Ishodište im je bilo jednako svakom drugom humanom stvorenju bilo gde širom Commonwealtha, ali to je bilo to. Ono što su vrli doktori postigli modifikujući čovekovu DNK-a u Varijce; zaista je pravdalo potrebu nove klasifikacije.
Zamisao je bila jednostavna, i, na neki način, isti je takav bio i krajnji rezultat. Stvoriti (uzgojiti?..) savršenog vojnika; pionira svemira; izvidnicu Rase; dati mu višak testosterona a deficit sućuti; visok prag tolerancije na bol, ozlede, sve poznate bolesti i savest; patološku hrabrost i okrutni, do krajnosti racionalisan, pravolinijski razum – vojna hunta u čijoj je senci Senat čučao u to je vreme proživljavala euforične visine moći i, kao i svaka institucija koja počiva na ratu i oružju; megalomanske zamisli o budućnosti. Generalima je „expanzija“ bila inačica za „osvajanje“, i u tu su svrhu trebali adekvatno ljudstvo; jedinice koje neće omanuti, pokleknuti ili izgubiti bitku. Korak od te ideje do spoznaje koliko je prosečan vojnik, čak i onaj veoma dobro obučen, nepouzdana moneta za klađenje; bio je kraći od treptaja oka. Besni i grlati oficiri naložili su laboratorijama: napravite nam nad-čoveka – Senat je poslušno glasao, kao i obično.
Najposle su dobili šta su hteli, i više od toga. Poslednji incident okončao se gušenjem varijske pobune pre nekih dvadesetak godina, kada su skoro svi varijski oficiri – dogmatici vojnog puča i preuzimanja totalne vlasti u Commonwealthu – pogubljeni. U okršajima koji su trajali mesecima pre toga izginuo ih je najveći deo; retki preostali su neko vreme lovljeni i proganjani, i konačno nestali iz znanja. Senat je izglasao amnestiju i apsolutnu zabranu opita nad ljudskim genetskim materijalom – ali do tada je vojna vrhuška već izgubila integritet i sigurnih dve trećine svog uticaja.
Mnogi to smatraju diskutabilnim, čak i danas. Commonwealth je u haosu gorem nego ikada u celoj svojoj istoriji; mada ja nekako nisam sklona kriviti za to vojnu nemoć. Čovek ne sme zaboraviti da me je odgojila selenska sveštenica.
Ja verujem u akciju i reakciju; i prirodnu odmazdu.
Počela sam se osećati neprijatno toliko niža od njega; mada nije mnogo pomoglo ni kad sam ustala: jednostavno je bio previsok. Kako sam mu stala nasuprot, ispostavilo se da bih lako mogla proći za porculansku lutku, i imala sam dojam da je i on na neki uznemirujuć način svestan te nesrazmere, a i da mu je zabavna. Nisam bila sigurna da li mi se Xander Thorn dopada. Gore u gradu, Bo je možda već bila mrtva, a ja još uvek nisam znala ni da li će taj Varijac pristati da radi za mene.
Rekla sam mu:
-Gospodine, mislim da sam vam rekla sve što znam o celoj stvari, ili bar sve što mi se čini da znam. Oprostite ako sam bila nagla. Imam dugu noć iza sebe, i nisam ni jela ni spavala. Ako mi možete pomoći, trudiću se da sarađujem na svaki zamislivi način. Bo mi je sve na svetu. Moram saznati šta se dogodilo.
-Smešno ste brzopleti u ovome.
-O čemu pričate?
-Kad sam vas pitao šta vam je kapetan Stronhoi pričao o meni, svakako sam mislio pitati jeste li u zabludi. Gospođice Szabo, vrlo je malo verovatno da bi vas vaša majka htela videti u ma kakvoj korelaciji s nekim poput mene.
Nesvesno sam bacila pogled po prostoriji: golim, prljavim zidovima i musavom oknu okupanom vulgarnim, šljaštećecrvenim svetlom ulične reklame preko puta. Naravno, celo je mesto bilo odvratno. Onda sam ponovo pogledala njega.
-Ali vi ste silom prilika ovde. Baš kao i ja.
-Mislite?
-Ne sumnjam da ste u životu počinili svakakve opačine, gospodine. Ali ne uklapate se u patern. Dolazeći danas, nisam videla nikoga ko bi me na ikoji način motivisao na poverenje. Imam dojam da vama mogu verovati.
-Što bi mogla biti zabluda veća od svih ostalih zajedno. Ja sam osmišljen da bi mi se verovalo.
Zakoračio je prema meni.
-Ne biste trebali da verujete prokaženima, miss, pogotovo kad su uzgojeni u genetičkoj laboratoriji. To je jako loša kombinacija.
Zbog pola metra razdaljine na kojoj smo stajali, moji su se dlanovi počeli znojiti. Tiho sam rekla:
-Jesu li pare u pitanju? Erik mi je rekao da ste skupi.
-To je tačno.
Širinom ramena popunio je sav obzor ispred mene; i vatra koja se propinjala u dimnjak za njegovim leđima sad mu je samo ocrtavala siluetu. Lagala bih kad bih rekla da me nije bilo pomalo strah.
-Novac nije problem. Mogu vam platiti koliko god imenujete. S druge strane, ubeđena sam da i mnogi drugi mogu. Mislite li da ovaj posao nije vredan vašeg angažovanja, možda? Recite mi o čemu se radi. Odmah mi recite ako niste zainteresovani.
-Ali neću vam to reći.
-U redu. Imamo li dogovor, onda?
-Vratite se kući, gospođice. Javiću vam se.
-Ne znam šta to..
On se naže ka meni, od čeg sam naglo udahnula.
-Idite da posetite majku. Javiću vam se, miss Szabo.
Način na koji smo stajali jedno naspram drugog; blizina i položaj naših tela; ta eksplicitna a nemušta otvorenost – u mojoj se glavi popalilo desetine alarma. Bilo je vrlo pošteno s njegove strane to što me je upozorio; i verovatno je postojao bar jedan dobar razlog zašto mu ne bih trebala verovati niti nastaviti da ga srećem, bez obzira na motiv. Ni najmanje nisam sumnjala da je u mom malom univerzumu Xander Thorn najopasnije biće koje mi je ikada preseklo put; ili ikada više hoće. Možda je bio pametan i imao hitar jezik; ali samo bi idiot propustio da vidi da je isto tako i - razbojnik. Čime bi se, za ime svih bogova, jedan Varijac mogao baviti danas? Ako su vas genetički uslovili za rat; ne postoji ništa na svetu što će vam ležati prirodnije od oružja. Ili ubistva. Bo mi je rekla da su svi Varijci preživeli pobunu nestali u anonimnim bespućima plaćenika, ubica najamnika i svemirskih pirata. Posmatrajući Xandera Thorna, te mi reči nikad nisu izgledale logičnije. Erikov je posao bio bar otprilike podjednako sumnjiv, ali kod Xandera Thorna se radilo o zanatu. Ne o izboru; čak ni onom voljnom.
Xander Thorn je bio plaćenik jer nije postojalo ništa drugo u svemiru čime bi se osoba poput njega bavila. Kad se sve drugo razgrne; Varijac je rođeni ubica.
Dok sam stajala u njegovoj golemoj senci, sve sam to znala i shvatala. Čovek ne može reći da sam bila u ma kakvoj zabludi. Ono što sam videla, bilo je tačno ono što sam trebala da očekujem.
Ali ja se svejedno nisam mogla oteti dojmu da mogu da imam poverenja u njega. Čak ni ako se radilo o lažnoj, namerenoj impresiji.
Rekla sam mu:
-U redu, gospodine. Hvala vam.
Nije mi odgovorio.
Onda sam se okrenula i izašla iz prostorije.
Danas znam da nikad i neću.
Bio mi je dovoljan samo jedan pogled na Xandera Thorna da shvatim ono što je Erik prećutao. Istog trena kad mi je pogled pao na njega, videla sam da je Varijac – ne postoji način da čovek omane u tako nečemu. I mada me je zapanjio; s obzirom da sam stvarno verovala Bo kad je govorila da ih više nema nigde u Commonwealthu; mislim da sam pravu prirodu fenomena razumela tek kad je ustao i preda mnom se počeo dizati pravo u nebo. Tek onda mi je postalo jasno u šta, zapravo, svo vreme gledam. Ispostavilo se da su Bo-ini opisi bili šturi i nejasni; ili, možda, da drugačiji nisu ni mogli biti – sedela bih zalepljena za tu prokletu stolicu čak i da sam raspolagala većim znanjem. Veoma naširoko govoreći, na Xanderu nije bilo ničeg nepriličnog. Imao je vrlo lepu put; naprimer; ali već sam viđala slične. Uz malo dobre volje; bila sam u stanju prenebregnuti one preplave oči – najzad, širom svemira verovatno ima još ljudi neobičnih očiju.
Ono čega nema; bilo je punih dva metra visokog testosterona sa proporcionim odnosom ramena i kukova iz anatomskih priručnika.
Dok je sedeo, mislila sam da je izuzetno zgodan. Kad je ustao; nisam više tome znala naziv.
Osetila sam instinktivni sram; od one vrste kakav je u stanju izazvati jedino prisustvo retko privlačnih osoba; zato što vas jako zgodni ljudi teraju da mislite i reagujete u sexualnom smislu. To je potpuno nesvesna, refleksna reakcija; iz kog ju je razloga još i teže za podneti – ne možete je suzbiti ni smetnuti s uma; i šta god radili i pričali, neprestano vam se vrzma u zadnjem delu glave. Nikako nisam mogla da se saberem i prestanem da njušim Xandera Thorna kao ženka u teranju. Naprosto je previše dobro izgledao. Sve mi je njemu bilo zarazno; sve mi je zaustavljalo oko; za sve sam se lepila. Ali sveukupni utisak nije se mogao rasčlaniti na proste fakte minimalistički odsečene, šiljate crne kose; pomalo kosih očiju; visokih jagodica ili ohole vilice – pa čak ni na tu grandioznu varijsku visinu, raspon ramena i dužinu nogu. Na Xanderu Thornu je sve bilo seksualno: vrlo fin i tanan a kos ožiljak koji mu je presecao desnu obrvu; način na koji su mu ležale pantalone utaknute u teške vojničke čizme, kaput od meke kože opervažen krznom u kojem se očigledno i dugo boravilo, širok opasač kojem je zadnja namena bila da ga drži obučenog – imao je seksualne pokrete, pogled, stav i ukus.
Bio je taman toliko animalan da mu ne odobre pristup selenskom samostanu, naprimer.
Bo je nekada pripadala Redu, ali čak i kad je (retko, istina) pominjala Varijce; nije u to unosila onoliko ostrašćene pokude koliko bi čovek očekivao. Ono čemu me je Bo naučila kad se ticalo Varijaca; pre sveg je bila moralna strana priče. U vreme dok su naučni experimenti sa ljudskim genomom još bili legalni, na Senatu je prošla inicijativa vojnih vlasti oko koje se podiglo mnogo prašine, koja je od početka imala mase oponenata i koja je, posredno, dovela do toga da se prčkanje po Čovekovoj DNK-a nekih pedesetak godina kasnije zabrani. To je, ukratko, istorija Varijaca. Ljudi, a opet ne; ili ne tek samo; kako su mnogi tvrdili; svetlo su dana ugledali dovoljno drugačiji da zasluže sasvim drugačije ime; kao da se radi o potpuno drugačijoj vrsti. Ishodište im je bilo jednako svakom drugom humanom stvorenju bilo gde širom Commonwealtha, ali to je bilo to. Ono što su vrli doktori postigli modifikujući čovekovu DNK-a u Varijce; zaista je pravdalo potrebu nove klasifikacije.
Zamisao je bila jednostavna, i, na neki način, isti je takav bio i krajnji rezultat. Stvoriti (uzgojiti?..) savršenog vojnika; pionira svemira; izvidnicu Rase; dati mu višak testosterona a deficit sućuti; visok prag tolerancije na bol, ozlede, sve poznate bolesti i savest; patološku hrabrost i okrutni, do krajnosti racionalisan, pravolinijski razum – vojna hunta u čijoj je senci Senat čučao u to je vreme proživljavala euforične visine moći i, kao i svaka institucija koja počiva na ratu i oružju; megalomanske zamisli o budućnosti. Generalima je „expanzija“ bila inačica za „osvajanje“, i u tu su svrhu trebali adekvatno ljudstvo; jedinice koje neće omanuti, pokleknuti ili izgubiti bitku. Korak od te ideje do spoznaje koliko je prosečan vojnik, čak i onaj veoma dobro obučen, nepouzdana moneta za klađenje; bio je kraći od treptaja oka. Besni i grlati oficiri naložili su laboratorijama: napravite nam nad-čoveka – Senat je poslušno glasao, kao i obično.
Najposle su dobili šta su hteli, i više od toga. Poslednji incident okončao se gušenjem varijske pobune pre nekih dvadesetak godina, kada su skoro svi varijski oficiri – dogmatici vojnog puča i preuzimanja totalne vlasti u Commonwealthu – pogubljeni. U okršajima koji su trajali mesecima pre toga izginuo ih je najveći deo; retki preostali su neko vreme lovljeni i proganjani, i konačno nestali iz znanja. Senat je izglasao amnestiju i apsolutnu zabranu opita nad ljudskim genetskim materijalom – ali do tada je vojna vrhuška već izgubila integritet i sigurnih dve trećine svog uticaja.
Mnogi to smatraju diskutabilnim, čak i danas. Commonwealth je u haosu gorem nego ikada u celoj svojoj istoriji; mada ja nekako nisam sklona kriviti za to vojnu nemoć. Čovek ne sme zaboraviti da me je odgojila selenska sveštenica.
Ja verujem u akciju i reakciju; i prirodnu odmazdu.
Počela sam se osećati neprijatno toliko niža od njega; mada nije mnogo pomoglo ni kad sam ustala: jednostavno je bio previsok. Kako sam mu stala nasuprot, ispostavilo se da bih lako mogla proći za porculansku lutku, i imala sam dojam da je i on na neki uznemirujuć način svestan te nesrazmere, a i da mu je zabavna. Nisam bila sigurna da li mi se Xander Thorn dopada. Gore u gradu, Bo je možda već bila mrtva, a ja još uvek nisam znala ni da li će taj Varijac pristati da radi za mene.
Rekla sam mu:
-Gospodine, mislim da sam vam rekla sve što znam o celoj stvari, ili bar sve što mi se čini da znam. Oprostite ako sam bila nagla. Imam dugu noć iza sebe, i nisam ni jela ni spavala. Ako mi možete pomoći, trudiću se da sarađujem na svaki zamislivi način. Bo mi je sve na svetu. Moram saznati šta se dogodilo.
-Smešno ste brzopleti u ovome.
-O čemu pričate?
-Kad sam vas pitao šta vam je kapetan Stronhoi pričao o meni, svakako sam mislio pitati jeste li u zabludi. Gospođice Szabo, vrlo je malo verovatno da bi vas vaša majka htela videti u ma kakvoj korelaciji s nekim poput mene.
Nesvesno sam bacila pogled po prostoriji: golim, prljavim zidovima i musavom oknu okupanom vulgarnim, šljaštećecrvenim svetlom ulične reklame preko puta. Naravno, celo je mesto bilo odvratno. Onda sam ponovo pogledala njega.
-Ali vi ste silom prilika ovde. Baš kao i ja.
-Mislite?
-Ne sumnjam da ste u životu počinili svakakve opačine, gospodine. Ali ne uklapate se u patern. Dolazeći danas, nisam videla nikoga ko bi me na ikoji način motivisao na poverenje. Imam dojam da vama mogu verovati.
-Što bi mogla biti zabluda veća od svih ostalih zajedno. Ja sam osmišljen da bi mi se verovalo.
Zakoračio je prema meni.
-Ne biste trebali da verujete prokaženima, miss, pogotovo kad su uzgojeni u genetičkoj laboratoriji. To je jako loša kombinacija.
Zbog pola metra razdaljine na kojoj smo stajali, moji su se dlanovi počeli znojiti. Tiho sam rekla:
-Jesu li pare u pitanju? Erik mi je rekao da ste skupi.
-To je tačno.
Širinom ramena popunio je sav obzor ispred mene; i vatra koja se propinjala u dimnjak za njegovim leđima sad mu je samo ocrtavala siluetu. Lagala bih kad bih rekla da me nije bilo pomalo strah.
-Novac nije problem. Mogu vam platiti koliko god imenujete. S druge strane, ubeđena sam da i mnogi drugi mogu. Mislite li da ovaj posao nije vredan vašeg angažovanja, možda? Recite mi o čemu se radi. Odmah mi recite ako niste zainteresovani.
-Ali neću vam to reći.
-U redu. Imamo li dogovor, onda?
-Vratite se kući, gospođice. Javiću vam se.
-Ne znam šta to..
On se naže ka meni, od čeg sam naglo udahnula.
-Idite da posetite majku. Javiću vam se, miss Szabo.
Način na koji smo stajali jedno naspram drugog; blizina i položaj naših tela; ta eksplicitna a nemušta otvorenost – u mojoj se glavi popalilo desetine alarma. Bilo je vrlo pošteno s njegove strane to što me je upozorio; i verovatno je postojao bar jedan dobar razlog zašto mu ne bih trebala verovati niti nastaviti da ga srećem, bez obzira na motiv. Ni najmanje nisam sumnjala da je u mom malom univerzumu Xander Thorn najopasnije biće koje mi je ikada preseklo put; ili ikada više hoće. Možda je bio pametan i imao hitar jezik; ali samo bi idiot propustio da vidi da je isto tako i - razbojnik. Čime bi se, za ime svih bogova, jedan Varijac mogao baviti danas? Ako su vas genetički uslovili za rat; ne postoji ništa na svetu što će vam ležati prirodnije od oružja. Ili ubistva. Bo mi je rekla da su svi Varijci preživeli pobunu nestali u anonimnim bespućima plaćenika, ubica najamnika i svemirskih pirata. Posmatrajući Xandera Thorna, te mi reči nikad nisu izgledale logičnije. Erikov je posao bio bar otprilike podjednako sumnjiv, ali kod Xandera Thorna se radilo o zanatu. Ne o izboru; čak ni onom voljnom.
Xander Thorn je bio plaćenik jer nije postojalo ništa drugo u svemiru čime bi se osoba poput njega bavila. Kad se sve drugo razgrne; Varijac je rođeni ubica.
Dok sam stajala u njegovoj golemoj senci, sve sam to znala i shvatala. Čovek ne može reći da sam bila u ma kakvoj zabludi. Ono što sam videla, bilo je tačno ono što sam trebala da očekujem.
Ali ja se svejedno nisam mogla oteti dojmu da mogu da imam poverenja u njega. Čak ni ako se radilo o lažnoj, namerenoj impresiji.
Rekla sam mu:
-U redu, gospodine. Hvala vam.
Nije mi odgovorio.
Onda sam se okrenula i izašla iz prostorije.
